Автор: Битарх

Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

Pročitaj i umri: kako dugi ugovori kradu tvoj život

Znaš šta je zajedničko tvom stambenom kreditu, licencnom ugovoru za pametni telefon i đavoljem ugovoru sa sitnim slovima od banke? Tačno, nemoguće ih je pročitati i razumeti, a da se ne žrtvuju nekoliko godina života i neuronske ćelije. Recimo otvoreno: to nije slučajnost. To je krađa tvog vremena i prava na svesan izbor!

Danas običan ugovor sa bankom izgleda kao Jokrov zlikovcački plan: hiljadu stranica, komplikovan jezik, „zvezdice“, sitna slova. Ubeđuju te da je „tako potrebno“, a zatim se prave zbunjeni: „Zar nisi pročitao na 843. stranici da je kamata varijabilna i da može porasti tri puta?“ A sećaš li se hipotekne krize 2008. godine? Milioni ljudi su potpisali ugovore sa „varijabilnom kamatom“. Većina čak nije ni predstavljala šta to znači. I šta je rezultat? Kada je referentna kamata naglo skočila, porodice su se našle na ulici, a svetska ekonomija je potonula u najtežu depresiju.

A znaš li šta je najstrašnije? Prema neformalnim anketama, znatan broj ljudi misli da ako je kamata za kredit 20%, to znači da će stan biti skuplji samo za 20%, a ne za 20% svake godine. I ako takve elementarne stvari mnogima nisu jasne, kako se uopšte može očekivati da oni savladaju ugovor od hiljadu stranica, koji čak i stručnjaci čitaju sa poteškoća?

Drugi primeri nepravednih ugovora:

– Osiguranje gde ti skoro ništa nije pokriveno jer na 58. stranici piše o „izuzecima“.
– Licenca za softver koja daje kompaniji pravo da prati tvoje aktivnosti na uređaju.
– Mobilna tarifa sa „neograničenim internetom“, kod koje brzina pada skoro na nulu nakon prvih 10 GB.
– Ugovori o radu koji ti zabranjuju da radiš u istoj oblasti nakon otkaza, kako ne bi stvarao nepotrebnu konkurenciju.

Hajde da imenujemo stvari svojim imenom: to nije dobrovoljni sporazum. To je prevara prikrivena pravnim jezikom. Isto kao da su ti prodali auto koji sam od sebe eksplodira nakon godinu dana. Samo zato što je negde na 287. stranici sitnim slovima pisalo: „Pažnja, može eksplodirati!“.

Predlažem jednostavno pravilo: svaki ugovor duži od 4 hiljade reči ili napisan jezikom koji prosečan čovek ne razume iz prve – ništav je. Sve je jednostavno. Ako ne možeš da staneš u razumljiva dva ekrana – znači da želiš nešto da sakriješ. Sakrio si? Ugovor ne važi. To važi za sve – čak i za banke, čak i za hipotekne kredite. Zamisli, banka odluči da lukavo ubaci tačku o povećanju kamate na 999. stranici? Čestitamo, stan je tvoj, više ne moraš da plaćaš. Sam si kriv – hteo si da prevariš čoveka koristeći njegovo vreme i živce, sada plaćaš po pravdi!

Usput, čak i sada u mnogim zemljama sa nezavisnim sudskim sistemom postoji šansa da se stvori presedan o ništavnosti bilo kog ugovora, čak i hipoteknog. Može se pozvati upravo na krađu vremena i prevaru, jer je banka svesno podmetnula ugovor koji običan čovek bez stručnog obrazovanja ne bi mogao da razume čak i uz svu želju.
Ideja za budućnost: kreirati zajednicu auditora koji izdaju „znake jednostavnosti“ (analogni SSL sertifikatu). Video si takav znak – budi siguran da je ugovor jasan i da ne sadrži skrivene zamke.

Sve će to biti povratak suštini dobrovoljne razmene: ljudi moraju razumeti na šta pristaju. Ako čovek troši pola života da razume na šta pristaje, to više nije slobodno tržište, već legalizovana reketa. Svet će se nakon toga promeniti samo na bolje. Banke i kompanije će početi da se takmiče u jasnosti i transparentnosti ugovora. Tržište će se očistiti od parazita koji se hrane nejasnim papirima. I konačno, ljudi će povratiti pravo na svesan izbor, a samim tim i slobodu!

Voluntarist, Bitarh

Kako država pomaže hakerima da kradu naše podatke

Nekome se može činiti da je regulacija bezbednosti neophodna stvar za društvo. Međutim, u stvarnosti, zbog postupaka regulatora sve se dešava potpuno obrnuto – beskonačne provere i izveštaji o bezbednosti, koji bi zapravo trebalo da nas štite, zapravo rade upravo suprotno. Kompanije troše ogromne sume novca i mnogo vremena kako bi izgledale zaštićeno pred činovnicima. A za pravu zaštitu podataka više ne ostaje ni snage, ni živaca, ni budžeta. Rezultat? Još jedan hak, još jedno curenje podataka.

Na primer, setimo se 23andMe. Sjajni momci rade DNA testove kako bi saznao da si 3% Mongol, 5% Šveđanin, a 92% – običan čovek koji jednostavno nema šta da radi u petak uveče. Činilo bi se da podatke moraju čuvati kao Fort Knox. Samo što su prepre prošle godine hakeri izvukli skoro polovinu svih korisničkih podataka, i sada milioni genetskih profila šetaju internetom.

Mislite da je to izuzetak? Ne, to je pre pravilo. Uzmimo naš Sber. Činilo bi se, velika banka, zakoni su postali stroži, neophodno je stalno izveštavati. I tu – bam, curenje podataka 52 miliona klijenata. I to samo iz programa lojalnosti „Spasibo“. Očigledno su klijenti rekli hvala banci, ali je neko odlučio da „na zdravlje“ znači da su njihovi podaci razleteli se po darknetu.

Ali to nije sve. Sećate se „Yandex.Ede“? Tamo je bio potpuno anegdotski slučaj: dostavili su picu nekome u tajni stan zaposlenog FSB-a. Curenje podataka iz servisa otkrilo je adrese poznatih ljudi i zaposlenih u bezbednosnim strukturama. Tako je država nenamerno sama sebi nagazila na rep. Ispalo je čak i smešno, ali ne onima čije su adrese postale javno dostupne.

Zašto se to dešava? Zato što regulatori vole da štikliraju polja. Oni obožavaju papire i izveštaje. Uslovni Vaća iz sektora bezbednosti troši 70% vremena na izveštavanje, i samo 30% na borbu protiv stvarnih pretnji. I tada hakeri probiju zaštitu koju niko nije stigao da ojača dok je Vaća pokušavao da shvati kako da popuni još jedan formular za Roskomnadzor. Dobija se začarani krug: hakovani su → kazna → još više izveštaja → ponovo hakovani.

A država samo podtacuje vatru. Sećate se „Jarovljevog paketa“? Telekomunikacione kompanije su primorane da čuvaju gigantske količine podataka, trošeći milijarde rubalja. A sada pogodite ko cvoka gledajući u ove ogromne mase podataka? Tačno – hakeri. Jer sakupiti sve to na jednom mestu je kao da postavite ogroman sef usred grada i okačite papirić: „Dragi lopovi, ovde su vrednosti, ne čuvamo ih jer je novac otišao na kupovinu sefa“.

Naravno, u SAD je slika otprilike ista. Curenje medicinskih podataka tamo je već postalo narodni sport. Prošle godine je procurelo toliko zapisa da se svakom Amerikance može pokloniti po nekoliko komada. Hakovanje Equifax-a, giganta za kreditne istorije – to je uopšte „klasika žanra“. 147 miliona zapisa završilo je u rukama kriminalaca, a kompanija je dobila kaznu od 700 miliona dolara. Zamislite koliko bi se bezbednost mogla poboljšati da je taj novac unapred uložen u posao, a ne u papire i kazne? Pouka je jednostavna: što više stacionarni bandid silom „štiti“ naše podatke, to češće ti podaci nestaju.

Dakle, šta uraditi? Verovatno, manje primoravati kompanije da troše snage na besmisleno popunjavanje papira. Umesto stotina obaveznih provera, neka bude jedan jasan standard: „Zaštiti podatke ili plati, ali ne izveštajima, već novcem“. I kompanije će same pronaći najbolji način. Inače sada dobijamo anegdotu o slonu u prodavnici porcelana: država luta nogama, porcelan se razbija, a kriv je, naravno, slon. Zato je neophodno držati se samo jednostavnih i jasnih pravila. Regulatori ionako dolaze i odlaze, a naši podaci iz nekog razloga zauvek ostaju da šetaju mrežom!

Voluntarista, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Prestanite da se plašite meteorita!

Zamislite osobu koja je u vrel dan leta obukla skijački kostim, zato što „šta ako slučajno padne sneg?“. Da, bezbednost je važna, ali ako se previše osiguravate stalno i svuda, rizikujete da izgledate u najmanje čudno, a u najviše – da izgorite od pregrevanja. Naravno, mi kao libertarijanci obožavamo slobodu izbora i ličnu odgovornost. Ali kada dođe do dizajniranja proizvoda, politike ili još jednog „revolucionarnog“ startapa, mnogi se odjednom pretvaraju u apostole osiguranja od sveopšteg potopa, bukvalno vičući: „A šta ako udari meteorit? Hajde hitno da utroistimo budžet za titanijumsku kupolu!“.

A hajde da pokušamo! Problem? Resursi su konačni. Ubaciš sve u jedan parametar – ostali mršave kao student pred ispite. Kao u klasičnoj priči o tvrđavi: možeš graditi zidove debele dva metra, možeš iskopati rov, a možeš držati garnizon. Uraditi sve i odjednom? Samo ako imaš bankovni račun Saudijske Arabije. Ostali imaju neizbežan izbor samo jedne opcije.

Evolucija je odavno objasnila pravilo ravnoteže. Pogledajte pauna: rep je glamurozan, ali on leti kao vreća krompira. Paun je uložio „evolucione poene“ u marketing, a ne u R&D avijacije za migracije. Ili noj: odrekao se krila lovaca, zato trči kao bolid Formule 1. Svako svoje, ali niko od njih nije pokušao da bude istovremeno Betmen i Supermen – to je previše skupo.

Sada se prebacimo iz savane u moderni svet. Uzmimo na primer državne strukture koje vole da se „previše osiguravaju“. U poteri za totalnom bezbednošću i kontrolom, oni stvaraju glomazne zakone i regulative, pretvarajući život u birokratski pakao. Kakav je ishod? Ekonomija „teži“, postaje neprilagodljiva, a građani nesrećni. Svi resursi odlaze na borbu protiv zamišljenih i retkih rizika, a startapi beže u susedne jurisdikcije gde je dozvoljeno grešiti – i rasti.

U biznisu je ista pesma. Kompanije koje se plaše rizika i troše svu snagu i novac na osiguranja i preosiguranja, skoro nikada ne postaju lideri tržišta. Pretiču ih oni koji umeju da preuzmu razumne rizike i razumeju da je nemoguće pripremiti se za sve odjednom. Želiš apsolutni uptime servera? Ulaži novac u redundansu, kao u „pronalažak“ NFT-ova zimi 2021. Ali budi spreman da za UX, marketing i plate više neće ostati ništa.

Dok vi gradite bunker za slučaj zombi apokalipse, vaši konkurenti mirno osvajaju tržište. I ako se apokalipsa ipak desi, ona sasvim može izgledati drugačije nego što ste očekivali. A i do đavola s tim – neka zombiji sada brinu kako će se nositi sa preduzetnicima koji su navikli da rizikuju i adaptiraju se brže od svih!

Naravno, ne sme se „ignorisati rizici“. Izračunavati ih i uzimati u obzir je veoma važno. Ali ne postanite robovi jednog jedinog košmara. Paradoks: što se jače držiš za „worst-case“ (najgori scenario), to bliže pliva „second-worst“ (drugi po opasnosti scenario), za koji nije bilo ni vremena ni živaca. Glavno je pamtiti balans. Priprema za najgori scenario je korisna i možda čak i neophodna, ali ako se kladiš samo na to – postoji velika šansa da propustiš mnoštvo mogućnosti i ostaneš ni s čim. Život, ekonomija, evolucija – sve su to igre sa ograničenim resursima. Uspeh čeka one koji razumeju da je nemoguće biti spreman apsolutno na sve.

Tako da ne vredi nositi kacigu od folije, bolje je proveriti vremensku prognozu, izabrati umerenu kremu za sunčanje i kreni – gradi. Da, može vas prsnuti prva bara. Ali alternativa je život u skafandru, gde ne možete ni popiti kafu. I ako sutra ipak padne meteorit… barem smo proživeli dan bez nepotrebnog titanijuma na glavi.

Voluntarist, Bitarh

Od Napoleona do bana: ruta toksičnog komentatora

Svi mi poznajemo takvog lika: sedi ispred ekrana, vreme je 3 sata ujutru, a on nikako ne može da se smiri. Ostavi sarkastičan komentar u kojem ima malo ili uopšte nema argumenata po suštini, proveri da li su mu odgovorili, odgovori još sarkastičnije, i tako u beskonačnost. Čini se da mu kafa više nije ni potrebna – on se budi od čistog gneva.

Zašto je važno obratiti pažnju na to? Mrežni trollovi nisu samo dosadni ljubitelji jakih senzacija. U stvarnosti to su ljudi sa celim setom psiholoških „specijalnih efekata“. Psiholozi su odavno utvrdili da internet trollovi često poseduju čitav buket neprijatnih osobina: narcisizam, psihopatiju, pa čak i sadizam. Takav „komentator“ obično ima preterano naduvan ego, smatra sebe apsolutno pravim i pametnijim od svih ostalih. Dokazivati nešto takvoj osobi je isto što i objašnjavati mački pravila bontona: može se pokušati, ali rezultat je predvidiv.

Takvim trollovima je potpuno svejedno do osećanja drugih, zato im se veoma dopada da ljude izbacuju iz takta i posmatraju njihova patljenja. To su neka vrsta emocionalnih vampira koji se hrane vašim gnevom. A najzanimljivije je – kod njih se često razvija svojevrsna zavisnost. Svaki novi komentar, svaka reakcija „žrtve“ je za njih čist dopamin. Troll baca „mamac“ i čeka reakciju, kao ribar u zoru. To je i objašnjenje zašto bukvalno žive u komentarima: njihovo samopoštovanje i uživanje u životu direktno zavise od toga koliko ljudi uspeju da iznerviraju danas. Zanimljivo je, inače, da je prema istraživanjima narcisizam povezan sa zavisnošću od društvenih mreža.

Njihova opsesivna potreba da ostave poslednju reč u raspravi dovodi do apsurda. Čak i ako su svi odavno otišli kući, troll će se vratiti i napisati još jedan komentar. Zato što mora. Zato što može. A glavni adut trollova je anonimnost. Ako se u stvarnom životu tako lako mogu izgubiti prijatelji i biti ostraciran, na mreži nema posledica. Troll je zaštićen nadimkom, avatarom i mogućnošću da kreira još desetak lažnih naloga. On je kao Džejms Bond u svetu foruma: niko ga ne poznaje lično, a on se uvek vraća.

Zašto se neki ljudi bave beskonačnim trollovanjem? Postoji mnoštvo varijanti. Na primer, u životu takvi ljudi obično imaju malo moći. Zato se u komentarima može osećati kao Napoleon – čak i ako je njegova „imperija“ ograničena na nekoliko diskusija na Telegramu. Takođe, za neke je trollovanje kao ekstremni sport. Jednostavno im je dosadno živeti bez drame. A ponekad su razlog lične uvrede. Recimo, komšije nisu dali da mirno spava, sada on neće dati mirnom sna celom internetu.

Zanimljiva nijansa: mnogi trollovi maskiraju svoje ponašanje kao slobodu govora. Vole da kažu: „Ja samo izražavam svoje mišljenje!“ Ali između konstruktivne kritike i agresivnog trollovanja postoji ogromna propast. Sloboda govora je pravo da se izrazi svoje mišljenje, a ne pravo da se bezgranično vređaju i ponižavaju drugi u njihovim zajednicama. Trollovi koji se prikrivaju liberalnim/libertarianskim idejama, zapravo diskredituju samu suštinu slobode govora i samo doprinose jačanju cenzure i kontrole. Ironija je u tome što njihovo ponašanje samo približava ono protiv čega se navodno tako žestoko bore.

A šta uraditi s tim? Vlasnici resursa i administratori treba da budu stroži na svom privatnom prostoru. Troll-a koji pokušava da iznervira i uvredi druge, najbolje je poslati u režim „samo za čitanje“ – neka posmatra sa strane adekvatnu komunikaciju. Ponekad je to jedini način da se vrati zdrava atmosfera u komentare i da se ostalima da do znanja da pravila pristojnosti postoje čak i na mreži.

A glavni savet običnim korisnicima: ne hranite trollove. Njima je vaša reakcija životno neophodna. Najbolja kazna za troll-a je ignorisanje. Troll bez pažnje je kao rok zvezda bez publike: tužno i besmisleno. I zapamtite: sa druge strane ekrana najčešće sedi nesrećna i kompleksirana osoba! To ga ne opravdava, ali objašnjava. Ponekad je dovoljno samo setiti se toga kako biste mirnije pristupili takvim provokacijama.

Voluntarist, Bitarh

Nek mi crkne krava, samo da komšiji crknu dve

Široko je poznato da što su pokazatelji psihopatije kod osobe veći, to je manje zaposleno nanošenje štete drugim ljudima i poštenje. Međutim, istraživače je zanimalo koje vrednosti u takvom slučaju zastupaju psihopatične pojedinci i kakva motivacija oblikuje njihovo ponašanje. U tu svrhu je sprovedena procena 3521 odraslog dobrovoljca u pogledu njihovog nivoa psihopatije (prema Levensonovom testu), vrednosti, težnji, orijentacije na socijalnu dominaciju, kao i preferencije apsolutnog ili relativnog blagostanja.

Prvenstveno, psihopatični pojedinci pokazali su veću težnju ka postizanju finansijskog uspeha nego ka poboljšanju sveta oko sebe. Takođe su oni, a naročito oni koji su imali visoke pokazatelje primarne psihopatije (ciri kao što su bezdušnost i nedostatak empatije), ukazali na materijalno imovinstvo kao centralno dobro u ljudskom životu i izvor sreće, kao i na to da uspeh čoveka u životu određuje količina imovine kojom poseduje.

Međutim, teško je da se ovakvi stavovi smatraju nečim lošim, budući da je to izbor same osobe koje su vrednosti za nju važne, sve dok one ne podrazumevaju nanošenje štete drugim ljudima. Ali ono što se zaista može nazvati problemom jeste preferencija psihopatičnih pojedinaca da budu imućniji od drugih ljudi, čak i ako to znači imati manje blagostanja u apsolutnim vrednostima. U popunjenim upitnicima izrazili su neželju da ostvare veći prihod, bolje obrazovanje i veći broj odmora, ako će drugi ljudi oko njih dobiti još više svega toga i imati socijalni status viši od njihovog. U apsolutnim vrednostima spremni su imati manje blagostanja ako će ga drugi ljudi imati još manje nego oni, i ako će oni time dobiti viši socijalni status u poređenju sa njima.

Izgleda da poslovice poput „nek’ moja krava crkne, samo da komšijina crkne dve“ ili „nek’ mi šupa izgori, samo da komšiji krava crkne“ nisu nastale ni iz čega, već opisuju preferencije konkretne kategorije pojedinaca – psihopata. Očigledno je da im je prvenstveno važno potvrditi se na račun drugih i biti relativno bolji od njih, a ne dostići određeni nivo blagostanja. Velika sklonost psihopatičnih pojedinaca ka ovakvim vrednostima još jednom odražava koliko je opasno njihovo psihičko stanje, izazvano disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja. Normalni ljudi definitivno treba da budu oprezni, jer su oni sposobni i spremni da nanesu bilo kakvu štetu, ako će ih to u relativnim vrednostima uzdići iznad svih ostalih. A u dugoročnoj perspektivi, takva patologija, kao što smo već više puta ukazali, zahteva terapiju.

Voluntarist, Bitarh

Zakoni postoje, a zaštite nema: zašto Ubisoft pušta gasove na radni zakonik

Nedavni glasni skandal oko Ubisoft-a tera na razmišljanje: čemu uopšte služe svi ti ogromni kodeksi i birokratija, ako su ljudi u najprogresivnijim zemljama i dalje nezaštićeni od šefova sadista? Kao što smo nedavno saznali, u francuskoj kancelariji Ubisoft-a šefovi su godinama maltretirali zaposlene: grubo su ih uznemiravali, crtali razne vulgarnosti po njihovim stolovima, a ponekad su im bukvalno ispuštali gasove pravo u lice. I to nije neka smećna kancelarija u podrumu na periferiji Voroneža – već „prosvetljena Francuska“!

Francuska država se dugo ponosila zakonima i pravima. Ali nešto je pošlo naopako. Radnici Ubisoft-a su se žalili odeljenju za ljudske resurse, a oni su ih slali u vjetar i govorili im da ne prave buku. Tek nakon godina javnog pritiska i MeToo pokreta, slučaj je završio na sudu. Pa, završio je, reći ćete? Ishod: optuženima prete uslovne kazne i novčane kazne koje su za njih kao sitni novac za doručak. Pravda je pobedila? Da, sanjajte vi to.

Ako mislite da je Francuska izuzetak, dobrodošli u SAD! Tamo se pravda uopšte prodaje po veleprodajnim cenama. Activision Blizzard, Fox News, Starbucks i drugi – svaki od glasnih slučajeva završio je isto: velike korporacije su se otkupljivale „kaznama“ od par procenata godišnje dobiti i mirno nastavile dalje. Zaposlenima koji su se usudili otvoreno govoriti o problemima, život se pretvorio u pakao. Bili su otpušteni, maltretirani i tiho ućutkani novcem. Zakon kao da postoji, ali nema koristi.

A kako stoje stvari u Rusiji? Formalno, radni zakon čuva vaša prava, ali u stvarnosti zaposleni pred šefom je kao zec pred vukom: ako ga ne pojede, ugrize ga. A šta je sa seksualnim uznemiravanjem na poslu? Ovde se može setiti poslanika Sluckog, za kojeg je „Komisija za etiku“ odlučila da je хватање žena za zadnjicu zapravo normalno. Devojkama je još savetovano da odu u policiju, mada je odlazak tamo besmislen jer u Rusiji do sada ne postoji zakon o uznemiravanju. Klasičan začarani krug!

Dakle, šta uraditi ako država ne može da vas zaštiti? Ovde libertarijanci sležu ramenima i govore: prijatelji, možda je vreme da prestanemo verovati u mitsku moć papira i činovnika? Možda je vreme da sami preuzmemo kontrolu nad svojim životima? Jer dok vas na papiru navodno štite stotine inspektora, u praksi pomažu samo javnost, konkurencija i pravo na slobodan odlazak.

Libertarianski recepti su jednostavni i zdravi. Pre svega, treba razumeti da je reputacija ozbiljna stvar, i skandal sa Ubisoft-om bi se desio mnogo ranije da se žrtve nisu plašile otvoreno govoriti. Takođe, radnici moraju imati slobodu da odu u bilo kom trenutku, jer ništa ne otresa šefa bolje od masovnog odlaska talenata kod konkurencije – to će ga naterati da razmišlja glavom, a ne drugim delovima tela. Potrebni su i nezavisni rejtingi poslodavaca – razni Glassdoor-i odlično pokazuju gde je bolje ne ići na posao. Ako radnici budu znali istinu unapred, loši poslodavci će brzo ostati bez ljudi i novca. I konačno, ne treba obraćati pažnju samo na kompanije generalno. Treba suditi i kažnjavati konkretne ljude koji su napravili haos i nasilje, a njihovo ponašanje treba široko objaviti javnosti. Tada drugima neće pasti na pamet da urade isto!

Niko ne želi da živi u društvu gde šef može sebi da dozvoli da vam ispusti gasove u lice. Ali država je već sto puta dokazala: ili je slepa, ili korumpirana, ili jednostavno ne želi stvarno da nas zaštiti. Znači, treba manje verovati činovniku, a više sebi i ljudima oko sebe. Slobodan čovek je bolje zaštićen od onog potčinjenog, i ako se ljudima daju sloboda i alati za samoodbranu, to će raditi efikasnije od bilo kojih glomaznih zakona. I zapamtite: promene ne dolaze iz kancelarija činovnika – one počinju od svakog od nas. Ako sami ne budemo poštovali svoje dostojanstvo, niko drugi to neće uraditi. Zato vredi se družiti sa zdravim razumom, a ne čekati zaštitu od papirnog zakona!

Zabrane oružja – radi humanizma ili dominacije?

Da li ste ikada primetili kako velike sile odjednom postaju „humanisti“ kada je reč o oružju i metodama ratovanja? Na papiru sve izgleda lepo: „zabranjujemo hemijsko oružje, biološko oružje, nuklearno oružje, jer smo dobri“. Ali hajde da pogledamo celu ovu stvar bez ružičastih naočara. Zar vam se ne čini da ovakve zabrane uopšte nisu briga o čovečanstvu, već lukav trik kako bi se očuvala svetska hijerarhija? Kao da je svetski šampion u boksu zabranio svim protivnicima da koriste levu ruku. Zašto? Zato što mu je tako lakše da pobeđuje!

Uzmimo samo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Pet zemalja (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) zvanično je dobilo pravo da poseduju nuklearne arsenale. Ostalima je rečeno: „Ne smete! To je opasno!“. Zašto? Zato što kada imaš atomsku bombu, niko ne rizikuje da te dira. Setimo se sudbine Libije: Kadafi je odustao od nuklearnog programa, a zatim je njegov režim potpuno razoran. Severna Koreja je, s druge strane, odlučila da to izbegne, i sada Kim Džon Un ima nuklearno oružje, i jednim čudom ga niko ne bombarduje. Ili eto, hemijsko oružje. SAD su decenijama žmurili pred hemijskim napadima saveznika Sadama protiv Irana, ali su odjednom se setili tih zločina kada Irak više nije bio prijatelj. Liči na selektivnu amneziju.

Ali još zanimljivije je sa pravilima vođenja rata. Prema međunarodnim zakonima, pobunjenicima je zabranjeno da se skrivaju među civilima. To zvuči razumno: manje žrtava među mirnim stanovništvom. Ali šta da radi jadni partizan ako neprijatelj ima dronove, satelite, tenkove i avione? Da izađe na polje sa otvorenim vizirom? To je garantovana karta u jedan pravac. Ispada da velike sile govore slabima: ili ratujte po pravilima i garantovano izgubite, ili ratujte kako možete i bićete proglašeni teroristima.

Uzgred, zanimljivo je da „zakoniti teror“ postoji samo kod države. Tepih bombardovanje Drezdena u Drugom svetskom ratu, nuklearni udar na Hirošimu, pogodaci NATO raketa u beogradske mostove i TV centar 1999. godine – to nije terorizam, već „vojna neophodnost“. Ali jedna eksplozija pobunjenika je već strašan greh. Naravno, ovde niko ne opravdava nasilje protiv mirnih stanovnika, ali zašto država može to da radi, a pobunjenik ne?

Setimo se i humanitarnog prava u konfliktima poput Avganistana ili Iraka. Zapadne zemlje uvek naglašavaju da se bore „čisto“ i po pravilima. Ali čim pravila smetaju, ona se lako zaboravljaju. Sećate se Abu Gurejba? Mučenje i zlostavljanje zarobljenika koji su bili „nezakoniti kombatanti“. Pravila kao da postoje, ali ih na vas ne primenjujemo jer „niste obučeni po uniformi“.

Postoji i psiho-hemijsko oružje – supstance koje treba selektivno i privremeno da deluju na mozak, ne nanoseći dugoročnu štetu zdravlju protivnika. Tipičan primer je inkapacitant BZ, sa kojim su SAD eksperimentisale tokom Vijetnama. Zvanično, to je „neletalno sredstvo potiskivanja“, ali u velikoj dozi ono čoveka pretvara u bespomoćnog zombija. Ili uzmemo hibride opioidov koji su primenjeni 2002. u „Nord-Ostu“: taoci su uspavani aerozolom na bazi fentanila – 130 ljudi se ugušilo, međutim, formalno to nije „borvena otrovna supstanca“, već specijalno sredstvo. Praktično je: kada jakom treba magični prah, to je „antiteroristički gas“, a ako isto pokuša slabiji – momentalno postaje kršilac svih konvencija.

Zagovornici humanitarnog prava govore: „Da, pravila nisu savršena, ali barem postoje neki standardi“. Ali ako pravila rade samo u jednom pravcu, na kraju se javlja pitanje: a možda su ona stvorena uopšte ne za zaštitu slabih, već kako bi se očuvao balans snaga u korist jakih?!

P.S. Kada autoritariji nazivaju libertarijance „parazitima“, tipa mi zahtevamo da se svi „besplatno“ slože sa našim „željama“ (poštuju NAP), trebalo bi da razmisle da neometavanje u njihov sistem nervnih ćelija, na primer, pomoću preparata za prisilno pojačanje inhibitora nasilja – to je samoomograničenje i poslednji pokušaj mirnog uspostavljanja dijaloga, a ne tehnička nemogućnost!

Voluntarist, Bitarh

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh