Автор: Битарх

Izdavanje lekova na recept je štetno i ograničava našu slobodu

Kada ste poslednji put razmišljali o tome zašto je za kupovinu određenih lekova potrebno prvo otići kod lekara po recept? U suštini, recept je još jedna birokratska prepreka koja sprečava ljude da brinu o svom zdravlju. Izdavanje lekova na recept nije samo neprijatno, već nanosi više štete nego koristi. A sada ćemo navesti nekoliko razloga zašto je to tako.

Prvi razlog je ograničenje slobode izbora. Zašto odrasla osoba nema pravo da odluči da su joj potrebni određeni lekovi? Zahtev za receptom nam kao da govori: „Nisi dovoljno kompetentan da se sam brineš o svom zdravlju, to mora uraditi lekar“. Ispada da država oduzima mogućnost donošenja svesnih odluka.

Drugi razlog je nepotrebno trošenje vremena i novca. Konsultacije sa lekarom, dodatne analize, ponovne posete – sve to košta. Naročito za one koji žive van velikih gradova, gde lekarov shortage već postoji, a zakazivanje termina može trajati nedeljama. U krajnjem zapletu, na zdravstveni sistem pada dodatni teret, od čega pate i oni kojima je pomoć zaista potrebna.

Treći razlog je rast crnog tržišta i rizici po zdravlje. Kada se pristup lekovima oteža, ljudi počinju da traže alternativne puteve. Međutim, tako se lako može naići na probleme, na primer, umesto kvalitetnih preparata može se naići na falsifikat koji će naštetiti zdravlju.

Četvrti razlog je smanjenje lične odgovornosti. Kada lekari i država odlučuju sve za nas, ljudi prestaju da se bave pitanjima zdravlja. Smatraju da će „lekar ionako reći šta treba raditi“. I to je veoma opasno: umesto da proučavaju preparate i analiziraju rizike, mnogi jednostavno prebacuju odgovornost.

Konačno, nije tajna da je izdavanje lekova na recept profitabilno za određene proizvođače lekova i medicinske organizacije koje lobišu za svoje interese preko države. Pomoću toga se mogu kontrolisati cene, pristup preparatima, pa čak i uticati na potražnju. To je više alat uticaja nego stvarna briga o zdravlju ljudi.

U odbranu izdavanja lekova na recept često se navodi problem otpornosti bakterija na antibiotike. Problem antibiotika rezistencije zaista postoji, ali njegovi razmere nisu ograničene samo na kupovinu lekova bez recepta. Prvo, lekari sami mogu neopravdano propisivati antibiotike, naročito ako zbog preopterećenosti nemaju mogućnosti da sprovedu preciznu dijagnostiku, a pacijenti koji već imaju recept često ne sprovode pravilno kurac lečenja. Drugo, daleko značajniji je uticaj masovne primene antibiotika u poljoprivredi, gde se koriste za ubrzanje rasta i prevenciju bolesti kod životinja. Treće, ako želimo da ljudi odgovorno pristupaju svom zdravlju, moramo staviti akcenat na pravilno obrazovanje, a ne na birokratske barijere. Kada osoba razume rizike i posledice nepravilne primene antibiotika, veća je verovatnoća da će ih koristiti svesno. Potrebno je popularizovati razumniju upotrebu antibiotika, a ne pribegavati etatističkim zabranama koje loše rešavaju problem i samo stvaraju dodatne komplikacije za one kojima su preparati zaista neophodni.

Libertarianski pristup podrazumeva da su ljudi sposobni da sami donose odluke i snose odgovornost za njih. Umesto strogih ograničenja, treba posvetiti više pažnje medicinskom obrazovanju, kako bi svako imao pristup pouzdanim informacijama. A izdavanje lekova na recept je primer preterane državne kontrole koja nas lišava prava da odlučujemo šta je najbolje za nas same.

Voluntarist, Bitarh

Kako se svima nameće „pravo jačeg“ u savremenom svetu

Svi mi znamo za postojanje međunarodnih konvencija i sporazuma koji ograničavaju razvoj i upotrebu različitih oblika obrane za masovno uništenje, uključujući hemijsko, biološko i nuklearno oružje. Takođe su pod zabranom i drugi oblici naoružanja i mnoge vojne prakse. Sve se to opravdava etičkim razlozima, time što je određeno oružje i prakse previše smrtonosne, nanose mnogo patnje ljudima, a takođe deluju neselektivno – njihove žrtve može lako postati ogroman broj civilnog stanovništva. Ova pozicija je sasvim razumljiva, međutim, važno je pogledati je i iz drugog ugla.

U savremenom visokotehnološkom svetu razvoj oružja za masovno uništenje može biti dostupan mnogim jurisdikcijama. I ono je sasvim sposobno da ih učini neizgubnom žrtvom, čak i za velike i jake države koje imaju milione vojnika i jedinica klasičnog naoružanja. U takvim uslovima menja se sama suština „prava jačeg“ – jakim sada nije onaj ko zaista ima snagu i mogućnost da nekažnjeno nanosi štetu onome ko je slabiji, već onaj ko može ubediti slabog u neophodnost pridržavanja određenih normi, regulacija i zabrana.

Naravno, sve ovo se sada ne govori kao opravdanje za stvarnu primenu nekih zaista nehumane vojne prakse. Reč je samo o tome da cilj zabrane takvih praksi može sasvim biti postavljanje slabog u nepovoljan položaj pred jakim igračima i u potpunu zavisnost od njihove volje. Za primerima ne treba daleko ići, može se jednostavno setiti u kakav je položaj stavio Ukrajinu Budimpeštanski memorandum, prema kojem su je primorali da zameni nuklearno naoružanje papirnim garancijama bezbednosti.

Male i slabe jurisdikcije sasvim su mogle biti nezavisne od volje supersilama, kada bi im bilo dozvoljeno da razvijaju i poseduju isto to oružje za masovno uništenje, ne radi njegove primene, već jednostavno kao sredstvo odvraćanja od spoljne agresije. Osim toga, čak i ako govorimo o primeni takvog naoružanja, neće svi njegovi oblici biti naročito okrutni i apsolutno neprihvatljivi. Na primer, sa trenutnim nivoom progresa sada se sasvim može govoriti o razvoju etološkog (bihejvioralnog) oružja, koje bi jednostavno učinilo neprijateljske vojnike nesposobnim da vrše ubistva i vode borbu, pri čemu im ne bi nanelo nikakvu trajnu i ozbiljnu štetu. Takvo oružje moglo bi biti bio/hemijsko sredstvo koje se raspršuje u vazduhu za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka ili čak za razaranje hijerarhije – smanjenje autoritarnosti i potčinjavanja autoritetima (komandantima). Sigurno se može smisliti još mnogo različitih varijanti sličnog naoružanja. I nema nikakvih razloga smatrati zašto takvim naoružanjem ne bi smele raspolagati sve jurisdikcije. Osim ako, ponovo, to ne bude nepovoljno za jake igrače na međunarodnoj političkoj sceni. Njima je isplativo ubediti sve ostale da se pridržavaju međunarodnih sporazuma i time ograničiti njihov potencijal zaštite od njihovog mešanja.

Voluntarist, Bitarh

Koliko rano se može otkriti i ispraviti problem nasilnog ponašanja

Kako mislite, u kom uzrastu se može shvatiti da je određena osoba sklona razvoju antisocijalne, nasilne i psihopatske ličnosti? Možda će neko biti iznenađen, ali takvo nešto može se otkriti već u drugoj godini života!

Naravno, deca u svakom slučaju nisu označavana kao psihopate. Međutim, za njih postoje slični pojmovi pod nazivima crte bezosećajnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) ili lažno-bezdušno ponašanje (deceitful-callous behavior), u kojima se uzimaju u obzir stvari kao što su odsustvo osećaja krivice kod deteta zbog lošeg ponašanja, sklonost laganju, egoizam, podlost i sl. Viši pokazatelji ovakvih crta, prema mnogim istraživanjima, predstavljaju snažan prediktor većeg rizika od nasilnog ponašanja i prisustva crta psihopatije u odraslom dobu.

Međutim, važno je izdvojiti rezultate nekoliko istraživanja na ovu temu. Jedno od njih, sprovedeno na deci uzrasta od 4 do 9 godina, pokazalo je da prisustvo crta bezosećajnosti-bezdušnosti predviđa probleme u ponašanju godinu dana kasnije. Takođe, njihovo prisustvo u trećoj godini života predviđa visoku i stabilnu agresivnost u uzrastu od 6 do 12 godina. A u još jednom istraživanju odlučeno je da se 731 dete oceni prema skali lažno-bezdušnog ponašanja u uzrastu od 2 do 4 godine i proveri kako ono predviđa problematično ponašanje nakon godinu dana, kao i u uzrastu od devet i po godina.

Rezultati su pokazali da deca koja su u drugoj godini života imala visoke pokazatelje na ovoj skali, već u trećoj godini su im se javili ozbiljni problemi u ponašanju. Takođe, visoki pokazatelji na njoj u uzrastu od 2 do 4 godine predvideli su sklonost deteta da krši pravila i ponaša se agresivno u uzrastu od devet i po godina.

Takvi rezultati još jednom potvrđuju zaključke drugih istraživanja, da se psihopatske predispozicije javljaju u ranom uzrastu i zadržavaju visoku stabilnost tokom života. I ovu informaciju je veoma važno uzeti u obzir kako bi se sprečilo nasilno ponašanje. Ako budemo pažljivi prema deci i otkrijemo rizik od psihopatije što je ranije moguće, mogu se preduzeti mere, uključujući terapeutsku intervenciju, koje će taj rizik sprečiti i rešiti problem nasilja mnogo pre nego što se on pojavi u praksi.

Voluntarista, Bitarh

Psihopatija kao predskazatelj autoritarnih političkih stavova i šta se s tim može učiniti

Mnogi istraživanja su proučavala pitanje psiholoških osnova političkih stavova pojedinca, s obzirom na to da različite osobine ličnosti utiču na njegove ideološke postavke, mišljenja i vrednosti. Posebno je interesantno pitanje postoji li veza između psihopatskih predispozicija i sklonosti ka autoritarnim političkim pozicijama, što je takođe već proučavano. Pored toga, postoje istraživanja koja ukazuju na jednu zanimljivu varijantu smanjenja autoritarnih sklonosti kod čoveka.

Prilično pokazateljno će biti istraživanje Zlatka Šrama u vezi sa pitanjem da li psihopatija, kao i pokazatelji pozitivnog i negativnog afekta, predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Psihopatija je u ovom istraživanju podeljena na 4 faktora: interpersonalni (sklonost obmanjivanju i manipulisanju ljudima), afektivni (nedostatak empatije, krivice i kajanja), životnog stila (impulsivnost, parazitizam i neodgovornost) i antisocijalni (loša kontrola ponašanja i preterana sklonost ka vršenju kriminalnih dela). Radi pojednostavljenja, prva dva faktora ćemo definisati kao primarnu psihopatiju, a ostale kao sekundarnu. S druge strane, pozitivni i negativni afekt odražavaju u kojoj meri je osoba sklona da pokazuje entuzijazam i aktivnost, ili određena neprijatna stanja raspoloženja, poput besa i nervoze. Konačno, pod totalitarnom političkom ideologijom podrazumeva se visoka potreba pojedinca za državnom socijalnom regulacijom, prihvatanje života u uslovima diktature, poricanje slobode ličnosti, kao i podrška represivnim metodama i procedurama. Napomenimo da se u ovom slučaju radi i o radikalno levim, kao i o radikalno desnim ideologijama.

Na uzorku od 386 studenata u uzrastu od 18 do 29 godina pokazano je da crte primarne psihopatije značajno predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji, pri čemu je veza sekundarne psihopatije sa njom praktično nula. Međutim, pokazatelji psihopatije generalno, a naročito sekundarne, predviđaju prisustvo negativnog afekta kod osobe, koji zauzvrat takođe u određenoj meri povećava njenu sklonost ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Ovi rezultati daju vredan doprinos razumevanju prihvatanja totalitarnih stavova kod pojedinca.

Ali stvar se ne završava samo na razumevanju problema. U jednom istraživanju pokazano je da primena psilocibina stabilno (efekat je primećen čak i godinu dana nakon upotrebe) smanjuje sklonost ljudi ka autoritarnim stavovima prema skali libertarno-autoritarnog upitnika. Ovo sredstvo, koje pripada psihedelicima, vrši snažno prosocijalno i empatičko dejstvo na čoveka, zbog čega se predlaže i za terapiju psihopatije.

Glavno dejstvo psihedelika na ljudski mozak je aktivacija serotoninskih 2A receptora. Međutim, istraživanja pokazuju da bi za prosocijalni efekat u slučaju njihove primene trebali biti odgovorni serotoninski 1A receptori. To znači da potencijalno efikasni u terapiji psihopatije (pojačavanju inhibitora nasilja) i smanjenju autoritarnosti osobe mogu biti i selektivni antiagresivni agensi koji deluju upravo na ovaj tip receptora i koji imaju minimalne ili uopšte nemaju nuspojave i uticaj na ostalo ponašanje. Kao rezultat, dobijamo mogućnost efikasnog i bezbednog lečenja psihopatije, kao i njenih posledica poput autoritarnih sklonosti.

Voluntarist, Bitarh

Primeri ispitivanja antiaregresivnih agenata na ljudima

Kao što je poznato, serotonergski (5-HT) sistem mozga igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za rad mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka. Zato je upravo on postao cilj mnogih istraživanja u pravcu razvoja najefikasnijih antiagresivnih agenata. Naravno, postoji mnogo sredstava koja su pokazala efikasnost u eksperimentima na životinjama. Ali sada ćemo navesti neka od njih koja su već proverena i na ljudima.

U eksperimentima na miševima i psima primena triptofana, koji je prekursor serotonina, imala je antiagresivni efekat, pri čemu nije remetila ostalo ponašanje. Ali šta je sa primenom na čoveka? U nekim eksperimentima on je smanjivao agresivnost i neprijateljstvo, kao i povećavao poverenje i velikodušnost. Drugi bioaktivni suplementi koji utiču na serotoninsku funkciju takođe mogu biti korisni (na primer, inozitol smanjuje neprijateljstvo kod ljudi, a S-adenozilmetionin smanjivao je agresivnost u eksperimentima na pacijentima sa šizofrenijom).

U mnogim eksperimentima na životinjama pokazano je da neki agonisti 5-HT1A i 5-HT1B receptora (preparati koji ih aktiviraju) mogu potisnuti napadačku agresiju, pri čemu ne utiču na odbrambeno ponašanje i druge oblike aktivnosti. Na ljudima isprobavalo se laboratorijsko sredstvo eltoprazin sličnog dejstva s ciljem „inhibicije destruktivnog ponašanja bez drugih značajnih bihevioralnih, psihijatrijskih ili somatskih neželjenih efekata“. U nizu ispitivanja na agresivnim pacijentima sa demencijom, intelektualnim invaliditetom, psihotičkim poremećajima i poremećajima ličnosti, ono nije dovelo do opšteg poboljšanja njihovog stanja, međutim značajno je smanjilo agresivnost sa minimalnim ili bez neželjenih efekata. Takođe, u jednom eksperimentu sredstvo sa sličnim dejstvom, zolmitriptan, značajno je smanjilo agresiju povezanu sa konzumacijom alkohola.

Selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina (SSRI), iako mogu imati neželjene efekte, najviše su provereni na ljudima u pitanju nasilja. Kod pacijenata sa poremećajima ličnosti, fluoksetin smanjuje rizik od agresivnog ponašanja za 4 puta. U jednom od eksperimenata on je takođe značajno smanjio vršenje nasilja od strane alkoholičara prema bliskim osobama. U drugom eksperimentu, paroksetin je uspešno uklonio agresiju povezanu sa primarnom psihopatijom (podrazumevajući bezdušnost i nedostatak empatije), i to nije bio rezultat sedativnog efekta. Čini se da je primarna psihopatija povezana sa disfunkcijom serotoninskog sistema. Na nasilnim recidivistima jednom je proveravao sertralin, i pokazao se efikasnim u ispravljanju njihovog ponašanja. Takođe, u nekoliko eksperimenata citalopram je poboljšao sposobnost učesnika da prepoznaju izraze straha na licu (a prepoznavanje signala za pomoć od strane drugih ljudi je važno u radu inhibitora nasilja), povećao njihovu velikodušnost i učinio ih sklonijim da izaberu izbegavanje nanošenja štete ljudima u određenim tipovima moralnih dilema.

Vredi pomenuti i psihedelike, koji su agonisti 5-HT1A i 5-HT2A receptora, koji su sposobni da stimulišu empatiju i prosocijalno ponašanje kod čoveka. U jednom od eksperimenata psilocibin je čak doveo do stabilnog smanjenja predispozicije ka autoritarnim političkim stavovima, i smatra se da može biti veoma koristan u lečenju psihopatije i antisocijalnog ponašanja. Takođe, svako iskustvo njegove upotrebe, kao što je pokazalo istraživanje kriminalnog ponašanja među 480 hiljada odraslih Amerikanaca, značajno smanjuje rizik od vršenja nasilnih napada.

Na kraju ćemo navesti i neke druge primere. Tako, uzimanje „omega-3“ dovodi do umerenog smanjenja kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (instrumentalne) agresije, što može biti povezano sa poboljšanjima u radu inhibitora nasilja. Supstance koje utiču na 5-HT1A receptore postoje i u sastavu eteričnih ulja, čija je inhalacija bila efikasna u smanjenju agresivnosti kod ljudi sa kognitivnim poremećajima. Takođe se već proučava mogućnost korišćenja probiotika (bifidobakterija i laktobakterija), koji učestvuju u metabolizmu triptofana i serotonina u organizmu, za terapiju nasilnog ponašanja.

Voluntarista, Bitarh

Kako su ekstremizam i radikalizacija povezani sa psihopatijom i drugim crtama ličnosti

Prilično zanimljivo je pitanje uloge ličnosti pojedinca u ekstremizmu, tj. podršci upotrebi nasilja za postizanje političkih ciljeva, i radikalizaciji, uključujući agresivnu religijsku radikalizaciju. U ovom pitanju posebno treba uzeti u obzir da su psihopatske predispozicije najjači faktor koji predviđa nasilno ponašanje, što znači da se može pretpostaviti da one u određenoj meri objašnjavaju i ove pojave. U nekim istraživanjima je takvo pitanje ipak razmotreno.

Na primer, u jednom od njih proučavalo se u kojoj meri se prisustvo militantnog ekstremističkog razmišljanja kod osobe može objasniti sklonošću ka psihopatiji, sadizmu i dezintegraciji (psihozi). Na uzorku od 306 studenata pokazano je da su sadističke i psihopatske sklonosti povezane sa pronasilnošću – podrškom nasilju kao metodi postizanja ciljeva. Takođe, psihopatija i dezintegracija bile su povezane sa verovanjem da je svet pokvareno i odvratno mesto. Pored toga, dezintegracija je dobro predviđala sklonost osobe da se oslanja na natprirodne sile kao racionalno opravdanje za ekstremističke postupke. Ovi rezultati su reprodukovani prilikom sprovođenja sličnog istraživanja na uzorku od 147 zatvorenika muškaraca.

U drugom istraživanju na uzorku od 643 žene pokazano je da one koje imaju visoke pokazatelje crta tamne trijade (narcizma, makijavelizma i psihopatije) karakterišu najviši nivoi radikalizovane svesti i ponašanja i sklone su agresivnoj religijskoj radikalizaciji. Takođe, na uzorku od 299 studenata potvrđena je pozitivna povezanost crta tamne trijade sa pronasilnošću i podrškom ekstremizmu. Značajna pozitivna povezanost između psihopatije i ekstremizma potvrđena je još jednim istraživanjem sprovedenim na 954 dobrovoljca. Pored toga, na uzorku od 469 studenata utvrđeno je da psihopatija i narcizam direktno objašnjavaju pronasilnost osobe, dok psihopatija i makijavelizam direktno objašnjavaju religijsko radikalno ponašanje.

Kao što vidimo, psihopatija, kao i druge socijalno negativne crte ličnosti, kao što su narcizam, makijavelizam, sadizam i dezintegracija, faktori su koji prema podacima brojnih istraživanja predviđaju sklonost osobe ka pronasilnosti, ekstremizmu i radikalizmu. O ovome je neophodno znati radi boljeg razumevanja problema ovakvog ponašanja i efikasnije potrage za mogućim metodama njegovog rešavanja.

Voluntarist, Bitarh

Da li konzumiranje psihoaktivnih supstanci čini čoveka nasilnim

Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.

U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.

Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.

Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.

Voluntarist, Bitarh

Kako nastaju represivni režimi i velikorusko zlo

Zašto postoji krupno razmerno zlo koje obuhvata čitava društva i nacije, kao što su diktature, represije, genocidi i ratovi? Psihijatar Andžej Lobačevski u svojoj knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla primenjeno na politiku“ dolazi do zaključka da ključnu ulogu u njegovom nastanku igraju psihička odstupanja. Ljudi sa njima često pokušavaju da dadnu smisao svom patološkom opažanju sveta. A naročito opasne su individue sa primarnom psihopatijom, koje zbog emocionalnog deficita ne poseduju savest i ne osećaju krivicu i kajanje zbog nanošenja štete ljudima. U određenim okolnostima, mizerija psihopata sa ludačkim ambicijama može pogoditi slabe tačke društva i potonuti ga u uslove koji dovode do krupno razmernih tragedija.

Pri tome, patološke ideologije poput fašizma ili autoritarnog komunizma često razvijaju i promovišu šizoidne ličnosti, iako čitaoci „šizoidnih deklaracija“ to često ne primećuju. A psihopate se priključe društvenim pokretima koji zastupaju takve ideologije, u kojima mogu prikriti svoje nedostatke i uspešno ostvariti svoje moćne težnje. Oni se lako pretvaraju u iskrene sledbenike ideologije, obavljaju za pokret sav prljav i okrutan posao za koji se niko drugi ne bi undertaking, prodiru u njegovo rukovodstvo i vremenom preuzimaju nad njime vlast. Psihopate na kraju postaju generišući faktor patokratije – sistema vladavine u kojem patološka manjina preuzima kontrolu nad društvom normalnih ljudi.

Za suzbijanje otpora oni pribegavaju teroru i propagandi, uklanjajući ličnosti koje su za njih opasne i primoravajući sve ostale da prihvate patološke obrasce razmišljanja. Naročito dobro takve obrasce prihvata približno 6% stanovništva, koje ima najmanji otpor prema uticaju psihopata. Oni postaju aktivni pristalice patokratije i saučesnici u njenim zločinima. Takođe, jedan od instrumenata učvršćivanja patokratije je rat, koji pomaže da se pažnja stanovništva preusmeri sa važnih problema na imperijalističke ambicije i da se ono podeli na lojalni i nelojalni deo režimu. Pored toga, ne zaobilazi se ni kontrola nauke, koju usmeravaju na služenje interesima patokratije.

Kao što Lobačevski smatra, jedino sredstvo protiv zla je znanje o njegovom postojanju i njegovoj istinskoj prirodi. A polazeći od tog znanja, boriti se protiv zla je potrebno isto kao i protiv bilo koje druge patologije – medicinskim i terapijskim metodama, uključujući obaveznu terapiju za primarne psihopate. Pri tome je veoma važno ublažavanje kazni i praštanje pojedincima koji su počinili zlo. Pred javnošću ih je potrebno predstaviti kao one koji pate od bolesti, a ne kao krivce, jer kazneni i osvetnički pristup ne omogućava ljudima da razumeju istinsku prirodu njihovog ponašanja, a time ih lišava mogućnosti da efikasno spreče takvo ponašanje u budućnosti. Težeći odmazdi, a ne izlečenju, ostavićemo budućim generacijama potpuno iste probleme koje imamo sada, uključujući problem patokratija.

Voluntarista, Bitarh

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Kako je užasan i neudoban grad-tvrđava Kaulun postao izuzetno privlačno mesto za život ljudi

Do 1993. godine u Hong Kongu je postojao grad-tvrđava Kowloon. Njegova specifičnost bila je faktički nedostatak državne vlasti. To je postalo moguće jer prilikom prenosa zemlje od Kine Velikoj Britaniji 1898. godine, u sporazum nije ušao mala teritorija od 2,6 hektara sa tvrđavom. Ona je postala kineska enklava, ali se kasnije ispostavilo da je Kina odatle povukla svoje trupe. Time je ova teritorija ostala nekontrolisana.

Nakon Drugog svetskog rata, ljudi su počeli masovno da se naseljavaju na teritoriju Kolouna, i do početka 1990-ih njegova populacija je iznosila 50 hiljada ljudi, što ga je učinilo najgušće naseljenim mestom na svetu. Cela teritorija bila je gusto izgrađena zgradama. Naravno, ovo mesto je patilo od loših sanitarnih uslova i nedostatka prostora; svež vazduh se mogao udisati jedino na krovovima kuća, a vizuelno je to bilo jezivo mesto. Štaviše, u 50-im i 60-im godinama ovim mestom su upravljale banditske grupe. Uprkos tome, ljudi su aktivno selili tamo na stalni boravak. Kako je to moguće?

Kowloon je bio mesto u kojem su nedostajale državne regulacije i porezi. Iako su tamo prvobitno bili rasprostranjeni bande i trgovina narkoticima, već u 70-im godinama policajci Hong Konga počeli su da sprovode racije i hvataju ih. Stanovništvo Kolouna se takođe posvetilo iskorenjivanju trgovine narkoticima i nasilja. Tamo se čak razvila praksa da se osoba koja počini zločin jednostavno izbaci iz grada, gde bi brzo upala u ruke policije Hong Konga. Sami bivši stanovnici Kolouna tvrde da je to mesto bilo bezbedno. U ostalom, država i dalje nije intervenisala u život Kolouna, zbog čega je nakon nestanka bandita tamo naglutao biznis i mesto je počelo da cveta.

U Kolounu je takođe nastalo sjedinjeno društvo u kojem su stanovnici pomagali jedni drugima u svemu. Uključujući to, pojavili su se vrtići, škole, poliklinike i humanitarne organizacije, za čije postojevanje nisu bili potrebni nikakvi zakoni i regulacije. Uz prisustvo raznovrsnog biznisa koji je težio Kolounu zbog nedostatka poreza i regulacija, zbog čega su čak i stanovnici ostatka Hong Konga često posećivali ovo mesto kako bi kupili jeftine proizvode i usluge, sve je to činilo grad-tvrđavu privlačnim mestom za život, uprkos svim njegovim, naizgled, najozbiljnijim nedostacima.

Kao što vidimo, tvrdnja da su ljudi spremni da žrtvuju slobodu i daju značajan deo svog novca državi samo da bi živeli u komfornim uslovima sa prostranim ulicama, dobrom ekologijom, parkovima i svim mogućim pogodnostima, nije toliko utemeljena, s obzirom na to da se u Koloun, koji nije pružao nikakav komfor, ali je davao potpunu slobodu u pogledu toga kako živeti, zarađivati i raspolagati svojim sredstvima, preselilo toliko ljudi, iako im je na korak dostupan komforni „grad budućnosti“ Hong Kong. Zapravo, sve takve pogodnosti mogle bi postojati i u mestu kao što je Koloun, da nije bilo teritorijalne ograničenosti. Takođe, u Kolounu je bila obezbeđena bezbednost, pritom ne u poslednjoj meri zahvaljujući snagama samih stanovnika grada-tvrđave. Iako je bilo intervencija policije u 70-im godinama, oni ipak nisu bili prisutni na redovnoj osnovi i uglavnom su samo primali kriminalce koji su već bili proterani iz grada. Koloun nije bio neki „ankap sa nasiljem“, kao što neki mogu tvrditi. Kolounski ankap je bio sasvim bezbedan i nenasilan.

Naravno, Koloun je na kraju ipak uništen nasiljem – spoljnim nasiljem od strane stacionarnog bandite, iako je on ranije pomogao u oslobađanju od unutrašnjeg nasilja. Upravo zato je važno iskoreniti sve oblike nasilja, uključujući posedovanje ozbiljnih sredstava za neutralizaciju spoljnih nasilnika, a ne računati na to da će „dobri“ nasilnici hvatati samo „loše“ nasilnike, pritom se uopšte ne mešajući u život mirnih ljudi.

Voluntarist, Bitarh