Počela sam da pišem treći deo knjige o libertarianskoj teoriji rata. Za sada nije spremno čak ni poglavlje, već samo jedan odeljak, i stil je malo mutirao u poređenju sa prva dva dela, tako da želim vaše mišljenje o tome koliko on harmonira sa sadržajem. Pored toga, ipak sam popustila modnom trendu i sada ilustrujem tekstove pomoću neuronskih mreža. Ova knjiga će imati ilustracije u duhu crvenofigurnog grčkog slikarstva na vazama. Postepeno ću dodati slike i u druge poglavlja.
Pitanje od Zigoter
Počevši da pišem knjigu o libertarianskoj teoriji rata, sa određenim zaprepašćenjem sam shvatila da, uprkos svom metodološkom individualizmu, nikako ne mogu da kreiram korektne opise bez korišćenja takvih fiktivnih entiteta kao što su kolektivni subjekti. Ove misaone subjektivnosti sam nazvala duhovima.
Jevrejski narod je veoma star i uspeo je da preživi hiljadama godina jer je imao i pažljivo čuvao veoma jak duh izabranosti naroda. Ništa nije moglo potresti vernost Jevreja svom duhu, ali 19. vek im je doneo snažno iskušenje: rodili su se duhovi nacionalizma – fenomen koji je dobio naziv Proleće naroda. Iz veze duha izabranosti i duha nacionalizma rodio se duh cionizma. Opsednuti ovim duhom preduzeli su napore da stvore nacionalnu jevrejsku državu koja bi mogla postati dom za svakog predstavnika izabranog jevrejskog naroda.
Država Izrael u ranoj fazi svog postojanja na duhovnom planu predstavljala je veoma čudnu kombinaciju: stari jevrejski duh izabranosti, novi jevrejski duh cionizma, novi svetski duh socijalizma, zreli evropski duh individualne slobode, i još duh naroda-žrtve rođen tokom Holokausta. Ovi duhovi su u nečemu podržavali jedni druge, ali su se u mnogo čemu sukobljavali. Dobila se dinamična ekspanzivna država koja ne samo da je uobičajeno preživljavala u neprijateljskom okruženju, kao što je jevrejski narod preživljavao u neprijateljskom okruženju vekovima, već je i aktivno proširivala svoje granice, stvarajući unutar apsorbovanog prostora zonu prilično dobre bezbednosti.
Sada je u Izraelu duh naroda-žrtve potpuno iscrpeo svoj potencijal, a pozicije duha socijalizma su nešto oslabile, dok je u ostalom slika ostala ista. Sve dok okruženje Izraela ostane neprijateljsko, odustajanje od ekspanzije za njega znači rizik od uništenja: pasivna odbrana u uslovima tehnološkog progresa ne omogućava efikasno sdržavanje neprijatelja.
A zašto je, zapravo, okruženje Izraela toliko neprijateljsko prema njemu? U početku su se Izraelu suprotstavili duhovi nacionalizma, a oni su u arapskom svetu prilično slabi. Zato je Izraelu bilo dovoljno da odnese ubedljivu vojnu pobedu nad onom ili ovom koalicijom država kako bi se situacija primetno smirila. I tek je duh islama, koji je dobio značajnu snagu krajem 20. veka, učinio situaciju zaista složenom, jer ovaj duh ima snažnu podršku u nižim slojevima, što ga zapravo i čini pravim duhom, a ne propagandističkom izlogom, kao što je recimo pravoslavlje u RF.
Završivši sa istorijom, pređimo na libertarianske recepte. Pre svega, retorika „nanosimo preventivne udarce jer će nas u suprotnom uništiti“ već teško prolazi kod potrošača propagande, čak i ako je istinitna. Zato je upravo sada u usponu retorika „sloboda dolazi“, grehota je ne iskoristiti. Spolja Izrael ne treba da se obraća duhu svoje izabranosti, on će delovati samo na jevrejsku dijaspru, i to slabo. Niti na Holokaust, koji kao informativni povod više ne „prolazi“ (sada umesto njega već mora da se koristi 7. oktobar). I pogotovo ne na socijalizam, grešno je ponositi se sopstvenim unutrašnjim bolestima. Ali slogan „Proširujemo prostor slobode“ – to je ne samo dostojanstveno, već i efikasno. „Ne uništavamo terorističke režime u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu zato što su protiv Izraela, već zato što su teroristički. Oni su usmereni protiv svih slobodnih ljudi, bilo unutar zemalja kojima kontrolišu, bilo izvan njih. Islam nije religija ropstva. On je sasvim kompatibilan sa idejama slobne trgovine. I one političke režime koji su spremni na trgovinu, a ne na rat, i u kojima sopstveni građani uživaju u slobodi, Izrael pozdravlja.“
Naravno, ne treba mešati slobodu sa demokratijom, ta greška je USA skupo koštala, nema potrebe da se ponavlja. Važno nije kako je politički lider došao na funkciju, niti da li on uopšte postoji, već koliko su ljudi slobodni u okviru tog političkog režima, tačka. Ali, naravno, takva retorika nameće ograničenja i unutrašnjoj politici Izraela, što je, uostalom, samo na bolje.
Pisanje novog poglavlja moje knjige o ratu, sasvim slučajno, poklopilo se sa još jednom godišnjicom završetka evropske faze Drugog svetskog rata, kao i sa vib-ovima završetka trenutnog rusko-ukrajinskog rata koji lebde u vazduhu. Poglavlje je ispalo nekako zamišljeno-lirično. Takođe, tokom njegovog stvaranja, povremeno me je mučio sindrom impostora: koje pravo imam da pišem o takvim stvarima, a da nemam vojnog iskustva. Neka me oproste oni koji ga imaju, a još bolje — neka prokomentarišu moje diletantske fantazije iz svoje ekspertske perspektive.
Ovim se završava glavni, teorijski, drugi deo knjige. U trećem delu se očekuju praktične primene teorije.
Novo poglavlje knjige o libertarijanskoj teoriji rata ispalo je kratko, možda ću ga kasnije spojiti sa sledećim – o sumiranju rezultata. A možda ga i ostavim tako. Glavna misao je jednostavna: iz rata treba izaći što je ranije moguće, ali zavisno od ishoda rata postoje određene nijanse.
Završen je još jedan odeljak knjige o libertarijanskoj teoriji rata – zapravo o vođenju rata. Koliko god bilo čudno, on je ponovo skoro u potpunosti posvećen završnim etapama priprema za rat i samom početku neposrednih borbenih dejstava. Zato što su to momenti kada su postupci još uvek podložni unapred planiranju. A dalje, ili će planovi upaliti, ili će sve poći naopako, zapećete u glupu krvavu borbu na istingovanje, i tada će već biti aktuelan sledeći odeljak, o tome kako se iz rata izvući.
Nakon veoma duge pauze, nastavljam rad na knjizi Libertarijanska teorija rata (hvala za inspiraciju kanadskoj mačkoj-devojci). Novi odeljak Ulazimo u rat posvećen je pregledu razloga za ulazak u rat i razloga za izbegavanje istog. Kao i obično, na stranicama knjige duhovi se igraju zajedno sa ekonomskom analizom.
U sledećem poglavlju bi, po ideji, trebalo da počne ono najbitnije, jer su pripreme za glavni akciono deo malo predugo trajale.
Spreman je poznačajan komad teksta za knjigu o teoriji rata, u kojem su osvetljeni različiti aspekti pripreme za rat. Pisalo se veoma dugo, vidljivo je da se odlomci iz različitih perioda razlikuju po stilu, ali ne želim da odložim objavu, stignuću još da ga pregledam.
Smatrajmo da je ovo umesto uobičajene objave povodom godišnjice početka punscale invazije ruskih trupa u Ukrajinu, a ionako sam nakon Navalnijevoj smrti obećala da ću ubrzati. Evo, ubrzavam.
Dopisala sam odeljak 1.2 svoje nove knjige o libertarijanskoj teoriji rata, gde sam odredila koje zadatke ona postavlja. I pre toga sam još ubacila u prethodni odeljak kratak pasus o etatizmu. Možda je ispalo pomalo dosadno, ali valjda nije previše razvučeno. Time je završeno sa uvodnim delom knjige, i dalje bi trebalo da krene manje-više konkretnost.
Ako se prethodna knjiga o ankapu, kada smo uspeli da je odštampamo na papiru za festival Montellibero koji se održao u septembru, pokazala kao obimna od 74 stranice A5, onda ova, nadam se, neće biti tako monstruoznih razmera i staće u oko četrdeset stranica. Uostalom, videćemo, možda me odnese na epske opise blistavih šlemova Hektora ili crtanje organizacionih dijagrama mrežno-centričnog rata – zbog takvog oftopika veličina knjige može ozbiljno da nabubri.
Podsećam da će me veoma obradovati donacije, koje mi pokazuju da moj rad nije samo tražen, već da postoje i ljudi koji smatraju da zaslužuje trenutnu materijalnu zahvalnost, a koji su pritom razumno uložili barem deo svoje štednje u bitkoin ili druge kriptovalute.
U zamahu sam uspeo da dopišem još jedno poglavlje knjige o teoriji rata, u kojoj se čitaocu nudi uzbudljivo putovanje u svet duhova. Ranije predviđeno posebno poglavlje o principu metodološkog subjektivizma mi se za sada čini suvišnim, jer ne vidim šta bih mogao posebno dodati o ovom principu, koji već ionako funkcioniše svuda u tekstu. Možda ću vremenom odlučiti da ga ubacim, a za sada uklanjam ovu stavku iz sadržaja.
U sledećem odeljku predviđeno je da se kratko opišu zadaci libertarianske teorije rata u odnosu na njene pojedinačne faze.
Knjiga se i dalje teško piše – tražim stil, plus imam mnogo drugog posla. Gotovo je poglavlje o definiciji rata i zašto koristim upravo takvu. Za one koji su čitali knjigu o ankapu, moja definicija odavno nije tajna, ali je bila pomalo troma, sada je dodata kratka forma: rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.
Za sada se opisuju odnosi pojedinačnih subjekata, ali u sledećem poglavlju ću već preći na kolektivne hipotetičke subjekte, koji su nam, kada je reč o ratu, mnogo uobičajeniji.
I dalje se pretpostavlja da će glavna prednost knjige biti njena veličina: biće kratko.
