Kako biste ostali bezbedni u zatvoru? Možda biste se nadali da bi zatvorski službenici garantovali vašu bezbednost. To je svakako njihov posao, i mnogi muškarci i žene veoma naporno rade kako bi to upravo i učinili. Formalne procedure, nadzor i arhitektura zatvora pružaju određenu sigurnost. Iste one rešetke koje bi vas držale zaključanim u ćeliji tokom noći, takođe bi sprečile i agresivne zatvorenike. Ipak, kroz svaki period zatvorskog života o kojem znamo, dosledno otkrivamo da službenici pružaju samo deo – a ponekad i veoma malo – one bezbednosti koju zatvorenici žude. Zapravo, zatvorenici su razvili sopstveni pravni sistem kako bi uveli red u društvo zarobljenika.
Postoje tri razloga zašto se zatvorenici ne oslanjaju samo na zatvorske službenike u tu svrhu. Prvi je taj što se mnogi zatvorenici osećaju fizički nesigurno. To je, možda, razumljivo. Kako biste se vi osećali živeći svaki sat u danu okruženi silovanim i ubicama? U suštini, verovatno biste želeli da potrošite određeno vreme i energiju kako biste učinili da verovatnoća da postanete žrtva krađe ili nasilja drugih zatvorenika bude manja.
Drugo, priroda kalifornijskih zatvora je takva da postoje mnogi resursi koji su na zajedničkom korišćenju. Voćne šipke, stolovi i klupe, tereni za hendbol i košarkaški tereni su slobodno otvoreni za sve zatvorenike, barem zvanično. U stvarnosti, međutim, potražnja za korišćenjem ovih resursa je daleko veća od dostupne ponude. Jedan zatvorenik objašnjava problem, napominjući: „Neko želi da kontroliše ovaj košarkaški teren ili onaj košarkaški teren. Ili ovu klupu za tegove ili onu klupu za tegove. CO [zatvorski čuvar] nema veze sa tim. To je među zatvorenicima, osuđenicima. Ponekad možda možete to rešiti razgovorom, bez nasilja. Ponekad morate uneti nasilje.“ Jedan zatvorenik povezan sa severnom hispano-američkom bandom objašnjava: „Ako se otvori novo dvorište, borićeš se za taj teren za hendbol, borićeš se za neke stolove… Ako nisi Severnjak i uđeš u te oblasti, bićeš ubit nožem.“ Bilo rečima ili delom, zatvorenici moraju pronaći načine da rasporede ove oskudne resurse.
Konačno, zatvorenici se ne mogu osloniti na službenike da regulišu podzemnu ekonomiju. Neki zatvorenici žele alkohol, duvan, drogu, mobilne telefone i druge zabranjene predmete. Ilegalna priroda ovih razmena znači da se ne mogu osloniti na zvanične pravne institucije da sprovode prava svojine i da presuđuju i rešavaju komercijalne sporove. Kako jedan brazilska zatvorenik žali: „ako prodam komad kreka, a lik ne plati, nemam sudiju kojem bih se obratio niti mernu poslasticu da potražim.“ Zatvorenici moraju smisliti načine da prevaziđu ove probleme.
Iz sva tri navedena razloga, u gotovo svakom zatvoru koji su naučnici proučavali, nalazimo da zatvorenici stvaraju paralelne, neformalne pravne institucije.
Skrivena priroda ovog pravnog režima otežava njegovo proučavanje, a on takođe funkcioniše drugačije u različitim vremenima i mestima. Kako bih dobio uvid u ovaj podzemni svet, oslanjam se na izveštaje širokog spektra izvora, uključujući bivše zatvorenike, stručnjake za zatvorski život, novinarske izveštaje i širok spektar drugih dokumenata i izvora korišćenih u mojoj knjizi. Ovi raznovrsni izvori mi omogućavaju da uđem u ovaj misteriozni, a ponekad i opasan svet kako bih razumeo ko pravi zakone za odmetnike.
Zatvorski kodeks
U Kaliforniji pre 1960-ih, zatvorenici su se oslanjali na decentralizovani sistem poznat kao Zatvorski kodeks, ili jednostavno Kodeks. Kodeks je sadržao prihvaćene norme ponašanja prilikom interakcije sa drugim zatvorenicima. Neki od njegovih ključnih principa bili su:
- Nikada ne odaj drugog osuđenika
- Ne budi radoznao
- Ne ogovaraj
- Ne laži
- Ne kradi
- Otplati svoje dugove
- Ne budi slab
- Ne kukaj
Oni zatvorenici koji su se pridržavali ovih normi pozivali su se kao „osuđenici“ – zatvorenici sa dobrim ugledom. Oni zatvorenici koji su dosledno kršili ove norme, nasuprot tome, pozivali su se samo kao „zatvorenici“.
Osuđenici su cenili one zatvorenike koji su se pridržavali kodeksa u interakcijama sa drugim osuđenicima. To je delimično bilo zbog činjenice da je to podsticalo ponašanje koje nije izazivalo konflikte. Kršenje kodeksa – krađom od drugih, laganjem i ogovaranjem o drugim ljudima – verovatno je izazivalo probleme. U meri u kojoj bi se osuđenik pridržavao ovih normi, imao bi poštovanje svojih suzatvorenika. Njihovo poštovanje značilo je da je manje verovatno da će postati žrtva nasilja.
Nasuprot tome, zatvorenik koji bi redovno kršio pravila ne bi imao podršku ili uzajamnu pomoć koju pružaju drugi. Zbog njegove izolacije i niskog statusa, bilo je verovatnije da će ga drugi zatvorenici maltretirati.
Odvratni zatvorenik bio je izložen nizu mogućih kazni. Tračarenje i ostracizam predstavljali su relativno blagu, ali važnu kaznu. Tračarenje i ostracizam signaliziraju drugim zatvorenicima ko može biti napadnut bez posledica. To govori predatorima koji zatvorenici nemaju prijatelje. Kršioci kodeksa takođe mogu biti pretučeni, izbodeni ili ubijeni.
Ova sprošenja nisu bila centralno usmerena. Bilo je na pojedinačnim osuđenicima da prate Kodeks, da odluče da sprovode sankcije za odstupanja od Kodeksa i da odluče da sprovode metanormu drugih osuđenika koji sprovode Kodeks.
Kodeks nije bio pisani dokument koji se delio novim zatvorenicima. Nije bio formalno razmatran niti usaglašen. Nije postojao centralni organ zadužen za praćenje i sprovođenje kodeksa. Bio je to emergentni pravni sistem koji je bio potpuno decentralizovan. Postojalo je malo organizacije, nisu postojale jasno definisane i trajne grupe, niti istaknuti vođe među zatvorenicima.
Kodeks je bio vodič za to kako se postupa sa drugim osuđenicima, tako da se lov na obične zatvorenike obično nije smatrao kršenjem Kodeksa. Slično romskom pravu, osuđenici su mogli da napadaju spoljce bez istih posledica koje bi nastupile da su to učinili protiv svojih. Povezano sa tim, u samoj srži ovog sistema, bili su važni postupci i status pojedinca. Svaki čovek je, na bolje ili lošije, bio osuđivan na osnovu svojih zasluga.
Zanimljivo je da se tokom ovog perioda zatvorenici nisu strogo segregovali prema rasi i etničkoj pripadnosti. Zatvorenici su težili da se povezuju sa drugim zatvorenicima sopstvenog rasnog porekla, sa onima koji su delili kulturna interesovanja i sa ljudima koje su poznavali pre zatvaranja. Međutim, nije bilo eksplicitnih pravila o tome sa kojim zatvorenicima osoba može da komunicira i na koji način.
Edward Bunker, koji je služio kaznu u zatvoru San Kventin 1950-ih i kasnije, objašnjava da „iako je svaka rasa imala tendenciju da se okuplja sa svojima, bilo je malo otvorenih rasnih tenzija ili neprijateljstva. To će se promeniti u narednoj deceniji… ono što sam uradio za crnog prijatelja sredinom pedesetih je nešto što deceniju kasnije nikada ne bih ni razmotrio”.
Analiza koda
Da bi Kodeks funkcionisao efikasno, zatvorenici su morali biti u mogućnosti da znaju reputaciju drugih zatvorenika. Ako zatvorenici nisu mogli lako saznati reputaciju druge osobe, onda se kršenje kodeksa ne bi tako lako sprečavalo. Ostracirani zatvorenik bi mogao jednostavno da komunicira sa drugim zatvorenicima koji nisu znali za njegov loš ugled. Isto tako, zatvorenici su skloniji tome da se „voze na tuđem trudu“ u vezi sa sprovođenjem Kodeksa u većim populacijama. Tokom prvih 50 godina postojanja kalifornijskog zatvorskog sistema, populacija zatvorenika uvek je bila manja od 5.000 zatvorenika, a prosečna populacija zatvora iznosila je oko 1.000 ljudi, tako da je poznavanje reputacije drugih ljudi bilo moguće.
Iako je Zatvorski kodeks relativno dobro funkcionisao tokom ovog perioda, počeo je da se raspada zbog promena u demografiji zatvorenika. Počevši od kasnih 1950-ih i tokom 1960-ih, zatvorenička populacija je počela da raste brže nego ikada pre i porasla je do nezapamćenog nivoa. Do 1970. godine, povećala se petostruko. Do 2000-ih, zatvorenička populacija u Kaliforniji porasla je na više od 170.000. Isto tako, broj zatvora se povećao sa pet na 35 zatvora. Pošto će zatvorenici danas često služiti svoju kaznu u više različitih zatvora, rast broja zatvora dodatno povećava relevantnu populaciju sa kojom zatvorenici moraju da stupaju u interakciju.
Ovo je dodatno pogoršano činjenicom da je populacija zatvora postajala mnogo etnički i rasno raznovrsnija. Dok je 1951. godine na svakog crnog ili hispanog zatvorenika dolazila dva bela zatvorenika, taj odnos se okrenuo do 1980. godine. Heterogenost podriva decentralizovane pravne sisteme jer otežava postizanje konsenzusa. Postoji manje usaglašenosti oko toga šta predstavlja prihvatljivo ponašanje, šta predstavlja odstupanje od tog ponašanja i koja je prihvatljiva kazna za takvo odstupanje.
Coinciding with these changes, there was a significant increase in prisoner on prisoner violence. Disputes were not avoided and when they arose were not resolved in peaceful ways. In response to this increasingly chaotic environment, prisoners turned to groups that today we often assume are the sources of disorder – prison gangs.
Zatvorski bandi kao izvor prava
Od 1960-ih godina došlo je do dramatičnog povećanja broja zatvorskih bandi, članova zatvorskih bandi, a što je možda najvažnije, povećanja njihovog uticaja na ostale zatvorenike. U kalifornijskim zatvorima, bande imaju dominantan uticaj na svakodnevni život zatvorenika.
Zatvorske bande su grupe zatvorenika koje deluju u zatvoru (a ponekad i na ulici), čije je članstvo restriktivno, trajno i međusobno isključivo, i obično imaju korporativni entitet koji postoji večno. Svaka od ovih karakteristika je skupa za kreiranje i održavanje, ali ove funkcije pomažu u promovisanju neformalnih pravnih sistema koje bande sada administriraju.
Gangs operate in a community responsibility system. Each prisoner must have an affiliation with a group, and each group is responsible for each member’s actions. Prison gangs are the most important such groups in California today, but they are not the only ones. Other prisoners follow the orders of these gangs, but might maintain a relatively limited affiliation based on their race or ethnicity. Likewise, other prisoners who share the same religion sometimes form groups, with these groups then acting as the key community within the system of mutual responsibility.
Iako se svi zatvorenici moraju pridružiti nekoj grupi, ne čine to svi u istoj meri. Relativno malo zatvorenika postaje „priznati“ članovi najstarijih, najutvrđenijih zatvorskih bandi, grupa kao što su Aryan Brotherhood, Black Guerilla Family, Nuestra Familia i Mexican Mafia. Zatvorenici koji žele manje uticaja unutar bande mogu se pridružiti podređenim grupama. U tim slučajevima, zatvorenici se jednostavno pridržavaju pravila bande koju su odredili vođe bande, koje zatvorenici nazivaju „shot callers“. To im omogućava da se uklope u sistem zajedničke odgovornosti jer drugi zatvorenici znaju koja je grupa odgovorna za njih, ali ne zahteva isti nivo posvećenosti.
Zatvorske bande često imaju pisane ustave kako bi uređivale svoj unutrašnji rad. Novim zatvornicima se često daju liste pravila koja definišu prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje prilikom interakcije sa drugim zatvornicima. Postoje jasno uspostavljene strukture vođstva, a neka od ovih zvanja se popunjavaju putem demokratskih izbora članova bande.
Kada dođe do socijalnih i ekonomskih konflikata između bandi, rivalni vođe bandi se sastaju kako bi razgovarali o konfliktu i tražili rešenje. U praksi, to se odvija na nekoliko načina. Na primer, ako je član jedne bande dužnik po dugovima za drogu drugoj grupi, cela ta zatvornikova banda je odgovorna za to. On može biti primoran da kontaktira porodicu na slobodi kako bi izmirili dug. Banda može udružiti svoje resurse kako bi ga isplatila. Banda može primorati zatvorenika da otplati dug radom za drugu bandu; on možda mora da napadne zatvorskog čuvara ili neprijatelja bande kojoj dug postoji. Na kraju, sama banda može napasti svog člana do mere u kojoj to zadovoljava donosioca odluka druge grupe, šaljući poruku da ovakvo ponašanje nije prihvatljivo.
Jedan od onih koji daju informacije pruža opis takvog sistema u akciji. On objašnjava: „Moramo držati momke pod kontrolom. Ako je neko od naših povređenih temperamentom ili nešto slično i stalno priča bez meru, to može dovesti sve u nevolju. Ne želimo zaključavanje zatvora, ne želimo pobunu, pa sam morao da pripitomim svoje ljude kako bih kontrolisao širu sliku. Ako jedan od mojih ljudi pravi probleme, ili ćemo ga ponuditi ostalima ili ćemo ga sami srediti. Kao što sam imao tipa koji je napravio veliki dug za drogu, dugovao je novac ‘woods’ [peckerwood skin-head banda] i morao sam da ga prebacim njima. Odveli su ga u ćeliju i baš su ga pretukli. Morali smo to da uradimo. Ako ne, onda bi svi počeli da se tuku, a to je loše za posao i loše za nas.“
Jedan zatvorenik objašnjava podsticaje sa kojima se suočavaju članovi bandi, kao i pozitivne i negativne posledice njihovog uticaja. On kaže: „Vidi, nema sumnje da bande uzrokuju mnogo problema. Stvar je u tome što one takođe rešavaju probleme. Želiš strukturu i želiš nekoga da organizuje poslove, pa bande imaju svoja pravila. Ne skrećeš dug za drogu, ne započinješ tuču u dvorištu i slično. Bande su problem, ali mi smo vodili računa o poslu. Postoji kodeks ćutanja, ne pričaš o svim tim stvarima sa drugima, policija razdvaja bande ako postoji veliki problem, pa se držimo za себя i radimo svoj posao.“ Ovaj citat takođe nagoveštava razlog zašto bande upravljaju zatvorom. Kada se pobune ili ozbiljni akti nasilja otvoreno dogode u zatvoru, zvaničnici ga zaključavaju. Kada su zatvorenici nedeljama zaključani u svojim ćelijama tokom celog dana („razdvajaju ih“, kako to zatvorenik iznosi), mnogo je teže zarađivati novac u podzemnoj ekonomiji.
Ova grupna odgovornost se odnosi i na društvene interakcije. Jedan afroamerički zatvorenik koji je bio nov u zatvoru bio je malo iznenađen posledicama kada je uvredio belog zatvorenika. On objašnjava: „Sledeće čega sam se setio, rečeno mi je da to ispravim sa njim. Moram da se postavim kao muškarac i sredim svoj problem. Prvo sam pomislio, morate se šaliti. Nema šanse da ću ovom liku reći da mi je žao. Onda su mi rekli da nemam izbora. To je pravilo, radiš ono što ti se kaže. Izveli su veoma dobar argument o tome kako moram da se uklopim. U redu, pa sam sredio stvari.“
Povremeno, ovo može biti brutalan metod sprovođenja pravila, ali je uspešan jer trošak sprovođenja prenosi na one koji to mogu učiniti uz najmanji trošak — sučlenike bande. Upravljanje zasnovano na bandama nadmašuje Zatvorski kodeks jer zahteva manje informacija o reputaciji drugih ljudi. Lakše je znati reputaciju grupe nego reputaciju svakog pojedinačnog člana te grupe. Ovo je ključno u velikoj zatvorskoj populaciji koja danas postoji u Kaliforniji.
Razumevanje zatvorskih bandi kao izvora upravljanja pomaže u rešavanju dve zagonetke. Prva zagonetka je da ljudi često pripisuju promovisanje nasilja kao razlog postojanja bandi. Jedan visoki zatvorski zvaničnik kaže da bande imaju „agendu nasilja“. Ali naprotiv, nasilje u državnim zatvorima dramatično je opalo tokom poslednjih četrdeset godina. Kao što Slika 1 pokazuje, došlo je do pada ubistava zatvorenika od skoro 90% između 1973. i 2012. godine (podaci nisu dostupni za period 1974–1979). Tokom većeg dela 2000-ih, stopa ubistava u zatvoru bila je zapravo niža nego van zatvora. Ako se bande formiraju da bi promovisale nasilje, onda bismo trebali videti više nasilja tokom njihovog uspona na vlast, a ne manje. Priznavanje da bande pružaju upravljanje usklađuje ove očigledno kontradiktorne trendove.
Ovo objašnjenje takođe rešava drugu zagonetku: uprkos dramatičnom padu rasne predrasude u slobodnom svetu od 1940-ih, zatvorski život je zapravo danas znatno više segregiran. Tuševi, telefoni, tereni za hendbal, pa čak i mesta u dvorištu za sedenje, zauzete su različite rasne grupe, a drugim rasama nije dozvoljeno da ih koriste. Članovima različitih rasa nije dozvoljeno da dele cigarete ili obroke, niti da žive u istoj zatvorskoj ćeliji.
Čini se da bi pad rasne predrasude u spoljnom svetu trebalo da odgovara padu rasne predrasude unutar zatvora, ali to nije slučaj. Zagonetka se objašnjava kada se uzme u obzir porast populacije zatvorenika. U društvu stranaca, najjeftiniji način identifikacije kojoj grupa osoba pripada je boja njene kože. Videti osobu je sve što je potrebno da bi se dobila jasna slika o tome kome se žaliti zbog njenog ponašanja. Ova sposobnost da se zna koja je grupa odgovorna za postupke zatvorenika, bez poznavanja tog zatvorenika, olakšava sistem zajedničke odgovornosti. U vreme kada su populacije zatvora bile male, bilo je mnogo lakše upoznati druge zatvorenike, pa stroga segregacija nije bila potrebna kao način uštede troškova informacija.
Zaključak
Bandas ne pružaju ove pravne usluge zbog svojih dobrih namera. Bande sprovode sopstveni zakon jer su uredni zatvori profitabilni. Jedan zatvorenik objašnjava da su vođe težili da izbegnu zaključavanja (lockdowns), jer „bande ne mogu da prodaju svoju robu, drogu i slično. Ne žele zaključavanje, to je istina. … Lideri su besni ako dođe do zaključavanja i ne dobijemo vreme na dvorištu, to sam mrzio. … Najbolje je rešavati stvari diskretno. Nikome nije potreban ustanak.“ Poremećaji u životu zatvorenika narušavaju podzemnu ekonomiju koja je glavni izvor prihoda vođama bandi. Oni ne vladaju podzemljem zbog dobrote bandi, već zbog svog sopstvenog interesa.
Pravni sistem koji vode zatvorske bande efikasan je u olakšavanju društvenih i ekonomskih interakcija unutar društva zarobljenih stranaca, ali je daleko od idealnog. Članstvo u bandama povećava recidivizam. Nedostaje mu robustan sistem odgovornosti i daleko je od vladavine prava. Štaviše, on kanališe moć i novac ljudima koji bi, prema mišljenju većine nas, trebalo da imaju manje i jednog i drugog. Zbog nedostatka opcija izlaska (bilo iz bandi ili iz zatvora), postoji malo kontrole nad predatorskim ponašanjem bandi. Ipak, one ipak ostvaruju cilj pružanja zakona ljudima koji ne mogu da se oslone na državu da to učini.