Posle duge pauze, konačno sam stigla da se pozabavim lekturama nakupljenih prevoda pojedinih poglavlja „Mehanike slobode“.

Drugi deo Mehanike slobode, „Libertarijanski deriban, ili kako prodati državu na komadiće“, posvećen je različitim idejama liberalnih reformi koje za svoj pokret ne zahtevaju ukidanje države, ali suštinski smanjuju njenu ulogu.

Rimac „Paranoja“, koji ide kao epigraf ovom delu knjige, bio mi je prilično težak zbog svog košmarnog ritma. Naravno, sa pozicije akademskog pristupa, trebalo bi da izbegnem psovke u rimama, već da ostavim tri tačke kao autor, rimujući potrebnu reč, na primer, sa krevetom. Ali, pošto sam feministkinja, ograničavam upotrebu reči „jebati“ samo na idiome, poput „jebati vola“ ili „jebati mozak“, što se tiče dobrovoljnog seksa između ljudi – onda je samo „jebati se“, i ni na koji drugi način. To ne ulazi u ritam, pa je reč skrivena u sredinu reda, što je, sa svoje strane, zahtevalo njenu eksplicitnu upotrebu. Tako je politička korektnost pobedila pristojnost)))

U poglavlju „Prodajemo škole“ Fridman iznosi koncept školskih vaučera, koji je od trenutka svog prvobitnog iznošenja bio prilično široko promovisan, ulazeći, između ostalog, u program Libertarijanske partije Rusije, ali se čini da nigde nije u potpunosti implementiran – država očajnički čvrsto drži svoje pravo da j*** deci mozak.

U poglavlju „Radikalna kritika američkih univerziteta“ Fridman je skratio posao i potpuno prepustio kritiku poznatom ekonomisti iz 18. veka, Adamu Smitu. On je, ukrcavši se u vreme i prostor, sišao na nivo molbe i detaljno iskritikovao američke univerzitete sredine 20. veka.