Prema brojnim istraživanjima, psilocibin je sposoban da pojača inhibitor nasilja tokom veoma dugog, pa čak i trajnog perioda, kao i da oslabi sklonost ka autoritarnim pogledima, i to već nakon par doza ekvivalentnih 5-10 gramima osušenih gljiva. Treba odmah napomenuti da je ovaj preparat klasifikovan od strane vlasti RF i mnogih drugih zemalja kao zabranjeno psihotropno sredstvo. Ali ovakva zabrana može dovesti do jednog zanimljivog scenarija, gde agresivni degenerat, u slučaju pojačanja njegovog inhibitora nasilja, jednostavno neće imati kome da se žali!
Zamislite situaciju da je nekom degeneratu-silovniku neko podmetnuo iste te „gljive“, on to sazna i odluči da odjavi. Dođe u policiju… a tamo, umesto prihvatanja prijave i potrage za nekim borcima protiv nasilja, pokrenu administrativni postupak protiv samog degenerata zbog upotrebe narkotika, sa svim pratećim posledicama – upis u evidenciju kod narkologa, oduzimanje vozačke dozvole svih kategorija, zabrana obavljanja određenih funkcija (lekara, pravnika, činovnika), a na kraju čak i otkaz na poslu.
Degenerat će malo razmisliti o tome i odlučiti: „Bolje je ćutati kao u grob, čak i prijateljima ne govoriti, jer ako se to sazna, neću više videti normalan život! A ionako nikoga neće to brinuti, ja sam i sam više puta ponavljao da „šerifa ne zanimaju problemi Indijanaca“ i zagovarao sam „strogu odgovornost“, a nisam uopšte pretpostavljao da se ona može odnositi i na mene samog.“
Takav scenario je sasvim očekivan, jer kako uopšte silovnik namerava da dokaže svoju pravu?! A i u mnogim jurisdikcijama sumnjivo je da će to nekoga brinuti – preko njega će verovatno pokušati samo da ispune kvotu, naročito u slučaju da se već u prošlosti pojavio zbog vršenja nasilja.
Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.
Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.
U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.
Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.
Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.
Zamislite lekara koji u bukvalnom smislu zahteva od kolega da peru ruke – i zbog toga postaje izopštenik. Zvuči anegdotično, ali upravo se to dogodilo mađarskom doktoru Ignacu Zemeljvajsu sredinom XIX veka.
Beč, 1840-te godine: u jednoj porodilišnoj sali lekari muškarci uporno slede tradiciju, prelazeći direktno sa obdukcije leša na prijem porođaja bez ikakve higijene. Istovremeno, pored se nalazi odeljenje babica, gde se to ne dešava. Rezultat je šokirao Zemeljvajsa: smrtnost porodilja u prvom slučaju dostigla je 18%, dok je kod babica bila oko 2%. Razlika je bila kao između pakla i raja, i mladog lekara je zanimalo zašto je to tako?
Zbunjen, Zemeljvajs je započeo svoju istragu i ispitao sve verzije, počevši od prenatrpanosti sala pa sve do položaja meseca – dok ga jedan tragičan slučaj nije naveo na rešenje. Jedan od doktora posekao se skalpelom tokom obdukcije i ubrzo preminuo od istih simptoma kao kod puerperalne groznice. Eureka! Zemeljvajs je shvatio da se nevidljivi ubica prenosi rukama lekara sa leševa direktno do porodilja. Rešenje je bilo obeshrabrujuće jednostavno: pranje ruku i instrumenata hlorovnom vodom. Po današnjim merilima to je banalnost, ali tada je to bila revolucija čistih ruku.
Sada zamislite: na čelu sale stoji Zemeljvajs sa koritom hlornog kreča, zahtevajući od poštovanih doktora da sastružu smrt sa svojih prstiju. činilo se da bi kolege trebalo da ga nose na rukama (čistim!) zbog spasavanja stotina života. Smrtnost je naime pala na nivo odeljenja babica. Ali umesto nagrada i počasti, na inovatora su sletele podsmehe i bes. Medicinski autoriteti tog vremena prihvatili su ideju kao ličnu uvredu: ispostavilo se da su njihove sopstvene ruke ubijale pacijente. Ponos i dogme su pobedile logiku. Umesto da priznaju grešku, rukovodstvo bolnice je radije otpusilo nepopustljivog lekara i držalo se uobičajene teorije miazama – nevidljivih „isparenja“ koja navodno izazivaju groznicu. Jednostavnije rečeno, Zemeljvajsovi kolege odbacili su njegovo otkriće iz straha od novog, a slobodoumnost doktora smatrali su opasnom drskošću.
Priča o Zemeljvajsu je jasan primer toga kako konzervativno razmišljanje i strah od novih ideja koče progres. Postoji čak i pojam „Zemeljvajs refleks“ – automatsko odbacivanje novih znanja samo zato što su u suprotnosti sa ustaljenim normama. U slučaju bečkog doktora, ovaj refleks je koštao mnogostruko života. Njegova tragična sudbina (završio je svoje dane u azilu za mentalno bolesne, tako što nije doživeo priznanje) pokazuje cenu koju društvo plaća zbog tvrdoglavih dogmi.
Nažalost, sličan strah od novog nije samo relikt prošlosti. I danas dogme i birokratija često stoje kao betonski zid na putu inovacija. Primeri ne budu dugo čekani: poricanje da bakterije Helicobacter pylori izazivaju gastritis i čir na želucu, a ne stres i začinjena hrana; poricanje veće bezbednosti nuklearnih elektrana u poređenju sa drugim tehnologijama za proizvodnju električne energije; poricanje koristi psilocibina pri lečenju PTSP-a i depresije; poricanje prava pacijenta da isproba eksperimentalno lečenje.
Priče poput one koja se desila Zemeljvajsu pokazuju da progres rađa se iz slobode da se misli drugačije. Nove ideje često izgledaju zastrašujuće ili jeretički onima koji su navikli na stare paradigme. Naravno, skepticizam je zdrava osobina, ali zaslepljeni dogmatizam je opasan. On može naterati razumne ljude da odbace činjenice koje su im bukvalno pred očima, na njihovim rukama (u slučaju Zemeljvajsa – u bukvalnom smislu, na neopranim rukama). Svaka nova hipoteza zaslužuje poštenu proveru, a ne trenutnu osudu samo zato što je u suprotnosti sa udžbenicima.
Sećajući se doktora Zemeljvajsa, vredi zapitati se: da li postoji danas pored nas neko sličan, čije ideje ispredjače svoje vreme, ali tonu u blatu birokratije i predrasuda? Istorija nas uči da budemo hrabriji i da otvorimo vrata novom, čak i ako zbog toga moramo se suočiti sa neprihvatanjem. Jer upravo sloboda traženja istine i izazivanje dogmi na kraju gura čovečanstvo napred.
Semai su polunomadni narod od oko 50 hiljada ljudi koji žive u centru poluostrva Malaka u Maleziji. Ovaj narod je poznat po svom apsolutnom nenasilju. Sada ćemo se, oslanjajući se na radove antropologa Roberta Dentona, upoznati sa nekim zanimljivim osobinama života predstavnika ovog naroda.
Semai se u početku predstavljaju kao nenasilni ljudi. U svojim rečima o nenasilju ne govore kao o idealu kojeg treba dostignuti, već kao o nečemu što je već ostvareno. Na primer, umesto da kažu da je udaranje ljudi loše i zabranjeno, oni će jednostavno reći „mi ne bijemo ljude“. Naravno, u stvarnosti Semai mogu biti ljuti jedni na druge i imati konflikte među sobom. Ali direktni aktovi agresije za njih su velika retkost. Čak i kada su pod uticajem alkohola, postaju veoma pričljivi, bučni, ali nikada nasilni.
Veoma je važno napomenuti da se kod predstavnika ovog naroda osuđuje fizičko kažnjavanje dece. U razgovorima o tome, oni će najverovatnije reći nešto poput „a kako biste se vi osećali da dete umre“, čime običan udarac priređuju ubistvu. Neželjeno ponašanje dece uglavnom sprečavaju određenim pretnjama i zastrašivanjem, na primer, često pričaju deci o zlim duhovima koji će ih pojesti, ili mogu zapretiti udarcem (ali to zapravo neće uraditi). Čak i ako dete udari odraslog, taj će verovatno početi da mu se smeje ili da ga plaši, a ne odgovoriti nasiljem. Decu se čak i ne primorava na nešto protiv njihove volje; Semai veruju da će njihova deca sama naučiti sve što je potrebno, bez prisile. Na taj način, oni su jednostavno lišeni posmatranja samog modela nasilnih međuljudskih odnosa.
Važan koncept kod Semai je „punan“, što znači tabu. Ako osoba uradi nešto što smanjuje zadovoljstvo i blagostanje druge osobe, to će biti „punan“ i primiće se kao da je ta osoba povećala šanse druge osobe da zadobije fizičku povredu. Onaj ko je učinio nešto takvo mora se izvinuti i materijalno nadoknaditi prouzrokovane neprijatnosti. U slučaju odbijanja, žrtva ima pravo da oduzme stvari prekršilaca, na primer, da uzme njegovu odeću dok se on kupa, a zatim ga jednostavno obavesti da je to uzeo kao kompenzaciju.
Ako se konflikt ne može rešiti, za pomoć se mogu obratiti starešinama. Ali treba napomenuti da se njihove odluke ne sprovode prinudno; kod Semai je jednostavno običaj da se oni poštuju. Takođe, važnu ulogu u takvom sistemu, gde ima veoma malo moći i ograničenja, igra javno mnjenje. Strane u konfliktu pokušavaju da dobiju podršku i pomoć drugih ljudi. Naravno, u takvom slučaju verbalne veštine postaju važne, i obično su najuticajniji predstavnici Semai dobri govornici. Ipak, s druge strane, Semai se prema previše dobrim govorima odnose s oprezom, pa onaj ko želi da dobije podršku ne sme previše pritiskati publiku.
Konačno, važno je napomenuti da kod Semai nisu predviđene nikakve sankcije za ubistvo, jednostavno iz razloga što se ubistva kod njih nikada ne dešavaju. Čak je i ubijanje životinja u svrhu ishrane za Semai stvar koju obavljaju sa velikim trudom, a ubijanje čoveka je za njih nešto apsolutno nezamislivo.
Nenasilni način života Semai je veoma zanimljiv i pokazuje da ljudi mogu živeti u potpunom miru jedni s drugima, čak i ako između njih ipak dolazi do konflikata. Nulta tolerancija na nasilje, čak i kao metod postizanja određenih ciljeva ili vaspitanja dece – evo čemu bi svi mogli naučiti od Semai.
U nastavku prethodne objave o stopi rađanja kod milijardera.
U prethodnoj objavi smo analizirali zašto milijarderi i veliki bogataši imaju dobru stopu rađanja u poređenju sa ostatkom stanovništva – oni uspešno izbegavaju problem državne regulacije koja guši psihu. Ostali ljudi, živeći kao u kavezu pod nadzorom „činovnika-dresera“, počinju da se ponašaju kao progonjene zveri kojima je nestao instinkt za opstankom roda.
Zašto onda milijarderi uspešno zaobilaze ovaj problem? Zato što imaju protivotrov za državni pritisak – novac i uticaj. Velikim bogatstvom kupuju neprivrsivost i mir koji su običnim smrtnicima nepoznati. Ono što je za nas neizbežna obaveza, za njih je rešiv organizacioni problem uz par telefonskih poziva.
Evo kako se elita oslobađa problema koji guše ostale:
1) Armija pravnika: Kod bogate osobe svaki pravni okršaj sa državom završava se pre nego što uopšte počne. Kazne će osporiti i poništiti, pronaći će pravne praznine. Milijarderi se ne plaše zakona – oni ih okreću u svoju korist. Ako treba zaobići glupu regulaciju – unajmiće najbolje advokate, lobićesu za potrebne amandmane.
2) Lični asistenti: Bogataše nećete sresti u redovima u domovima zdravlja ili administrativnim centrima. Oni imaju asistente koji će umesto njih obaviti sav papirni posao. Birokratska rutina je prebačena na plaćene ljude. Stres od birokratije za njih je nula – oni se u to ne uranjaju sami.
3) Privatni avioni i vozači: Njima ne preti oduzimanje dozvole zbog prekoračenja brzine – imaju lične vozače koji će sami rešiti stvari sa policijom. Ne stoje u gužvama u autobusima i ne guše se u metrou. Privatni avion ih oslobađa ponižavajućih kontrola na granici. Ne osećaju na sebi „pastirski bič“ kojim nas stacionarni banditi teraju u svakodnevnom životu.
4) Privatne škole i medicina: Njihova deca uče u elitnim školama i na fakultetima, van sistema obaveznih standarda kojima su svi ostali potčinjeni. Ne moraju da brinu da će državna škola loše uticati na dete – oni jednostavno prelaze u privatni sektor. Isto važi i za medicinu: svaki problem se rešava novcem u privatnoj klinici, zaobilazeći redove i nizak kvalitet državnih bolnica.
5) Minimizacija poreza: Dok se sa vaše plate automatski odbija porez na dohodak, velike korporacije i njihovi vlasnici kriju profit u ofšor zonama i koriste poreske olakšice.
6) Milijarder plaća državi relativno manje nego vi, u procentu u odnosu na svoje prihode – iako bi, na prvi pogled, trebalo da bude obrnuto. Ali on ima najbolje knjigovođe, finansijske konsultante i mogućnost da premesti biznis tamo gde je porez niži. U konačnici, superbogati često izbegavaju veći deo poreskog tereta, prebacujući ga na srednju klasu.
7) Privatno obezbeđenje: Mnogim milijarderima jednostavno nije potrebna državna policija – imaju ličnu službu bezbednosti. Obezbeđenje često ima pristup oružju, specijalnim sistemima kontrole, visokim tehnologijama nadzora (od video nadzora do sredstava praćenja na internetu). U rezultatu, milijarder može sam postavljati pravila u svojim posedima (vilama, korporativnim kampusima, „zatvorenim“ naseljima), često ignorišući državne zakone.
8) Uticaj i veze: Konačno, najlukaviji postavljaju i smenjuju vladare. Ako im zakon smeta – obezbediće njegovu izmenu. Ako regulator pritiska njihovu industriju – pronaći će pristup pravom ministru. Država služi velikom kapitalu, a ne komanduje njime. U određenom smislu, milijarderi sami drže državu na kratkom povocu, koristeći je u svojim interesima.
Sve zajedno, to daje zapanjujući efekat: na superbogate većina državnih ograničenja praktično ne utiče. Oni žive kao da su van države – ili iznad nje. Pravila su napisana za vas, a ne za njih. Zato su njihove ruke slobodne tamo gde ste vi svezani rukama i nogama.
P.S. Posebno za autoritarno-desne koji u ovome ne vide problem: 12 dece Ilona Muska nikako ne kompenzuje nula dece miliona običnih ljudi.
Najbogatiji ljudi na planeti uopšte ne izumiru – naprotiv, oni imaju više dece nego prosečan građanin. Istraživanja pokazuju da je među milijarderima prosečan broj dece po porodici oko 3.2, dok kod običnih ljudi u razvijenim zemljama on jedva prelazi 1.5, i to daleko da nije svuda. Jednostavnije rečeno, mnogi milijarderi imaju po 3–4 deteta ili više, dok se prosečan poreski obveznik s труdom odlučuje čak i za drugo. Pogledajte primere: Ilon Mask – najbogatiji preduzetnik na svetu – otac je najmanje 12 dece. Osnivač Amazona, Džef Bezos, ima četvoro dece. Kreator Facebook-a, Mark Cukerberg, nedavno je po treći put postao otac. Mnogi najveći preduzetnici imaju porodice koje su daleko veće od prosečnih.
Odakle takva plodnost? Zato što to mogu sebi priuštiti! Finansijski – naravno, ali stvar nije samo u novcu kao takvom. Stvar je u slobodi koju im kapital daje. Milijarderi mogu „kupiti“ sebi slobodu od mnogih ograničenja koja koče ostale. I pre svega – slobodu od pritiska države. Oni su zapravo iskupili indulgenciju od sistema koji guši sve ostale. Dok vi trošite najbolje godine na borbu sa birokratijom i plaćanje poreza, oni su se ogradili od tog pritiska i mirno odgajaju svoje dinastije. Sloboda rađa bogatstvo i decu – to je formula elite.
A šta je sa običnim ljudima? Zašto je za njih višedetčnost postala luksuz? Pogledajte svakodnevnu stvarnost prosečnog građanina: ona podseća na život zveri u kavezu. Nas i vas okružuju konstantni stisak sistema. I svaki dan pod tim pritiskom ne prolazi bez traga. Paklena birokratija, porezi i takse, regulacije na svakom koraku, kazne za svaku sitnicu, licence i dozvole za sve i svašta, zabrane mnogih vrsta aktivnosti i modela ponašanja – svaki od ovih faktora dodaje anksioznost i pritisak. Na kraju, običan građanin živi sa konstantnim osećajem da nešto duguje državi, da je pod nadzorom i zabranama.
Takav hronični stres nije najbolja atmosfera za rađanje dece, zar ne? Pokušajte da zasnovate veliku porodicu kada vam je glava puna poreskih prijava, a zbog neplaćene kazne vam mogu blokirati račun. Organizam reaguje na konstantnu napetost predvidivo: libido se potiskuje, hormonski balans se narušava. Priroda „razume“ da u stanju opasnosti i stresa nije vreme za razmnožavanje.
I to nisu prazne reči. Čak su i u zoološkim vrtovima odavno primetili očigledno. Životinje u zatočeništvu pod hroničnim stresom prestaju da se razmnožavaju ili naglo smanje svoju fertilnost. Mnoge životinje ne daju potomstvo dok tomlje u kavezima, sve dok im se ne poboljšaju uslovi. Kod geparda i belih nosorogova u zatočeništvu libido praktično nestaje i stopa rađanja opada.
Kod ljudi, kao što istraživanja pokazuju, stres, anksioznost i depresija takođe smanjuju fertilnost. I upravo odsustvo nametnutog stresa omogućava milijarderima da mirno imaju onoliko dece koliko požele, ne obazirući se na birokratske prepreke i finansijske omčice.
Šta uraditi ako zaista želimo da podignemo stopu rađanja, ne samo među bogatašima? Neki socijalisti imaju spreman odgovor: hajde da oduzmemo novac milijarderima i podelimo ga siromašnima, uvedemo nove dodatke, materijalni kapital, olakšice i slično. Ali to je pogrešno rešenje. Državna redistribucija neće dovesti do baby-booma, ali će sigurno dovesti do još veće kontrole nad građanima. U mnogim zemljama vlasti su uvodile velikodušne „pro-natalističke“ dodatke i isplate, ali stopa rađanja zbog toga skoro nije porasla, a nakon nekog vremena je uopšte opala. Zauzvrat je porasao poreski teret na zaposlene građane. Analiza svetskog iskustva jasno pokazuje: skoro svuda gde je država pokušala administrativno da poveća rađanje, ti pokušaji su doživeli potpuni neuspeh.
Umesto da se pojačava državni nadzor nad porodicom, potrebno je uraditi upravo suprotno: ukloniti državne barijere i dati ljudima slobodu da sami odlučuju koliko dece će rađati. Ukinuti upravo one poreze i regulacije koji guše život čoveka. Uklonimo stacionarnog bandita – i ljudi će ponovo početi da se razmnožavaju prirodnim putem.
Mnogi od vas su sigurno čuli priču o jednom eksperimentu sa majmunima, bananom i ledenim tušem, koji se često širi pod nazivom „ovde je tako uobičajeno“. Suština eksperimenta je bila u tome što su nekoliko majmuna smešteno u jedan kavez, na plafon kaveza je zakačena banana, a ispod nje postavljena lestvica. Čim bi neki od majmuna pokušao da dohvati bananu, svi majmuni bi bili poluti hladnom vodom, i vremenom bi izgubili interes za bananom. Kada bi jedan od majmuna bio zamenjen novim, ostali majmuni bi ga zaustavili u pokušaju da dohvati bananu. Postepeno su svi stari majmuni bili zamenjeni novima, ali „tradicija“ prisilnog sprečavanja novajlija da dohvate bananu nije nestala, čak ni kada je hladan tuš potpuno uklonjen.
Ali ovaj „široko poznati“ eksperiment, kojim se često objašnjava proces formiranja društva i tradicija, izgleda da nikada nije ni sproveden. Nekoliko materijala na mreži ukazuje na to da se ovaj eksperiment prvi put pominje u knjizi „Competing for the Future“ iz 1994. godine, koju su napisali konsultanti za strateški menadžment Hamel i Prahalad[1][2]. Nikakvi linkovi ka ovom eksperimentu nisu navedeni, a njegov opis počinje rečima „naš prijatelj je jednom opisao eksperiment sa majmunima“.
Pretpostavlja se da je ova priča delimično mogla biti zasnovana na eksperimentu istraživača Gordona Stivensona, sprovedenom 1967. godine. U ovom eksperimentu, majmunima je, dok su bili sami, ponuđen objekat čiji su pokušaji manipulacije dovodili do kažnjavanja – usmeravanja mlaza vazduha prema njima. Nakon toga je sa njima smešten drugi majmun kao partner, koji je takođe pokušavao da manipuliše objektom. Kao rezultat, jedan od obučenih majmuna je odvukao svog partnera od objekta, dok su još dva pokazivala strah dok su posmatrala partnera.
Kao što vidimo, prethodno navedena priča ima malo sličnosti sa najbližim po opisu eksperimentom koji je stvarno sproveden. Ipak, ovaj mit je prepričan u stotinama knjiga i hiljadama članaka. Ova priča nam pokazuje da je veoma važno proveravati popularne tvrdnje, jer one mogu biti jednostavno neisteine. A što se tiče problema nasilja koji razmatra naš projekat, i od takvih mitova se stvorilo mnogo. Može se pomenuti Milgramov eksperiment, tokom kojeg je većina rezultata bila sakrivena u arhivi, ili Stenfordski zatvorski eksperiment, koji se ispostavilo da je uopšte bila insceniran sa unapred utvrđenim rezultatom[3][4].
Društveni poredci se često grade na pretpostavci da potencijalne kazne za njihovo kršenje treba da odvrate značajan broj pojedinaca koji bi inače smelo počinili bilo koja krivla. U izvesnoj meri to je zaista tako, međutim, to koliko čovek uopšte podleže pretnji kaznom, zavisi i od toga kakva je on ličnost.
Kao što je nedavno utvrđeno, pojedinci sa psihopatskim predispozicijama pokazuju smanjenu osetljivost na bol, što utiče na njihovu sposobnost da uče iz bolnih posledica. U okviru jednog eksperimenta pri izvršavanju zadatka u kojem su učesnici mogli dobiti kako nagradu, tako i električni razряд, posedovanje izraženijih crta psihopatije dovodilo je do slabije sposobnosti učenja iz bolnog iskustva. Zbog bržeg razvoja tolerancije na bol, učesnici sa visokim pokazateljima psihopatije su brzo vraćali na svoja prvobitna očekivanja i nisu menjali svoje ponašanje.
Ranija istraživanja pokazuju da ako se od psihopatskih pojedinaca zatraži da nauče da prođu kroz lavirint koristeći različite poluge, a da pritom izbegavaju one koje nanose bolne udarce, oni će se dobro snaći samo sa prvim zadatkom. A u slučaju eksperimenta sa kockanjem, u kojem su dva špila sadržala karte koje vode do visokih dobitaka, ali i do visokih gubitaka, što je činilo nemogućim dobitak u dugoročnoj perspektivi, dok su druga dva špila vodila do malih dobitaka, ali i malih gubitaka, što je omogućavalo dugoročni dobitak, psihopatski pojedinci su loše učili da ne biraju karte iz prva dva špila, dok to kod običnih učesnika nije bio problem. Očigledno je da se oni lako koncentrišu na brže i veće koristi, ignorišući prateće rizike. Takođe, u jednom istraživanju pomoću MRT-a je pokazano da mozak kod nasilnih kriminalaca sa visokim pokazateljima psihopatije obrađuje stimulanse kazne na netipičan način, a to može dovesti do neadekvatne procene koristi i kazni.
Postoji takođe pretpostavka prema kojoj psihopate uopšte mogu uživati u tome što osećaju strah i namerno upadati u situacije koje ga izazivaju. To potvrđuje jedno istraživanje u kojem su pojedinci sa višim pokazateljima psihopatije, a naročito njenog primarnog faktora (takve crte kao što su nedostatak empatije i površni šarm), izražavali veće zadovoljstvo gledanjem video zapisa sa sadržajem koji je namenjen izazivanju straha nego učesnici sa nižim pokazateljima. Pored toga, istraživači problema korporativne psihopatije u proučavanju pitanja obezbeđivanja informacione bezbednosti u bankarskom sektoru napominju da strah od trenutne ili direktne kazne nije sposoban da spreči neetičko ponašanje psihopatskih ljudi. Zbog toga oni, između ostalog, predlažu da se još pre zapošljavanja nekoga sprovede provere njegove predispozicije za psihopatiju.
Može se primetiti da su pojedinci sa psihopatskim predispozicijama skloni neadekvatnoj proceni koristi i negativnih posledica svog ponašanja, i pretiće im kaznom je često jednostavno besmisleno. Zbog toga u njihovom slučaju umesto kazni definitivno vredi razmotriti terapijski pristup koji ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje oni i poseduju visoke pokazatelje psihopatije.
Zamislite: dobijate smrtonosnu dijagnozu, a lek za vašu bolest postoji, ali vam ga ne daju. Zašto? Zato što ne sme, nije odobren od strane države. Absurd? Međutim, upravo se u takvoj situaciji jednogdana našao Teksanac po imenu Ron Vudraf, heroj stvarne priče koja je poslužila kao osnova za film „Dallas Buyers Club“. I način na koji je postupio predstavlja pravu lekciju o slobodi i borbi protiv birokratije.
Ron je bio sasvim običan momak iz Dalasa: električar, voleo je rodeo, živeo je mirno. Godine 1985. saznao je zastrašujuću vest – ima HIV/AIDS, preostao mu je mesec dana života. Lekari su raširili ruke: rekli su da postoji eksperimentalni preparat AZT, ali da je pristup njemu strogo ograničen, a drugih zvanično odobrenih lekova nema. Za većinu bi takva presuda zvučala kao zvono za poslednji raund, ali ne i za Rona. Nije nameravao pokorno da umre prema rasporedu koji su odobrile državne službe.
Šta radi očajni, ali tvrdoglavi Teksanac? Preuzima stvari u svoje ruke! Ron je saznao da u Meksiku i drugim zemljama već koriste druge preparate protiv AIDS-a – one koji nisu odobreni u SAD-u, ali pomažu. Poslao je dođavola sve zabrane i otišao po lekove preko granice. Vratio se sa prtljažnikom punim životno važnih pilula i počeo da ih deli sa drugim bolesnima. Tako je nastao tajni „Dallas Buyers Club“ – neka vrsta medicinskog kooperativa slobode. Bolesni su se udruživali, plaćali simboličan članarijski doprinos, a zauzvrat dobijali neophodne lekove koje nisu mogli nabaviti legalno. Nijedan humanitarni fond niti državni program im ne bi pomogao tako brzo kao što je pomogao ovaj klub.
Naravno, vlastima je takvo samoopravdanje bilo neprihvatljivo. FDA i ostali birokrati objavili su rat Ronu. On se ipak usudio da prekrši pravila: prodavao je neregistrovane preparate, zaobišao je farmaceutske monopoliste i uopšte se usudio da se leči bez dozvole! Birokrati su pokušavali da zatvore radnju: racije, konfiskacije, pretnje sudom. A Ron je samo tražio nove putove. Pretvarao se ponekad u lekara, ponekad u sveštenika, prenoseći lekove u koferima preko granice. Organizovao je isporuke iz Meksika, Japana, Evrope – odsvuda gde su regulatori bili brži. Svaka dodatna serija lekova značila je spasene mesece i godine života za nekoga. Na kraju, Ron nije proživeo 30 dana, već više od sedam godina – uglavnom zato što je sam izabrao kako će se lečiti, umesto da čeka milost od činovnika.
Pogledajmo situaciju šire: novi lekovi i tehnologije rađaju se svake godine – od genoterapije i matičnih ćelija do eksperimentalnih lekova protiv raka. Naučnici su smislili kako da spasu život – činilo bi se da je to ono, čudo! Ali proći će godine pre nego što birokratska mašina dozvoli da se ovi čudo-lekovi široko primenjuju. Običan put odobravanja novog leka može trajati 5, 10, 15 godina. Za teško bolesnog pacijenta to je večnost koju on nema. Dobija se čudna etika: „Da, imamo potencijalno spasenje za vas, ali sačekajte, prvo papiri“. Pravo na eksperiment je stvar koja se sama nameće. Nije slučajno što su u nekim zemljama usvojili zakone tipa „Right to Try“ – dozvoljavajući beznadežno bolesnima da isprobaju bilo koje eksperimentalne terapije, zaobilazeći deo birokratije. Bolje je rizikovati nego garantovano umreti, zar ne?!
A evo još jednog zanimljivog obrta – biohacking. To je kada ljudi sami za sebe postaju i laboratorijski zečevi i lekari. Neko, ne čekajući odobrenje, ubrizgava sebi eksperimentalnu vakcinu ili gensku terapiju. Neko uzima snažne nootrope ili hormone koji zvanično nisu dozvoljeni, kako bi unapredio organizam. Uglavnom, proveravaju na sebi sve novo što je nauka smislila, bez obzira na regulatore. Ovi entuzijasti takođe brate svoje pravo da raspolažu svojim telom i zdravljem. Njihov moto je: „Moje telo – moja stvar“, i spremni su da snose odgovornost za posledice. Država ih, pak, obično vidi kao prekršilce: ah tako, eksperimentišete bez licence, kako se usuđujete! A oni se usuđuju jer žele da žive dugo, da budu zdravi ili jednostavno da ne čekaju dozvolu odozgo.
Navođenje činjenice da je najbolje objašnjenje nasilnog i antisocijalnog ponašanja prisustvo psihopatskih predispozicija kod osobe, koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, kao i predlog da se problem takvog ponašanja rešava terapijskim metodama, može naići na argument da je to jednostavno nedopustivo mešanje u telo čoveka, što, između ostalog, nije u skladu sa libertarianskim principima. Takva primedba je razumljiva, međutim, postoji niz uslova pri čijem ispunjenju je takva ideja apsolutno kompatibilna sa libertarianstvom.
Prvo, terapija disfunkcije inhibitora nasilja može se obavezno primenjivati samo na pojedince koji su već izvršili nasilne akte u prošlosti, ili u okviru odbrambenih radnji u slučaju postojanja direktne nasilne pretnje od strane nekoga i težnje pojedinca ka nasilju.
Drugo, u slučaju pojedinaca koji imaju psihopatske predispozicije, ali još nisu inicirali nasilje, takva terapija se može nuditi samo na dobrovoljnoj osnovi ili kao mogućnost izbegavanja sankcija u formi ostracizma, koje se primenjuju prema njima s obzirom na to da je psihopatija ozbiljan faktor rizika u vođenju bilo kakvih odnosa sa njima. U istraživanjima o problemu korporativne psihopatije, kompanijama se već predlaže da potencijalne zaposlene testiraju na psihopatske predispozicije, jer takvi psihički bolesni pojedinci mogu lako naškoditi njihovom poslovanju i izuzetno su skloni bavljenju „belokragnim“ kriminalitetom na radnom mestu, uključujući prevare i obmanu kolega i rukovodstva, ako u tome vide neku korist. U mnogim slučajevima biće potpuno normalno i dopustivo ostracirati psihopatske ličnosti, kao što će sada, na primer, mnogi ostracirati bolesne zaraznim infektivnim bolestima koji odbijaju lečenje, što je takođe ozbiljan faktor rizika. Međutim, bilo bi dobro ponuditi im terapiju kao mogućnost izbegavanja ostracizma.
Takođe, ideja terapije disfunkcije inhibitora nasilja može se popularizovati u različitim sferama gde je njena efikasna i dobrovoljna primena moguća. Na primer, može se promovisati među roditeljima kao metoda lečenja dece koja pokazuju rane znake psihopatskih predispozicija (što se još naziva crte bezosećajnosti i bezsrčnosti ili callous-unemotional traits). Ova i prethodno opisane varijante prakse takve terapije apsolutno su kompatibilne sa idejom nenametanja i libertarianskim principima.
Želeo bih da napomenem i ono što nije kompatibilno sa libertarianstvom. Među onima koji sebe nazivaju libertarijancima mogu se sresti ličnosti koje zastupaju dopustivost iniciranja nasilja, ili čak slanje čoveka u prinudno ropstvo putem primene nasilja kao odgovor na nenasilna kršenja, kao što su neplaćanje duga, krađa, ili jednostavno kršenje nekih prethodno dogovorenih pravila. Ponekad se može naići čak i na delirijume očigledno pomračenih umova, da, na primer, zajmodavac ima pravo da dugniku stavi eksplozivnu narukvicu i preti njenom aktivacijom u slučaju neisplate duga, a i ove ličnosti sebe nazivaju libertarijancima.
Takvi postupci daju žrtvi kršenja puno pravo da zapleni bilo koju imovinu, sredstva i prihode prekršilca do kojih može (samostalno ili uz nečiju pomoć) dospeti radi kompenzacije štete i pratećih troškova. Takođe, to je povod za ostracizam prekršilca sve dok on ne nadoknadi štetu. Međutim, nenasilna kršenja ne daju sankciju za nasilan odgovor. Naravno, u slučaju da neko preti čoveku nasiljem, čak i ako teži nenasilnim krajnjim ciljevima (na primer, traži novčanik drže nož u ruci), potpuno je dopustivo pribegnuti neograničenoj samoodbrani (a zapravo, to je već slučaj u kojem napadač zahteva obaveznu terapiju). Ali odgovarati nasiljem na već počinjen zločin, ako je on apsolutno nenasilan, očigledno nije libertarianski pristup.
