Karibi pirati početka osamnaestog veka (oko 1716–1726) su najozlogreniji kriminalci u istoriji. Njihove redove činili su Crnobarasti, čije je pravo ime bilo Edvard Tič, Crni Bart Roberts, koji je zauzeo više plena od bilo kog drugog pirata zlatnog doba, i Kaliko Džek Rakam, koji je inspirisao lik Džonija Depa, Džeka Sparoua, u franšizi filmova Volta Disneja Pirates of the Caribbean. Samo Mafija se može meriti sa kriminalnom slavom karibskih pirata, ali veliki broj dece se ne oblači kao gangsteri kako bi skupljali bombone na Noć veštica.
Karibsko piratstvo je bilo zajednički poduhvat. Jednomučnom piratskom brodu bi bilo teško čak i da isplovi iz luke, a kamoli da savlada naoružani trgovački brod. Uspešno piratstvo zahtevalo je saradnju brojne piratske posade. Prosečan karibski piratski brod imao je posadu od 80 ljudi, a najveće posade sastojale su se od nekoliko stotina. Ovo pokreće pitanje kako su pirati, koji kao kriminalci nisu mogli da se oslone na vladu da im obezbedi zakon i red u posadama i koji nisu imali oklevanja da ubijaju i kradu radi privatne koristi, uspeli da sarađuju jedni sa drugima kako bi se bavili piratstvom.
Reč o izvorima
Glavni istorijski izvor za karibsko piratstvo početka osamnaestog veka je A General History of the Pyrates kapetana Čarlsa Džonsona, objavljeno u dva toma, prvi 1724. (revidirano 1726.) i drugi 1728. godine. U jednom trenutku, široko se verovalo da je Džonson zapravo nom de plume niko drugi do Danijela Defoa, autora dela Robinson Crusoe. Tokom 1980-ih, književni naučnici su potpuno srušili Defoovu teoriju, ostavljajući Džonsonov identitet misterijom.
Neki misle da je Džonson možda bio pomorski radnik, drugi novinar, a još drugi pirat. Ko god da je bio, niko ne sumnja da je „imao opsežno direktno znanje o piratstvu“ (Konstam 2007, str. 12), i dok A General History of the Pyrates sadrži nekoliko grešaka i apokrifnih priča, „Džonson se široko smatra visoko pouzdanim izvorom za činjenične informacije“ o karibskim piratima (Rediker 2004, 180).
Nekoliko drugih istorijskih izvora, koji potvrđuju i proširuju Džansonove informacije, pružaju dodatni uvid u karibsko piratstvo početka osamnaestog veka. To uključuje dela koja su objavili oslobođeni piratski zatvorenici; objavljene izveštaje o piratskim suđenjima; savremene novinske izveštaje koji se odnose na piratstvo; i korespondenciju kolonijalnih guvernera i drugih državnih zvaničnika koji su imali posla sa piratima.
Pirati problemi
Pirati su bili izopštenici. Vlade su ih označavale kao hostes humani generis—neprijatelje celog čovečanstva—i uskraćivale im zakonsku zaštitu života i imovine koju su uživali legitimni građani. Jedan britanski kolonijalni zvaničnik je izjavio: „Pirat ne može da potražuje zaštitu nijednog vladara, privilegiju nijedne zemlje, niti korist nijednog zakona. Uskraćena mu je zajednička ljudskost, pa čak i sama prava prirode, prema kojoj se ne treba poštovati nikakva vera, obećanje niti zakletva, niti se prema njemu treba postupati drugačije nego prema divljoj i divljoj zveri, koju svaki čovek može zakonito uništiti“ (The Trials of Eight Persons 1718, 6).
Incapnost pirata da se oslone na zakon koji je kreirala vlada predstavljala je ključni problem za njihove posade, čija je sposobnost pljačkanja trgovačkih brodova zavisila od sposobnosti njihovih članova da žive i rade zajedno tokom dužih perioda na moru. Ako bi se piratska sklonost ka krađi i nasilju proširila na njihove međusobne interakcije, saradnja unutar njihovih posada bila bi nemoguća, što bi učinilo i uspešno piratstvo nemogućim.
Priroda piratskih prostora za život i rad—piratskih brodova—pogoršala je ovaj problem. Piratski brodovi su bili konvertovani trgovački brodovi, koji su se razlikovali od svojih prethodnih inkarnacija u dve važne stvari: nosili su oko šest puta više ljudi i ogromne količine topova i baruta. Dakle, piratski brodovi su bili visoko eksplozivni, a unutar njih su morski vukovi bili zbijeni poput sardina. U takvom okruženju, sukob na brodu između dva pirata koji bi se završio udaranjem blunderbusa ili čak borbom mačevima predstavljao je rizik za brod i ostale članove posade.
Piratstvo je bio opasan posao. Piratski plen je bio naoružan, i iako su se većina predala mirno, nije svaki žrtva pružila otpor. Trgovačke posade su imale manje ljudi, ali su njihovi mačevi i pištolji bili podjednako smrtonosni.
Pirat bi mogao lično da izbegne mnogo opasnosti tako što bi ostao po strani tokom nasilnih sukoba između svoje posade i njihovih žrtava. Ako bi pirat počeo da trči vrišteći ispod palube na sight svojih protivnika, kolege bi to verovatno primetile. Ali ako bi izbegavao rizičnije situacije u borbi iz blizine, oni to verovatno ne bi primetili; u borbi iz blizine, njegove kolege su bile preokupirane izbegavanjem sopstvenih mačeva i pucnjeva protivnika.
Ovo je predstavljalo još jedan problem za saradnju unutar piratske posade. Pored kapetana, koji je upravljao bitkom, uspeh ili neuspeh piratske posade u sukobima sa trgovačkim brodovima nije značajno zavisio od učešća bilo kog pojedinačnog člana posade, koji je stoga očekivao da zaradi istu sumu bez obzira na to da li se hrabro borio ili se jedva borio. To je pojedinim članovima posade dalo podsticaj da se povlače iz sukoba. Ali ako bi to učinili mnogi članovi posade, piratske posade ne bi mogle da osvajaju plen.
Određene odluke na piratskom brodu, kao što su to kada brod treba da juri ili da beži, kako manevrisati pri prilasku plenom i kada ispaliti bočnu bateriju, zahtevale su brze odluke i jednostranu direktivu. Pirat sa moći da donosi takve odluke u ime posade bio je neophodan. Druge važne odluke na piratskom brodu bile su manje vremenski osetljive, ali su takođe imale koristi od toga da postoji nadređeni pirat. Zalihe, na primer, koje su bile izuzetno važne za ljude koji su provodili mesece na moru, morale su se racionisati i raspoređivati; neko je morao da deli plen osvojenih nagrada među posadom; a ako su se stvarala pravila za regulisanje ponašanja članova posade, piratima bi bila potrebna vlast koja će ih sprovoditi.
Potreba za takvim administratorima stvorila je dodatni problem za pirate. Član posade obeležen autoritetom nad važnim zadacima mogao je zloupotrebiti svoju moć, koristeći je protiv drugih članova posade radi lične koristi. Posledice zloupotrebe oficira bile su više od hipotetičkih za pirate, od kojih su mnogi ranije plovili u službi trgovačka koja su ih, prema tvrdnjama pirata, varala pri isplati, kravala im hranu i koristila disciplinsku moć za rešavanje ličnih sukoba. Ako pirati nisu mogli da kontrolišu oficire koji su imali vlast nad sličnim odlukama na njihovim brodovima, ne bi im se isplatilo da udružuju svoje napore radi piratstva.
Piratška rešenja, Prvi deo: „Piratski kodeks“
Nesposobni da se oslone na zakon koji je kreirala država kako bi regulisali svoje ponašanje, a istovremeno barem toliko uvrjedno potrebni regulaciji kao i legitimni građani, pirati su kreirali sopstveni zakon „radi boljeg očuvanja svog društva i činjenja pravde jedni prema drugima“ (Johnson 1726-1728, 210). Holivudski pirati ovo nazivaju „piratskim kodeksom“; stvarni pirati su to nazivali svojim „članovima“.
Svaka posada je sastavljala i pristajala na svoj set članova, ali pošto su problemi sa kojima su se piratske posade suočavale bili slični, njihovi članovi su takođe bili slični. Sledeći članovi, koji su upravljali piratskom posadom na brodu Royal Fortune, pod komandom Bartolomea Robertsa, exemplifikuju ključne elemente piratskog prava:
I. Svaki čovek ima pravo glasa u važnim pitanjima; ima jednako pravo na sveže zalihe ili jaka pića, u bilo koje vreme kada su zaplenjena, i može ih koristiti po volji, osim ako oskudica ne učini neophodnim, radi dobra svih, glasanje za smanjenje potrošnje.
II. Svakog čoveka treba pravedno zvati na redosled, putem spiska, na osvojene brodove, jer su im u tim prilikama (pored njihovog reda) dozmena odeća bila dozvoljena: Ali ako su prevarili kompaniju u vrednosti od jednog dolara u srebru, draguljima ili novcu, kazna je bila napuštanje na kopnu (marooning). Ako je pljačka bila samo među samima njima, zadovoljili su se sečenjem ušiju i nosa onoga ko je bio kriv, i ostavljanjem na obali, ne na nenaseljenom mestu, već negde gde bi bio siguran da će se suočiti sa nedaćama.
III. Nijedna osoba ne sme da igra karte ili kocku za novac.
IV. Svetla i sveće moraju se ugasiti u osam sati uveče: Ako bi bilo koji od posade, nakon tog sata, i dalje bio sklon piću, morali bi to činiti na otvorenoj palubi.
V. Čuvati svoje oružje, pištolje i sablje čistim i spremnim za službu.
VI. Nijednom dečaku ili ženi ne sme se dozvoliti da budu među njima. Ako bi bilo koji muškarac uhvaćen u iskušavanju bilo koje od poslednje dve vrste roda i odveo je na more, maskiranu, morao bi da trpi smrtnu kaznu.
VII. Napuštanje broda ili svojih pozicija u borbi kažnjavalo se smrću ili ostavljanjem na pustom ostrvu.
VIII. Zabranjeno međusobno tučanje na brodu; svaki sukob članova posade mora se rešiti na kopnu, mačem ili pištoljem.
IX. Nijedan čovek ne sme govoriti o prekidu njihovog načina života dok svako ne dobije svoj udeo od 1000 l.253 Ako bi u tu svrhu bilo koji čovek izgubio ud, ili postao invalid u njihovoj službi, trebalo je da dobije 800 dolara iz javne kase, a za manje povrede, srazmerno.
X. Kapetan i čварmajstor dobijaju dva dela plena; kapetan broda, čварmajstor i artiljerac, jedan i po deo, a ostali oficiri jedan i četvrtinu.
XI. Muzičari imaju odmor na Sabat, ali tokom ostalih šest dana i noći, niko bez posebne dozvole (Johnson 1726-1728, 211-212).
Očigledno, piratski brodovi nisu bili haotični neredovi prikazani u popularnoj piratskoj fikciji. Naprotiv: piratski brodovi su bili visoko regulisani, a zakoni koje su njihove posade osmislile da bi obezbedile takvu regulaciju bili su čudna mešavina progresivnog i puritanskog.
Član I uspostavlja demokratiju kao kolektivno pravilo donošenja odluka posade za važne poslove; više o tome u nastavku. Svi članovi posade imali su pravo da učestvuju u piratskoj demokratiji, uključujući crne pirate, koji su činili značajan deo mnogih posada. Jedan pirat, jedan glas.
Članovi II i VIII zabranjuju krađu i regulišu nasilje između članova posade. Član VIII takođe predviđa rešavanje sporova među članovima posade. Kada konflikt nije mogao biti rešen mirno, sukobljene strane su morale da dueluju na kopnu, štiteći ostatak posade i njen brod. Johnson detaljnije objašnjava:
kada se strane ne žele pomiriti, [član posade] ih prati na kopno sa onom pomoći za koju smatra da je prikladna, i okreće sukobljene leđima, na određenoj udaljenosti: Na zapovest, oni se okreću i odmah pucaju… Ako oba promaše, posežu za svojim mačevima, a tada se proglašava pobednikom onaj ko prvi prolije krv.
Članovi III i VI zabranjuju kockanje i dovođenje seksualnih pratilaca na brod — ponašanja koja su verovatno vodila ka sukobima među članovima posade.
Članovi IV, V, VII i IX regulišu ponašanja koja stvaraju spoljne uticaje, koja bi, ako ne bi bila regulisana, negativno uticala na celu posadu. Tako je kasno noćno pijenje bilo dozvoljeno samo na palubi, omogućavajući umornim piratima da odspavaju; pravilno održavanje oružja bilo je obavezno, čineći članove posade stalno spremnim za borbu; a napuštanje kompanije bilo je zabranjeno dok posada ne opleni plen dovoljne vrednosti, sprečavajući pirate koji bi se predomislili usred plovidbe da iscrpe ljudstvo svoje posade.
U sličnom duhu, jedan od članova koji je upravljao piratskom posadom na Revenge, kojom je kapetanio John Phillips, regulisao je pušenje: “Onaj čovek koji bi… pušio duvan u toku bez poklopca na svojoj luli… trpeće istu kaznu kao u prethodnom članu” (Johnson 1726-1728, 342-343). Posada Revenge nije kreirala ovaj zakon da bi poštedila svoje članove koji ne puše od trenutno zamišljenih efekata pasivnog pušenja; učinili su to da spreče da njihove članove raznese u komadiće. Trup je bio deo njihovih brodova gde su pirati čuvali barut.
Članovi IX, X i XI propisuju materijalne uslove piratskog zaposlenja članova posade. Član X se odnosi na platu: pored oficira posade, kojima je plaćeno malo više, svaki član je imao pravo na jedan udeo oplenjenog plena. Član XI se odnosi na dane odmora: muzičari posade, koji su piratima pružali zabavu na moru, imali su pravo na jedan slobodan dan nedeljno.
Član IX se odnosi na osiguranje zaposlenja. Pirati nisu bili organizovani u sindikate. Ipak, uspeli su da uspostave politiku za koju sindikati obično polažu zasluge: naknadu štete radnicima. Pirati su obeštećivali članove posade koji su se povredili na poslu iz „javne kase“. Nakon zaplene plena, ali pre isplate udela, određene sume su oduzimane na samom početku i deljene povređenim piratima u skladu sa štetom koju su pretrpeli. Gubitak desne ruke, na primer, mogao je dati piratu pravo na veću naknadu od gubitka leve, što odražava veću vrednost prve za pirate, od kojih su većina verovatno bila desnoruka. Takvo osiguranje smanjivalo je motivaciju članova posade da se uzdrže tokom nasilnih sukoba sa plenom.
Pirati su u svojim pravilima propisivali kazne za članove posade koji su prekršili zakone posade. Kazne su obično bile telesne i kretale su se od veoma nepoželjnih do izuzetno teških. Napuštanje na kopnu (marooning), telesno mutilovanje i pogubljenje bile su uobičajene kazne za pravne prekršaje, od kojih se svaka nalazi u pravilima Royal Fortune. Druge piratske posade kažnjavale su pravne prekršaje bičevanjem, ili „Mojsijevim zakonom“, kako su to zvali u pravilima Revenge; „prevlačenjem ispod kuela“ (keel-hauling), što je uključivalo prevlačenje prekršioca preko oštrog trupa broda prekrivenog školjkama; i gubitkom udela u plenima.
Pravila posade nisu mogla, niti su mogla, predvideti ili nedvosmisleno rešiti svako pravno pitanje sa kojim bi se mogla susresti. Piratsko rešenje za ovaj problem bilo je sudsko tumačenje: „U slučaju da se pojavi bilo kakva sumnja u vezi sa tumačenjem ovih zakona, i ako ostane spor oko toga da li je strana prekršila iste ili ne, imenuje se porota koja će ih objasniti i doneti presudu u spornom slučaju“ (Johnson 1726-1728, 213). Slično tome, za pravne prekršaje za koje njihova pravila nisu propisivala kazne, piratske posade su pozivale na pravilo koje su njihova pravila propisivala — demokratsko donošenje odluka, gde prekršilac „trpi kakvu kaznu Kapetan i većina Društva smatraju prikladnom“ (Boston News-Letter 1. avgust–8. avgust 1723).
Piratska rešenja, II deo: Piratska demokratija i podなeljena moć
Zakoni koji se ne mogu sprovoditi imaju malo koristi za regulisanje ponašanja. Da bi sprovodili zakone koje su njihova pravila sadržala, pirati su stvorili funkciju kormigara (quartermaster). Kako je Johnson opisao tu funkciju:
Za kažnjavanje sitnih prekršaja … postoji glavni oficir među piratima, koji se zove Kormigar, kojeg biraju sami ljudi, i koji polaže pravo na svu vlast na ovaj način (osim u vreme bitke): Ako ne poslušaju njegovu komandu, ako se svađaju i bune jedni protiv drugih, zloupotrebljavaju zatvorenike, pljačkaju preko njegovog naloga, i naročito ako su nemarni sa svojim oružjem, koje on pregleda po sopstvenoj volji, on ih kažnjava na sopstveni rizik bez straha od bičevanja od strane cele posade broda: Ukratko, ovaj oficir je poverenik za celinu, prvi je na bilo kom plenom, odvajajući za potrebe Društva ono što on želi, i vraćajući ono što smatra prikladnim vlasnicima, osim zlata i srebra, za koje su glasali da se ne vraćaju.
Pored toga, kormigar je raspodeljivao plen i zalihe u skladu sa odredbama pravila svoje posade i posredovao u sukobima između posadnika koji su se svađali, delujući kao „vrsta civilnog magistrata na piratskom brodu“ (Johnson 1726-1728, 213).
Prema piratskom pravu, kormigara je demokratski izabrala njegova posada, koja ga je takođe mogla narodnim glasanjem smeniti iz bilo kog razloga. Demokratsko opozicionisanje često je rezultiralo nečim više od gubitka funkcije. Kada je James Williams, zamenik piratskog kapetana Johna Gowa, postao nasilan i neukrotiv, njegova posada ga je „okovala gvožđem“ i „odlučila da ga smesti na uklesani brod“ „sa uputstvom kapetanu da ga preda prvom engleskom ratnom brodu koji sretnu, kako bi bio obešen“ (An Account of the Conduct and Proceedings of the Late John Gow 1725, 23).
U vezi sa njihovim članovima, piratska demokratija je u velikoj meri ograničila mogućnost zamenika kapetana (quartermasters) da zloupotrebljavaju svoju vlast. Preciziranjem zakonski zabranjenih ponašanja i kazni za one koji ih praktikuju, piratski članovi su razjasnili da li je kažnjavanje nekog člana posade od strane zamenika opravdano ili je reč o zloupotrebi službe. Naoružani ovim znanjem, pirati su mogli koristiti nagradu u vidu izbora i pretnju smenom kako bi osigurali da zamenici verno obavljaju svoje dužnosti — i ništa više.
Demokratija nije samo održavala poštenje zamenika kapetana; ona je podsticala izbor članova posade koji su najveće veštine posedovali za tu funkciju. Aspiring zamenici su morali da se takmiče za naklonost posade. Pirati koji su pokazivali superiorne kvalitete za taj posao, kao što su pravičnost i veština u posredovanju, bili su najverovatnije osobe koje bi bile izabrane.
Naglasila sam moći koje su zamenici kapetana imali na piratskim brodovima, dajući malo značaja moći kapetana. Tako su činili i pirati. Samo dok su piratske posade bile „u poteri ili borbi“, njihovi kapetani su imali posebnu vlast, kada je, „prema njihovim sopstvenim zakonima“, „kapetanska vlast neobuzdana“ (Johnson 1726-1728, 139, 214). U sva ostala vremena, piratski zakon je tretirao kapetana kao bilo kog drugog člana posade.
Skroman obim vlasti piratskih kapetana bio je nameran. Kako bi izbegli ponavljanje svojih nesrećnih iskustava kao trgovačkih mornara, pirati su podelili vlast koja je tradicionalno bila koncentrisana u funkciji kapetana između te funkcije i funkcije zamenika kapetana, „tako su bili revni da izbegnu stavljanje previše vlasti u ruke jednog čoveka“ (Hayward 1735, 42). Piratska ideja je bila sada poznata: da bi se ograničila vlast, korisno je podeliti vlast, omogućavajući jednoj funkciji da „kontroliše i balansira“ drugu.
Željni da spreče bilo kakva kršenja koja bi ih mogla lišiti autoriteta, zamenici su imali snažan podsticaj da prate ponašanje kapetana i pružaju otpor nezakonitom prekoračenju ovlašćenja od strane kapetana. Kao rezultat toga, Johnson je primetio: „Kapetan ne može preduzeti ništa što zamenik kapetana ne odobri. Možemo reći da je zamenik kapetan skromna imitacija Rimskog tribuna naroda; on govori u ime posade i brine o interesima posade“ (Johnson 1726-1728, 423).
Uloga zamenika kapetana u tom pogledu bila je zaista pristup „sigurnosti na više nivoa“, jer je piratski zakon članovima posade omogućio direktniji mehanizam za kontrolu njihovih kapetana — isti onaj koji im je omogućio za kontrolu njihovih zamenika: demokratski izbori. Članovi posade su narodnim glasanjem birali svoje kapetane i mogli su, i činili su to, narodnim glasanjem da ih smene „kako bi interes ili raspoloženje naložili“ (Johnson 1726-1728, 194). Stoga je piratskim kapetanima bilo u interesu da ispoštuju obećanja koja su dali svojim posadama, kao što je ono koje je piratski kapetan Nathanial North dao nakon svog izbora da radi „sve što može doprineti opštem dobru“ (Johnson 1726-1728, 525).
Reći da su se piratski kapetani suočavali sa teškim ograničenjima svoje vlasti ne znači da su oni bili nebitni članovi piratskih posada. Kapetani su bili od vitalnog značaja. Njihov značaj, međutim, proističao je iz potrebe za veštim vojnim komandantom za uspešno piratstvo, a ne iz bilo kakvog kraljevskog statusa. Previše plašljiv piratski kapetan previše bi rizikovao u napadima na potencijalne plene; previše agresivan bi previše rizikovao. Profitabilno piratstvo zahtevalo je odgovarajuće hrabre kapetane. Takođe je zahtevalo strateški lukave kapetane koji znaju kako da uguraju u ćošak trgovačke brodove koji paze na pirate. Pirati su ove kvalitete nazivali „superiornim … znanjem i hrabrošću, otpornom na metke“ (Johnson 1724-1728, 214).
Demokratija je pomogla piratima da pronađu kapetane „otporne na metke“. Ako bi se ispostavilo da je prvi kapetan kojeg je posada izabrala nepogodan za zadatak, posada ne bi ostala zarobljena sa njim, kao što bi to bio slučaj da je kapetanstvo bilo autokratska funkcija. U takvom slučaju, članovi posade su mogli opozvati svog kapetana i izabrati novog na njegovo mesto, što su i činili.
Piratski precedent za američki sistem vladavine
Institucionalne karakteristike piratskog prava bi trebalo da zvuče poznato. One su manje-više iste kao one u američkom sistemu vladavine: ustavna demokratija, razdvajanje vlasti i kontrole i ravnoteža (checks and balances).
Razlozi zbog kojih su pirati uveli ove institucije na svojim brodovima takođe bi trebalo da zvuče poznato. To su manje-više razlozi koje su američki Otkrivatelji u Federalist Papers naveli za uvođenje takvih institucija u američku vladu: potreba da se vlasti omogući olakšavanje zaštite života i imovine, uz istovremnu potrebu da se vlast ograniči kako ne bi zloupotrebila svoju moć.
Najznačajnija razlika između piratskog prava i američkog sistema vladavine nije u njihovoj suštini, već u tome kada su nastali i od strane koga. Piratsko pravo su kreirali uglavnom nepismeni, nasilni kriminalci početkom osamnaestog veka. Američki sistem vladavine kreirali su najobrazovaniji i najpoštovaniji Evropljani tog doba više od pola veka kasnije. Možda su Otkrivatelji preuzeli ideje od pirata. Ili je kapetan Čarls Džonson bio nom de plume duha još neulođenog Džejmsa Medisona.
Da li je piratsko pravo bilo uspešno?
Piratsko pravo je moralo biti barem donekle uspešno u upravljanju piratima, inače piratstvo na Karibima u početku osamnaestog veka ne bi ni postojalo. Da su kooperativni problemi sa kojima su se pirati suočavali ostali nerešeni, piratstvo bi bilo onemogućeno. Međutim, umesto da samo postoji, piratstvo na Karibima je, barem na kratko vreme, cvatelo, što je izazvalo veliki bes i glasno uznemiravanje evropskih vlada i međunarodne trgovačke zajednice.
Jedan način procene uspeha piratskog prava u upravljanju piratima jeste procena uspeha piratskih posada. Nemoguće je znati koliko je prosečan pirat početkom osamnaestog veka zarađivao, a oskudne dostupne brojke se moraju interpretirati s oprezom: sigurno je da su najveći piratski plenovi bili najverovatnije zabeleženi. Ipak, ove brojke sugerišu da su barem neke piratske posade bile neverovatno uspešne.
Članovi piratske posade početkom osamnaestog veka kojom je kapetanovao Džon Boven, na primer, zaradili su 500 funti po osobi u jednom ploju — što je ekvivalent 20 godina prihoda prosečnog sposobnog mornara početkom osamnaestog veka. Članovi piratske posade kojom je kapetanovao Tomas Vajt bili još uspešniji: svaki je zaradio 1.200 funti od svoje ekspedicije. Godine 1720, pirati kojima je kapetanovao Kristofer Kondent zaradili su po 3.000 funti. A 1721. godine, oni kojima je kapetanovao Džon Tejlor i Olivije Levaser zaradili su zapanjujućih 4.000 funti po osobi.
Mnogi pirati, naravno, nisu imali toliko sreće. Ipak, oni čije su posade imale sreće da nalete na izuzetno bogate plenove mogli su da iskoriste svoju sreću samo zato što su uspeli da sarađuju na moru tokom dugih perioda. A to su uspeli samo zahvaljujući piratskom pravu.
Pirati i trikovi
Nije iznenađujuće da su kriminalci dovoljno pametni da predvide američki sistem vladavine bili pametni i na druge načine. Uzmimo, na primer, takozvani „piratski regrutni sistem“. Kao što većina ljubitelja piratske fikcije zna, piratske posade su se uglavnom sastojaile od prisilno regrutovanih mornara — piratskih regruta. Osim što to nisu bili. Kao i mnogi drugi piratski mitovi, popularno uverenje da su piratske posade većinu svojih članova prisilno uvrčile u svoju službu rezultat piratske obmane — lukave kampanje za oblikovanje javnog imidža pokrenute radi poboljšanja profitabilnosti piratstva.
Vlade osamnaestog veka su piratstvo kažnjavale obešenjem. Zainteresirani da izbegnu tu sudbinu u slučaju hvatanja, pirati su otkrili pravnu rupu: sudovi nisu osuđivali osobe koje su pirati prisili da se pridruže njihovim posadama. Banditizam na otvorenim morima bio je kriminalan, ali biti zarobljenik osoba koje su se bavile banditizmom na otvorenim morima i prisiljen da im služi pod iglom nije bilo.
Pirati su iskoristili ovu rupu pretvarajući se da regrutuju mornare koji su se u njihove redove pridružili dobrovoljno. Pošto su pirati zaista primoravali neke ljude da se pridruže njihovim kompanijama, odbrana putem prisilne regrutacije bila je uverljiva — pod uslovom da osoba koja je tvrdi može da priloži ubedljive dokaze da je bila primorana.
Takve dokaze nije bilo teško izmišljati. Nakon što bi pirati preuzeli kontrolu nad brodom, trgovački mornari koji su želeli da se pridruže odvojili bi piratskog kapetana ili kormilara i obavestili ga o svojoj želji da uđu u kompaniju. Pirati bi tada napravili scenu prisiljavanja mornara u službu kako bi ubedili one koji nisu želeli da se pridruže da su njihovi saborci bili prisilno regrutovani.
„Pretvarano prisiljavanje”, kako je Johnson to formulisao, zapravo je bilo „dogovor između strana koje su podjednako voljne” (Johnson 1726-1728, 248). Ako bi piratska posada bila naknadno uhvaćena, njeni članovi su mogli pozvati kredibilne svedoke koji su posmatrali njihovo navodno prisilno uvrštavanje u službu kako bi dali ubedljivo svedočanstvo na njihovim suđenjima.
Neki pirati su otišli korak dalje u toj ideji. Imali su svedoke svoje navodne mobilizacije koji su objavljivali oglase o tome u popularnim novinama. Nakon što je bio „prisiljen na palubu” piratskog broda kojim je kapetanio Bart Roberts, Edward Thornden je, na primer, „zamolio jednog od svojih nautičara… da to obrati pažnju i objavi u Gazette”.
Piratska taktika prisilnog uvrštavanja bilo je daleko od savršene. Sudovi su postali svesni toga, i mnogi pirati koji su tvrdili da su bili mobilizovani su ipak osuđivani. Ipak, neki su uspeli da izbegnu vešala zahvaljujući ovoj varki.
Mnogo poznatija piratska taktika je infamna zastava pirata: Jolly Roger. Slično njihovim pravilima, svaka piratska posada imala je svoju zastavu, ali su zastave bile slične. Tipična piratska zastava bila je crna i prikazivala je čoveka, ili neki njegov deo, često u obliku skeleta. Omiljena varijacija holivudskih pirata prikazuje lobanju sa ukrštenim kostima.Većina banditima ne najavljuje svoje prisustvo žrtvama i potencijalno vlastima javnim isticanjem prepoznatljivog logotipa bandita. Pa ipak, to su pirati radili. Sa daljine, piratski brodovi bi vijorili legitimne boje — zastave različitih evropskih nacija — kako ne bi prerano uzbunili svoj plen. Kada bi se približili, podigli bi Jolly Roger, čime bi otkrili svoj piratski identitet.
Takva identifikacija je bila veoma važna piratima. Njihovi brodovi nisu bili jedina neprijateljska plovila sa kojima su trgovački brodovi u osamnaestom veku mogli nailaziti na moru. Državne obalno-stražarske posade u potrazi za „uljezima” — brodovima koji trguju kršenjem merkantilističkih zabrana — takođe su pratile staze kojima su se trgovački brodovi kretali. Obalna straža je zaplenjavala navodno krijumčarenu robu od trgovačkih brodova koje su zaustavljali, što im je njihove dozvole dopuštale. Često su, međutim, njihovi postupci naginjali ka piratstvu — ili je barem tako izgledalo iz perspektive napadnutih trgovačkih brodova i njihovih vlada.
Kao državne posade, obalno-stražarski brodovi bili su ograničeni u tome kako mogu da odgovore trgovačkim posadama koje su im se odupirale. Obalna straža nije mogla hladnokrvno ubiti begunce koji beže ako bi ih na kraju uhvatila. Shodno tome, trgovački brodovi su često bili voljni da se odupiru obalnoj straži.
Suočeni sa piratskim napadačem, kalkulacija trgovačkih brodova je bila drugačija. Pirati su imali zasluženu reputaciju nemilosrdnosti prema onima koji pružaju otpor, koju su stekli pridržavajući se jednostavne politike: predajte se ili umrite. Pirati su usvojili ovu politiku kako bi minimizirali troškove osvajanja plena. Nasilni sukobi sa plenom bili su skupi. Mogli su povrediti ili ubiti članove piratske posade, oštetiti piratski brod ili oštetiti plen. Mirnije piratstvo je stoga bilo profitabilnije piratstvo, osigurano, ironično dovoljno, obećanjem pirata da će masakrirati one koji pružaju otpor.
Osuđeni pirati su se suočavali sa istom kaznom — pogubljenjem — bez obzira na to da li su ubili žrtve koje su pružale otpor ili ne, a superiorni broj ljudi i vatrena moć pirata snažno su favorisali njihovu pobedu u nasilnim sukobima sa plenom. Dakle, smrtonosno obećanje pirata bilo je kredibilno, i oni su ga sprovodili u delo, reklamirajući tu činjenicu pomorskoj zajednici puštanjem zarobljenika koji su širili vest o njihovim podvigima. Posledično, većina trgovačkih brodova nije želela da se odupire piratima.
Da bi profitirali od ove činjenice, pirati su morali da osiguraju da njihove žrtve znaju kada su napadnute od strane pirata, a ne obalno-stražarskih brodova. Žrtva nije mogla da razazna identitet napadača na osnovu izgleda napadačkog broda; pirati i obalna straža koristili su ista plovila. Ali nisu koristili iste zastave. Uz nekoliko izuzetaka, samo su pirati vijorili Jolly Roger, što je upravo i razlog zašto su to činili.
Obalne straže su u velikoj meri izbegavale nošenje zastave Jolly Roger uprkos njenoj sposobnosti da izazove pokornost trgovačkih brodova, jer je za većinu njih, bilo šta drugo značilo preuzimanje neprihvatljivog rizika. Pirati nisu imali važeće vladine ovlašćenja koja su ih licencirala da zaustavljaju trgovačke brodove. Ako bi vlasti uhvatile posadu koja se bavila takvom aktivnošću bez važećeg ovlašćenja, njeni članovi bi bili suđeni kao pirati. Obalne straže su, međutim, imale takva ovlašćenja, koja su ih štitila od krivičnog gonjenja zbog piratstva, osim ako se ne bi ponašale flagrantno piratski — kao što je nošenje zastave Jolly Roger. U tom slučaju, ovlašćenja obalnih straža više nisu štitila, pa bi i oni mogli biti suđeni kao pirati.
Zbog ove činjenice, nije bilo besplatnih pogodnosti za imitatore pirata. Postupanje kao pirat potencijalno je značilo suočavanje sa zakonskom kaznom za piratstvo. Oni koji su se zaista bavili piratstvom već su se suočavali sa ovom kaznom. Ali za one koji su samo želeli da imitiraju pirate, razlika je mogla biti veza za obešivanje. Stoga su pirati nošili Jolly Roger, a većina obalnih straža nije.