Автор: Битарх

garažni revolucionari: kako slobodni ljudi menjaju nauku

Znate šta imaju zajedničko avioni, personalni računari, bitkoin i insulini proizvedeni u kućnim uslovima? Sve ove stvari su nekada bile „apsolutno nemoguće“ sa tačke gledišta zvanične nauke. A takođe, sve su one počele bukvalno u garažama, podrumima i na kuhinjskim stolovima entuzijasta kojima nije bilo stalo do odobrenja akademika i činovnika.

Zašto je to tako važno? Zato što se upravo u takvim garažama rađaju pravi proboji. Uzmite braću Rajt: prestižni New York Times je pisao da do prvog leta čoveka ima još hiljadu godina. I nakon par meseci, dvojica momaka, za koje su smatrali da su gradski lude, dokazali su suprotno. I danas imamo slične priče. Na primer, insulin – u SAD su farmaceutski giganti podigli cene toliko da dijabetičari moraju bukvalno da biraju između hrane i leka. A nekoliko momaka i devojaka iz Oklenda, kojima je to dosadilo, odlučilo je da kreira projekat Open Insulin, kako bi ga jednostavno pravili sami, bez ogromnih nadcena i birokratije. Profesori su vrteli prstom pored slepoočnice, govoreći da je to nemoguće. Ali ovi ljudi su već postigli ozbiljne uspehe i uskoro bi mogli radikalno da promene celo tržište. Ne zato što imaju dozvolu ili podršku države, već zato što im je jednostavno stalo.

Ili uzmimo dijabetičare iz pokreta OpenAPS, koji su uzeli stare insulinske pumpe, senzore glukoze i napisali kod, kreirajući „veštačku pankreas“ kod kuće. Regulatori su upozorili: „Opasno je, nema FDA odobrenja!“ A desetine hiljada ljudi su odgovorile: „Nemamo vremena za čekanje, želimo da živimo normalno upravo sada“. Danas su čak i farmaceutske kompanije primorane da ponavljaju njihove ideje kako ne bi izgubile tržište.

Mislite da je to samo medicina? A Stiv Voznjak i Stiv Džobs, koji su sastavljali prvi Apple u garaži? Veliki šefovi su tada izjavljivali: „Personalni računari nikome ne trebaju“. Danas to zvuči kao anegdota, a njihove ideje su zaista smatrane glupošću. Ili bitkoin – izum koji nijedna država ne bi zvanično odobrila. Prva reakcija ekonomista? „To je mehurić, detski vrt“. Danas se kapitalizacija bitkoina procenjuje u trilione dolara i postao je simbol slobode od državnih i bankarskih monopola.

Još neverovatnija je priča Copenhagen Suborbitals – danskih momaka koji su odlučili da pošalju čoveka u svemir, jednostavno prikupljajući novac putem kraudfandinga. Iako je neuspeo lansirni prvi rakete zbog kvara izazvao podsmehe, godinu dana kasnije su uspešno lansirali sledeću. Bez milijardi iz budžeta, jednostavno zato što su želeli da dokažu da mogu. A šta kažete na priču 14-godišnjeg Tejlora Vilsona? Dečko je napravio nuklearni reaktor u garaži. Akademici: „To je nemoguće!“ Stvarnost: on je demonstrirao funkcionalni reaktor i sastao se sa predsednikom SAD.

Ove priče ne samo da inspirišu, one dokazuju da birokratija, regulatori i zvanične strukture često postaju ne pomagaji, već barijere. Zahtevati od entuzijasta publikacije u zvaničnim časopisima je otprilike isto što i tražiti od trkača u vrećama da se takmiči sa atletima. Naravno, zvanična nauka i peer-review su dobri, ali ne smeju postati jedino merilo istine. Grigorij Perelman je dokazao matematičku Poincareovu hipotezu uopšte bez zvaničnih publikacija – i dobio je ekvivalent Nobelove nagrade. Njegov rad su proverili sami matematičari, i to se ispostavilo kao dovoljno.

Moramo podržati garažnu nauku, DIY laboratorije i otvorene zajednice. Ljudi moraju imati mogućnost da slobodno eksperimentišu, stvaraju i dele otkrića bez obiranja za činovnike i korporativne monopole. Na kraju krajeva, nauka ne pripada institucijama, već ljudima. Svaka garaža može postati laboratorija, svaka kuhinja pogon inovacija. Upravo ta sloboda stvaranja čini svet boljim. Zato, ne bojmo se da stvaramo ono što je zvanično „nemoguće“. Jer upravo tako, na spoju slobode i sna, rađa se budućnost!

Voluntarist, Bitarh

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

„Anti-Lorenc“ je nemoguć u praksi

Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.

Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.

Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.

S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.

Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.

A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.

U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.

Voluntarist, Bitarh

Pravilo neprijateljskih jurisdikcija

U svetu gde su različite države podeljene u blokove koji su međusobno antagonistički, postoji jedna zanimljiva mogućnost obezbeđivanja sopstvene bezbednosti za agoriste, opozicionare i sve ostale koji zastupaju bilo koje stavove ili se bave bilo kojom aktivnošću koju njihovi sopstveni stacionarni banditi ne odobravaju i za koju mogu zapretiti kaznom. To se može nazvati „pravilom neprijateljskih jurisdikcija“.

Suština ove ideje je jednostavna – ako se fizički nalazite na teritoriji države koja pripada jednom bloku, potrebno je koristiti servise, hosting sajtova, tražiti klijente, čuvati i menjati novac, registrovati kompanije i koristiti usluge posrednika iz država koje pripadaju drugom bloku. Na primer, živite u Rusiji. U tom slučaju možete koristiti VPN iz Švedske ili SAD-a, klijenta za e-poštu u Švajcarskoj, kripto-karticu u Litvaniji, prividnu kompaniju u Estoniji i ne brinuti o svojoj bezbednosti. A ako živite u Evropi, tada će za vas biti mnogo bezbednije koristiti „podmenutovane“ VK i Mail.ru, nego Facebook i Gmail.

Mnogi servisi otkrivaju lične informacije korisnika na zahtev državnih organa iz prijateljskog bloka. To je neizbežno, što znači da se morate prilagoditi geopolitičkim realnostima. Zapravo, treba se plašiti samo u slučaju da servis preda informacije baš vašem stacionarnom banditu. Pri tome, stanovniku RF-a je svejedno šta će neki servis otkriti o njemu bezbednosnim službama iz SAD-a. Kao što je i stanovniku SAD-a svejedno šta će o njemu saznati bezbednosne službe iz RF-a. Sve dok nije reč o izvršavanju masovnih terorističkih akata sa stotinama žrtava, čime se ionako ne bi bavio nijedan normalan čovek, malo je verovatno da će nastati rizik od bilo kakve saradnje između jurisdikcija iz neprijateljskih blokova.

Slično su odavno shvatili razni prevaranti. Tako su, na primer, ruski hakeri u prošlosti namerno izbegavali korisnike iz Rusije, već su ciljali Amerikance ili Britance, zbog čega su veoma lako izbegavali kaznu. Sada analogno postupaju ukrajinski prevaranti koji zovu Ruse sa ponudom da prebace novac na neki „bezbedni račun“, a potom ih primoravaju da izvršavaju različite „zadatke“ navodno radi povraćaja novca, pošto im ionako niko ništa ne može učiniti. Naravno, mi smo apsolutno protiv takvih prevara, međutim, ovi slučajevi pokazuju da pravilo neprijateljskih jurisdikcija funkcioniše.

Voluntarista, Bitarh

AML/KYC kao reinkarnacija staležnih privilegija

U prošlosti, kada je bila epoha feudalizma, status čoveka u društvu je praktično uvek zavisio od njegovog porekla. Ako ste rođeni u „plemićkoj“ porodici plemića, grofova, vojvoda, lordova, dobijali ste od kralja različite privilegije koje nisu bile dostupne običnim „kmetovima“ pod bilo kojim uslovima, i mogli ste voditi potpuno drugačiji život. Pristup stvarima kao što su sticanje obrazovanja za određene profesije (lekar, pravnik, arhitekta) ili vođenje velikog biznisa bio je zatvoren za predstavnike nižih slojeva. Činilo bi se da sada živimo u drugim vremenima, i ako je neko talentovana osoba, sposobna da smisli kako da obezbedi sredstva za postizanje svojih ciljeva, za njega su sva vrata otvorena. Ali u stvarnosti sve nije tako jednostavno.

Svakog dana sve veće zastupiają AML/KYC procedure, koje se sastoje od identifikacije izvora porekla sredstava i ličnih podataka pojedinaca koji ih koriste. To je posebno primetno pri korišćenju kriptovaluta – mnoge menjačnice i kripto-menjačnice mogu lako blokirati sredstva bilo kog korisnika ako se tokom provere pronađe bilo kakva veza sa novčanicima primećenim u „neodobrenim“ aktivnostima, ili čak ako uopšte ne bude pronađen odobren izvor porekla sredstava (na primer, njihova kupovina na nekoj od poznatih menjačnica). U tom slučaju od korisnika će se tražiti dokazi o legalnosti porekla sredstava i prolazak kroz „foto-sesiju“ sa licem i pasošem u rukama, na osnovu čega će se odlućivati o sudbini njegovih sredstava.

Naravno, još ranije su se provere porekla i legalnosti sredstava pojavile u običnim bankarskim operacijama. I mnoga skupa dobra, kao što su automobil iz salona ili stan od investitora, više ne može se kupiti jednostavno donoseći gotovinu sa sobom. U Evropskoj uniji je nedavno uopšte doneta odluka da se zabrani sprovođenje bilo kakvih novčanih operacija u gotovini iznad 10 hiljada evra, a prodavci skupih dobara su obavezani da pažljivo proveravaju identitet svojih klijenata i poreklo njihovih sredstava, i da prijave vlastima bilo kakve sumnje. U mnogim zemljama više nije moguće otvoriti ni sam bankovni račun bez inicijalnog depozita potkrepljenog dokumentima o njegovom poreklu.

Kao rezultat, imamo to da novac, u zavisnosti od toga koje poreklo ima, kao i od toga ko njime raspolaže, može imati različit „rejting“. Ali gde ovde dolaze plemićke privilegije? Zamislite da ste potomak „plemenite“ krvi i da ste svoj kapital nasledili od dede Rokefelera. U vezi sa ovim sredstvima nikada i niko neće postaviti pitanja, i sa njima se može raditi šta god se želi – zaključivati milijardarske poslove, finansirati aktivnosti bilo kojih organizacija, nabavljati bilo kakvu imovinu, koliko god ona bila skupa, i tako dalje. Vaša sredstva će jednostavno biti ocenjena najvišim rejtingom. Sada zamislite da ste običan biznismen koji je svoj kapital stekao stvaranjem i vođenjem neke preduzetničke aktivnosti. Vaša sredstva će takođe imati visok rejting, ali vam je ulaz u „više krugove“ zatvoren i ne možete izbeći detaljne provere od strane državnih organa i ispunjavanje niza regulacija, iako ćete nakon njihovog prolaska moći slobodno da trošite. Kod običnog radnika stvari su još gore – pri pokušaju kupovine dobara koja „ne odgovaraju“ njegovoj plati, probleme sa stacionarnim bandidom ne može izbeći. A ako se na kraju ispostavi da su ona zarađena na neki „nelegalan“ način, onda će taj čovek, pored kazne, najverovatnije biti „stavljen na crnu listu“ državnih organa i struktura koje im potčinjavaju (bankama, menjačnicama, platnim sistemima), i još dugo neće moći da kupuje ništa osim osnovnih životnih potreba. Novac iz njegovih ruku će imati „nulti“ rejting.

Sve ovo nije neka fantastika, budući da već možemo posmatrati zahtev za prolaskom AML/KYC procedura u mnogim sferama. A planovi država širom sveta u vezi sa uvođenjem digitalne valute (CBDC) će samo doprineti svemu tome. U konačnici imamo reinkarnaciju slojevitih privilegija u modernom svetu.

Voluntarist, Bitarh

Agresor se nikome neće požaliti ako mu se pojača inhibitor nasilja

Prema brojnim istraživanjima, psilocibin je sposoban da pojača inhibitor nasilja tokom veoma dugog, pa čak i trajnog perioda, kao i da oslabi sklonost ka autoritarnim pogledima, i to već nakon par doza ekvivalentnih 5-10 gramima osušenih gljiva. Treba odmah napomenuti da je ovaj preparat klasifikovan od strane vlasti RF i mnogih drugih zemalja kao zabranjeno psihotropno sredstvo. Ali ovakva zabrana može dovesti do jednog zanimljivog scenarija, gde agresivni degenerat, u slučaju pojačanja njegovog inhibitora nasilja, jednostavno neće imati kome da se žali!

Zamislite situaciju da je nekom degeneratu-silovniku neko podmetnuo iste te „gljive“, on to sazna i odluči da odjavi. Dođe u policiju… a tamo, umesto prihvatanja prijave i potrage za nekim borcima protiv nasilja, pokrenu administrativni postupak protiv samog degenerata zbog upotrebe narkotika, sa svim pratećim posledicama – upis u evidenciju kod narkologa, oduzimanje vozačke dozvole svih kategorija, zabrana obavljanja određenih funkcija (lekara, pravnika, činovnika), a na kraju čak i otkaz na poslu.

Degenerat će malo razmisliti o tome i odlučiti: „Bolje je ćutati kao u grob, čak i prijateljima ne govoriti, jer ako se to sazna, neću više videti normalan život! A ionako nikoga neće to brinuti, ja sam i sam više puta ponavljao da „šerifa ne zanimaju problemi Indijanaca“ i zagovarao sam „strogu odgovornost“, a nisam uopšte pretpostavljao da se ona može odnositi i na mene samog.“

Takav scenario je sasvim očekivan, jer kako uopšte silovnik namerava da dokaže svoju pravu?! A i u mnogim jurisdikcijama sumnjivo je da će to nekoga brinuti – preko njega će verovatno pokušati samo da ispune kvotu, naročito u slučaju da se već u prošlosti pojavio zbog vršenja nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Društveni pokreti kao provodnici mračnog ega i antisemitizam

Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.

Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.

U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.

Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.

Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.

Voluntarist, Bitarh

Doktor Semmelweis: sloboda misli protiv konzervativnih dogmi

Zamislite lekara koji u bukvalnom smislu zahteva od kolega da peru ruke – i zbog toga postaje izopštenik. Zvuči anegdotično, ali upravo se to dogodilo mađarskom doktoru Ignacu Zemeljvajsu sredinom XIX veka.

Beč, 1840-te godine: u jednoj porodilišnoj sali lekari muškarci uporno slede tradiciju, prelazeći direktno sa obdukcije leša na prijem porođaja bez ikakve higijene. Istovremeno, pored se nalazi odeljenje babica, gde se to ne dešava. Rezultat je šokirao Zemeljvajsa: smrtnost porodilja u prvom slučaju dostigla je 18%, dok je kod babica bila oko 2%. Razlika je bila kao između pakla i raja, i mladog lekara je zanimalo zašto je to tako?

Zbunjen, Zemeljvajs je započeo svoju istragu i ispitao sve verzije, počevši od prenatrpanosti sala pa sve do položaja meseca – dok ga jedan tragičan slučaj nije naveo na rešenje. Jedan od doktora posekao se skalpelom tokom obdukcije i ubrzo preminuo od istih simptoma kao kod puerperalne groznice. Eureka! Zemeljvajs je shvatio da se nevidljivi ubica prenosi rukama lekara sa leševa direktno do porodilja. Rešenje je bilo obeshrabrujuće jednostavno: pranje ruku i instrumenata hlorovnom vodom. Po današnjim merilima to je banalnost, ali tada je to bila revolucija čistih ruku.

Sada zamislite: na čelu sale stoji Zemeljvajs sa koritom hlornog kreča, zahtevajući od poštovanih doktora da sastružu smrt sa svojih prstiju. činilo se da bi kolege trebalo da ga nose na rukama (čistim!) zbog spasavanja stotina života. Smrtnost je naime pala na nivo odeljenja babica. Ali umesto nagrada i počasti, na inovatora su sletele podsmehe i bes. Medicinski autoriteti tog vremena prihvatili su ideju kao ličnu uvredu: ispostavilo se da su njihove sopstvene ruke ubijale pacijente. Ponos i dogme su pobedile logiku. Umesto da priznaju grešku, rukovodstvo bolnice je radije otpusilo nepopustljivog lekara i držalo se uobičajene teorije miazama – nevidljivih „isparenja“ koja navodno izazivaju groznicu. Jednostavnije rečeno, Zemeljvajsovi kolege odbacili su njegovo otkriće iz straha od novog, a slobodoumnost doktora smatrali su opasnom drskošću.

Priča o Zemeljvajsu je jasan primer toga kako konzervativno razmišljanje i strah od novih ideja koče progres. Postoji čak i pojam „Zemeljvajs refleks“ – automatsko odbacivanje novih znanja samo zato što su u suprotnosti sa ustaljenim normama. U slučaju bečkog doktora, ovaj refleks je koštao mnogostruko života. Njegova tragična sudbina (završio je svoje dane u azilu za mentalno bolesne, tako što nije doživeo priznanje) pokazuje cenu koju društvo plaća zbog tvrdoglavih dogmi.

Nažalost, sličan strah od novog nije samo relikt prošlosti. I danas dogme i birokratija često stoje kao betonski zid na putu inovacija. Primeri ne budu dugo čekani: poricanje da bakterije Helicobacter pylori izazivaju gastritis i čir na želucu, a ne stres i začinjena hrana; poricanje veće bezbednosti nuklearnih elektrana u poređenju sa drugim tehnologijama za proizvodnju električne energije; poricanje koristi psilocibina pri lečenju PTSP-a i depresije; poricanje prava pacijenta da isproba eksperimentalno lečenje.

Priče poput one koja se desila Zemeljvajsu pokazuju da progres rađa se iz slobode da se misli drugačije. Nove ideje često izgledaju zastrašujuće ili jeretički onima koji su navikli na stare paradigme. Naravno, skepticizam je zdrava osobina, ali zaslepljeni dogmatizam je opasan. On može naterati razumne ljude da odbace činjenice koje su im bukvalno pred očima, na njihovim rukama (u slučaju Zemeljvajsa – u bukvalnom smislu, na neopranim rukama). Svaka nova hipoteza zaslužuje poštenu proveru, a ne trenutnu osudu samo zato što je u suprotnosti sa udžbenicima.

Sećajući se doktora Zemeljvajsa, vredi zapitati se: da li postoji danas pored nas neko sličan, čije ideje ispredjače svoje vreme, ali tonu u blatu birokratije i predrasuda? Istorija nas uči da budemo hrabriji i da otvorimo vrata novom, čak i ako zbog toga moramo se suočiti sa neprihvatanjem. Jer upravo sloboda traženja istine i izazivanje dogmi na kraju gura čovečanstvo napred.

Voluntarista, Bitarh

Nenasilni narod Semai

Semai su polunomadni narod od oko 50 hiljada ljudi koji žive u centru poluostrva Malaka u Maleziji. Ovaj narod je poznat po svom apsolutnom nenasilju. Sada ćemo se, oslanjajući se na radove antropologa Roberta Dentona, upoznati sa nekim zanimljivim osobinama života predstavnika ovog naroda.

Semai se u početku predstavljaju kao nenasilni ljudi. U svojim rečima o nenasilju ne govore kao o idealu kojeg treba dostignuti, već kao o nečemu što je već ostvareno. Na primer, umesto da kažu da je udaranje ljudi loše i zabranjeno, oni će jednostavno reći „mi ne bijemo ljude“. Naravno, u stvarnosti Semai mogu biti ljuti jedni na druge i imati konflikte među sobom. Ali direktni aktovi agresije za njih su velika retkost. Čak i kada su pod uticajem alkohola, postaju veoma pričljivi, bučni, ali nikada nasilni.

Veoma je važno napomenuti da se kod predstavnika ovog naroda osuđuje fizičko kažnjavanje dece. U razgovorima o tome, oni će najverovatnije reći nešto poput „a kako biste se vi osećali da dete umre“, čime običan udarac priređuju ubistvu. Neželjeno ponašanje dece uglavnom sprečavaju određenim pretnjama i zastrašivanjem, na primer, često pričaju deci o zlim duhovima koji će ih pojesti, ili mogu zapretiti udarcem (ali to zapravo neće uraditi). Čak i ako dete udari odraslog, taj će verovatno početi da mu se smeje ili da ga plaši, a ne odgovoriti nasiljem. Decu se čak i ne primorava na nešto protiv njihove volje; Semai veruju da će njihova deca sama naučiti sve što je potrebno, bez prisile. Na taj način, oni su jednostavno lišeni posmatranja samog modela nasilnih međuljudskih odnosa.

Važan koncept kod Semai je „punan“, što znači tabu. Ako osoba uradi nešto što smanjuje zadovoljstvo i blagostanje druge osobe, to će biti „punan“ i primiće se kao da je ta osoba povećala šanse druge osobe da zadobije fizičku povredu. Onaj ko je učinio nešto takvo mora se izvinuti i materijalno nadoknaditi prouzrokovane neprijatnosti. U slučaju odbijanja, žrtva ima pravo da oduzme stvari prekršilaca, na primer, da uzme njegovu odeću dok se on kupa, a zatim ga jednostavno obavesti da je to uzeo kao kompenzaciju.

Ako se konflikt ne može rešiti, za pomoć se mogu obratiti starešinama. Ali treba napomenuti da se njihove odluke ne sprovode prinudno; kod Semai je jednostavno običaj da se oni poštuju. Takođe, važnu ulogu u takvom sistemu, gde ima veoma malo moći i ograničenja, igra javno mnjenje. Strane u konfliktu pokušavaju da dobiju podršku i pomoć drugih ljudi. Naravno, u takvom slučaju verbalne veštine postaju važne, i obično su najuticajniji predstavnici Semai dobri govornici. Ipak, s druge strane, Semai se prema previše dobrim govorima odnose s oprezom, pa onaj ko želi da dobije podršku ne sme previše pritiskati publiku.

Konačno, važno je napomenuti da kod Semai nisu predviđene nikakve sankcije za ubistvo, jednostavno iz razloga što se ubistva kod njih nikada ne dešavaju. Čak je i ubijanje životinja u svrhu ishrane za Semai stvar koju obavljaju sa velikim trudom, a ubijanje čoveka je za njih nešto apsolutno nezamislivo.

Nenasilni način života Semai je veoma zanimljiv i pokazuje da ljudi mogu živeti u potpunom miru jedni s drugima, čak i ako između njih ipak dolazi do konflikata. Nulta tolerancija na nasilje, čak i kao metod postizanja određenih ciljeva ili vaspitanja dece – evo čemu bi svi mogli naučiti od Semai.

Kako milijarderi izbegavaju pritisak države

U nastavku prethodne objave o stopi rađanja kod milijardera.

U prethodnoj objavi smo analizirali zašto milijarderi i veliki bogataši imaju dobru stopu rađanja u poređenju sa ostatkom stanovništva – oni uspešno izbegavaju problem državne regulacije koja guši psihu. Ostali ljudi, živeći kao u kavezu pod nadzorom „činovnika-dresera“, počinju da se ponašaju kao progonjene zveri kojima je nestao instinkt za opstankom roda.

Zašto onda milijarderi uspešno zaobilaze ovaj problem? Zato što imaju protivotrov za državni pritisak – novac i uticaj. Velikim bogatstvom kupuju neprivrsivost i mir koji su običnim smrtnicima nepoznati. Ono što je za nas neizbežna obaveza, za njih je rešiv organizacioni problem uz par telefonskih poziva.

Evo kako se elita oslobađa problema koji guše ostale:

1) Armija pravnika: Kod bogate osobe svaki pravni okršaj sa državom završava se pre nego što uopšte počne. Kazne će osporiti i poništiti, pronaći će pravne praznine. Milijarderi se ne plaše zakona – oni ih okreću u svoju korist. Ako treba zaobići glupu regulaciju – unajmiće najbolje advokate, lobićesu za potrebne amandmane.

2) Lični asistenti: Bogataše nećete sresti u redovima u domovima zdravlja ili administrativnim centrima. Oni imaju asistente koji će umesto njih obaviti sav papirni posao. Birokratska rutina je prebačena na plaćene ljude. Stres od birokratije za njih je nula – oni se u to ne uranjaju sami.

3) Privatni avioni i vozači: Njima ne preti oduzimanje dozvole zbog prekoračenja brzine – imaju lične vozače koji će sami rešiti stvari sa policijom. Ne stoje u gužvama u autobusima i ne guše se u metrou. Privatni avion ih oslobađa ponižavajućih kontrola na granici. Ne osećaju na sebi „pastirski bič“ kojim nas stacionarni banditi teraju u svakodnevnom životu.

4) Privatne škole i medicina: Njihova deca uče u elitnim školama i na fakultetima, van sistema obaveznih standarda kojima su svi ostali potčinjeni. Ne moraju da brinu da će državna škola loše uticati na dete – oni jednostavno prelaze u privatni sektor. Isto važi i za medicinu: svaki problem se rešava novcem u privatnoj klinici, zaobilazeći redove i nizak kvalitet državnih bolnica.

5) Minimizacija poreza: Dok se sa vaše plate automatski odbija porez na dohodak, velike korporacije i njihovi vlasnici kriju profit u ofšor zonama i koriste poreske olakšice.

6) Milijarder plaća državi relativno manje nego vi, u procentu u odnosu na svoje prihode – iako bi, na prvi pogled, trebalo da bude obrnuto. Ali on ima najbolje knjigovođe, finansijske konsultante i mogućnost da premesti biznis tamo gde je porez niži. U konačnici, superbogati često izbegavaju veći deo poreskog tereta, prebacujući ga na srednju klasu.

7) Privatno obezbeđenje: Mnogim milijarderima jednostavno nije potrebna državna policija – imaju ličnu službu bezbednosti. Obezbeđenje često ima pristup oružju, specijalnim sistemima kontrole, visokim tehnologijama nadzora (od video nadzora do sredstava praćenja na internetu). U rezultatu, milijarder može sam postavljati pravila u svojim posedima (vilama, korporativnim kampusima, „zatvorenim“ naseljima), često ignorišući državne zakone.

8) Uticaj i veze: Konačno, najlukaviji postavljaju i smenjuju vladare. Ako im zakon smeta – obezbediće njegovu izmenu. Ako regulator pritiska njihovu industriju – pronaći će pristup pravom ministru. Država služi velikom kapitalu, a ne komanduje njime. U određenom smislu, milijarderi sami drže državu na kratkom povocu, koristeći je u svojim interesima.

Sve zajedno, to daje zapanjujući efekat: na superbogate većina državnih ograničenja praktično ne utiče. Oni žive kao da su van države – ili iznad nje. Pravila su napisana za vas, a ne za njih. Zato su njihove ruke slobodne tamo gde ste vi svezani rukama i nogama.

P.S. Posebno za autoritarno-desne koji u ovome ne vide problem: 12 dece Ilona Muska nikako ne kompenzuje nula dece miliona običnih ljudi.

Voluntarista, Bitarh