Автор: Битарх

Primeri ispitivanja antiaregresivnih agenata na ljudima

Kao što je poznato, serotonergski (5-HT) sistem mozga igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za rad mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka. Zato je upravo on postao cilj mnogih istraživanja u pravcu razvoja najefikasnijih antiagresivnih agenata. Naravno, postoji mnogo sredstava koja su pokazala efikasnost u eksperimentima na životinjama. Ali sada ćemo navesti neka od njih koja su već proverena i na ljudima.

U eksperimentima na miševima i psima primena triptofana, koji je prekursor serotonina, imala je antiagresivni efekat, pri čemu nije remetila ostalo ponašanje. Ali šta je sa primenom na čoveka? U nekim eksperimentima on je smanjivao agresivnost i neprijateljstvo, kao i povećavao poverenje i velikodušnost. Drugi bioaktivni suplementi koji utiču na serotoninsku funkciju takođe mogu biti korisni (na primer, inozitol smanjuje neprijateljstvo kod ljudi, a S-adenozilmetionin smanjivao je agresivnost u eksperimentima na pacijentima sa šizofrenijom).

U mnogim eksperimentima na životinjama pokazano je da neki agonisti 5-HT1A i 5-HT1B receptora (preparati koji ih aktiviraju) mogu potisnuti napadačku agresiju, pri čemu ne utiču na odbrambeno ponašanje i druge oblike aktivnosti. Na ljudima isprobavalo se laboratorijsko sredstvo eltoprazin sličnog dejstva s ciljem „inhibicije destruktivnog ponašanja bez drugih značajnih bihevioralnih, psihijatrijskih ili somatskih neželjenih efekata“. U nizu ispitivanja na agresivnim pacijentima sa demencijom, intelektualnim invaliditetom, psihotičkim poremećajima i poremećajima ličnosti, ono nije dovelo do opšteg poboljšanja njihovog stanja, međutim značajno je smanjilo agresivnost sa minimalnim ili bez neželjenih efekata. Takođe, u jednom eksperimentu sredstvo sa sličnim dejstvom, zolmitriptan, značajno je smanjilo agresiju povezanu sa konzumacijom alkohola.

Selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina (SSRI), iako mogu imati neželjene efekte, najviše su provereni na ljudima u pitanju nasilja. Kod pacijenata sa poremećajima ličnosti, fluoksetin smanjuje rizik od agresivnog ponašanja za 4 puta. U jednom od eksperimenata on je takođe značajno smanjio vršenje nasilja od strane alkoholičara prema bliskim osobama. U drugom eksperimentu, paroksetin je uspešno uklonio agresiju povezanu sa primarnom psihopatijom (podrazumevajući bezdušnost i nedostatak empatije), i to nije bio rezultat sedativnog efekta. Čini se da je primarna psihopatija povezana sa disfunkcijom serotoninskog sistema. Na nasilnim recidivistima jednom je proveravao sertralin, i pokazao se efikasnim u ispravljanju njihovog ponašanja. Takođe, u nekoliko eksperimenata citalopram je poboljšao sposobnost učesnika da prepoznaju izraze straha na licu (a prepoznavanje signala za pomoć od strane drugih ljudi je važno u radu inhibitora nasilja), povećao njihovu velikodušnost i učinio ih sklonijim da izaberu izbegavanje nanošenja štete ljudima u određenim tipovima moralnih dilema.

Vredi pomenuti i psihedelike, koji su agonisti 5-HT1A i 5-HT2A receptora, koji su sposobni da stimulišu empatiju i prosocijalno ponašanje kod čoveka. U jednom od eksperimenata psilocibin je čak doveo do stabilnog smanjenja predispozicije ka autoritarnim političkim stavovima, i smatra se da može biti veoma koristan u lečenju psihopatije i antisocijalnog ponašanja. Takođe, svako iskustvo njegove upotrebe, kao što je pokazalo istraživanje kriminalnog ponašanja među 480 hiljada odraslih Amerikanaca, značajno smanjuje rizik od vršenja nasilnih napada.

Na kraju ćemo navesti i neke druge primere. Tako, uzimanje „omega-3“ dovodi do umerenog smanjenja kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (instrumentalne) agresije, što može biti povezano sa poboljšanjima u radu inhibitora nasilja. Supstance koje utiču na 5-HT1A receptore postoje i u sastavu eteričnih ulja, čija je inhalacija bila efikasna u smanjenju agresivnosti kod ljudi sa kognitivnim poremećajima. Takođe se već proučava mogućnost korišćenja probiotika (bifidobakterija i laktobakterija), koji učestvuju u metabolizmu triptofana i serotonina u organizmu, za terapiju nasilnog ponašanja.

Voluntarista, Bitarh

Kako su ekstremizam i radikalizacija povezani sa psihopatijom i drugim crtama ličnosti

Prilično zanimljivo je pitanje uloge ličnosti pojedinca u ekstremizmu, tj. podršci upotrebi nasilja za postizanje političkih ciljeva, i radikalizaciji, uključujući agresivnu religijsku radikalizaciju. U ovom pitanju posebno treba uzeti u obzir da su psihopatske predispozicije najjači faktor koji predviđa nasilno ponašanje, što znači da se može pretpostaviti da one u određenoj meri objašnjavaju i ove pojave. U nekim istraživanjima je takvo pitanje ipak razmotreno.

Na primer, u jednom od njih proučavalo se u kojoj meri se prisustvo militantnog ekstremističkog razmišljanja kod osobe može objasniti sklonošću ka psihopatiji, sadizmu i dezintegraciji (psihozi). Na uzorku od 306 studenata pokazano je da su sadističke i psihopatske sklonosti povezane sa pronasilnošću – podrškom nasilju kao metodi postizanja ciljeva. Takođe, psihopatija i dezintegracija bile su povezane sa verovanjem da je svet pokvareno i odvratno mesto. Pored toga, dezintegracija je dobro predviđala sklonost osobe da se oslanja na natprirodne sile kao racionalno opravdanje za ekstremističke postupke. Ovi rezultati su reprodukovani prilikom sprovođenja sličnog istraživanja na uzorku od 147 zatvorenika muškaraca.

U drugom istraživanju na uzorku od 643 žene pokazano je da one koje imaju visoke pokazatelje crta tamne trijade (narcizma, makijavelizma i psihopatije) karakterišu najviši nivoi radikalizovane svesti i ponašanja i sklone su agresivnoj religijskoj radikalizaciji. Takođe, na uzorku od 299 studenata potvrđena je pozitivna povezanost crta tamne trijade sa pronasilnošću i podrškom ekstremizmu. Značajna pozitivna povezanost između psihopatije i ekstremizma potvrđena je još jednim istraživanjem sprovedenim na 954 dobrovoljca. Pored toga, na uzorku od 469 studenata utvrđeno je da psihopatija i narcizam direktno objašnjavaju pronasilnost osobe, dok psihopatija i makijavelizam direktno objašnjavaju religijsko radikalno ponašanje.

Kao što vidimo, psihopatija, kao i druge socijalno negativne crte ličnosti, kao što su narcizam, makijavelizam, sadizam i dezintegracija, faktori su koji prema podacima brojnih istraživanja predviđaju sklonost osobe ka pronasilnosti, ekstremizmu i radikalizmu. O ovome je neophodno znati radi boljeg razumevanja problema ovakvog ponašanja i efikasnije potrage za mogućim metodama njegovog rešavanja.

Voluntarist, Bitarh

Da li konzumiranje psihoaktivnih supstanci čini čoveka nasilnim

Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.

U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.

Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.

Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.

Voluntarist, Bitarh

Kako nastaju represivni režimi i velikorusko zlo

Zašto postoji krupno razmerno zlo koje obuhvata čitava društva i nacije, kao što su diktature, represije, genocidi i ratovi? Psihijatar Andžej Lobačevski u svojoj knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla primenjeno na politiku“ dolazi do zaključka da ključnu ulogu u njegovom nastanku igraju psihička odstupanja. Ljudi sa njima često pokušavaju da dadnu smisao svom patološkom opažanju sveta. A naročito opasne su individue sa primarnom psihopatijom, koje zbog emocionalnog deficita ne poseduju savest i ne osećaju krivicu i kajanje zbog nanošenja štete ljudima. U određenim okolnostima, mizerija psihopata sa ludačkim ambicijama može pogoditi slabe tačke društva i potonuti ga u uslove koji dovode do krupno razmernih tragedija.

Pri tome, patološke ideologije poput fašizma ili autoritarnog komunizma često razvijaju i promovišu šizoidne ličnosti, iako čitaoci „šizoidnih deklaracija“ to često ne primećuju. A psihopate se priključe društvenim pokretima koji zastupaju takve ideologije, u kojima mogu prikriti svoje nedostatke i uspešno ostvariti svoje moćne težnje. Oni se lako pretvaraju u iskrene sledbenike ideologije, obavljaju za pokret sav prljav i okrutan posao za koji se niko drugi ne bi undertaking, prodiru u njegovo rukovodstvo i vremenom preuzimaju nad njime vlast. Psihopate na kraju postaju generišući faktor patokratije – sistema vladavine u kojem patološka manjina preuzima kontrolu nad društvom normalnih ljudi.

Za suzbijanje otpora oni pribegavaju teroru i propagandi, uklanjajući ličnosti koje su za njih opasne i primoravajući sve ostale da prihvate patološke obrasce razmišljanja. Naročito dobro takve obrasce prihvata približno 6% stanovništva, koje ima najmanji otpor prema uticaju psihopata. Oni postaju aktivni pristalice patokratije i saučesnici u njenim zločinima. Takođe, jedan od instrumenata učvršćivanja patokratije je rat, koji pomaže da se pažnja stanovništva preusmeri sa važnih problema na imperijalističke ambicije i da se ono podeli na lojalni i nelojalni deo režimu. Pored toga, ne zaobilazi se ni kontrola nauke, koju usmeravaju na služenje interesima patokratije.

Kao što Lobačevski smatra, jedino sredstvo protiv zla je znanje o njegovom postojanju i njegovoj istinskoj prirodi. A polazeći od tog znanja, boriti se protiv zla je potrebno isto kao i protiv bilo koje druge patologije – medicinskim i terapijskim metodama, uključujući obaveznu terapiju za primarne psihopate. Pri tome je veoma važno ublažavanje kazni i praštanje pojedincima koji su počinili zlo. Pred javnošću ih je potrebno predstaviti kao one koji pate od bolesti, a ne kao krivce, jer kazneni i osvetnički pristup ne omogućava ljudima da razumeju istinsku prirodu njihovog ponašanja, a time ih lišava mogućnosti da efikasno spreče takvo ponašanje u budućnosti. Težeći odmazdi, a ne izlečenju, ostavićemo budućim generacijama potpuno iste probleme koje imamo sada, uključujući problem patokratija.

Voluntarista, Bitarh

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Kako je užasan i neudoban grad-tvrđava Kaulun postao izuzetno privlačno mesto za život ljudi

Do 1993. godine u Hong Kongu je postojao grad-tvrđava Kowloon. Njegova specifičnost bila je faktički nedostatak državne vlasti. To je postalo moguće jer prilikom prenosa zemlje od Kine Velikoj Britaniji 1898. godine, u sporazum nije ušao mala teritorija od 2,6 hektara sa tvrđavom. Ona je postala kineska enklava, ali se kasnije ispostavilo da je Kina odatle povukla svoje trupe. Time je ova teritorija ostala nekontrolisana.

Nakon Drugog svetskog rata, ljudi su počeli masovno da se naseljavaju na teritoriju Kolouna, i do početka 1990-ih njegova populacija je iznosila 50 hiljada ljudi, što ga je učinilo najgušće naseljenim mestom na svetu. Cela teritorija bila je gusto izgrađena zgradama. Naravno, ovo mesto je patilo od loših sanitarnih uslova i nedostatka prostora; svež vazduh se mogao udisati jedino na krovovima kuća, a vizuelno je to bilo jezivo mesto. Štaviše, u 50-im i 60-im godinama ovim mestom su upravljale banditske grupe. Uprkos tome, ljudi su aktivno selili tamo na stalni boravak. Kako je to moguće?

Kowloon je bio mesto u kojem su nedostajale državne regulacije i porezi. Iako su tamo prvobitno bili rasprostranjeni bande i trgovina narkoticima, već u 70-im godinama policajci Hong Konga počeli su da sprovode racije i hvataju ih. Stanovništvo Kolouna se takođe posvetilo iskorenjivanju trgovine narkoticima i nasilja. Tamo se čak razvila praksa da se osoba koja počini zločin jednostavno izbaci iz grada, gde bi brzo upala u ruke policije Hong Konga. Sami bivši stanovnici Kolouna tvrde da je to mesto bilo bezbedno. U ostalom, država i dalje nije intervenisala u život Kolouna, zbog čega je nakon nestanka bandita tamo naglutao biznis i mesto je počelo da cveta.

U Kolounu je takođe nastalo sjedinjeno društvo u kojem su stanovnici pomagali jedni drugima u svemu. Uključujući to, pojavili su se vrtići, škole, poliklinike i humanitarne organizacije, za čije postojevanje nisu bili potrebni nikakvi zakoni i regulacije. Uz prisustvo raznovrsnog biznisa koji je težio Kolounu zbog nedostatka poreza i regulacija, zbog čega su čak i stanovnici ostatka Hong Konga često posećivali ovo mesto kako bi kupili jeftine proizvode i usluge, sve je to činilo grad-tvrđavu privlačnim mestom za život, uprkos svim njegovim, naizgled, najozbiljnijim nedostacima.

Kao što vidimo, tvrdnja da su ljudi spremni da žrtvuju slobodu i daju značajan deo svog novca državi samo da bi živeli u komfornim uslovima sa prostranim ulicama, dobrom ekologijom, parkovima i svim mogućim pogodnostima, nije toliko utemeljena, s obzirom na to da se u Koloun, koji nije pružao nikakav komfor, ali je davao potpunu slobodu u pogledu toga kako živeti, zarađivati i raspolagati svojim sredstvima, preselilo toliko ljudi, iako im je na korak dostupan komforni „grad budućnosti“ Hong Kong. Zapravo, sve takve pogodnosti mogle bi postojati i u mestu kao što je Koloun, da nije bilo teritorijalne ograničenosti. Takođe, u Kolounu je bila obezbeđena bezbednost, pritom ne u poslednjoj meri zahvaljujući snagama samih stanovnika grada-tvrđave. Iako je bilo intervencija policije u 70-im godinama, oni ipak nisu bili prisutni na redovnoj osnovi i uglavnom su samo primali kriminalce koji su već bili proterani iz grada. Koloun nije bio neki „ankap sa nasiljem“, kao što neki mogu tvrditi. Kolounski ankap je bio sasvim bezbedan i nenasilan.

Naravno, Koloun je na kraju ipak uništen nasiljem – spoljnim nasiljem od strane stacionarnog bandite, iako je on ranije pomogao u oslobađanju od unutrašnjeg nasilja. Upravo zato je važno iskoreniti sve oblike nasilja, uključujući posedovanje ozbiljnih sredstava za neutralizaciju spoljnih nasilnika, a ne računati na to da će „dobri“ nasilnici hvatati samo „loše“ nasilnike, pritom se uopšte ne mešajući u život mirnih ljudi.

Voluntarist, Bitarh

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Pobeđivati etatizam može se i treba anonimno

Nedavno se dogodila zanimljiva priča sa pirateskom bibliotekom Libgen. Američka sudija Kolin Makmahon stala je na stranu izdavača knjiga i na njihovu žalbu zahtevala od ovog resursa da isplati 30 miliona dolara odštete zbog kršenja takozvanih „autorskih prava“ (privilegija koje izdaje stacionarni bandit). Međutim, ispostavilo se da je izvršenje ove odluke nemoguće – jednostavno niko ne zna ko je pravi kreator i rukovodilac ove pirateske biblioteke. Štaviše, odlukom sudije zabranjeno je bilo kome da učestvuje u aktivnostima resursa, na primer, da mu obezbedi skladište podataka, registruje domene ili čak širi linkove ka njemu. Uprkos tome, rad resursa se oslanja na trud hiljada dobrovoljaca širom sveta koji otpremaju fajlove i dele torrent-e, pa osim blokiranja nekih domena, resurs se nije suočio sa nikakvim problemima.

Ovaj slučaj snažno kontrastira sa pričom kreatora kriptomiksera Tornado Cash. Oni su delovali neanonimno, otvoreno se predstavljajući kao kreatori resursa. I zbog toga su bili izloženi državnom progonu. Pod udarom je završio čak i suosnivač miksera Roman Storm, koji se bavio isključivo pisanjem programskog koda za resurs i nije mogao znati u koje svrhe ga konkretni korisnici koriste. On sada konstantno insistira na tome da „ja sam samo pisao kod, zar to može biti zločin?!“. Ali ako pređete put državnoj vlasti, bilo koje действие počinje da se smatra zločinom, bez obzira na to kako se to ocenjivalo u prošlosti.

Danas se može smisliti mnogo „digitalnih“ načina za borbu protiv regulacija i zabrana stacionarnog bandita. I takvom borbom se definitivno treba baviti anonimno, jer on neće ostaviti na miru one koji odluče da mu otvoreno pridu prst u oko, čak i ako u prošlosti nije bilo presedana progonjenja za slične aktivnosti. Deanonimizacija sebe nije nimalo neophodna za uspeh, kao što se može videti na primeru istog tog Libgen-a, koji ostvaruje 16 miliona poseta mesečno, ne imajući nikakvo javno lice koje bi ga predstavljalo.

Voluntarista, Bitarh

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh