Автор: Битарх

Od Napoleona do bana: ruta toksičnog komentatora

Svi mi poznajemo takvog lika: sedi ispred ekrana, vreme je 3 sata ujutru, a on nikako ne može da se smiri. Ostavi sarkastičan komentar u kojem ima malo ili uopšte nema argumenata po suštini, proveri da li su mu odgovorili, odgovori još sarkastičnije, i tako u beskonačnost. Čini se da mu kafa više nije ni potrebna – on se budi od čistog gneva.

Zašto je važno obratiti pažnju na to? Mrežni trollovi nisu samo dosadni ljubitelji jakih senzacija. U stvarnosti to su ljudi sa celim setom psiholoških „specijalnih efekata“. Psiholozi su odavno utvrdili da internet trollovi često poseduju čitav buket neprijatnih osobina: narcisizam, psihopatiju, pa čak i sadizam. Takav „komentator“ obično ima preterano naduvan ego, smatra sebe apsolutno pravim i pametnijim od svih ostalih. Dokazivati nešto takvoj osobi je isto što i objašnjavati mački pravila bontona: može se pokušati, ali rezultat je predvidiv.

Takvim trollovima je potpuno svejedno do osećanja drugih, zato im se veoma dopada da ljude izbacuju iz takta i posmatraju njihova patljenja. To su neka vrsta emocionalnih vampira koji se hrane vašim gnevom. A najzanimljivije je – kod njih se često razvija svojevrsna zavisnost. Svaki novi komentar, svaka reakcija „žrtve“ je za njih čist dopamin. Troll baca „mamac“ i čeka reakciju, kao ribar u zoru. To je i objašnjenje zašto bukvalno žive u komentarima: njihovo samopoštovanje i uživanje u životu direktno zavise od toga koliko ljudi uspeju da iznerviraju danas. Zanimljivo je, inače, da je prema istraživanjima narcisizam povezan sa zavisnošću od društvenih mreža.

Njihova opsesivna potreba da ostave poslednju reč u raspravi dovodi do apsurda. Čak i ako su svi odavno otišli kući, troll će se vratiti i napisati još jedan komentar. Zato što mora. Zato što može. A glavni adut trollova je anonimnost. Ako se u stvarnom životu tako lako mogu izgubiti prijatelji i biti ostraciran, na mreži nema posledica. Troll je zaštićen nadimkom, avatarom i mogućnošću da kreira još desetak lažnih naloga. On je kao Džejms Bond u svetu foruma: niko ga ne poznaje lično, a on se uvek vraća.

Zašto se neki ljudi bave beskonačnim trollovanjem? Postoji mnoštvo varijanti. Na primer, u životu takvi ljudi obično imaju malo moći. Zato se u komentarima može osećati kao Napoleon – čak i ako je njegova „imperija“ ograničena na nekoliko diskusija na Telegramu. Takođe, za neke je trollovanje kao ekstremni sport. Jednostavno im je dosadno živeti bez drame. A ponekad su razlog lične uvrede. Recimo, komšije nisu dali da mirno spava, sada on neće dati mirnom sna celom internetu.

Zanimljiva nijansa: mnogi trollovi maskiraju svoje ponašanje kao slobodu govora. Vole da kažu: „Ja samo izražavam svoje mišljenje!“ Ali između konstruktivne kritike i agresivnog trollovanja postoji ogromna propast. Sloboda govora je pravo da se izrazi svoje mišljenje, a ne pravo da se bezgranično vređaju i ponižavaju drugi u njihovim zajednicama. Trollovi koji se prikrivaju liberalnim/libertarianskim idejama, zapravo diskredituju samu suštinu slobode govora i samo doprinose jačanju cenzure i kontrole. Ironija je u tome što njihovo ponašanje samo približava ono protiv čega se navodno tako žestoko bore.

A šta uraditi s tim? Vlasnici resursa i administratori treba da budu stroži na svom privatnom prostoru. Troll-a koji pokušava da iznervira i uvredi druge, najbolje je poslati u režim „samo za čitanje“ – neka posmatra sa strane adekvatnu komunikaciju. Ponekad je to jedini način da se vrati zdrava atmosfera u komentare i da se ostalima da do znanja da pravila pristojnosti postoje čak i na mreži.

A glavni savet običnim korisnicima: ne hranite trollove. Njima je vaša reakcija životno neophodna. Najbolja kazna za troll-a je ignorisanje. Troll bez pažnje je kao rok zvezda bez publike: tužno i besmisleno. I zapamtite: sa druge strane ekrana najčešće sedi nesrećna i kompleksirana osoba! To ga ne opravdava, ali objašnjava. Ponekad je dovoljno samo setiti se toga kako biste mirnije pristupili takvim provokacijama.

Voluntarist, Bitarh

Nek mi crkne krava, samo da komšiji crknu dve

Široko je poznato da što su pokazatelji psihopatije kod osobe veći, to je manje zaposleno nanošenje štete drugim ljudima i poštenje. Međutim, istraživače je zanimalo koje vrednosti u takvom slučaju zastupaju psihopatične pojedinci i kakva motivacija oblikuje njihovo ponašanje. U tu svrhu je sprovedena procena 3521 odraslog dobrovoljca u pogledu njihovog nivoa psihopatije (prema Levensonovom testu), vrednosti, težnji, orijentacije na socijalnu dominaciju, kao i preferencije apsolutnog ili relativnog blagostanja.

Prvenstveno, psihopatični pojedinci pokazali su veću težnju ka postizanju finansijskog uspeha nego ka poboljšanju sveta oko sebe. Takođe su oni, a naročito oni koji su imali visoke pokazatelje primarne psihopatije (ciri kao što su bezdušnost i nedostatak empatije), ukazali na materijalno imovinstvo kao centralno dobro u ljudskom životu i izvor sreće, kao i na to da uspeh čoveka u životu određuje količina imovine kojom poseduje.

Međutim, teško je da se ovakvi stavovi smatraju nečim lošim, budući da je to izbor same osobe koje su vrednosti za nju važne, sve dok one ne podrazumevaju nanošenje štete drugim ljudima. Ali ono što se zaista može nazvati problemom jeste preferencija psihopatičnih pojedinaca da budu imućniji od drugih ljudi, čak i ako to znači imati manje blagostanja u apsolutnim vrednostima. U popunjenim upitnicima izrazili su neželju da ostvare veći prihod, bolje obrazovanje i veći broj odmora, ako će drugi ljudi oko njih dobiti još više svega toga i imati socijalni status viši od njihovog. U apsolutnim vrednostima spremni su imati manje blagostanja ako će ga drugi ljudi imati još manje nego oni, i ako će oni time dobiti viši socijalni status u poređenju sa njima.

Izgleda da poslovice poput „nek’ moja krava crkne, samo da komšijina crkne dve“ ili „nek’ mi šupa izgori, samo da komšiji krava crkne“ nisu nastale ni iz čega, već opisuju preferencije konkretne kategorije pojedinaca – psihopata. Očigledno je da im je prvenstveno važno potvrditi se na račun drugih i biti relativno bolji od njih, a ne dostići određeni nivo blagostanja. Velika sklonost psihopatičnih pojedinaca ka ovakvim vrednostima još jednom odražava koliko je opasno njihovo psihičko stanje, izazvano disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja. Normalni ljudi definitivno treba da budu oprezni, jer su oni sposobni i spremni da nanesu bilo kakvu štetu, ako će ih to u relativnim vrednostima uzdići iznad svih ostalih. A u dugoročnoj perspektivi, takva patologija, kao što smo već više puta ukazali, zahteva terapiju.

Voluntarist, Bitarh

Zakoni postoje, a zaštite nema: zašto Ubisoft pušta gasove na radni zakonik

Nedavni glasni skandal oko Ubisoft-a tera na razmišljanje: čemu uopšte služe svi ti ogromni kodeksi i birokratija, ako su ljudi u najprogresivnijim zemljama i dalje nezaštićeni od šefova sadista? Kao što smo nedavno saznali, u francuskoj kancelariji Ubisoft-a šefovi su godinama maltretirali zaposlene: grubo su ih uznemiravali, crtali razne vulgarnosti po njihovim stolovima, a ponekad su im bukvalno ispuštali gasove pravo u lice. I to nije neka smećna kancelarija u podrumu na periferiji Voroneža – već „prosvetljena Francuska“!

Francuska država se dugo ponosila zakonima i pravima. Ali nešto je pošlo naopako. Radnici Ubisoft-a su se žalili odeljenju za ljudske resurse, a oni su ih slali u vjetar i govorili im da ne prave buku. Tek nakon godina javnog pritiska i MeToo pokreta, slučaj je završio na sudu. Pa, završio je, reći ćete? Ishod: optuženima prete uslovne kazne i novčane kazne koje su za njih kao sitni novac za doručak. Pravda je pobedila? Da, sanjajte vi to.

Ako mislite da je Francuska izuzetak, dobrodošli u SAD! Tamo se pravda uopšte prodaje po veleprodajnim cenama. Activision Blizzard, Fox News, Starbucks i drugi – svaki od glasnih slučajeva završio je isto: velike korporacije su se otkupljivale „kaznama“ od par procenata godišnje dobiti i mirno nastavile dalje. Zaposlenima koji su se usudili otvoreno govoriti o problemima, život se pretvorio u pakao. Bili su otpušteni, maltretirani i tiho ućutkani novcem. Zakon kao da postoji, ali nema koristi.

A kako stoje stvari u Rusiji? Formalno, radni zakon čuva vaša prava, ali u stvarnosti zaposleni pred šefom je kao zec pred vukom: ako ga ne pojede, ugrize ga. A šta je sa seksualnim uznemiravanjem na poslu? Ovde se može setiti poslanika Sluckog, za kojeg je „Komisija za etiku“ odlučila da je хватање žena za zadnjicu zapravo normalno. Devojkama je još savetovano da odu u policiju, mada je odlazak tamo besmislen jer u Rusiji do sada ne postoji zakon o uznemiravanju. Klasičan začarani krug!

Dakle, šta uraditi ako država ne može da vas zaštiti? Ovde libertarijanci sležu ramenima i govore: prijatelji, možda je vreme da prestanemo verovati u mitsku moć papira i činovnika? Možda je vreme da sami preuzmemo kontrolu nad svojim životima? Jer dok vas na papiru navodno štite stotine inspektora, u praksi pomažu samo javnost, konkurencija i pravo na slobodan odlazak.

Libertarianski recepti su jednostavni i zdravi. Pre svega, treba razumeti da je reputacija ozbiljna stvar, i skandal sa Ubisoft-om bi se desio mnogo ranije da se žrtve nisu plašile otvoreno govoriti. Takođe, radnici moraju imati slobodu da odu u bilo kom trenutku, jer ništa ne otresa šefa bolje od masovnog odlaska talenata kod konkurencije – to će ga naterati da razmišlja glavom, a ne drugim delovima tela. Potrebni su i nezavisni rejtingi poslodavaca – razni Glassdoor-i odlično pokazuju gde je bolje ne ići na posao. Ako radnici budu znali istinu unapred, loši poslodavci će brzo ostati bez ljudi i novca. I konačno, ne treba obraćati pažnju samo na kompanije generalno. Treba suditi i kažnjavati konkretne ljude koji su napravili haos i nasilje, a njihovo ponašanje treba široko objaviti javnosti. Tada drugima neće pasti na pamet da urade isto!

Niko ne želi da živi u društvu gde šef može sebi da dozvoli da vam ispusti gasove u lice. Ali država je već sto puta dokazala: ili je slepa, ili korumpirana, ili jednostavno ne želi stvarno da nas zaštiti. Znači, treba manje verovati činovniku, a više sebi i ljudima oko sebe. Slobodan čovek je bolje zaštićen od onog potčinjenog, i ako se ljudima daju sloboda i alati za samoodbranu, to će raditi efikasnije od bilo kojih glomaznih zakona. I zapamtite: promene ne dolaze iz kancelarija činovnika – one počinju od svakog od nas. Ako sami ne budemo poštovali svoje dostojanstvo, niko drugi to neće uraditi. Zato vredi se družiti sa zdravim razumom, a ne čekati zaštitu od papirnog zakona!

Zabrane oružja – radi humanizma ili dominacije?

Da li ste ikada primetili kako velike sile odjednom postaju „humanisti“ kada je reč o oružju i metodama ratovanja? Na papiru sve izgleda lepo: „zabranjujemo hemijsko oružje, biološko oružje, nuklearno oružje, jer smo dobri“. Ali hajde da pogledamo celu ovu stvar bez ružičastih naočara. Zar vam se ne čini da ovakve zabrane uopšte nisu briga o čovečanstvu, već lukav trik kako bi se očuvala svetska hijerarhija? Kao da je svetski šampion u boksu zabranio svim protivnicima da koriste levu ruku. Zašto? Zato što mu je tako lakše da pobeđuje!

Uzmimo samo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Pet zemalja (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) zvanično je dobilo pravo da poseduju nuklearne arsenale. Ostalima je rečeno: „Ne smete! To je opasno!“. Zašto? Zato što kada imaš atomsku bombu, niko ne rizikuje da te dira. Setimo se sudbine Libije: Kadafi je odustao od nuklearnog programa, a zatim je njegov režim potpuno razoran. Severna Koreja je, s druge strane, odlučila da to izbegne, i sada Kim Džon Un ima nuklearno oružje, i jednim čudom ga niko ne bombarduje. Ili eto, hemijsko oružje. SAD su decenijama žmurili pred hemijskim napadima saveznika Sadama protiv Irana, ali su odjednom se setili tih zločina kada Irak više nije bio prijatelj. Liči na selektivnu amneziju.

Ali još zanimljivije je sa pravilima vođenja rata. Prema međunarodnim zakonima, pobunjenicima je zabranjeno da se skrivaju među civilima. To zvuči razumno: manje žrtava među mirnim stanovništvom. Ali šta da radi jadni partizan ako neprijatelj ima dronove, satelite, tenkove i avione? Da izađe na polje sa otvorenim vizirom? To je garantovana karta u jedan pravac. Ispada da velike sile govore slabima: ili ratujte po pravilima i garantovano izgubite, ili ratujte kako možete i bićete proglašeni teroristima.

Uzgred, zanimljivo je da „zakoniti teror“ postoji samo kod države. Tepih bombardovanje Drezdena u Drugom svetskom ratu, nuklearni udar na Hirošimu, pogodaci NATO raketa u beogradske mostove i TV centar 1999. godine – to nije terorizam, već „vojna neophodnost“. Ali jedna eksplozija pobunjenika je već strašan greh. Naravno, ovde niko ne opravdava nasilje protiv mirnih stanovnika, ali zašto država može to da radi, a pobunjenik ne?

Setimo se i humanitarnog prava u konfliktima poput Avganistana ili Iraka. Zapadne zemlje uvek naglašavaju da se bore „čisto“ i po pravilima. Ali čim pravila smetaju, ona se lako zaboravljaju. Sećate se Abu Gurejba? Mučenje i zlostavljanje zarobljenika koji su bili „nezakoniti kombatanti“. Pravila kao da postoje, ali ih na vas ne primenjujemo jer „niste obučeni po uniformi“.

Postoji i psiho-hemijsko oružje – supstance koje treba selektivno i privremeno da deluju na mozak, ne nanoseći dugoročnu štetu zdravlju protivnika. Tipičan primer je inkapacitant BZ, sa kojim su SAD eksperimentisale tokom Vijetnama. Zvanično, to je „neletalno sredstvo potiskivanja“, ali u velikoj dozi ono čoveka pretvara u bespomoćnog zombija. Ili uzmemo hibride opioidov koji su primenjeni 2002. u „Nord-Ostu“: taoci su uspavani aerozolom na bazi fentanila – 130 ljudi se ugušilo, međutim, formalno to nije „borvena otrovna supstanca“, već specijalno sredstvo. Praktično je: kada jakom treba magični prah, to je „antiteroristički gas“, a ako isto pokuša slabiji – momentalno postaje kršilac svih konvencija.

Zagovornici humanitarnog prava govore: „Da, pravila nisu savršena, ali barem postoje neki standardi“. Ali ako pravila rade samo u jednom pravcu, na kraju se javlja pitanje: a možda su ona stvorena uopšte ne za zaštitu slabih, već kako bi se očuvao balans snaga u korist jakih?!

P.S. Kada autoritariji nazivaju libertarijance „parazitima“, tipa mi zahtevamo da se svi „besplatno“ slože sa našim „željama“ (poštuju NAP), trebalo bi da razmisle da neometavanje u njihov sistem nervnih ćelija, na primer, pomoću preparata za prisilno pojačanje inhibitora nasilja – to je samoomograničenje i poslednji pokušaj mirnog uspostavljanja dijaloga, a ne tehnička nemogućnost!

Voluntarist, Bitarh

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh

Transhumanizam poreklom iz XVII veka: o čemu su sanjali Bekon i Lok?

Kada čujemo reč „transhumanizam“, mašta obično crta slike robota, letećih automobila i drugih fantastičnih dostignuća naučnog progresa. Ali šta ako zakopamo dublje i kažemo da koreni transhumanizma sežu mnogo dalje od pametnih telefona i dronova?

Zamislite Englesku u 17. veku. Kišovito, sumorno, čaj još nije uvezen, a naučnici i filozofi već pokušavaju da shvate kako da život učine mrvicu boljim i mrvicu dužim. Jedan od takvih sanjara bio je Francis Bekon. On je razmišljao o tome kako da radikalno produži ljudski život i pojača mogućnosti čoveka pomoću nauke. Istina je da su vremena bila takva da je bilo opasno to glasno izjaviti: crkva je smatrala da je čovek Božje vlasništvo i da su svi pokušaji da se čovek poboljša bogohulstvo. Šta je Bekon uradio? Napisao je „Novu Atlantidu“, svojevrsni filozofski „roman sa ključem“, gde mudraci iza lepe alegorije tajno rade na pobedi nad starenjem i bolestima. Kao da kaže: nije to ja, već su moji likovi iz knjige tako progresivni!

Ali Bekon nije bio jedini koji je odlučio da nadmudri vreme i crkvu. Sledeći u redu za istoriju bio je Džon Lok. On je predložio ideju koja je bila revolucionarna za njegovo vreme: čovek pripada samo samom sebi, a samim tim ima pravo da raspolaže sopstvenim telom i životom. I upravo je ovaj princip samopripadnosti i lične slobode postao ključ za libertarianizam i budući transhumanizam.

Ova smela ideja nije dala samo filozofski poticaj, već je bukvalno promenila svet: zahvaljujući njoj pojavila se prva sekularna država – SAD, i revolucionarni slogani poput „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Ideja o potpunoj autonomiji ličnosti nije bila samo lepa fraza za filozofe, već stvarno moćan pogon društvenog progresa. Tako se postepeno formirala filozofska tradicija u kojoj su se Bekonove ideje o prevazilaženju ljudskih ograničenja stopile sa Lokovim verovanjem u potpunu slobodu čoveka. I ove protolibertarijanske misli, poput perli na niti, nanizivale su se na fundamentalnu filozofiju transhumanizma.

Danas su tehnologije sustigle snove filozofa iz prošlosti, pa ih čak i pretekle. Ono o čemu je Bekon sanjao i ono na šta je Lok stidljivo nagoveštavao, danas postaje sasvim realno: biotehnologija, genetski inženjering, veštačka inteligencija. Čini se da stojimo na pragu ne samo nove ere, već bukvalno nove verzije čoveka.

Ali tu se pojavljuje i novi talas kritičara koji ne žure da se raduju tehničkom progresu. Neko se plaši produbljivanja socijalnog nejednakosti, tvrdeći da će bogati živeti večno, dok će siromašnima ostati samo mrvice. Neko brine o gubitku ljudskog identiteta. A neki se uopšte plaše da ćemo slučajno stvoriti novu klasu tehnološke elite koja će upravljati svima ostalima.

Pa, svaka velika ideja se uvek suočava sa kritikama, ali upravo diskusija je čini živom i aktuelnom. Transhumanizam nije samo tehnologija i nauka, to je izazov samom našem predstavljanju o čovečnosti, to je šansa da preispitamo sve što smo navikli da smatramo nepromenljivim: život, smrt, svest i čak to ko smo mi zapravo.

Na kraju krajeva, sviđalo nam se to ili ne, transhumanizam već utiče na naše društvo, primoravajući nas da postavljamo neprijatna, ali veoma važna pitanja. I ko zna – možda ćemo doživeti vreme kada će ova pitanja postati stvarnost, a ne samo stranice filozofskih knjiga. I tada će, možda, neko napisati roman o nama – samo, nadamo se, već bez ezopovog jezika!

A dok čekamo, posmatraćemo, postavljati pitanja i sanjati o tome šta nam donosi sutrašnji dan, po mogućnosti lično učestvujući i pomažući entuzijastima biohakerima. Jer, ko zna, možda upravo sada pravimo prve korake ka svetu koji su Bekon i Lok videli samo u svojim najsmelijim fantazijama.

Voluntarist, Bitarh

Hakuj mozak agresora, a ne čovečanstvo: greške distopije Stivena Kinga

„Kraj svega ovog gnusnjavanja“ Stivena Kinga je upečatljiva distopija koja nas upozorava na klasičnu zamku dobrih namera, kojima je put popločan, znate već, kuda. Ali hajde da pogledamo dublje i trezveno procenimo glavne greške likova i kako ih je bilo moguće izbeći.

Glavni junak, Robert, otkrio je da voda u gradiću La Plata poseduje jedinstvena hemijska svojstva koja potiskuju agresiju i sklonost ka nasilju. Vođen sasvim iskrenim i razumljivim snom da oslobodi čovečanstvo nasilja, on odlučuje da rasprši sličnu supstancu širom sveta, koristeći vulkansku erupciju kao sredstvo dostave. Eksperiment u početku deluje uspešno – nivo nasilja u svetu opada na nulu. Međutim, ubrzo se otkriva užasan sporedni efekat: supstanca izaziva ireverzibilno smanjenje inteligencije, postepeno pretvarajući ljude u bespomoćna bića, nesposobna da se brinu o sebi i sačuvaju civilizaciju.

Kao što vidimo, Robert je grdno zabrljao. Umesto da razumno i oprezno testira svoju ideju, on je jednostavno raspršao slabo proučeni preparat na celo čovečanstvo odjednom, „zalivši“ planetu nepoznatom hemijom preko vulkana. To je otprilike kao da u garaži pronađete stari kanister i bez ikakvih provera odmah sipate njegov sadržaj u novi Mercedes. Prirodno je da su posledice bile katastrofalne: agresija je nestala, ali su i mozgovi otukli odmah za njom.

Glavna Robertova greška nije bila u želji da promeni „ljudsku prirodu“, već u nedostatku elementarnog opreza i zdravog razuma. U razvijenom društvu niko ne bi primenio radikalne metode bez dugoročnih istraživanja, a uopšte – „prisilna terapija“ za celo čovečanstvo protivreči samom duhu libertarijanizma. Prisila je dopustiva samo u odnosu na one koji su već prekršili NAP, počiniv nasilje. Upravo sa takvim ljudima je trebalo započeti oprezne, postepene i pažljivo kontrolisane eksperimente.

Kako bi to moglo izgledati u praksi? Umesto da pretvori celu planetu u laboratorijske zečeve, mogao je početi sa malim grupama posebno opasnih kriminalaca. Ako društvo u nekim zemljama dopušta smrtnu kaznu za teške zločine, zašto onda ne pokušati prvo sa daleko humanijom i perspektivnijom alternativom – preparatima za pojačanje inhibitora nasilja? Moglo se postepeno, godinama, pratiti efekat preparata, beležiti sporedni efekti, unapređivati formulu i tek nakon potpune sigurnosti proširiti primenu. I čak i tada, obavezno i bez prava izbora, to bi trebalo da se odnosi isključivo na one koji su već inicirali nasilje.

Postoji čitav set alata za smanjenje katastrofalnih rizika koje je naš junak potpuno ignorisao. Na prvom mestu su to faznost i postepenost – treba početi od malog, posmatrati i korigovati. „Sedam puta meri, jednom seci“, a ne obrnuto. Zatim sledi ciljana primena – primena treba biti ograničena isključivo na agresore, a ne raspršivati „sreću“ na sve nasumično. To je banalno etičnije i efikasnije. Dalje sledi nezavisna kontrola i transparentnost – naučnici, etičari, nadzorni saveti kao sistem kočnica i ravnoteže, kako bi se isključile greške jednog genija (koliko god on iskreno želeo svima dobro). I na kraju, reverzibilnost – mogućnost povlačenja izmena ili minimiziranja štete pri prvim znacima problema. Na kraju krajeva, transhumanizam nije igra ruske ruleta mozgom, već kontrola biologije radi proširenja slobode.

Robertov problem nije bio u tome što je pokušao da hakuje ljudsku prirodu, već u tome što je to radio nepažljivo i ishitreno. Kada je reč o tako moćnim alatima kao što su biohakovanje ili biotehnologija, važni su odgovornost i svest o posledicama. Ovde važi princip „prvo ne škodi“ sa korekcijom za progres: menjaj šta god želiš, ali usput nemoj polomiti celu planetu. I zaključak ovde treba da bude jednostavan: hakovati „ljudsku prirodu“ se može i čak treba, naročito ako to donosi više slobode i manje patnje, ali to se mora raditi pametno, kako se umesto prekrasnog novog sveta ne bismo našli u zamci sopstvene samouverenosti.

Voluntarist, Bitarh

Ako kupovina nije posedovanje – onda kopiranje nije krađa

Kada neko govori o piratstvu, obično isplivaju slike iz piratskih filmova – drvena noga, flaša ruma i papagaj. Ali u digitalnom svetu sve je malo drugačije. Tamo pirat nije tip koji otima „bogatstva“ od siromašnih autora. To je pre momak ili devojka koji drže vrata ogromne digitalne biblioteke otvorenim za sve.

Zamislite Nintendo. Legendarna kompanija je objavila više od 1500 igara u poslednjih 40 godina. Mnoge od njih sada leže negde u prašnjavim kutijama na tavanima ili su odavno istrunile na smećniku, jer korporacijama nije isplativo održavati stari sadržaj. Ali ko je sačuvao te igre za istoriju? Tačno tako, upravo oni „pirati“. U digitalno doba oni su svojevrsni volonteri koji pažljivo čuvaju kulturno nasleđe. Piratstvo danas je garancija da sutra nećemo izgubiti neprocenjivu kulturu.

Ali zar to nije krađa? Tu dolazi zanimljiv momenat. Krađa je kada nekome nešto otmete i ta osoba to više nema. Preuzimajući film, pesmu ili knjigu, vi ne otimate to od autora. Fajl ostaje tamo gde je i bio, u izvornom obliku. Nema stvarnog gubitka – osim, možda, iluzija nosioca prava o svojim hipotetskim prihodima.

Dobro, ali zar autori ne treba da dobiju novac za svoj trud? Naravno da treba. Ali za prvi primerak proizvoda koji su kupci dobrovoljno nabavili, novac je već plaćen. A sve ostalo je već veštački monopol, nametnut od strane države (tj. privilegija stacionarnog bandite, kako su se patenti ranije otvoreno nazivali).

Važno je još razumeti da nam savremeni sistem autorskih prava (nazovimo ga kopirajzm radi lakšeg snalaženja) ne omogućava da u potpunosti posedujemo čak ni ono za šta smo već platili. Kupili ste igru? Odlično, ali ona je vezana za desetinu DRM zaštita koje vas proveravaju kao graničar na aerodromu. Kupili pretplatu na Netflix? Niste vlasnik filmova, već samo privremeni zakupac. Pretplata je istekla – zbogom, omiljene serije. Kopirajzm je kult kontrole, gde je korisnik uvek pod sumnjom. Postali smo ne vlasnici, već zakupci sopstvene kulture. Slažite se, to uopšte nije tržišno.

Izgubljena prodaja je mit. Kompanije veoma vole da računaju virtuelne gubitke: navodno, preuzeli ste 10 000 kopija našeg albuma, što znači da smo izgubili 10 000 prodaja! Ne, drugari, izgubili ste maksimalno šansu da ga prodate nekoliko desetina ljudi. Ostalih 9950 verovatno nikada ne bi kupili vaš proizvod da nisu mogli besplatno da ga preuzmu. A znate šta je smešno? Najaktivniji pirati troše na muziku i filmove više nego prosečni potrošači! Jer piratstvo je više kao probni primerak, a ne pljačka.

Piratstvo takođe pomaže u slučajevima kada nosilac prava sam ne želi ili ne može da pomogne. Sećate se kako je HBO nemilosrdno brisao omiljene serije sa servera kada je zatvarao HBO Max? Spasili su ih upravo pirati. Kada je neka knjiga zabranjena cenzurom, jedina nada da se pročita su ponovo piratski sajtovi. Oni bukvalno održavaju slobodu informacija.

Besplatno ne znači amoralno! Libertarianska etika je jednostavna: nasilje je loše. I kada napravite kopiju digitalnog fajla, vi nikome ništa ne otimate. Ali državne racije na servere, milionkske kazne studentima i krivični postupci protiv „pirata“ – to je pravo nasilje. Ako je autor talentovan, zahvalni slušaoci, čitaoci i gledaoci će ga dobrovoljno podržati. To je pravedno i slobodno, a pre svega – nenasilno.

Šta možemo da uradimo? Zagovarati ukidanje kopirajzma. Ne plašiti se reći naglas: kopiranje je saradnja i širenje znanja, a ne krađa. Nismo obavezni da se osećamo krivim zbog toga što jednostavno želimo slobodno da raspolažemo svojim fajlovima i kulturom, koja je odavno postala deo zajedničkog nasleđa. I poslednje: držite torrent klijent pri ruci. Jer dok korporacije igraju monopol, pirati su jedini koji zaista brinu o očuvanju kulture!

Voluntarist, Bitarh

Previše skupa privatnost: kako dobre namere činovnika uništavaju internet

Znate li koja je razlika između dobrih namera i stvarnog rezultata? Naravno, u broju uništenih sudbina. Kada su EU i SAD uveli GDPR i CCPA regulative za zaštitu personalnih podataka, sve je zvučalo lepo: „Zaštitićemo vaše podatke od zlonamernih korporacija!“ Rusija je sa svojim FZ-152 takođe pratila trend sa idejom da zaštiti građane od digitalnih razbojnika i zapadnih agenata. Zamisao je izgledala dobro, ali šta je na kraju ispalo?

Prvi paradoks: vaši podaci i dalje šetaju mrežom kao mačka po krovovima u proleće. Curenja? Svake godine biju rekorde! Samo zamislite, sa GDPR-om u Evropi se dogodilo više od 160 hiljada curenja u prve godinu i po dana. U Rusiji je situacija uopšte anegdotna: podaci skoro svih odraslih građana su već procureli na mrežu. I o kakvoj zaštiti ovde govorimo?

Drugi paradoks: zakoni su kao da su protiv tržišnih giganata, ali upravo oni su izvukli korist. Google i Facebook su nakon uvođenja GDPR-a zapravo videli rast udela na tržištu oglašavanja. Zašto? Oni jednostavno imaju dovoljno novca za armiju pravnika i tehničara, što drugi ne mogu priuštiti. A usklađivanje sa GDPR-om ili CCPA-om postalo je noćna mora za mala preduzeća i startape; mnogi to jednostavno nisu mogli da izdrže i zatvorili su se.

Treći paradoks: umesto rasta poverenja, dobili smo samo iritaciju zbog beskonačnih banera o kolačićima i zahteva za dozvolom za svaki korak. Ljudi ne čitaju – samo kliknu „Slažem se“. To je kao oni bankarski uslovi koje niko ne čita, a onda se iznenadi: „Kako to da dugujem 5 hiljada rubalja mesečno za održavanje računa?“.

Još jedan neprijatan momenat je lokalizacija podataka. U Rusiji zakon zahteva čuvanje podataka građana na lokalnim serverima, navodno radi zaštite informacija od zapadnih obaveštajnih službi. Rezultat? Umesto Google-a ili LinkedIn-a, Rusi su dobili lokalne analoge sa sumnjivom sigurnošću i niskim kvalitetom usluge. To je kao da vas teraju da kupujete hleb samo u jednoj prodavnici, obrazlažući to time da je „bezbednije“. Ali kada nema izbora, kvalitet obično opada, a cena raste.

Postoje i zabavni primeri: mnogi američki sajtovi su jednostavno blokirali pristup iz EU nakon GDPR-a, odlučivši da su evropski korisnici „previše skupi“ za održavanje. Zamislite, želite da posetite omiljeni resurs, a on vam kaže: „Izvinite, vi ste previše skup klijent, do viđenja!“ Absurd? Da, ali to je nova realnost zaštite podataka.

Šta onda da radimo? Libertarianski pristup, umesto gušeće državne regulative, nudi zdrav razum i tržišne mehanizme. Pre svega, to su dobrovoljni standardi umesto birokratije. Neka biznis sam razvije efikasna pravila zaštite podataka. A ako se potrošači nečim ne zadovolje – oni će otići kod konkurencije koja poštuje privatnost. Jer, ako kompanija greši – tržište će je kazniti, klijenti će otići, a profit će pasti. To radi efikasnije od bilo koje provere Roskomnadzora i kazni.

Ali ono što će najviše pomoći je korišćenje tehnoloških rešenja umesto papirnog haosa. Na primer, end-to-end enkripcija, gde pristup vašim porukama i fajlovima imaju samo pošiljalac i primalac. Čak i ako podaci dospeju u tuđe ruke, haker će videti samo besmislen skup simbola. Još jedan važan pristup je minimizacija prikupljanja podataka. Zašto prikupljati sve podatke redom, ako je dovoljno dobiti samo minimalno neophodne?! Za većinu servisa na mreži dovoljni su samo korisničko ime i lozinka. Što manje podataka, to manje rizika. I još nešto – decentralizovano čuvanje. Umesto jedne velike baze podataka koja mami hakere, informacije se mogu rasporediti po mnogim nezavisnim tačkama, što zlonamernicima višestruko otežava život. Ukratko, tehnologije omogućavaju zaštitu privatnosti mnogo efikasnije nego državni zakoni i beskonačne provere.

Kao što vidimo, dobra namera nije isto što i dobar zakon. Činovnici su hteli najbolje, ali su dobili kao i obično. Bolje hajdemo verovati ljudima i biznisu, a ne birokratima i uputstvima koja nam nameću!

Voluntarist, Bitarh

Sindikati mogu biti kul – ako su dobrovoljni

Sindikati se obično povezuju sa sumornim kancelarijama, nametnutim članarinama i sumnjivim likovima koji pre šetaju hodnicima moćnika nego po pogonima i skladištima. A zapravo je ideja prvobitno bila sasvim drugačija! Pravi sindikati nisu klub činovnika, već udruženja slobodnih ljudi koji dobrovoljno štite jedni druge. Bez države, bez nasilja, bez „dužan si meni, inače ćemo te otpustiti“.

Mislite da je to utopija? Pa nije! Istorija poznaje mnoštvo slučajeva kada su upravo dobrovoljni sindikati, bez ikakvih državnih privilegija i prisile, ostvarili stvarne uspehe. Uzmimo, na primer, londonski štrajk lučkih radnika 1889. godine. Sto hiljada ljudi je mirno i spokojno obustavilo rad, zahtevajući povećanje plate. Vlasti, naravno, nisu pomagale: radnici su jednostavno marširali gradom sa trulom ribom na štapovima, naočigled pokazujući nadređenima kako žive. I, iznenađujuće, uspeli su u povećanju plate. Bez nasilja, bez lobiranja za zakone, jednostavno na osnovu solidarnosti i osećaja pravde.

Ili uzmimo američke berače grožđa u 1960-im, kojima je predvođao legendarni Sezar Čaves. Umesto da nešto pale ili razbijaju, ljudi su jednostavno organizovali bojkot grožđa širom Amerike. Zamislite: milioni Amerikanaca prestali su da kupuju grožđe u solidarnosti sa farmerima! Nakon nekoliko godina, vlasnici plantaža jednostavno nisu izdržali i zaključili su sa radnicima prve kolektivne ugovore u istoriji. Opet – bez državne pomoći i nasilja, na čistoj dobrovoljnoj uzajamnoj pomoći.

A koliko vredi poljska „Solidarnost“ u 1980-im? Radnici su samostalno srušili komunističku vlast, jednostavno se ujedinivši u gigantski nezavisni sindikat. Država ih je hapsila, zabranjivala, gurala tenkovima, a oni su pobedili – mirno, uporno i dobrovoljno.

Zašto onda sada sindikati često izgledaju tako sumorno? Odgovor je jednostavan: država voli da „pomaže“. A kada činovnici „pomažu“, obično svima postane gore, osim samim činovnicima. Državna monopola nad sindikatima lišava ih konkurencije i motivacije, obavezne članarine stvaraju „prisilne putnike“, a privilegije čine lidere sindikata običnim činovnicima, dalekim od radnika. Stacionarni bandit pruža privilegije određenim sindikatima, uključujući obavezne članarine od svih zaposlenih, monopolno predstavljanje svih radnika preduzeća (čak i onih koji ne žele da uđu u sindikat) i oslobađanje od odgovornosti za štetu nanetu tokom štrajkova. Kao rezultat, sindikati više liče na birokratske organe nego na nezavisna udruženja radnika. Paradoksalno, ali je činjenica: što više država pokušava da „zaštiti“ radnike, to radnici imaju manje realnih mogućnosti da se sami zaštite.

Uzgred, setite se nedavne istorije Amazona u SAD-u. Obični radnici u skladištima, kojima je dosta bilo rada u teškim uslovima, odlučili su da osnuju nezavisni sindikat. Kompanija Amazon – ogromna, uticajna, a pre svega ne želeći organizaciju sindikata, trošila je milione dolara kako bi sprečila njegovo osnivanje. Ali ljudi su se jednostavno sami organizovali i pobedili na glasanju. Tako su obični zaposleni bez resursa i veza uspeli da dokažu da snaga dobrovoljne solidarnosti radi i danas.

Rešenje je ovde jednostavno i libertariansko: vratiti sindikatima dobrovoljnost i slobodu konkurencije. Ako ljudima ne odgovara sindikat – moraju imati mogućnost da mirno izađu ili osnuju drugi. Ako sindikat loše štiti svoje članove – ljudi će jednostavno otići i izabrati onoga ko će to raditi bolje.

Istorija pokazuje da upravo dobrovoljna udruženja radnika, bez nametnutih državnih pravila, privilegija i birokratije, postižu najimpresivnije uspehe. Solidarnost i uzajamna pomoć ne trebaju državni „krov“ – one se uvek rađaju prirodnim putem tamo gde postoji sloboda. A dobrovoljnost i sloboda udruživanja nisu neki luksuz, već jedini realan način da se zaštite prava onih koji rade!

Voluntarist, Bitarh