Kada vam naduje kondenzator na matičnoj ploči, vi ga ponovo zalemite, a ne pokušavate da rešite problem promenom neke promenljive u Windows registru. Kada vašem automobilu otkaže amortizer, sigurno nećete pokušati da reprogramirate elektronsku kontrolnu jedinicu u nadi da će se problem uspeti rešiti bez „prljavog posla“. Ali iz nekog razloga, kada je reč o neispravnostima u ljudskom „hardveru“, mnogi pogrešno misle da se ti problemi mogu rešiti čisto „softverski“ (filozofijom, religijom, društvenim institucijama), bez terapeutske intervencije u defektne sisteme organizma.
Ova zabluda je posebno primetna u razgovorima o inhibitoru nasilja. Ali zapravo, to je potpuno isti hardverski sistem (hardware), kao i elementi procesora poput ALU-a i registara. Ako procesor ima fizičke defekte ili je degradirao, nikakva promena firmware-a neće pomoći — ovu tužnu lekciju dobro su savladali vlasnici poslednjih generacija „čipova“ od Intela. Isto je i u slučaju degenerisnog nasilnika, nikakvo ubeđivanje neće pomoći — problem je čisto „hardverski“, nalazi se u njegovoj „glavi“. Vreme je da se prizna istina i odustane od iluzija: hardverski (fizički) problemi zahtevaju odgovarajuće hardversko rešenje (delovanje u stvarnom svetu)!
Zamislite ovakvu situaciju: vi ste talentovani inženjer u tehnološkom gigantu. Volite svoj posao, gorite idejama, želite da pomerite industriju napred. I odjednom odlučite da promenite posao kako biste nastavili da rastete i išli u korak sa vremenom. Ali tu sledi iznenađenje – vaš ugovor vam zabranjuje da radite ono što najbolje znate. Kako je to moguće?
Nedavna vest o zaposlenima u Google DeepMind-u u Velikoj Britaniji, kojima se, ispostavilo, nakon otkaza zabranjuje rad za konkurenciju godinu dana – odličan je povod da razgovaramo o tome zašto su „non-compete“ ugovori, blago rečeno, veoma loša ideja. I ne samo loša, već nehumana i protivrečna osnovnim principima slobode.
Šta je non-compete? To je ugovor prema kojem se vi, odlazeći iz kompanije, obavezujete da neko vreme nećete raditi za njene konkurente. Štaviše, tokom tog perioda vam mogu nastaviti isplaćivati platu. Zvuči gotovo kao san, zar ne? Ali nije sve tako jednostavno. Zapravo, šalju vas u „zlatni kavez“: plata se isplaćuje, ali vi profesionalno degradirate. Posebno u industrijama koje se brzo menjaju, poput IT-a i AI-a, gde godina mirovanja može koštati karijeru.
Zašto je ovo neprihvatljivo sa tačke gledišta libertarijanizma? Glavna vrednost libertarijanske filozofije je lična sloboda i pravo vlasništva nad samim sobom. Kada poslodavac ograničava vašu slobodu da se bavite omiljenim poslom, on napada vaše fundamentalno pravo – pravo da raspolažete sopstvenim radom i talentima. Pored toga, ovakvi ugovori su u suprotnosti sa univerzalnim ljudskim pravima. Oni idu protiv osnovnih humanističkih principa, ograničavajući slobodu i primoravajući talentovane ljude ili da „sede na klupi“, ili da pređu u drugu sferu, gubeći veštine i motivaciju.
Dobra vest je da daleko da nisu svi sudovi podržavaju ovakve sporazume. Na primer, u SAD-u je Vrhovni sud Kalifornije već odavno priznao većinu non-compete ugovora kao nezakonite, jer oni „nepravedno ograničavaju mogućnost građanina da zarađuje za život“. Godine 2021, Vrhovni sud Ilinojsa odbio je da prizna non-compete za radnike u restoranima, smatrajući da ne postoje pravedni osnovi za zabranu konobarasima da pređu u konkurentske objekte.
Drugi primeri nehumanih ugovora:
– 2017. godine britanski sud je proglasio nezakonitim ugovor koji je zabranjivao medicinskim sestrama da daju otkaz u državnoj bolnici i pređu u privatne klinike – sud je to smatrao napadom na slobodu rada. – Američki sud je poništio sporazume prema kojima su zaposleni u Amazonu bili obavezni da nadoknade troškove obuke kompaniji ako bi dali otkaz pre vremena – to je priznato kao oblik dugovnog ropstva. – 2019. godine nemački sud je poništio ugovor fudbalskog kluba koji je igraču u slučaju odlaska zabranjivao nastup za konkurentske klubove u istoj ligi. Sudija je obrazložio: „Čovek nije roba“.
Zašto je ovo važno sada? Svet se menja munjevitom brzinom. Veštačka inteligencija, blokčejn, biotehnologije – ove industrije se razvijaju toliko brzo da gubitak čak i nekoliko meseci može rezultirati potpunom profesionalnom nesposobnošću. Zar smo zaista spremni da dozvolimo korporacijama da kontrolišu ne samo našu sadašnjost, već i budućnost, diktirajući gde i kao ko smemo da radimo sutra?
Libertarijanski pogled je širi: sloboda ugovaranja je dobra, ali sloboda ne sme da se pretvori u lance. Jer sloboda ugovora prestaje tamo gde počinje ograničavanje fundamentalnih ljudskih prava. Ne može se prodavati ili kupovati pravo na nečiju budućnost! I autoritarijanci koji se sa ovim ne slažu, a spremni su da silom nameću takav poredak drugima, moraju razumeti da će odricanje od univerzalnih ljudskih prava neizbežno raditi i protiv njih, na primer, kroz odricanje od nenametanja u njihov nervni sistem bez saglasnosti, što se sada percipira kao nešto podrazumevano, ali je zapravo nečija dobra volja i želja za poštovanjem konvencija, a ne zakoni fizike.
Hajde da zapamtimo: ljudi nisu resursi. Talent nije vlasništvo kompanije. A sloboda čoveka da raspolaže svojim životom i karijerom je svetinja.
Jednom je filozof Tomas Hobs samouvereno izjavio da je prirodno stanje čovečanstva beskonačni „rat svih protiv svih“. Zvuči poznato, zar ne? Ovaj koncept se toliko ukorenio da ponekad zaboravimo da proverimo da li je istinit. Ali zapravo se ispostavlja da ljudi nisu toliko krvožedni po prirodi, kao što nam pokušavaju predstaviti.
Uzmimo, na primer, poznatu priču o antropologu Napoleonu Šanjonu, koji je tvrdio da su ubice među Indijancima plemena Janonom bili uspešniji u reprodukciji. Ideja je jasna i zastrašujuća: ubijaj više — i imaćeš tri puta više dece! Zvuči previše grubo da bi bilo istina, i zapravo se kasnije ispostavilo da je Šanjon malo „preterao“ — poredio je starije ubice sa mladima koji nisu ubice. A nezavisna istraživanja su pokazala da se ubice u plemenskim društvima uopšte ne razmnožavaju brže od ostalih, a iskreno govoreći, manje im dece preživi.
I uopšte, ko je rekao da su ratovi norma? Poznati mit Stivena Pinkera glasi ovako: 15% predistorijskog stanovništva konstantno je ginulo u ratovima, sve dok se nisu pojavile države i uvele red. Odlična reklama za državu, zar ne? Samo što arheologija pokazuje nešto sasvim drugo: nasilnih smrti u dokulturnim društvima nije bilo više od 2%. Štaviše, pojava država uopšte nije smanjila nivo nasilja. Naprotiv, prve velike strukture su često raspirivale konflikte i povećale procenat ubistava na približno 5%.
Vredi napomenuti da antropolozi mogu nesvesno pojačavati predstave o neizbežnosti rata. Na primer, istraživači „zapisuju“ kao ratoborne one grupe koje zapravo skoro i nisu ratovale, jednostavno zbog prisustva prikaza oružja na stenskim slikama. Ali ovi prikazi ne svedoče nužno o stvarnoj agresiji: oružje je moglo biti korišćeno za lov ili simbolične ceremonije. Kao rezultat toga stvara se pogrešan utisak da su drevni ljudi konstantno ratovali.
Veoma su pokazateljni i podaci o takozvanim „jednostavnim“ društvima lovaca-sakupljača. Uprkos tome što ih u mnogim radovima prikazuju kao okrutne i uvek spremne za borbu, zapravo se upravo oni odlikuju krajnje niskim nivoom agresije i nasilja. Pravi rat za njih je retkost, a ne norma. S druge strane, društva sa složenom socijalnom strukturom i razvijenijom hijerarhijom češće postaju učesnici konflikata i ratova. Zanimljivo, zar ne? Ispada da što je društvo složenije, to više konflikata i agresije generiše.
Pri tome mnogi pristalice Hobsove perspektive sasvim priznaju ovu činjenicu, ali se trude da ne naglašavaju pažnju na nju, ozbiljno proučavajući samo slučajeve „složenih“ društava, kao što je, na primer, učinio Lorens Kili u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“. Ili jednostavno mogu svrstati „složena“ društva u „jednostavna“, nakon čega ova druga označavaju kao ratoborna.
Uopšte, mirno supostavljanje je norma za mnoge narode. Tako je istraživanje 590 kultura iz celog sveta pokazalo odsustvo ratova kod čak 64% njih. Naravno, mogli su se braniti od napada, ali samo izvođenje napada je ono čime se bavi manjina kultura.
Pa zašto onda i dalje verujemo u mit o ljudskoj prirodi osuđenoj na večni rat? Možda je problem ovde u navici — ovo uverenje se prenosilo s generacije na generaciju bez kritičkog promišljanja. Ili možda neko namerno održava ovaj mit kako bi opravdao postojanje jake i moćne države koja nas „spasava“ od nas samih.
Priznajmo sebi: ideja da su ljudi po svojoj prirodi skloni miru i saradnji zvuči mnogo realističnije, optimističnije i privlačnije. Možda je vreme da prestanemo da smatramo mir utopijom i počnemo da ga vidimo kao prirodan deo ljudskog života. Jer, kao što pokazuju istorija i istraživanja, mirne zajednice nisu izuzetak, već pre pravilo. Pa vredi li dalje držati se mračnih Hobsovih slika? Verovatno ne. Vreme je da prestanemo da dozvolimo strahovima da diktiraju naš pogled na čovečanstvo i počnemo više da verujemo jedni drugima!
Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.
Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.
Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.
Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.
S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.
Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?
supstance koje imaju antiagresivno dejstvo ne mogu biti samo sintetisane u laboratorijama, već se mogu pronaći i u različitim prirodnim sredstvima. Jedna od kategorija takvih sredstava su eterična ulja. Iako su se tradicionalno široko koristila za poboljšanje psihološkog stanja čoveka, pitanje njihovog uticaja na nervni sistem još uvek nije dovoljno istraženo, naročito ako se pokrene tema agresivnog ponašanja. Uпрочем, postojeća istraživanja sprovedena na životinjama, pa čak i na ljudima, ukazuju na ogromne perspektive izučavanja ovog pravca.
Prvenstveno ćemo obratiti pažnju na istraživanje uticaja supstance linaloola, koja se nalazi u sastavu ogromnog broja eteričnih ulja (pomorandže, nerolija, petitgraina, ruže, lavande, citronele, limuna, geranijuma i drugih), na miševe. Ono je pokazalo da inhalacija (udisanje isparenja) ove supstance značajno smanjuje broj i trajanje napada na nepoznate pripadnike iste vrste, pri određenim koncentracijama supstance skoro potpuno ih eliminišući. Pri tome, kao što je pokazano u drugim eksperimentima, ovakav efekat se ne može objasniti opštim smanjenjem aktivnosti miševa, jer se to prilikom inhalacije linaloola ne dešava.
Drugo istraživanje sprovedeno je na borbenim ribicama ili betama, čiji su mužjaci poznati po svom izuzetno agresivnom ponašanju prema svojim pripadnicima, zbog čega moraju biti držani strogo odvojeno. U eksperimentu je korišćeno ili eterično ulje lavande ili čist linalool, koji su u različitim koncentracijama dodavani u posudu sa vodom. Ispitivani primerak je stavljen u tu posudu, ostavljeno je dva minuta za aklimatizaciju, nakon čega je pored te posude postavljena posuda sa drugim primerkom, tako da postoji vizuelni kontakt. Na kraju, dok su primerci iz kontrolne grupe (bez preparata) pokušavali aktivno da vrše napade kako tokom aklimatizacije, tako i nakon nje, primerci pod uticajem i eteričnog ulja lavande i čistog linaloola praktično nisu pokazivali takvo ponašanje – njihova želja za napadom je nestala. Štaviše, iako se agresivnost primeraka vremenom vratila, ona ipak nije revenula na nivo pre testiranja sa eteričnim uljem čak ni tri meseca nakon toga. Shodno tome, možemo konstatovati ograničen konstantni antiagresivni efekat ulja lavande.
Ali da li je sve ovo primenljivo na čoveka? Postoje ozbiljni razlozi za verovanje da jeste, budući da je sprovedeno dosta eksperimenata o antiagresivnom dejstvu eteričnih ulja na ljude sa kognitivnim poremećajima. Meta-analiza 15 istraživanja sa 693 učesnika pokazala je da, iako je potrebno sprovesti dodatna istraživanja radi određivanja efikasnih doza i neželjenih efekata, generalno upotreba eteričnih ulja u terapijskim procedurama vrši značajno antiagresivno dejstvo.
Iako mehanizam ovakvog dejstva eteričnih ulja još uvek nije dovoljno istražen, ipak je poznato da njihovi molekuli preko nazalne šupljine i mirisnih ćelija mogu dospeti u hipokampus, limbički sistem i amygdaloidno telo mozga. Vredi napomenuti da linalool i druge supstance iz eteričnih ulja deluju kao agonisti 5-HT1A receptora (aktiviraju ih), a ovakvo dejstvo je poznato po svom selektivnom antiagresivnom efektu (uklanjanju napadačke agresije, bez uticaja na zaštitničko ponašanje i drugu aktivnost), koji se postiže kroz jačanje mehanizma inhibicije nasilja. Pored toga, pri ulasku u krv, na primer preko kože, eterična ulja mogu uticati na različite fiziološke reakcije. Konačno, određenim uticajem na rad holinergičkih sinapsi, ona mogu sprečiti neurodegenerativne procese.
Znate šta imaju zajedničko avioni, personalni računari, bitkoin i insulini proizvedeni u kućnim uslovima? Sve ove stvari su nekada bile „apsolutno nemoguće“ sa tačke gledišta zvanične nauke. A takođe, sve su one počele bukvalno u garažama, podrumima i na kuhinjskim stolovima entuzijasta kojima nije bilo stalo do odobrenja akademika i činovnika.
Zašto je to tako važno? Zato što se upravo u takvim garažama rađaju pravi proboji. Uzmite braću Rajt: prestižni New York Times je pisao da do prvog leta čoveka ima još hiljadu godina. I nakon par meseci, dvojica momaka, za koje su smatrali da su gradski lude, dokazali su suprotno. I danas imamo slične priče. Na primer, insulin – u SAD su farmaceutski giganti podigli cene toliko da dijabetičari moraju bukvalno da biraju između hrane i leka. A nekoliko momaka i devojaka iz Oklenda, kojima je to dosadilo, odlučilo je da kreira projekat Open Insulin, kako bi ga jednostavno pravili sami, bez ogromnih nadcena i birokratije. Profesori su vrteli prstom pored slepoočnice, govoreći da je to nemoguće. Ali ovi ljudi su već postigli ozbiljne uspehe i uskoro bi mogli radikalno da promene celo tržište. Ne zato što imaju dozvolu ili podršku države, već zato što im je jednostavno stalo.
Ili uzmimo dijabetičare iz pokreta OpenAPS, koji su uzeli stare insulinske pumpe, senzore glukoze i napisali kod, kreirajući „veštačku pankreas“ kod kuće. Regulatori su upozorili: „Opasno je, nema FDA odobrenja!“ A desetine hiljada ljudi su odgovorile: „Nemamo vremena za čekanje, želimo da živimo normalno upravo sada“. Danas su čak i farmaceutske kompanije primorane da ponavljaju njihove ideje kako ne bi izgubile tržište.
Mislite da je to samo medicina? A Stiv Voznjak i Stiv Džobs, koji su sastavljali prvi Apple u garaži? Veliki šefovi su tada izjavljivali: „Personalni računari nikome ne trebaju“. Danas to zvuči kao anegdota, a njihove ideje su zaista smatrane glupošću. Ili bitkoin – izum koji nijedna država ne bi zvanično odobrila. Prva reakcija ekonomista? „To je mehurić, detski vrt“. Danas se kapitalizacija bitkoina procenjuje u trilione dolara i postao je simbol slobode od državnih i bankarskih monopola.
Još neverovatnija je priča Copenhagen Suborbitals – danskih momaka koji su odlučili da pošalju čoveka u svemir, jednostavno prikupljajući novac putem kraudfandinga. Iako je neuspeo lansirni prvi rakete zbog kvara izazvao podsmehe, godinu dana kasnije su uspešno lansirali sledeću. Bez milijardi iz budžeta, jednostavno zato što su želeli da dokažu da mogu. A šta kažete na priču 14-godišnjeg Tejlora Vilsona? Dečko je napravio nuklearni reaktor u garaži. Akademici: „To je nemoguće!“ Stvarnost: on je demonstrirao funkcionalni reaktor i sastao se sa predsednikom SAD.
Ove priče ne samo da inspirišu, one dokazuju da birokratija, regulatori i zvanične strukture često postaju ne pomagaji, već barijere. Zahtevati od entuzijasta publikacije u zvaničnim časopisima je otprilike isto što i tražiti od trkača u vrećama da se takmiči sa atletima. Naravno, zvanična nauka i peer-review su dobri, ali ne smeju postati jedino merilo istine. Grigorij Perelman je dokazao matematičku Poincareovu hipotezu uopšte bez zvaničnih publikacija – i dobio je ekvivalent Nobelove nagrade. Njegov rad su proverili sami matematičari, i to se ispostavilo kao dovoljno.
Moramo podržati garažnu nauku, DIY laboratorije i otvorene zajednice. Ljudi moraju imati mogućnost da slobodno eksperimentišu, stvaraju i dele otkrića bez obiranja za činovnike i korporativne monopole. Na kraju krajeva, nauka ne pripada institucijama, već ljudima. Svaka garaža može postati laboratorija, svaka kuhinja pogon inovacija. Upravo ta sloboda stvaranja čini svet boljim. Zato, ne bojmo se da stvaramo ono što je zvanično „nemoguće“. Jer upravo tako, na spoju slobode i sna, rađa se budućnost!
Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.
Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.
Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.
Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.
A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.
Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.
Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.
Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.
Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.
S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.
Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.
A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.
U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.
U svetu gde su različite države podeljene u blokove koji su međusobno antagonistički, postoji jedna zanimljiva mogućnost obezbeđivanja sopstvene bezbednosti za agoriste, opozicionare i sve ostale koji zastupaju bilo koje stavove ili se bave bilo kojom aktivnošću koju njihovi sopstveni stacionarni banditi ne odobravaju i za koju mogu zapretiti kaznom. To se može nazvati „pravilom neprijateljskih jurisdikcija“.
Suština ove ideje je jednostavna – ako se fizički nalazite na teritoriji države koja pripada jednom bloku, potrebno je koristiti servise, hosting sajtova, tražiti klijente, čuvati i menjati novac, registrovati kompanije i koristiti usluge posrednika iz država koje pripadaju drugom bloku. Na primer, živite u Rusiji. U tom slučaju možete koristiti VPN iz Švedske ili SAD-a, klijenta za e-poštu u Švajcarskoj, kripto-karticu u Litvaniji, prividnu kompaniju u Estoniji i ne brinuti o svojoj bezbednosti. A ako živite u Evropi, tada će za vas biti mnogo bezbednije koristiti „podmenutovane“ VK i Mail.ru, nego Facebook i Gmail.
Mnogi servisi otkrivaju lične informacije korisnika na zahtev državnih organa iz prijateljskog bloka. To je neizbežno, što znači da se morate prilagoditi geopolitičkim realnostima. Zapravo, treba se plašiti samo u slučaju da servis preda informacije baš vašem stacionarnom banditu. Pri tome, stanovniku RF-a je svejedno šta će neki servis otkriti o njemu bezbednosnim službama iz SAD-a. Kao što je i stanovniku SAD-a svejedno šta će o njemu saznati bezbednosne službe iz RF-a. Sve dok nije reč o izvršavanju masovnih terorističkih akata sa stotinama žrtava, čime se ionako ne bi bavio nijedan normalan čovek, malo je verovatno da će nastati rizik od bilo kakve saradnje između jurisdikcija iz neprijateljskih blokova.
Slično su odavno shvatili razni prevaranti. Tako su, na primer, ruski hakeri u prošlosti namerno izbegavali korisnike iz Rusije, već su ciljali Amerikance ili Britance, zbog čega su veoma lako izbegavali kaznu. Sada analogno postupaju ukrajinski prevaranti koji zovu Ruse sa ponudom da prebace novac na neki „bezbedni račun“, a potom ih primoravaju da izvršavaju različite „zadatke“ navodno radi povraćaja novca, pošto im ionako niko ništa ne može učiniti. Naravno, mi smo apsolutno protiv takvih prevara, međutim, ovi slučajevi pokazuju da pravilo neprijateljskih jurisdikcija funkcioniše.
U prošlosti, kada je bila epoha feudalizma, status čoveka u društvu je praktično uvek zavisio od njegovog porekla. Ako ste rođeni u „plemićkoj“ porodici plemića, grofova, vojvoda, lordova, dobijali ste od kralja različite privilegije koje nisu bile dostupne običnim „kmetovima“ pod bilo kojim uslovima, i mogli ste voditi potpuno drugačiji život. Pristup stvarima kao što su sticanje obrazovanja za određene profesije (lekar, pravnik, arhitekta) ili vođenje velikog biznisa bio je zatvoren za predstavnike nižih slojeva. Činilo bi se da sada živimo u drugim vremenima, i ako je neko talentovana osoba, sposobna da smisli kako da obezbedi sredstva za postizanje svojih ciljeva, za njega su sva vrata otvorena. Ali u stvarnosti sve nije tako jednostavno.
Svakog dana sve veće zastupiają AML/KYC procedure, koje se sastoje od identifikacije izvora porekla sredstava i ličnih podataka pojedinaca koji ih koriste. To je posebno primetno pri korišćenju kriptovaluta – mnoge menjačnice i kripto-menjačnice mogu lako blokirati sredstva bilo kog korisnika ako se tokom provere pronađe bilo kakva veza sa novčanicima primećenim u „neodobrenim“ aktivnostima, ili čak ako uopšte ne bude pronađen odobren izvor porekla sredstava (na primer, njihova kupovina na nekoj od poznatih menjačnica). U tom slučaju od korisnika će se tražiti dokazi o legalnosti porekla sredstava i prolazak kroz „foto-sesiju“ sa licem i pasošem u rukama, na osnovu čega će se odlućivati o sudbini njegovih sredstava.
Naravno, još ranije su se provere porekla i legalnosti sredstava pojavile u običnim bankarskim operacijama. I mnoga skupa dobra, kao što su automobil iz salona ili stan od investitora, više ne može se kupiti jednostavno donoseći gotovinu sa sobom. U Evropskoj uniji je nedavno uopšte doneta odluka da se zabrani sprovođenje bilo kakvih novčanih operacija u gotovini iznad 10 hiljada evra, a prodavci skupih dobara su obavezani da pažljivo proveravaju identitet svojih klijenata i poreklo njihovih sredstava, i da prijave vlastima bilo kakve sumnje. U mnogim zemljama više nije moguće otvoriti ni sam bankovni račun bez inicijalnog depozita potkrepljenog dokumentima o njegovom poreklu.
Kao rezultat, imamo to da novac, u zavisnosti od toga koje poreklo ima, kao i od toga ko njime raspolaže, može imati različit „rejting“. Ali gde ovde dolaze plemićke privilegije? Zamislite da ste potomak „plemenite“ krvi i da ste svoj kapital nasledili od dede Rokefelera. U vezi sa ovim sredstvima nikada i niko neće postaviti pitanja, i sa njima se može raditi šta god se želi – zaključivati milijardarske poslove, finansirati aktivnosti bilo kojih organizacija, nabavljati bilo kakvu imovinu, koliko god ona bila skupa, i tako dalje. Vaša sredstva će jednostavno biti ocenjena najvišim rejtingom. Sada zamislite da ste običan biznismen koji je svoj kapital stekao stvaranjem i vođenjem neke preduzetničke aktivnosti. Vaša sredstva će takođe imati visok rejting, ali vam je ulaz u „više krugove“ zatvoren i ne možete izbeći detaljne provere od strane državnih organa i ispunjavanje niza regulacija, iako ćete nakon njihovog prolaska moći slobodno da trošite. Kod običnog radnika stvari su još gore – pri pokušaju kupovine dobara koja „ne odgovaraju“ njegovoj plati, probleme sa stacionarnim bandidom ne može izbeći. A ako se na kraju ispostavi da su ona zarađena na neki „nelegalan“ način, onda će taj čovek, pored kazne, najverovatnije biti „stavljen na crnu listu“ državnih organa i struktura koje im potčinjavaju (bankama, menjačnicama, platnim sistemima), i još dugo neće moći da kupuje ništa osim osnovnih životnih potreba. Novac iz njegovih ruku će imati „nulti“ rejting.
Sve ovo nije neka fantastika, budući da već možemo posmatrati zahtev za prolaskom AML/KYC procedura u mnogim sferama. A planovi država širom sveta u vezi sa uvođenjem digitalne valute (CBDC) će samo doprineti svemu tome. U konačnici imamo reinkarnaciju slojevitih privilegija u modernom svetu.
