Автор: Битарх

Koliko je važno ponovo proveriti popularne tvrdnje

Mnogi od vas su sigurno čuli priču o jednom eksperimentu sa majmunima, bananom i ledenim tušem, koji se često širi pod nazivom „ovde je tako uobičajeno“. Suština eksperimenta je bila u tome što su nekoliko majmuna smešteno u jedan kavez, na plafon kaveza je zakačena banana, a ispod nje postavljena lestvica. Čim bi neki od majmuna pokušao da dohvati bananu, svi majmuni bi bili poluti hladnom vodom, i vremenom bi izgubili interes za bananom. Kada bi jedan od majmuna bio zamenjen novim, ostali majmuni bi ga zaustavili u pokušaju da dohvati bananu. Postepeno su svi stari majmuni bili zamenjeni novima, ali „tradicija“ prisilnog sprečavanja novajlija da dohvate bananu nije nestala, čak ni kada je hladan tuš potpuno uklonjen.

Ali ovaj „široko poznati“ eksperiment, kojim se često objašnjava proces formiranja društva i tradicija, izgleda da nikada nije ni sproveden. Nekoliko materijala na mreži ukazuje na to da se ovaj eksperiment prvi put pominje u knjizi „Competing for the Future“ iz 1994. godine, koju su napisali konsultanti za strateški menadžment Hamel i Prahalad[1][2]. Nikakvi linkovi ka ovom eksperimentu nisu navedeni, a njegov opis počinje rečima „naš prijatelj je jednom opisao eksperiment sa majmunima“.

Pretpostavlja se da je ova priča delimično mogla biti zasnovana na eksperimentu istraživača Gordona Stivensona, sprovedenom 1967. godine. U ovom eksperimentu, majmunima je, dok su bili sami, ponuđen objekat čiji su pokušaji manipulacije dovodili do kažnjavanja – usmeravanja mlaza vazduha prema njima. Nakon toga je sa njima smešten drugi majmun kao partner, koji je takođe pokušavao da manipuliše objektom. Kao rezultat, jedan od obučenih majmuna je odvukao svog partnera od objekta, dok su još dva pokazivala strah dok su posmatrala partnera.

Kao što vidimo, prethodno navedena priča ima malo sličnosti sa najbližim po opisu eksperimentom koji je stvarno sproveden. Ipak, ovaj mit je prepričan u stotinama knjiga i hiljadama članaka. Ova priča nam pokazuje da je veoma važno proveravati popularne tvrdnje, jer one mogu biti jednostavno neisteine. A što se tiče problema nasilja koji razmatra naš projekat, i od takvih mitova se stvorilo mnogo. Može se pomenuti Milgramov eksperiment, tokom kojeg je većina rezultata bila sakrivena u arhivi, ili Stenfordski zatvorski eksperiment, koji se ispostavilo da je uopšte bila insceniran sa unapred utvrđenim rezultatom[3][4].

Zašto je psihopatskim pojedincima često beskorisno pretiti kažnjavanjem

Društveni poredci se često grade na pretpostavci da potencijalne kazne za njihovo kršenje treba da odvrate značajan broj pojedinaca koji bi inače smelo počinili bilo koja krivla. U izvesnoj meri to je zaista tako, međutim, to koliko čovek uopšte podleže pretnji kaznom, zavisi i od toga kakva je on ličnost.

Kao što je nedavno utvrđeno, pojedinci sa psihopatskim predispozicijama pokazuju smanjenu osetljivost na bol, što utiče na njihovu sposobnost da uče iz bolnih posledica. U okviru jednog eksperimenta pri izvršavanju zadatka u kojem su učesnici mogli dobiti kako nagradu, tako i električni razряд, posedovanje izraženijih crta psihopatije dovodilo je do slabije sposobnosti učenja iz bolnog iskustva. Zbog bržeg razvoja tolerancije na bol, učesnici sa visokim pokazateljima psihopatije su brzo vraćali na svoja prvobitna očekivanja i nisu menjali svoje ponašanje.

Ranija istraživanja pokazuju da ako se od psihopatskih pojedinaca zatraži da nauče da prođu kroz lavirint koristeći različite poluge, a da pritom izbegavaju one koje nanose bolne udarce, oni će se dobro snaći samo sa prvim zadatkom. A u slučaju eksperimenta sa kockanjem, u kojem su dva špila sadržala karte koje vode do visokih dobitaka, ali i do visokih gubitaka, što je činilo nemogućim dobitak u dugoročnoj perspektivi, dok su druga dva špila vodila do malih dobitaka, ali i malih gubitaka, što je omogućavalo dugoročni dobitak, psihopatski pojedinci su loše učili da ne biraju karte iz prva dva špila, dok to kod običnih učesnika nije bio problem. Očigledno je da se oni lako koncentrišu na brže i veće koristi, ignorišući prateće rizike. Takođe, u jednom istraživanju pomoću MRT-a je pokazano da mozak kod nasilnih kriminalaca sa visokim pokazateljima psihopatije obrađuje stimulanse kazne na netipičan način, a to može dovesti do neadekvatne procene koristi i kazni.

Postoji takođe pretpostavka prema kojoj psihopate uopšte mogu uživati u tome što osećaju strah i namerno upadati u situacije koje ga izazivaju. To potvrđuje jedno istraživanje u kojem su pojedinci sa višim pokazateljima psihopatije, a naročito njenog primarnog faktora (takve crte kao što su nedostatak empatije i površni šarm), izražavali veće zadovoljstvo gledanjem video zapisa sa sadržajem koji je namenjen izazivanju straha nego učesnici sa nižim pokazateljima. Pored toga, istraživači problema korporativne psihopatije u proučavanju pitanja obezbeđivanja informacione bezbednosti u bankarskom sektoru napominju da strah od trenutne ili direktne kazne nije sposoban da spreči neetičko ponašanje psihopatskih ljudi. Zbog toga oni, između ostalog, predlažu da se još pre zapošljavanja nekoga sprovede provere njegove predispozicije za psihopatiju.

Može se primetiti da su pojedinci sa psihopatskim predispozicijama skloni neadekvatnoj proceni koristi i negativnih posledica svog ponašanja, i pretiće im kaznom je često jednostavno besmisleno. Zbog toga u njihovom slučaju umesto kazni definitivno vredi razmotriti terapijski pristup koji ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje oni i poseduju visoke pokazatelje psihopatije.

Voluntarist, Bitarh

Dalasov klub kupaca

Zamislite: dobijate smrtonosnu dijagnozu, a lek za vašu bolest postoji, ali vam ga ne daju. Zašto? Zato što ne sme, nije odobren od strane države. Absurd? Međutim, upravo se u takvoj situaciji jednogdana našao Teksanac po imenu Ron Vudraf, heroj stvarne priče koja je poslužila kao osnova za film „Dallas Buyers Club“. I način na koji je postupio predstavlja pravu lekciju o slobodi i borbi protiv birokratije.

Ron je bio sasvim običan momak iz Dalasa: električar, voleo je rodeo, živeo je mirno. Godine 1985. saznao je zastrašujuću vest – ima HIV/AIDS, preostao mu je mesec dana života. Lekari su raširili ruke: rekli su da postoji eksperimentalni preparat AZT, ali da je pristup njemu strogo ograničen, a drugih zvanično odobrenih lekova nema. Za većinu bi takva presuda zvučala kao zvono za poslednji raund, ali ne i za Rona. Nije nameravao pokorno da umre prema rasporedu koji su odobrile državne službe.

Šta radi očajni, ali tvrdoglavi Teksanac? Preuzima stvari u svoje ruke! Ron je saznao da u Meksiku i drugim zemljama već koriste druge preparate protiv AIDS-a – one koji nisu odobreni u SAD-u, ali pomažu. Poslao je dođavola sve zabrane i otišao po lekove preko granice. Vratio se sa prtljažnikom punim životno važnih pilula i počeo da ih deli sa drugim bolesnima. Tako je nastao tajni „Dallas Buyers Club“ – neka vrsta medicinskog kooperativa slobode. Bolesni su se udruživali, plaćali simboličan članarijski doprinos, a zauzvrat dobijali neophodne lekove koje nisu mogli nabaviti legalno. Nijedan humanitarni fond niti državni program im ne bi pomogao tako brzo kao što je pomogao ovaj klub.

Naravno, vlastima je takvo samoopravdanje bilo neprihvatljivo. FDA i ostali birokrati objavili su rat Ronu. On se ipak usudio da prekrši pravila: prodavao je neregistrovane preparate, zaobišao je farmaceutske monopoliste i uopšte se usudio da se leči bez dozvole! Birokrati su pokušavali da zatvore radnju: racije, konfiskacije, pretnje sudom. A Ron je samo tražio nove putove. Pretvarao se ponekad u lekara, ponekad u sveštenika, prenoseći lekove u koferima preko granice. Organizovao je isporuke iz Meksika, Japana, Evrope – odsvuda gde su regulatori bili brži. Svaka dodatna serija lekova značila je spasene mesece i godine života za nekoga. Na kraju, Ron nije proživeo 30 dana, već više od sedam godina – uglavnom zato što je sam izabrao kako će se lečiti, umesto da čeka milost od činovnika.

Pogledajmo situaciju šire: novi lekovi i tehnologije rađaju se svake godine – od genoterapije i matičnih ćelija do eksperimentalnih lekova protiv raka. Naučnici su smislili kako da spasu život – činilo bi se da je to ono, čudo! Ali proći će godine pre nego što birokratska mašina dozvoli da se ovi čudo-lekovi široko primenjuju. Običan put odobravanja novog leka može trajati 5, 10, 15 godina. Za teško bolesnog pacijenta to je večnost koju on nema. Dobija se čudna etika: „Da, imamo potencijalno spasenje za vas, ali sačekajte, prvo papiri“. Pravo na eksperiment je stvar koja se sama nameće. Nije slučajno što su u nekim zemljama usvojili zakone tipa „Right to Try“ – dozvoljavajući beznadežno bolesnima da isprobaju bilo koje eksperimentalne terapije, zaobilazeći deo birokratije. Bolje je rizikovati nego garantovano umreti, zar ne?!

A evo još jednog zanimljivog obrta – biohacking. To je kada ljudi sami za sebe postaju i laboratorijski zečevi i lekari. Neko, ne čekajući odobrenje, ubrizgava sebi eksperimentalnu vakcinu ili gensku terapiju. Neko uzima snažne nootrope ili hormone koji zvanično nisu dozvoljeni, kako bi unapredio organizam. Uglavnom, proveravaju na sebi sve novo što je nauka smislila, bez obzira na regulatore. Ovi entuzijasti takođe brate svoje pravo da raspolažu svojim telom i zdravljem. Njihov moto je: „Moje telo – moja stvar“, i spremni su da snose odgovornost za posledice. Država ih, pak, obično vidi kao prekršilce: ah tako, eksperimentišete bez licence, kako se usuđujete! A oni se usuđuju jer žele da žive dugo, da budu zdravi ili jednostavno da ne čekaju dozvolu odozgo.

Voluntarist, Bitarh

Kompatibilnost libertarijanske filozofije sa idejom pojačavanja inhibitora nasilja

Navođenje činjenice da je najbolje objašnjenje nasilnog i antisocijalnog ponašanja prisustvo psihopatskih predispozicija kod osobe, koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, kao i predlog da se problem takvog ponašanja rešava terapijskim metodama, može naići na argument da je to jednostavno nedopustivo mešanje u telo čoveka, što, između ostalog, nije u skladu sa libertarianskim principima. Takva primedba je razumljiva, međutim, postoji niz uslova pri čijem ispunjenju je takva ideja apsolutno kompatibilna sa libertarianstvom.

Prvo, terapija disfunkcije inhibitora nasilja može se obavezno primenjivati samo na pojedince koji su već izvršili nasilne akte u prošlosti, ili u okviru odbrambenih radnji u slučaju postojanja direktne nasilne pretnje od strane nekoga i težnje pojedinca ka nasilju.

Drugo, u slučaju pojedinaca koji imaju psihopatske predispozicije, ali još nisu inicirali nasilje, takva terapija se može nuditi samo na dobrovoljnoj osnovi ili kao mogućnost izbegavanja sankcija u formi ostracizma, koje se primenjuju prema njima s obzirom na to da je psihopatija ozbiljan faktor rizika u vođenju bilo kakvih odnosa sa njima. U istraživanjima o problemu korporativne psihopatije, kompanijama se već predlaže da potencijalne zaposlene testiraju na psihopatske predispozicije, jer takvi psihički bolesni pojedinci mogu lako naškoditi njihovom poslovanju i izuzetno su skloni bavljenju „belokragnim“ kriminalitetom na radnom mestu, uključujući prevare i obmanu kolega i rukovodstva, ako u tome vide neku korist. U mnogim slučajevima biće potpuno normalno i dopustivo ostracirati psihopatske ličnosti, kao što će sada, na primer, mnogi ostracirati bolesne zaraznim infektivnim bolestima koji odbijaju lečenje, što je takođe ozbiljan faktor rizika. Međutim, bilo bi dobro ponuditi im terapiju kao mogućnost izbegavanja ostracizma.

Takođe, ideja terapije disfunkcije inhibitora nasilja može se popularizovati u različitim sferama gde je njena efikasna i dobrovoljna primena moguća. Na primer, može se promovisati među roditeljima kao metoda lečenja dece koja pokazuju rane znake psihopatskih predispozicija (što se još naziva crte bezosećajnosti i bezsrčnosti ili callous-unemotional traits). Ova i prethodno opisane varijante prakse takve terapije apsolutno su kompatibilne sa idejom nenametanja i libertarianskim principima.

Želeo bih da napomenem i ono što nije kompatibilno sa libertarianstvom. Među onima koji sebe nazivaju libertarijancima mogu se sresti ličnosti koje zastupaju dopustivost iniciranja nasilja, ili čak slanje čoveka u prinudno ropstvo putem primene nasilja kao odgovor na nenasilna kršenja, kao što su neplaćanje duga, krađa, ili jednostavno kršenje nekih prethodno dogovorenih pravila. Ponekad se može naići čak i na delirijume očigledno pomračenih umova, da, na primer, zajmodavac ima pravo da dugniku stavi eksplozivnu narukvicu i preti njenom aktivacijom u slučaju neisplate duga, a i ove ličnosti sebe nazivaju libertarijancima.

Takvi postupci daju žrtvi kršenja puno pravo da zapleni bilo koju imovinu, sredstva i prihode prekršilca do kojih može (samostalno ili uz nečiju pomoć) dospeti radi kompenzacije štete i pratećih troškova. Takođe, to je povod za ostracizam prekršilca sve dok on ne nadoknadi štetu. Međutim, nenasilna kršenja ne daju sankciju za nasilan odgovor. Naravno, u slučaju da neko preti čoveku nasiljem, čak i ako teži nenasilnim krajnjim ciljevima (na primer, traži novčanik drže nož u ruci), potpuno je dopustivo pribegnuti neograničenoj samoodbrani (a zapravo, to je već slučaj u kojem napadač zahteva obaveznu terapiju). Ali odgovarati nasiljem na već počinjen zločin, ako je on apsolutno nenasilan, očigledno nije libertarianski pristup.

Voluntarista, Bitarh

Izdavanje lekova na recept je štetno i ograničava našu slobodu

Kada ste poslednji put razmišljali o tome zašto je za kupovinu određenih lekova potrebno prvo otići kod lekara po recept? U suštini, recept je još jedna birokratska prepreka koja sprečava ljude da brinu o svom zdravlju. Izdavanje lekova na recept nije samo neprijatno, već nanosi više štete nego koristi. A sada ćemo navesti nekoliko razloga zašto je to tako.

Prvi razlog je ograničenje slobode izbora. Zašto odrasla osoba nema pravo da odluči da su joj potrebni određeni lekovi? Zahtev za receptom nam kao da govori: „Nisi dovoljno kompetentan da se sam brineš o svom zdravlju, to mora uraditi lekar“. Ispada da država oduzima mogućnost donošenja svesnih odluka.

Drugi razlog je nepotrebno trošenje vremena i novca. Konsultacije sa lekarom, dodatne analize, ponovne posete – sve to košta. Naročito za one koji žive van velikih gradova, gde lekarov shortage već postoji, a zakazivanje termina može trajati nedeljama. U krajnjem zapletu, na zdravstveni sistem pada dodatni teret, od čega pate i oni kojima je pomoć zaista potrebna.

Treći razlog je rast crnog tržišta i rizici po zdravlje. Kada se pristup lekovima oteža, ljudi počinju da traže alternativne puteve. Međutim, tako se lako može naići na probleme, na primer, umesto kvalitetnih preparata može se naići na falsifikat koji će naštetiti zdravlju.

Četvrti razlog je smanjenje lične odgovornosti. Kada lekari i država odlučuju sve za nas, ljudi prestaju da se bave pitanjima zdravlja. Smatraju da će „lekar ionako reći šta treba raditi“. I to je veoma opasno: umesto da proučavaju preparate i analiziraju rizike, mnogi jednostavno prebacuju odgovornost.

Konačno, nije tajna da je izdavanje lekova na recept profitabilno za određene proizvođače lekova i medicinske organizacije koje lobišu za svoje interese preko države. Pomoću toga se mogu kontrolisati cene, pristup preparatima, pa čak i uticati na potražnju. To je više alat uticaja nego stvarna briga o zdravlju ljudi.

U odbranu izdavanja lekova na recept često se navodi problem otpornosti bakterija na antibiotike. Problem antibiotika rezistencije zaista postoji, ali njegovi razmere nisu ograničene samo na kupovinu lekova bez recepta. Prvo, lekari sami mogu neopravdano propisivati antibiotike, naročito ako zbog preopterećenosti nemaju mogućnosti da sprovedu preciznu dijagnostiku, a pacijenti koji već imaju recept često ne sprovode pravilno kurac lečenja. Drugo, daleko značajniji je uticaj masovne primene antibiotika u poljoprivredi, gde se koriste za ubrzanje rasta i prevenciju bolesti kod životinja. Treće, ako želimo da ljudi odgovorno pristupaju svom zdravlju, moramo staviti akcenat na pravilno obrazovanje, a ne na birokratske barijere. Kada osoba razume rizike i posledice nepravilne primene antibiotika, veća je verovatnoća da će ih koristiti svesno. Potrebno je popularizovati razumniju upotrebu antibiotika, a ne pribegavati etatističkim zabranama koje loše rešavaju problem i samo stvaraju dodatne komplikacije za one kojima su preparati zaista neophodni.

Libertarianski pristup podrazumeva da su ljudi sposobni da sami donose odluke i snose odgovornost za njih. Umesto strogih ograničenja, treba posvetiti više pažnje medicinskom obrazovanju, kako bi svako imao pristup pouzdanim informacijama. A izdavanje lekova na recept je primer preterane državne kontrole koja nas lišava prava da odlučujemo šta je najbolje za nas same.

Voluntarist, Bitarh

Kako se svima nameće „pravo jačeg“ u savremenom svetu

Svi mi znamo za postojanje međunarodnih konvencija i sporazuma koji ograničavaju razvoj i upotrebu različitih oblika obrane za masovno uništenje, uključujući hemijsko, biološko i nuklearno oružje. Takođe su pod zabranom i drugi oblici naoružanja i mnoge vojne prakse. Sve se to opravdava etičkim razlozima, time što je određeno oružje i prakse previše smrtonosne, nanose mnogo patnje ljudima, a takođe deluju neselektivno – njihove žrtve može lako postati ogroman broj civilnog stanovništva. Ova pozicija je sasvim razumljiva, međutim, važno je pogledati je i iz drugog ugla.

U savremenom visokotehnološkom svetu razvoj oružja za masovno uništenje može biti dostupan mnogim jurisdikcijama. I ono je sasvim sposobno da ih učini neizgubnom žrtvom, čak i za velike i jake države koje imaju milione vojnika i jedinica klasičnog naoružanja. U takvim uslovima menja se sama suština „prava jačeg“ – jakim sada nije onaj ko zaista ima snagu i mogućnost da nekažnjeno nanosi štetu onome ko je slabiji, već onaj ko može ubediti slabog u neophodnost pridržavanja određenih normi, regulacija i zabrana.

Naravno, sve ovo se sada ne govori kao opravdanje za stvarnu primenu nekih zaista nehumane vojne prakse. Reč je samo o tome da cilj zabrane takvih praksi može sasvim biti postavljanje slabog u nepovoljan položaj pred jakim igračima i u potpunu zavisnost od njihove volje. Za primerima ne treba daleko ići, može se jednostavno setiti u kakav je položaj stavio Ukrajinu Budimpeštanski memorandum, prema kojem su je primorali da zameni nuklearno naoružanje papirnim garancijama bezbednosti.

Male i slabe jurisdikcije sasvim su mogle biti nezavisne od volje supersilama, kada bi im bilo dozvoljeno da razvijaju i poseduju isto to oružje za masovno uništenje, ne radi njegove primene, već jednostavno kao sredstvo odvraćanja od spoljne agresije. Osim toga, čak i ako govorimo o primeni takvog naoružanja, neće svi njegovi oblici biti naročito okrutni i apsolutno neprihvatljivi. Na primer, sa trenutnim nivoom progresa sada se sasvim može govoriti o razvoju etološkog (bihejvioralnog) oružja, koje bi jednostavno učinilo neprijateljske vojnike nesposobnim da vrše ubistva i vode borbu, pri čemu im ne bi nanelo nikakvu trajnu i ozbiljnu štetu. Takvo oružje moglo bi biti bio/hemijsko sredstvo koje se raspršuje u vazduhu za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka ili čak za razaranje hijerarhije – smanjenje autoritarnosti i potčinjavanja autoritetima (komandantima). Sigurno se može smisliti još mnogo različitih varijanti sličnog naoružanja. I nema nikakvih razloga smatrati zašto takvim naoružanjem ne bi smele raspolagati sve jurisdikcije. Osim ako, ponovo, to ne bude nepovoljno za jake igrače na međunarodnoj političkoj sceni. Njima je isplativo ubediti sve ostale da se pridržavaju međunarodnih sporazuma i time ograničiti njihov potencijal zaštite od njihovog mešanja.

Voluntarist, Bitarh

Koliko rano se može otkriti i ispraviti problem nasilnog ponašanja

Kako mislite, u kom uzrastu se može shvatiti da je određena osoba sklona razvoju antisocijalne, nasilne i psihopatske ličnosti? Možda će neko biti iznenađen, ali takvo nešto može se otkriti već u drugoj godini života!

Naravno, deca u svakom slučaju nisu označavana kao psihopate. Međutim, za njih postoje slični pojmovi pod nazivima crte bezosećajnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) ili lažno-bezdušno ponašanje (deceitful-callous behavior), u kojima se uzimaju u obzir stvari kao što su odsustvo osećaja krivice kod deteta zbog lošeg ponašanja, sklonost laganju, egoizam, podlost i sl. Viši pokazatelji ovakvih crta, prema mnogim istraživanjima, predstavljaju snažan prediktor većeg rizika od nasilnog ponašanja i prisustva crta psihopatije u odraslom dobu.

Međutim, važno je izdvojiti rezultate nekoliko istraživanja na ovu temu. Jedno od njih, sprovedeno na deci uzrasta od 4 do 9 godina, pokazalo je da prisustvo crta bezosećajnosti-bezdušnosti predviđa probleme u ponašanju godinu dana kasnije. Takođe, njihovo prisustvo u trećoj godini života predviđa visoku i stabilnu agresivnost u uzrastu od 6 do 12 godina. A u još jednom istraživanju odlučeno je da se 731 dete oceni prema skali lažno-bezdušnog ponašanja u uzrastu od 2 do 4 godine i proveri kako ono predviđa problematično ponašanje nakon godinu dana, kao i u uzrastu od devet i po godina.

Rezultati su pokazali da deca koja su u drugoj godini života imala visoke pokazatelje na ovoj skali, već u trećoj godini su im se javili ozbiljni problemi u ponašanju. Takođe, visoki pokazatelji na njoj u uzrastu od 2 do 4 godine predvideli su sklonost deteta da krši pravila i ponaša se agresivno u uzrastu od devet i po godina.

Takvi rezultati još jednom potvrđuju zaključke drugih istraživanja, da se psihopatske predispozicije javljaju u ranom uzrastu i zadržavaju visoku stabilnost tokom života. I ovu informaciju je veoma važno uzeti u obzir kako bi se sprečilo nasilno ponašanje. Ako budemo pažljivi prema deci i otkrijemo rizik od psihopatije što je ranije moguće, mogu se preduzeti mere, uključujući terapeutsku intervenciju, koje će taj rizik sprečiti i rešiti problem nasilja mnogo pre nego što se on pojavi u praksi.

Voluntarista, Bitarh

Psihopatija kao predskazatelj autoritarnih političkih stavova i šta se s tim može učiniti

Mnogi istraživanja su proučavala pitanje psiholoških osnova političkih stavova pojedinca, s obzirom na to da različite osobine ličnosti utiču na njegove ideološke postavke, mišljenja i vrednosti. Posebno je interesantno pitanje postoji li veza između psihopatskih predispozicija i sklonosti ka autoritarnim političkim pozicijama, što je takođe već proučavano. Pored toga, postoje istraživanja koja ukazuju na jednu zanimljivu varijantu smanjenja autoritarnih sklonosti kod čoveka.

Prilično pokazateljno će biti istraživanje Zlatka Šrama u vezi sa pitanjem da li psihopatija, kao i pokazatelji pozitivnog i negativnog afekta, predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Psihopatija je u ovom istraživanju podeljena na 4 faktora: interpersonalni (sklonost obmanjivanju i manipulisanju ljudima), afektivni (nedostatak empatije, krivice i kajanja), životnog stila (impulsivnost, parazitizam i neodgovornost) i antisocijalni (loša kontrola ponašanja i preterana sklonost ka vršenju kriminalnih dela). Radi pojednostavljenja, prva dva faktora ćemo definisati kao primarnu psihopatiju, a ostale kao sekundarnu. S druge strane, pozitivni i negativni afekt odražavaju u kojoj meri je osoba sklona da pokazuje entuzijazam i aktivnost, ili određena neprijatna stanja raspoloženja, poput besa i nervoze. Konačno, pod totalitarnom političkom ideologijom podrazumeva se visoka potreba pojedinca za državnom socijalnom regulacijom, prihvatanje života u uslovima diktature, poricanje slobode ličnosti, kao i podrška represivnim metodama i procedurama. Napomenimo da se u ovom slučaju radi i o radikalno levim, kao i o radikalno desnim ideologijama.

Na uzorku od 386 studenata u uzrastu od 18 do 29 godina pokazano je da crte primarne psihopatije značajno predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji, pri čemu je veza sekundarne psihopatije sa njom praktično nula. Međutim, pokazatelji psihopatije generalno, a naročito sekundarne, predviđaju prisustvo negativnog afekta kod osobe, koji zauzvrat takođe u određenoj meri povećava njenu sklonost ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Ovi rezultati daju vredan doprinos razumevanju prihvatanja totalitarnih stavova kod pojedinca.

Ali stvar se ne završava samo na razumevanju problema. U jednom istraživanju pokazano je da primena psilocibina stabilno (efekat je primećen čak i godinu dana nakon upotrebe) smanjuje sklonost ljudi ka autoritarnim stavovima prema skali libertarno-autoritarnog upitnika. Ovo sredstvo, koje pripada psihedelicima, vrši snažno prosocijalno i empatičko dejstvo na čoveka, zbog čega se predlaže i za terapiju psihopatije.

Glavno dejstvo psihedelika na ljudski mozak je aktivacija serotoninskih 2A receptora. Međutim, istraživanja pokazuju da bi za prosocijalni efekat u slučaju njihove primene trebali biti odgovorni serotoninski 1A receptori. To znači da potencijalno efikasni u terapiji psihopatije (pojačavanju inhibitora nasilja) i smanjenju autoritarnosti osobe mogu biti i selektivni antiagresivni agensi koji deluju upravo na ovaj tip receptora i koji imaju minimalne ili uopšte nemaju nuspojave i uticaj na ostalo ponašanje. Kao rezultat, dobijamo mogućnost efikasnog i bezbednog lečenja psihopatije, kao i njenih posledica poput autoritarnih sklonosti.

Voluntarist, Bitarh

Primeri ispitivanja antiaregresivnih agenata na ljudima

Kao što je poznato, serotonergski (5-HT) sistem mozga igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za rad mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka. Zato je upravo on postao cilj mnogih istraživanja u pravcu razvoja najefikasnijih antiagresivnih agenata. Naravno, postoji mnogo sredstava koja su pokazala efikasnost u eksperimentima na životinjama. Ali sada ćemo navesti neka od njih koja su već proverena i na ljudima.

U eksperimentima na miševima i psima primena triptofana, koji je prekursor serotonina, imala je antiagresivni efekat, pri čemu nije remetila ostalo ponašanje. Ali šta je sa primenom na čoveka? U nekim eksperimentima on je smanjivao agresivnost i neprijateljstvo, kao i povećavao poverenje i velikodušnost. Drugi bioaktivni suplementi koji utiču na serotoninsku funkciju takođe mogu biti korisni (na primer, inozitol smanjuje neprijateljstvo kod ljudi, a S-adenozilmetionin smanjivao je agresivnost u eksperimentima na pacijentima sa šizofrenijom).

U mnogim eksperimentima na životinjama pokazano je da neki agonisti 5-HT1A i 5-HT1B receptora (preparati koji ih aktiviraju) mogu potisnuti napadačku agresiju, pri čemu ne utiču na odbrambeno ponašanje i druge oblike aktivnosti. Na ljudima isprobavalo se laboratorijsko sredstvo eltoprazin sličnog dejstva s ciljem „inhibicije destruktivnog ponašanja bez drugih značajnih bihevioralnih, psihijatrijskih ili somatskih neželjenih efekata“. U nizu ispitivanja na agresivnim pacijentima sa demencijom, intelektualnim invaliditetom, psihotičkim poremećajima i poremećajima ličnosti, ono nije dovelo do opšteg poboljšanja njihovog stanja, međutim značajno je smanjilo agresivnost sa minimalnim ili bez neželjenih efekata. Takođe, u jednom eksperimentu sredstvo sa sličnim dejstvom, zolmitriptan, značajno je smanjilo agresiju povezanu sa konzumacijom alkohola.

Selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina (SSRI), iako mogu imati neželjene efekte, najviše su provereni na ljudima u pitanju nasilja. Kod pacijenata sa poremećajima ličnosti, fluoksetin smanjuje rizik od agresivnog ponašanja za 4 puta. U jednom od eksperimenata on je takođe značajno smanjio vršenje nasilja od strane alkoholičara prema bliskim osobama. U drugom eksperimentu, paroksetin je uspešno uklonio agresiju povezanu sa primarnom psihopatijom (podrazumevajući bezdušnost i nedostatak empatije), i to nije bio rezultat sedativnog efekta. Čini se da je primarna psihopatija povezana sa disfunkcijom serotoninskog sistema. Na nasilnim recidivistima jednom je proveravao sertralin, i pokazao se efikasnim u ispravljanju njihovog ponašanja. Takođe, u nekoliko eksperimenata citalopram je poboljšao sposobnost učesnika da prepoznaju izraze straha na licu (a prepoznavanje signala za pomoć od strane drugih ljudi je važno u radu inhibitora nasilja), povećao njihovu velikodušnost i učinio ih sklonijim da izaberu izbegavanje nanošenja štete ljudima u određenim tipovima moralnih dilema.

Vredi pomenuti i psihedelike, koji su agonisti 5-HT1A i 5-HT2A receptora, koji su sposobni da stimulišu empatiju i prosocijalno ponašanje kod čoveka. U jednom od eksperimenata psilocibin je čak doveo do stabilnog smanjenja predispozicije ka autoritarnim političkim stavovima, i smatra se da može biti veoma koristan u lečenju psihopatije i antisocijalnog ponašanja. Takođe, svako iskustvo njegove upotrebe, kao što je pokazalo istraživanje kriminalnog ponašanja među 480 hiljada odraslih Amerikanaca, značajno smanjuje rizik od vršenja nasilnih napada.

Na kraju ćemo navesti i neke druge primere. Tako, uzimanje „omega-3“ dovodi do umerenog smanjenja kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (instrumentalne) agresije, što može biti povezano sa poboljšanjima u radu inhibitora nasilja. Supstance koje utiču na 5-HT1A receptore postoje i u sastavu eteričnih ulja, čija je inhalacija bila efikasna u smanjenju agresivnosti kod ljudi sa kognitivnim poremećajima. Takođe se već proučava mogućnost korišćenja probiotika (bifidobakterija i laktobakterija), koji učestvuju u metabolizmu triptofana i serotonina u organizmu, za terapiju nasilnog ponašanja.

Voluntarista, Bitarh

Kako su ekstremizam i radikalizacija povezani sa psihopatijom i drugim crtama ličnosti

Prilično zanimljivo je pitanje uloge ličnosti pojedinca u ekstremizmu, tj. podršci upotrebi nasilja za postizanje političkih ciljeva, i radikalizaciji, uključujući agresivnu religijsku radikalizaciju. U ovom pitanju posebno treba uzeti u obzir da su psihopatske predispozicije najjači faktor koji predviđa nasilno ponašanje, što znači da se može pretpostaviti da one u određenoj meri objašnjavaju i ove pojave. U nekim istraživanjima je takvo pitanje ipak razmotreno.

Na primer, u jednom od njih proučavalo se u kojoj meri se prisustvo militantnog ekstremističkog razmišljanja kod osobe može objasniti sklonošću ka psihopatiji, sadizmu i dezintegraciji (psihozi). Na uzorku od 306 studenata pokazano je da su sadističke i psihopatske sklonosti povezane sa pronasilnošću – podrškom nasilju kao metodi postizanja ciljeva. Takođe, psihopatija i dezintegracija bile su povezane sa verovanjem da je svet pokvareno i odvratno mesto. Pored toga, dezintegracija je dobro predviđala sklonost osobe da se oslanja na natprirodne sile kao racionalno opravdanje za ekstremističke postupke. Ovi rezultati su reprodukovani prilikom sprovođenja sličnog istraživanja na uzorku od 147 zatvorenika muškaraca.

U drugom istraživanju na uzorku od 643 žene pokazano je da one koje imaju visoke pokazatelje crta tamne trijade (narcizma, makijavelizma i psihopatije) karakterišu najviši nivoi radikalizovane svesti i ponašanja i sklone su agresivnoj religijskoj radikalizaciji. Takođe, na uzorku od 299 studenata potvrđena je pozitivna povezanost crta tamne trijade sa pronasilnošću i podrškom ekstremizmu. Značajna pozitivna povezanost između psihopatije i ekstremizma potvrđena je još jednim istraživanjem sprovedenim na 954 dobrovoljca. Pored toga, na uzorku od 469 studenata utvrđeno je da psihopatija i narcizam direktno objašnjavaju pronasilnost osobe, dok psihopatija i makijavelizam direktno objašnjavaju religijsko radikalno ponašanje.

Kao što vidimo, psihopatija, kao i druge socijalno negativne crte ličnosti, kao što su narcizam, makijavelizam, sadizam i dezintegracija, faktori su koji prema podacima brojnih istraživanja predviđaju sklonost osobe ka pronasilnosti, ekstremizmu i radikalizmu. O ovome je neophodno znati radi boljeg razumevanja problema ovakvog ponašanja i efikasnije potrage za mogućim metodama njegovog rešavanja.

Voluntarist, Bitarh