Тег: rat

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

Dokonačila sam je!

Sve, Libertarijanska teorija rata je napisana i čak odmah vrstovana u epub – preuzmite kao jedan fajl i čitajte udobno.

Povodom korica imam određene primedbe: portretna sličnost Rotbarda sa njegovim duhom na slici ostavlja mnogo toga da se poželi, a i neuronska mreža je uporno želela da me vidi baš u tom obliku, uprkos referenci koju sam joj dao. Ipak, rezultat mi više prija, tako da ću ostaviti kako jeste. Ali ako neko odluči da pokuša da poboljša rezultat, ja sam samo za, šaljite svoje varijante u komentare.

Takođe smatram da je završetak knjige dobar povod da čitaocima podsetim link za donacije autoru: https://ancapchan.info/donate/

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.4, o ratu između država

Dakle, knjiga o libertarianskoj teoriji rata tik pred sam kraj konačno je dotakla zapravo rata. Izvučeno je nekoliko paradoksalnih zaključaka i nekoliko banalnih, formulisane su preporuke o tome šta libertarijanci da rade u celom tom haosu – ukratko, prilično sam zadovoljna novim odeljkom.

Sada je ostalo samo da se glatko sumiraju zaključci celog teksta, a nakon toga se knjiga već može sastaviti u jedinstveni epub, ilustrovati i nekako predstaviti široj javnosti.

I baš sada kada je završetak već veoma blizu, počeo je da me iritira jedno neumesno pitanje. Zapravo, volim u knjigama razne sočne i atmosferske detalje. Ali obe svoje – o ankapu i o teoriji rata – napravila sam maksimalno suvim i sažetim. Sabijanje ideja u minimalni obim bilo je ponekad do đavola teško, i baš sada se pitam: da li je uopšte trebalo toliko trošiti energiju na to? Možda je imalo smisla obilno pustiti tok svesti, dodajući preko razne istorijske anegdote i lirske digresije? Možda bi to lakše progutali?

Šta nije u redu sa ratom, deo 2

Sada ću dopisati i svoje mišljenje o dve navedene teme: degenerisanju strategije i nestanku spremnosti na žrtve.

Šta istorijski predstavlja uspešna ofanzivna strategija? Iznenadni početak rata, brzo izvršenje unapred određenih ciljeva i političko učvršćivanje uspeha. Najbolji strateg svih vremena i naroda je Džingis-kan. Uspešna defanzivna strategija: poremećivanje planova napadača, nanošenje ubedljivog poraza, okretanje drugih komšija napadača protiv njegovih nezaštićenih leđa i, ponovo, političko učvršćivanje uspeha.

Neuspešna ofanzivna strategija je ili potpuni razlogom poraz na operativnom nivou, ili, nakon što se potencijal iznenađenja iscrpi, uvlačenje u rat istrapersanja. Neuspešna defanzivna strategija je dozvoliti protivniku da obesglavi sopstvenu centralizovanu strukturu upravljanja i ne uspeti da se izbegne demoralizacija odbrambenih snaga.

Kada se u svetu pojavila jasna podela na klub velikih sila i sve ostale zemlje, brzo se ispostavilo da ofanzivne strategije velikih sila jedne prema drugima više ne rade: čak ni strana koja je čisto izgubila nije spremna da prihvati poraz, a još manje su druge velike sile spremne da prihvate poraz jedne velike sile. Kao rezultat toga, dugo je to rezultiralo isključivo kolonijalnim ratovima, gde su ofanzivne strategije Evropljana po pravilu odlično funkcionisale.

Ali nakon Drugog svetskog rata počela je opšta demokratizacija svetske politike. Države su dobile formalno ravnopravnost, na međudržavnom nivu je prihvaćen dogmat o nenarušivosti granica, formirali su se novi veliki međudržavni savezi — i kao rezultat toga, era teritorijalnih osvajanja, a zajedno sa njom i era odgovarajućih strategija, završila se. Sada je kao zamena za strategiju osvajanja dominirala strategija podrške političkoj nestabilnosti u ciljnoj zemlji i dovođenje na vlast grupacije koja će potom proglasiti svoju zemlju saveznicom države koja ju je podržala. Agresivni rat postao je zadatak specijalnih jedinica, a uspešna vojska de facto konglomerat instrumenata za određene specijalne operacije. Jedini izuzetak ostao je Izrael, koji je nastao nakon Drugog svetskog rata putem rata sa svim svojim komšijama i decenijama nastavlja uspešno teritorijalno da se širi na njihov račun — sve dok ne dobije diplomatsko priznanje od sledećeg komšije, što omogućava fiksiranje dela granice.

Tako je jedina uspešna strategija teritorijalnog zauzimanja postalo višegodišnje „odgrickivanje“ zemlje komšije — pod uslovom da se uspešno ignoriše pritisak svetske javnosti za povratak na predratni status quo sve dok takav povratak ne postane nezamisliv. U principu, upravo tu strategiju trenutno sprovodi i Putin.

Što se tiče defanzivnih strategija, one su se u velikoj meri razvijale ogledalo onih ofanzivnih. Protivnik će poljuljati tvoj politički režim? Uspešna defanzivna strategija sastoji se u potpunom čišćenju unutrašnjopolitičkog polja od svih začetaka opozicije. Protivnik će ignorisati svetsku javnost — znači, svetska javnost mora vrištati u tvoju korist toliko glasno da je ne može ignorisati, i time se prvenstveno mora baviti opozicija u zemlji agresoru i njenim ključnim saveznicima. Protivnik teži specijalnim operacijama i nije spreman za rat istrapersanja? Znači, potrebno je razviti imunitet na udare koji obesglavljuju i pripremiti se za gerilsko ratovanje.

Ostaje dodati da sve ove strategije ne ostavljaju nikakvog prostora za korist naroda one zemlje čija vlada sprovodi bilo ofanzivnu ili defanzivnu strategiju. Za osobe koje ne ostvaruju direktnu korist od političkog kretanja, svi ratovi su unapred gubitak. Zato nije toliko važno da li je reč o hipsteru sa navikom na visoke zarade i veliki asortiman smuti-napitaka, ili o nekom vulkanizeru sa navikom na umerene zarade i veliki asortiman piva — oni neće postati politična potpora bilo kojoj ratnoj kliki. Otuda težnja agresivnih vlada ka lumpenizaciji podanika, kako bi im oduzeli sibaritske navike i učinili državu njihovom jedinom nadom za preživljavanjem.

Rezime: i Sonja i Speri, generalno korektno označavajući tendencije, donekle ih preuveličavaju. Strategije nisu potpuno degenerisale, iako su se snažno promenile prateći promenu karaktera ratova — i ljude se generalno može primorati na rat u interesu vlade, samo za to mora pažljivo raditi ceo politički režim. Otuda moj glavni zaključak: države još uvek nisu iscrpele sebe kao sistemski faktor spoljne agresije, ali toga mogu postići samo cenom snažnog povećanja unutrašnje agresije, a to je nespojivo sa dugoročnim ekonomskim rastom. One sile unutar država koje su zainteresovane za ekonomski rast će sдержиvati ratne raspoloženja u vladama.

Šta nije u redu sa ratom?

Na kanalu Stalag Null Sonja Širogorova, unapred se izvinjavajući što prelazi sa večnog na hitno, konstatuje da je otprilike od vremena Prvog svetskog rata u ratovima strašno degradirala strateška komponenta, odnosno umetnost primene oružanih snaga i ostalih resursa zemlje za postizanje vojne pobede. Taktika mnogih zemalja je na visokoj ravni, operativna umetnost se takođe aktivno razvijala, ali strategija otvoreno propada. Sperry UNIVAC razmišlja o sličnoj temi, i ja ću prvo predati reč njemu:

Klovnada koja se nastavlja sa onim što sada nazivaju ratom, primorava me da ipak prokomentarišem ovaj marazam. I slepom je jasno da je vojna umetnost degradirala potpuno i konačno: naoružanje postaje sve pametnije i eksponencijalno skuplje, iznad nas lete praktično Skynet hunter-killeri, zvon F-35 ima sopstveni internet sa podrškom za 4k video u realnom vremenu, Mask deli mrežu celom planeti, nevidljivi B-2 baca MOAB na neprijatelja, samo što je od svega toga više puta manje koristi nego od dede sa trocevnim puškom u vatniku 1943. godine. Najvažnije je – niko ne razume – šta je ovo dođavola? Zašto su ljudi, imajući višekratno efikasnija sredstva ubijanja od naših predaka, počeli tako očajnički da glupe? Zašto su im otpala jaja i zašto se uslovni Kijev ili Teheran još uvek nisu pretvorili u Drezden ili Hirošimu?

Stvar uopšte nije u nekim užasnim vojnim tehnologijama, poput FPV, jer su na kraju legendarni mesari Cadorno, Joffre, Nivelle, Haig, von Falkenhayn slali po 200-300 hiljada ljudi pred mitraljezere u jednom naletu, ponavljajući to 10-20 puta zaredom, i ljudi su prilično žestoko godinama koračali. Niti je stvar u nedostatku nekih tehnologija, „Bombirujte ih sve“ LeMay i Bomber Harris su zajedno pretvorili u prah oko 100 gradova, ubivši milione pomoću aviona koji nisu bili daleko od braće Wright, što je značajno približilo kraj Drugog svetskog rata. Sada, teorijski, imamo sve da ratujemo sa potpuno apokaliptičnim razmerama razaranja, što je upravo trebalo da učini ratove brzim (i neverovatno krvavim, čak i bez upotrebe nekonvencionalnog oružja). Želja za ratovanjem takođe nije isparila, ljudi i dalje strastveno žele da se time bave, samo što to rade nekako potpuno neukusno i glupo.

Odakle takva iskrivljenost u svesti ljudi? Zašto su na vrhuncu Modernizma ljudi bili spremni da pate i umiru u razmerama koje su danas nezamislive, dok su sada Janki bili primorani da tako delikatno ratuju u Avganistanu (i zbog toga sa takvim čudovišnim sporednim troškovima, da su razvukli stvar na 10 godina), da su izgubili svega 2,4 hiljade – manje od jednog čoveka dnevno (iz divljeg, čudovišnog mobilizacionog rezervara od 120 miliona!), pri čemu je to bilo dovoljno da odustanu i beslavno odu. Etalon besmislenog klanja XXI veka je rat u Ukrajini, gde maksimalna procena smrtnih gubitaka za 4+ godine iznosi oko pola miliona ljudi. Često se poredi sa Prvim svetskim ratom, ali dozvolite – Haig je toliko ubijao za mesec dana u jednoj operaciji za 10-15 km zemlje. Kod Verduna je za manje od godinu dana palo isto toliko ljudi (i pola miliona je ostalo invalidi) sa nultim rezultatom (zauzeto je samo 2 od 28 fortova, Vou i Douaumont, oba su vraćena neprijatelju, nisu stigli čak ni do Suvilea), nakon čega su i Nemci i Francuzi žestoko nastavili. Zapravo, i u Iranu vidimo istu sliku, samo na maksimumu – poginulo je do sada svega nekoliko desetina Amerikanaca, ali narod već vrišti i jeca da treba sve prekinuti, jer je to postalo previše skupo.

Šta sada vidimo? Žele li ljudi rat? Da. Mogu li u njemu pobediti? Uz određene napomene – sasvim. Suština napomena je u tome što je u praktično svim zemljama velika vojna industrija Hladnog rata demontirana skoro do nule tokom narednih trideset godina. Tako je u SAD, na primer, ostala samo jedna fabrika koja proizvodi heksogen, a od armade od 700 B-52 otpisan i rasklopljen je 90%, tako da se sve to prvo mora obnoviti. O stanju ruskih oružanih snaga ćemo uopšte ćutati. Jesu li se promenili metodi postizanja pobede? Pa u suštini ne naročito – kod istog tog Irana, ne samo rakete, već bi i stanovništvo nestalo brže nego bombe Janki zlatne ere Hladnog rata (Japan je pokazao da je teško ratovati samo na „banzaj“ bez gradova, luka, puteva, mostova, fabrika, i uopšte kada je zemlja pretvorena u izgorelu pustoš). Žele li ljudi da plate pravednu cenu svojim patnjama za takvu pobedu? Uopšte ne, oni uopšte ne žele da plate.

U konačnici, svaki savremeni rat degeneriše u cirkus: prskanje pljuvačkom i glasni vriskovi političara, lupanje papučom po govornicom, zakletve da će uništiti novu „osu zla“ (nebitno čiju – zapadnu ili istočnu), glavno je ne zaboraviti dopraviti obećanjima da će se sve završiti do Božića. Na početku Prvog svetskog rata su takođe tako mislili, ali kada se nije završilo – zategli su pojaseve, prokleli sve na svetu i nastavili da rintaju još nekoliko godina. Sada pak, kao odgovor na očajničke pokušaje istog tog EU da navije narod na rat sa Rusijom, Nemci-zumeri tvrde da je Putjov bolje nego rat, a saveznici iz NATO-a šalju Trampa dođavola na njegove nagoveštaje da bi bilo dobro i da oni uđu u taj haos u Iranu. Nekako je uspelo mobilizovati relativne mase za dug i veoma krvav sukob samo Rusiji i Izraelu, ali čak ni njihovi razmere nisu uporedive sa onim kako su ljudi ranije ratovali.

Od završetka Hladnog rata u kolektivnom mišljenju došlo je do prilično velikog pomaka koji je deformisao mnoge pojmove poznate našim dedama mnogo jače nego period od 1945. do 1990. godine. Po čemu se razlikuje situacija na početku XX veka i na početku XXI? Zašto je prelazak u Modernizam brzo skliznuo u čudovišni globalni klanji koji je ukupno uništio stotine miliona, a prelazak u Postmodernizam skliznuo u to da država, koja teoretski može staviti pod oružje trideset miliona vojnika, nije u stanju da sprovede čak ni kopnenu operaciju razmera koje bi izazvale homerov smeh kod Ludendorfa?

Na pitanja ove vrste, uopšte govoreći, ne treba da odgovara vojna nauka, već ekonomija, jer je njen osnovni profil proučavanje motivacije ljudi. (Napomena Ankap-ćan: ja bih radije govorila o praksieologiji, ali to je proširenje pojma ekonomije, tako da je u celini sve korektno) Ljudi su složene stvari, vođene desetinama instinkata na koje se naslagao večni beli šum svesti, međutim nepromenljivo ostaje to da svaku akciju čovek preduzima u skladu sa onim u čemu vidi (bez obzira na to koliko racionalno) svoju najveću korist u trenutku (što omogućava da se ponašanje svrstuje u predmet ekonomije). Na taj način, svi uvek rade upravo ono što zapravo sami žele u tom trenutku, razlikuje se samo trajanje proračunatog prognoza (upravo one instrumentalne i terminalne vrednosti) i koliko je čovek svestan toga kako razmišlja. Isto važi i za ljudska društva, jer se ona sastoje od ljudi i generalno se kreću onuda kuda ljudi smatraju (bez obzira na to koliko je opravdano) da je najbolje za njih kretati.

Savremenog čoveka u jednu stranu vuče neuništiva želja za sticanjem moći kroz rat (koja je, upravo to, večna i nepromenljiva) i tu želju podupire postojanje sve moćnijih instrumenata rata. Ali u drugu stranu čoveka Postmodernizma (za razliku od njegovog kolege iz Modernizma) podjednako snažno vuče sasvim druga želja, tačnije potpuno odsustvo želje da pati i snosi sve ukupne troškove rata u svim oblicima. Tamo gde su preci bili spremni godinama da trunu u rovovima i rade u tri smene, sipajući TNT u bombe za činiju plastične kaše, savremeni čovek upada u histeriju jer benzin može poskupljiti za par dolara po galonu, pa će vožnja Dodge Ram-om do McDonald’s-a na ćošku postati preskupa.

Upravo zato prodati rat postaje gotovo nemoguće. Kao što je poznato, čak je i Tramp započeo Specijalnu vojnu operaciju protiv Irana, prepisujući domaći od uja Putina. Prema zamisli, i Kijev i Teheran moraju pasti za tri dana, drugacije ne može. Jedino u čemu se Tramp pokazao pametnijim je to što jednom nedeljno izjavljuje da je njegova SVO potpuno dobijena, a to što ajatole ne puštaju tankere kroz prolaz – to nije njegov problem i uopšte su oni zao, Janki su već pobedili.

Sledeće razumno pitanje je – a zašto se motivacija toliko promenila? Kratko odgovoriti na to je teško, ali pokušaćemo da ocrtamo osnovnu liniju. Prvo, svoju ulogu odigrao je užasni vrhunac Modernizma – oba svetska rata. Šta god se govorilo, oni su bili apokalipsa koja se urezala u pamćenje generacijama i sprečila svet da sklizne u sličan razoran Treći svetski rat (uprkos tome što je sa obe strane bilo fanatika koji su to želeli – svaki put su pokušaji ka tome efikasno kočeni). Užas same reči „rat“ se toliko uštampao u svest ljudi da je ona postala duboko nepristojna, i otvoreno priznati da vodimo rat postalo je nešto potpuno neprihvatljivo, kao priznanje u koprofiliji ili incestu. Reči „nacisti“ i „fašisti“ su pak još pre prestale biti politički značajni termini, a postale samo prljave psovke.

Drugo, nakon Drugog svetskog rata svet se radikalno i potpuno promenio. Sve stvari koje je Modernizam uzvisio – država, nacija, vera, fyrher – postale su veoma i veoma sumnjive za sve ratne generacije (što je na kraju izliveno u veliki bunt šezdesetnika i rađanje postmodernizma). Ishod toga bio je taj da su dva velika bloka 45 godina vodila usporeno proksi-ratovanje. Groznica svetog pohoda protiv komunizma/kapitalizma 1950-ih iscrpljena je bukvalno za 10 godina. Ljudi su se umorili živeći u opseknutoj tvrđavi i preferirali su seks, drogu i rok-n-rol (u SSSR-u je proces malo potrajao do samog njegovog kraha). Zbog lokalnih ratova 1970-ih, Veliki zapadni uspon ekonomije na kratko je zamenila kriza, i ljudi su se zaista uplašili razaranja tog prelepog načina života na koji su navikli. Kada je 1990. pao Savez, među masama sa obe strane bilo je neverovatnog klicanja (naravno, pokvarenog divljim devedesetim u Rusiji, ali duhovni uspon na samom početku je ipak bio veliki).

Ljudi su bili toliko radostni zbog kraja Hladnog rata da nisu čak ni pokušali da srede sve posledice koje je on ostavio za sobom i na neki način razreše haos — kako na Bliskom istoku, tako i na teritorijama post-SSSR-a, i to nam se odaziva do danas. Na to se nadovio već odavno i u punom jeku na Zapadu drugi demografski prelaz: što se manje dece rađa, to je život svakog od njih svetiji, i što više hiper-zaštite dobijaju oni koji su rođeni (što je stvorilo fenomen zumerov koji nisu prilagođeni životu i koji dobijaju histerije zbog pogrešne zamenice u čatu). De facto, rat kao normalno sredstvo rešavanja konflikata nastavili su da doživljavaju samo dinosaurusi: pogledajte stare marazmatike na čelu SAD-a, Izraela i Rusije. Netanjahu je rođen 1949. godine i odrastao je u stanju neprekidnog rata, Putin je rođen 1952. godine i odrastao je u razorenom posleratnom Lenjingradu, rekorder Tramp je uopšte rođen 1946. godine, i sva njegova mladost je pala na histeriju makartizma, Koreju i rat protiv crvene preteće. Nije iznenađujuće što u svim ovim zemljama i sada osnovni procenat stanovništva koji podržava svoje fijurere ima 50 i više godina.

Tako dolazimo do logičnog finala. Zumeri više vole da imaju na izboru 20 vrsta smuzija, a da ratuju samo na imidžbordovima, zbog čega je prodati klasični rat većini glasača prilično problematično. Sa problemom se može nositi na različite načine: u Rusiji je on rešen tako što je na vlasti klika starih ludjaka koji se oslanjaju na snažan nižni resentiman iz devedesetih od strane onih kojima je preko 50; u Izraelu i Iranu — gomila religijskih fanatika (od sličnih poluludih dedova), koji se oslanjaju na status opsade tvrđave i sveti rat za opstanak; u SAD-u je na vlasti ista takva gerontokratija starih bolesnih gadova (prosečna starost senatora je 67 godina, kongresmena 60 godina), ali tamo je želja za ratovanjem donekle obuzdana brojnim protivtežama koje su postavili osnivači i koje sprečavaju da zemlja dugo ostane potpuno totalitarna. Hoće li se svet promeniti kada Tramp, Putin i ostali dedovi konačno umru? Problem je u tome što će odrasti nova generacija koja je već rasla uz njihove ratove. Jedino što malo teši je — kao što smo već rekli — da je razmera sadašnjih ratova mnogo više „igračkasta“, tako da će, možda, političari budućih vremena biti malo blaži.

Zašto papirići sa ljudskim pravima više ne rade i kako ih ponovo naterati da ih poštuju

Nedavno je izašao snimak Maksima Kaca o Davosu i zalasku „dugog mira“. I znate, tamo se začula misao od koje svakom normalnom čoveku (a naročito libertarijancu) počinje da se diže kosa na glavi. Naravno, Maksim svojim političkim pogledima nije naš saveznik, ali ipak ume dobro da analizira aktuelne probleme, pa ćemo stoga uzeti u obzir njegova razmišljanja. Jer on ispravno primećuje: ono što nazivamo „ljudskim pravima“ je, u suštini, sistemski bag, anomalija.

Svoj snimak on započinje ukazivanjem na to da rat odavno više nije samo klanje između vojnika – naučno-tehnički progres je stigao do tačke u kojoj je postalo moguće brisanje čitavih gradova sa lica Zemlje. Ideja da se čovečanstvo može jednostavno samouništiti kao rezultat još jednog rata prestala je biti fantastična i poprimila je oblik realnog rizika. Političke elite koje su videle Drugi svetski rat shvatile su: još jedan krug nećemo preživeti. Odgovor je bio stvaranje takozvanog „međunarodnog prava“ i koncepta „ljudskih prava“, jednostavno da ne bismo crkli. To je bio, u suštini, globalni pakt o nenapadanju, potpisan drhtavom rukom pod pucnjem pištolja prislonjenog uz slepoočnicu.

Naravno, međunarodno pravo je u najvećoj meri samo „fikcija“, ali do određene mere države su ipak spremne da barem delimično igraju po utvrđenim pravilima i poštuju ograničenja, pa je stoga ova fikcija sasvim korisna. Političarima je, naravno, svejedno do života običnih ljudi i humanističkih ideala, ali se ipak plaše za svoju kožu, pa stoga neće preterati u ekstremnosti. Barem je tako radilo do skoro…

Ali šta se promenilo? Na vlast je došla generacija političara koja lično nije videla nedaće niti je osećala pretnju rata. Oni se više ne plaše toliko takozvanog međusobno zagarantovanog uništenja (MAD) i drugih scenarija „doktrine odvraćanja“. Za njih je sve to samo apstrakcija iz istorijskih udžbenika. Zbog toga je i njihova motivacija da poštuju „fikciju“ prethodno dogovorenu od strane prošle generacije političara značajno opala. U rezultatu, svetu ponovo preti stanje rata svih protiv svih.

Međutim, uprkos ovim razmišljanjima, i dalje može ostati pitanje koliko je pretnja samouništenjem čovečanstva realna sa tehničke tačke gledišta. Neko će odmah pomisliti na nuklearne glave, ali njih nema toliko mnogo i nalaze se u rukama veoma ograničenog broja osoba (iako i oni mogu vratiti čovečanstvo decenijama unazad). Uostalom, tehnologije su sada otišle još dalje. Na primer, u narednoj deceniji možemo očekivati pojavu masovnih, jednostavnih i veoma jeftinih za proizvodnju borbenih dronova, koji će imati autonomno upravljanje zasnovano na veštačkoj inteligenciji i moći će da pogode bilo koje „nepoželjne“ ljude, uključujući političare, koristeći prepoznavanje lica, a glušenie signala će biti neefikasno zbog nedostatka kanala komunikacije sa operatorom. Još jedna pretnja je stvaranje smrtonosnih i veoma zaraznih veštačkih patogena sa ciljem primene kao biološkog oružja za masovno uništenje. Biotechnologije su već sada dovoljno napredne i jeftine da to bude dostižno čak i za male grupe ljudi koje teže nasilnim političkim ciljevima.

U takvim uslovima, u mejnstrim agendu neće samo vratiti značaj univerzalnih ljudskih prava, humanizma i ideja o nedopustivosti nasilja, već prestaće biti marginalni i radikalniji načini sprečavanja globalne katastrofe. Ideje poput jačanja mehanizma inhibicije nasilja, pa čak i moralnog poboljšanja ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija (bio-pojačanje morala), više neće biti doživljavane kao nešto nemoguće ili nepoželjno za stvarni život. Razvoj ovog pravca postaje neophodnost za dugoročno iskorenjivanje nasilnih pretnji kako u privatnom, tako i u društvenom životu. U suprotnom, kao što primećuju istraživači, čeka nas ili globalni totalitarizam sa nadzorom svakoga 24/7, ili potpuno uništenje civilizacije, pa čak i celog čovečanstva.

Nije AI – post su napisali ljudi!

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.2

Dovršen je važan odeljak sa analizom toga kada država napada grupu. Umesto tradicionalne interne klasifikacije slučajeva prema odgovoru na pitanje „da li napada baš vašu grupu?“, ovde je u prvi plan stavljen odgovor na drugo pitanje: „da li se sama grupa tako označila?“

Takođe je postalo jasno da sledeći neće biti finalni odeljak o napadu države na državu, već još jedan međupredlog – o građanskom ratu.

Minnesota i libertarianska teorija rata

Dugo nisam uspevao da pronađem pravi ton za završno poglavlje knjige o libertarianskoj teoriji rata, gde treba da budu dati libertarianska analiza i preporuke za ratove koje započinje država. Međutim, zatim se dogodio jedan saobraćajni incident u američkoj državi Minesota, koji je bio praćen burnim diskusijama na mreži – i stvari su konačno krenule. Tako da izražavam zahvalnost svim specijalnim službama, građanskim aktivistima i ljubiteljima prepirki na njihov doprinos nauci.

Za sada je spreman samo odeljak 3.3.1, u kojem država napada pojedinca, ali dalje bi stvari trebalo da idu brže.

A, i još je dodato malo upozorenje na samom početku trećeg dela knjige, povezano sa tim da se rat sa državom može razumeti na različite načine, dok nas u ovoj knjizi zanima rat u njegovom brutalnijem smislu, jer je upravo on do sada bio lišen libertarianskog teorijskog osmišljavanja.

Ka futurologiji rata: diskusija

Atomic Cherry je za svoje plaćene pretplatnike objavio ciklus od četiri članka „Ka futurologiji rata„, a meni je poslao nacrte u Wordu. Usledila je kratka diskusija, ali moraću da je predhodim kratkim pregledom ciklusa, gde delimično prepričavam mišljenje autora, a delimično ga dopunjujem.

U ciklusu se ukratko opisuje kako je profesionalna vojska, sa izumom nacionalizma u 19. veku, mutirala u masovnu regrutnu vojsku, dok je tokom Hladnog rata, u vezi sa drugim demografskim prelazom, ponovo nastupao trend profesionalizacije. Takođe se opisuje promena vojnih doktrina, od takmičenja u tome ko će koga bolje premanevrisati, do ideje generalne bitke, a zatim do totalnog rata, iz kojeg su kasnije proistekle doktrine informacionih ratova, hibridnih i tako dalje.

Ključnu kontradikciju koja je dovela do krize savremenih ratova, autor vidi u sledećoj dilemi. S jedne strane, nacionalizam je i dalje veoma jak, i on se dodatno pojačava kada dođe do invazije u zemlju, stoga je za odbranu od agresije relativno lako mobilizovati veoma veliki i motivisani kontingent. S druge strane, većina zemalja je već prošla drugi demografski prelaz, imaju negativnu demografiju, i sastavljanje motivisane invazione vojske je relativno teško. Na taj način, nacionalizam neizbežno diktira agresoru pridržavanje doktrine totalnog rata, ali demografija mu ne daje mogućnost da za to privuče beskonačne ljudske resurse. Štaviše, međunarodna humanistička retorika tera na stid zbog otvorenog genocida, pod uslovom da se rat nalazi na prvim stranicama međunarodnih medija.

U svetlu ove dileme, autor opisuje nekoliko scenarija.

  • U zemljama gde drugi demografski prelaz još nije izvršen, a nedostatak industrijske moći ne dozvoljava vođenje totalnog rata po kalupima svetskih ratova, dolazi do niskotehnološkog genocida. Primeri su uglavnom koncentrisani u Africi.
  • Ako agresor ima ogromnu tehnološku superiornost, imamo rat u kojem on daljinski uništava vojnu i civilnu infrastrukturu protivnika, a faza kopnene operacije ili nastupa nakon potpunog suzbijanja otpora, ili uopšte ne nastupa. Najuspešniji primer takvog rata su bombardovanja Jugoslavije tokom kosovskog konflikta, kada je samo bombardovanjima uspelo izbaciti protivnika iz rata i ubediti ga da promeni politički režim.
  • Takođe, agresor može rešiti problem nedostatka motivisane žive snage putem outsourcinga vojnih zadataka privatnim kompanijama. To je aktivno primenjeno na Bliskom istoku i nastavlja se primenjivati u Africi. Međutim, lojalnost plaćenika je vezana za ekonomiju, a svrsishodnost njihove upotrebe u velikoj meri je određena ekonomskim zadacima koje rešavaju, stoga se često radi o ničem više nego o silovnoj kontroli objekata koji donose prihod.
  • Konačno, u situaciji kada su protivnici uporedivi po snagama, ali ne mogu obezbediti punovredan totalni rat razmera makar Korejskog rata, dolazi do pozicionog suočavanja, čiji su primeri Iransko-Irački i Ukrajinski ratovi. Ovaj potonji je posebno zanimljiv po tome što je to rat država koje su već prošle drugi demografski prelaz.

Diskutujući o člancima, primetila sam da se oni nekako fokusiraju na to da totalni rat ostaje jedini način silovnog rešavanja međunacionalnih protivurečnosti, dok postoji i način kao što je uklanjanje vladajućeg vrha protivnika. Na to mi je autor odgovorio da je vrhu Hamasa već nekoliko puta uništen, ali to ne pomaže. Meni se činilo da bi za zemlje sa negativnom demografijom takva metoda ipak trebalo da bude relevantna. Jasno je da se mislilo na uklanjanje Putina: režim je dovoljno personalistički, stanovništvo dovoljno apatično, i stoga bi uklanjanje prvog lica, po mom mišljenju, trebalo da učini režim mnogo spremnijim za pregovore. Atomic Cherry je pak tvrdio da režim u RF nije toliko personalistički, i da će na Putinovo mesto doći podjednako brutalna osoba koja će nastaviti istu politiku, a u najgorem slučaju će takvih biti mnogo, što će dovesti do pravog građanskog rata, a zatim će biti kao sa Sovjetskim Savezom, koji se oporavio nakon građanskog rata i krenuo u osvajanje sveta.

A potom se, kao što je poznato, dogodilo hapšenje Madura, čiji režim definitivno nije bio toliko personalistički, a zemlja trpi očiglednu depopulaciju. Tako da oboje sa oduševljenjem posmatramo ovaj prirodni eksperiment: da li će takva metodika raditi ili ne. Šta će se pokazati jačim: stari dobri nacionalizam ili ipak postmodernizam. Ako je potonje, čini se da se totalnom ratu nazire radna alternativa, i to je, bez sumnje, plus. A sledeći važan presedan u istoriji ratova biće silovano uklanjanje nuklearnog diktatora. Ja, naravno, kladim se na to da to neće dovesti do nuklearnog rata, i da je svet, čini se, već skoro sazreo za ovo otkriće.