Zamoli me da prokomentarišem video projekta Dobroum o koronavirusu. Sažetak sadržaja:

Koronavirus je pokazao mane državne reakcije na epidemije. Prva reakcija: sekretovati informacije, sprečiti curenje. Ali ako informacije već procure, počinju mere koje su očigledno suvišne. Činovnici deluju striktno po uputstvima odozgo, i što je pažnja prema problemu veća, to je manje onih koji žele da preuzmu odgovornost za odluke. Umesto pametnog karantina, odvaja se pozorište bezbednosti, ali ostaje privid da je sve pod kontrolom.

U drugom delu je ukratko prikazano kako slične stvari rešava tržište. Dozvolite mi da i ja razmišljam o ovoj temi.

Postoji bezdržavno društvo koje nije nastalo juče, tranzicioni procesi su već utihnuli, i osnovne institucije koje se povezuju sa ankapom su prisutne. To jest, postoji decentralizovano pravo, slobodno tržište, postoji razvijena industrija sprovođenja prava i osiguranja. I u tom društvu izbija epidemija.

Odakle je došla? Pretpostavimo najgore: kao i u slučaju sa koronavirusom, bilo da je to nečiji procureli razvoj ili divljanje lokalne biosfere – i sve to je otežano velikom gustinom naseljenosti i niskim prosečnim nivoom blagostanja prema ankap standardima.

Nije važno da li je prva obolela osoba bila osigurana ili ne. Kada padne na ulici, dovoljno brzo će dospeti u bolnicu. Dogodilo se nešto neobično, a neobično na slobodnom tržištu je uvek signal za preduzetnike. Da bi se signal pravilno protumačio, potrebno ga je obraditi. Gde će najbolje razumeti šta se tačno dogodilo? U bolnici. Dakle, oboleli će biti odvedeni tamo.

Ako je bio osiguran, osiguravajuća kuća će platiti bakšiš onome ko je doveo bespomoćnog klijenta na mesto pružanja pomoći. Što pre se lečenje započne, to je u proseku jeftinije. Dakle, postoji ekonomski podsticaj da se nagradi transport na lečenje, bez obzira ko ga sprovodi.

Ako nije bio osiguran, opet, svim osiguravajućim kompanijama je važno da znaju da li je reč o epidemiji ili o pojedinačnom nesrećnom slučaju, poput trovanja hranom. Jer, ako se epidemija brzo suzbije, to je ogromna ušteda u isplatama osiguranja, što znači da svaka kompanija ima podsticaj da plaća, bilo udruženo, bilo samostalno, transport u bolnicu svih koji potencijalno predstavljaju opasnost od zaraze. A zatim, naravno, i troškove pregleda.

Kada se informacije o virusu dobiju, one sigurno neće biti prikrivene, jer sve zainteresovane strane pokreće želja da smanje svoje gubitke. Zato će verovatno biti moguće organizovati kompaktnu i dovoljno efikasnu karantinu u prilično ranoj fazi, i epidemija neće uspeti da se razvije.

Ali dobro, recimo da je inkubacijski period dovoljno dug i da se u tom periodu virus lako prenosi, pa je do kraja inkubacionog perioda već mnogo zaraženih i epidemiju nije uspelo zaustaviti. Hoće li osiguravajuće kuće moći da sagrade bolnicu za deset dana kao kineske vlasti? Teško. Mnogo je verovatnije da će za svoje klijente iznajmiti čitav neki hotel: jedan za karantin, jedan za bolnicu. Sekvenciranje virusa i pronalaženje formule vakcine biće barem jednako brzo kao i u našoj stvarnosti, jer se time i tako ne ništa lošije bave moderne privatne visokotehnološke laboratorije. Uspostavljanje proizvodnje i isporuka će ići još brže, jer će biti manje usaglašavanja.

Što se tiče mogućnosti organizacije karantina u ankapu, već sam jednom odgovorila u kontekstu epizootija. U našem slučaju delovaće slični mehanizmi.

Kao rezultat, verujem da će u najgorem slučaju epidemija u ankapu pogoditi otprilike isti broj ljudi kao i u državi, ali će tržište verovatno više pasti, jer u odsustvu države neće biti nikoga ko bi ga zbog panike rušio iznenadnim regulacijama. I u svakom slučaju, teško je zamisliti da bi se čovečanstvo, u odsustvu dobročudnog državnog uplitanja, našlo bespomoćno pred nekom epidemijom.