Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
