Kada sam pisala knjigu o ankapu, mogli ste uživo pratiti rezultate kreativne potrage. Materijal se restrukturirao i nakon objavljivanja; kao rezultat razgovora u komentarima, lične komunikacije i jednostavnog ponovnog čitanja teksta, uvođene su ozbiljne izmene u formulacijama, a par poglavlja je potpuno izbačeno, nakon čega je drugi deo knjige počeo iznova u drugom ključu. I to sam išla kroz prilično poznat teren: libertarianska doktrina je davno i više puta izložena, od mene se zahtevalo samo njeno preispitivanje i kratak prepričavaj.

Što se tiče libertarianske teorije rata, ovde je polje neobrađeno, stoga se ne usuđujem da odmah pišem knjigu, već za sada samo beležim pojedinačna razmišljanja. Jedini oslonac koji trenutno imam su pitanja izložena u prvom delu skica na koja libertarianska teorija rata treba da odgovori. Upravo ću proći kroz njih.

Kako odrediti kada treba započeti rat?

Podsetiću vas da rat definišem kao klasu konflikata u kojima, za najmanje jednu stranu, preživljavanje protivnika nije faktor koji odvraća od napada. To jest, ako budemo potpuno strogi, strana konflikta koja je spremna da ubija vodi rat, a strana konflikta koja nije spremna da ubija ne vodi rat, čak i ako je neko u ovom trenutku pokušava da ubije. Na taj način, čak i ako je neko napadnut sa ciljem da bude ubijen, on ne dolazi automatski u stanje rata, već je slobodan sam da odabere da li će i sam voditi rat ili će se nekako izbeći to stanje.

Izbegavanje može biti direktno: korišćenje pasivne odbrane, bežanje, skrivanje – nešto u tom stilu. A može biti i indirektno: pribegavanje tuđoj odbrani. Ovde odmah nastaje problem nejasnih granica. S jedne strane, čak i ako subjekt hrani i oprema svog zaštitnika, kao i plaća mu platu i obećava da će priznati njegovo vlasništvo nad trofejima koje on zapleni, on i dalje direktno ne ratuje. S druge strane, uzmimo operatora drona: on može sedeti hiljadu kilometara od cilja, piti kafu i uopšte nemati ništa protiv objekta likvidacije: treba li smatrati tog operatora onim koji vodi rat – ili njegovog nalogodavca, koji oseća prema objektu likvidacije netrpeljivost dovoljnu da plati angažovanje operatora? Po čemu se uopšte operator drona principijelno razlikuje od samog drona? Po tome što on donosi odluku o ubistvu? A ako dronom upravlja AI i on sam donosi tu odluku?

Kratko rečeno, u uslovima kada svuda oko nas postoji duboka podela rada, pronaći onoga ko vodi rat potpuno samostalno je jednako lako kao pronaći onoga ko živi potpuno od sopstvenog prirodnog хозяйства.

Uzgred, ova okolnost takođe otežava precizno određivanje toga ko je započeo rat, a samim tim ko je agresor, odnosno inicijator nasilja. Strane mogu dugo, lukavo i pretežno tuđim rukama raditi gadosti jedna drugoj, a zatim neka sledeća gadost iz nekog razloga počne da bude tumačena od strane okoline kao početak rata i legitimni povod da se na agresiju odgovori svom vojnim snagama.

Na šta sve ovo doggedam? Na to da u libertarianskoj teoriji rata nije dovoljno samo reći „NAP“. To je apstraktan princip koji se može primeniti na svaku interpersonalnu interakciju kako bi se odlučilo: u ovom konkretnom elementarnom postupku agresor je Vasja, a žrtva agresije Peta. A pre toga je bio postupak u kojem je agresor Peta, a žrtva agresije Vasja. A još ranije… i tako u krug dok ne dosadi. Agresivni IDF bombarduje Hamas. Pa, da, bombarduje. Ako uzmemo kao početnu tačku 8.10.2023, onda je agresor IDF. Ako uzmemo 7.10.2023, onda je agresor Hamas. Vratimo se dalje u prošlost – i skliznemo na pitanja o pravu vlasništva nad zemljom, sadržaju svetih tekstova i slično. Dakle, NAP kao kriterijum za to kada započeti rat nije primenljiv, barem u čistom obliku. Barem kada je reč o kolektivnim konfliktima, a ne o elementarnim situacijama tipa „ti samo šetaš, neko na tebe skoči sa nožem, i kako odrediti u kom trenutku pucati u napadača“.

Ovde završavam drugi deo beleški, nisam uspela čak ni prvo pitanje do kraja da razradim, ali bolje je da objavljujem manje beleške češće, tako će ukupna brzina rada biti veća. Pored kontinuirane numeracije i referenci na prethodne delove teksta, za ove beleške ću koristiti i tag LTV (libertarianska teorija rata).

Nedavno sam slušala jednu od subotnjih propovedi Vladimira Zolotoreva na kanalu Libertarian.site (lenjo sam da tražim konkretnu propoved – navigacija po kanalu je veoma prosečna), i tamo je on primetio da je u libertarianizmu loše razvijena teorija rata. Zapažanje mi se učinilo pravednim, a što znači da vredi razmisliti u tom pravcu.

Rat je onakav konflikt u kojem potreba za preživljavanjem protivnika nije, za barem jednu stranu, faktor koji odvraća od akcije. Ako je jedna od strana konflikta uništena, to znači da je konflikt, zapravo, rešen. Istina je da to može stvoriti nove konflikte – sa onima koji su takav način rešavanja konflikata od strane pobednika smatrali povodom da iznesu određene zahteve prema njemu.

Kako bi se minimizirali takvi zahtevi, čovečanstvo je razvilo određene običaje rata. Tako, ako se pre stupanja u rat iznese pouzdan casus belli, a tokom rata minimizira prateća šteta, trudeći se da se unište samo legitimne vojne ciljeve, onda prema običajima takav način vođenja rata ne bi trebalo da povuče nikakve sankcije, ili bi čak mogao doprineti sticanju saveznika.

Međutim, sve je to empirija koja operiše kolektivnim subjektima kao što su države, armije, narodi i slično. Libertarianizam je pak zasnovan na metodološkom subjektivizmu i individualnoj odgovornosti. To što se neki kolektivni zamišljeni entiteti nalaze u stanju rata ne stvara za konkretnu osobu nikakve moralne obaveze da stupi u rat na bilo kojoj od strana. Istovremeno, libertarianska moral stoji o stupanju u konflikte na pravednoj strani, što znači da libertarijancima ne mogu biti tuđi ratovi, čak i oni u kojima oni nisu strana kojoj je direktno napadnuta.

Vladimir Zolotorev predlaže za opis rata u okvirima libertarianizma običan pravni pristup iz vremena mira: onome ko je prouzrokovao štetu podnosi se tužba; u slučaju kolektivnih akcija tužba se proširuje na ceo kolektiv proporcionalno doprinosu; sudovi donose odluke, imovina strane koja je prouzrokovala štetu se zaplenjuje, prodaje na tržištu, a prihod se predaje tužiocu – i tako dalje. Nažalost, ovaj model, koji bi odlično funkcionisao za plemensko društvo iz islandskih saga ili, sa korekcijom na kapitalističke realnosti, na nekom uslovnom Divljem zapadu, počinje jako da koči u društvu gde je sistem srodničkih veza i ličnih obaveza zamenjen sistemom formalne hijerarhije i raznih grupnih identiteta, kao što su religija ili nacija.

Jasno je da se u ovoj situaciji libertarijancu nameće očigledno rešenje – da sebi olakša zadatak. Recimo, hajde da ukinemo države i sve ostale zamišljene kolektivne entitete, i tada će se analiza konflikata elegantno svesti na jednostavnu i jasnu bazu imovinskih sporova. Ukidanje ovih mentalnih parazita u stvarnosti je, nesumnjivo, blago za celo čovečanstvo, međutim, ako sada zatvorimo oči pred njihovim postojanjem i analiziramo stvarnost kao da tih entiteta nema, oni zbog toga neće trenutno nestati.

Ovo je bilo samo ukazivanje na neke poteškoće pri razmatranju takvog fenomena kao što je rat, naravno, daleko od potpune.

Funkcionalna teorija rata u libertarianizmu treba da odgovori na nekoliko različitih pitanja:

1. Kako odrediti kada treba započeti rat?
2. Kako odrediti pravednu stranu u ratu?
3. Kako odrediti prikladan stepen sopstvenog učešća u ratu?
4. Kako odrediti da se protiv tebe vodi rat?
5. Kako odrediti ko vodi rat protiv tebe?
6. Kako odrediti koja je prateća šteta dopustiva?
7. Kako odrediti prikladnu kompenzaciju za direktnu i prateću štetu?
8. Kako odrediti kada treba završiti rat?
9. Kako odrediti pod kojim uslovima treba završiti rat?

Za sada nemam traženu teoriju, želim da u slobodno vreme razmislim o potrebnim formulacijama. Vaši komentari mogu biti veoma korisni. Nadam se da ću uskoro moći da podelim rezultate razmišljanja.