Автор: Битарх

Da li konzumiranje psihoaktivnih supstanci čini čoveka nasilnim

Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.

U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.

Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.

Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.

Voluntarist, Bitarh

Kako nastaju represivni režimi i velikorusko zlo

Zašto postoji krupno razmerno zlo koje obuhvata čitava društva i nacije, kao što su diktature, represije, genocidi i ratovi? Psihijatar Andžej Lobačevski u svojoj knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla primenjeno na politiku“ dolazi do zaključka da ključnu ulogu u njegovom nastanku igraju psihička odstupanja. Ljudi sa njima često pokušavaju da dadnu smisao svom patološkom opažanju sveta. A naročito opasne su individue sa primarnom psihopatijom, koje zbog emocionalnog deficita ne poseduju savest i ne osećaju krivicu i kajanje zbog nanošenja štete ljudima. U određenim okolnostima, mizerija psihopata sa ludačkim ambicijama može pogoditi slabe tačke društva i potonuti ga u uslove koji dovode do krupno razmernih tragedija.

Pri tome, patološke ideologije poput fašizma ili autoritarnog komunizma često razvijaju i promovišu šizoidne ličnosti, iako čitaoci „šizoidnih deklaracija“ to često ne primećuju. A psihopate se priključe društvenim pokretima koji zastupaju takve ideologije, u kojima mogu prikriti svoje nedostatke i uspešno ostvariti svoje moćne težnje. Oni se lako pretvaraju u iskrene sledbenike ideologije, obavljaju za pokret sav prljav i okrutan posao za koji se niko drugi ne bi undertaking, prodiru u njegovo rukovodstvo i vremenom preuzimaju nad njime vlast. Psihopate na kraju postaju generišući faktor patokratije – sistema vladavine u kojem patološka manjina preuzima kontrolu nad društvom normalnih ljudi.

Za suzbijanje otpora oni pribegavaju teroru i propagandi, uklanjajući ličnosti koje su za njih opasne i primoravajući sve ostale da prihvate patološke obrasce razmišljanja. Naročito dobro takve obrasce prihvata približno 6% stanovništva, koje ima najmanji otpor prema uticaju psihopata. Oni postaju aktivni pristalice patokratije i saučesnici u njenim zločinima. Takođe, jedan od instrumenata učvršćivanja patokratije je rat, koji pomaže da se pažnja stanovništva preusmeri sa važnih problema na imperijalističke ambicije i da se ono podeli na lojalni i nelojalni deo režimu. Pored toga, ne zaobilazi se ni kontrola nauke, koju usmeravaju na služenje interesima patokratije.

Kao što Lobačevski smatra, jedino sredstvo protiv zla je znanje o njegovom postojanju i njegovoj istinskoj prirodi. A polazeći od tog znanja, boriti se protiv zla je potrebno isto kao i protiv bilo koje druge patologije – medicinskim i terapijskim metodama, uključujući obaveznu terapiju za primarne psihopate. Pri tome je veoma važno ublažavanje kazni i praštanje pojedincima koji su počinili zlo. Pred javnošću ih je potrebno predstaviti kao one koji pate od bolesti, a ne kao krivce, jer kazneni i osvetnički pristup ne omogućava ljudima da razumeju istinsku prirodu njihovog ponašanja, a time ih lišava mogućnosti da efikasno spreče takvo ponašanje u budućnosti. Težeći odmazdi, a ne izlečenju, ostavićemo budućim generacijama potpuno iste probleme koje imamo sada, uključujući problem patokratija.

Voluntarista, Bitarh

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Kako je užasan i neudoban grad-tvrđava Kaulun postao izuzetno privlačno mesto za život ljudi

Do 1993. godine u Hong Kongu je postojao grad-tvrđava Kowloon. Njegova specifičnost bila je faktički nedostatak državne vlasti. To je postalo moguće jer prilikom prenosa zemlje od Kine Velikoj Britaniji 1898. godine, u sporazum nije ušao mala teritorija od 2,6 hektara sa tvrđavom. Ona je postala kineska enklava, ali se kasnije ispostavilo da je Kina odatle povukla svoje trupe. Time je ova teritorija ostala nekontrolisana.

Nakon Drugog svetskog rata, ljudi su počeli masovno da se naseljavaju na teritoriju Kolouna, i do početka 1990-ih njegova populacija je iznosila 50 hiljada ljudi, što ga je učinilo najgušće naseljenim mestom na svetu. Cela teritorija bila je gusto izgrađena zgradama. Naravno, ovo mesto je patilo od loših sanitarnih uslova i nedostatka prostora; svež vazduh se mogao udisati jedino na krovovima kuća, a vizuelno je to bilo jezivo mesto. Štaviše, u 50-im i 60-im godinama ovim mestom su upravljale banditske grupe. Uprkos tome, ljudi su aktivno selili tamo na stalni boravak. Kako je to moguće?

Kowloon je bio mesto u kojem su nedostajale državne regulacije i porezi. Iako su tamo prvobitno bili rasprostranjeni bande i trgovina narkoticima, već u 70-im godinama policajci Hong Konga počeli su da sprovode racije i hvataju ih. Stanovništvo Kolouna se takođe posvetilo iskorenjivanju trgovine narkoticima i nasilja. Tamo se čak razvila praksa da se osoba koja počini zločin jednostavno izbaci iz grada, gde bi brzo upala u ruke policije Hong Konga. Sami bivši stanovnici Kolouna tvrde da je to mesto bilo bezbedno. U ostalom, država i dalje nije intervenisala u život Kolouna, zbog čega je nakon nestanka bandita tamo naglutao biznis i mesto je počelo da cveta.

U Kolounu je takođe nastalo sjedinjeno društvo u kojem su stanovnici pomagali jedni drugima u svemu. Uključujući to, pojavili su se vrtići, škole, poliklinike i humanitarne organizacije, za čije postojevanje nisu bili potrebni nikakvi zakoni i regulacije. Uz prisustvo raznovrsnog biznisa koji je težio Kolounu zbog nedostatka poreza i regulacija, zbog čega su čak i stanovnici ostatka Hong Konga često posećivali ovo mesto kako bi kupili jeftine proizvode i usluge, sve je to činilo grad-tvrđavu privlačnim mestom za život, uprkos svim njegovim, naizgled, najozbiljnijim nedostacima.

Kao što vidimo, tvrdnja da su ljudi spremni da žrtvuju slobodu i daju značajan deo svog novca državi samo da bi živeli u komfornim uslovima sa prostranim ulicama, dobrom ekologijom, parkovima i svim mogućim pogodnostima, nije toliko utemeljena, s obzirom na to da se u Koloun, koji nije pružao nikakav komfor, ali je davao potpunu slobodu u pogledu toga kako živeti, zarađivati i raspolagati svojim sredstvima, preselilo toliko ljudi, iako im je na korak dostupan komforni „grad budućnosti“ Hong Kong. Zapravo, sve takve pogodnosti mogle bi postojati i u mestu kao što je Koloun, da nije bilo teritorijalne ograničenosti. Takođe, u Kolounu je bila obezbeđena bezbednost, pritom ne u poslednjoj meri zahvaljujući snagama samih stanovnika grada-tvrđave. Iako je bilo intervencija policije u 70-im godinama, oni ipak nisu bili prisutni na redovnoj osnovi i uglavnom su samo primali kriminalce koji su već bili proterani iz grada. Koloun nije bio neki „ankap sa nasiljem“, kao što neki mogu tvrditi. Kolounski ankap je bio sasvim bezbedan i nenasilan.

Naravno, Koloun je na kraju ipak uništen nasiljem – spoljnim nasiljem od strane stacionarnog bandite, iako je on ranije pomogao u oslobađanju od unutrašnjeg nasilja. Upravo zato je važno iskoreniti sve oblike nasilja, uključujući posedovanje ozbiljnih sredstava za neutralizaciju spoljnih nasilnika, a ne računati na to da će „dobri“ nasilnici hvatati samo „loše“ nasilnike, pritom se uopšte ne mešajući u život mirnih ljudi.

Voluntarist, Bitarh

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Pobeđivati etatizam može se i treba anonimno

Nedavno se dogodila zanimljiva priča sa pirateskom bibliotekom Libgen. Američka sudija Kolin Makmahon stala je na stranu izdavača knjiga i na njihovu žalbu zahtevala od ovog resursa da isplati 30 miliona dolara odštete zbog kršenja takozvanih „autorskih prava“ (privilegija koje izdaje stacionarni bandit). Međutim, ispostavilo se da je izvršenje ove odluke nemoguće – jednostavno niko ne zna ko je pravi kreator i rukovodilac ove pirateske biblioteke. Štaviše, odlukom sudije zabranjeno je bilo kome da učestvuje u aktivnostima resursa, na primer, da mu obezbedi skladište podataka, registruje domene ili čak širi linkove ka njemu. Uprkos tome, rad resursa se oslanja na trud hiljada dobrovoljaca širom sveta koji otpremaju fajlove i dele torrent-e, pa osim blokiranja nekih domena, resurs se nije suočio sa nikakvim problemima.

Ovaj slučaj snažno kontrastira sa pričom kreatora kriptomiksera Tornado Cash. Oni su delovali neanonimno, otvoreno se predstavljajući kao kreatori resursa. I zbog toga su bili izloženi državnom progonu. Pod udarom je završio čak i suosnivač miksera Roman Storm, koji se bavio isključivo pisanjem programskog koda za resurs i nije mogao znati u koje svrhe ga konkretni korisnici koriste. On sada konstantno insistira na tome da „ja sam samo pisao kod, zar to može biti zločin?!“. Ali ako pređete put državnoj vlasti, bilo koje действие počinje da se smatra zločinom, bez obzira na to kako se to ocenjivalo u prošlosti.

Danas se može smisliti mnogo „digitalnih“ načina za borbu protiv regulacija i zabrana stacionarnog bandita. I takvom borbom se definitivno treba baviti anonimno, jer on neće ostaviti na miru one koji odluče da mu otvoreno pridu prst u oko, čak i ako u prošlosti nije bilo presedana progonjenja za slične aktivnosti. Deanonimizacija sebe nije nimalo neophodna za uspeh, kao što se može videti na primeru istog tog Libgen-a, koji ostvaruje 16 miliona poseta mesečno, ne imajući nikakvo javno lice koje bi ga predstavljalo.

Voluntarista, Bitarh

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

Kako se psihopate pokazuju u odnosima

Bilo bi prilično očigledno reći da je vođenje bilo kakvih ličnih odnosa sa osobom koja može lako biti nemilosrdna, bez srca, manipulativna, lažna i neempatična prema drugim ljudima, krajnje sumnjiv poduhvat. Uostalom, važno je nabrojati kako se konkretno manifestuju psihopatične osobe u odnosima, kao i istaknuti neke od njihovih karakteristika kako bi se potvrdila takva tvrdnja.

  1. Psihopatične osobe umeju vešto da manipulišu osećanjima drugih. Da bi ostvarile odnose, sklone su da pribegnu obmani, demonstrirajući dobre osobine koje zapravo ne poseduju. Naravno, u određenoj meri mnogi su skloni tome, ali psihopate to rade intenzivnije nego drugi ljudi. Oni vešto predstavljaju sebe kao privlačne romantične partnere, čak i ako su apsolutno nezainteresovani za „odane“ odnose.
  2. Kada psihopatične osobe dobiju ono što su želele, mogu lako početi da se ponašaju okrutno. Psihopatične predispozicije kod partnera su najjači predznak dugotrajnog nasilja u odnosima. Zbog disfunkcionalnog mehanizma inhibicije nasilja, psihopate lako ignorišu patnju svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili konzumaciju supstanci. Sve to lako dovodi do psihičkih trauma kod žrtava takvog tretmana.
  3. Psihopatične osobe u pitanju odnosa češće preferiraju kvantitet, a ne kvalitet. Oni u proseku imaju tri puta više partnera, ali to se dešava zato što su njihovi tipični odnosi kratkotrajni, burni, ispunjeni neverstvima i ljubomorom, a da bi zadržali partnere pribegavaju obmani, manipulaciji i agresiji, što, naravno, teško može biti strategija koja vodi do stabilnih dugoročnih odnosa. Podrazumeva se da su skloni rizičnom seksualnom ponašanju, a njihovo psihičko stanje je koren niza seksualnih zločina, uključujući silovanja i serijska ubistva na seksualnoj osnovi.
  4. Odnosi sa psihopatičnim osobama obično se ocenjuju kao nezadovoljavajući. Uključujući to, njihovi partneri su skloniji da ishvale seksualnu nezadovoljenost. S obzirom na to da psihopate često varaju, manipulišu, prevaraju, pa čak i vrše nasilje nad svojim partnerima, to nije iznenađujuće.
  5. Kao što je poznato, neki ljudi ne mogu lako da odu od psihopatičnih partnera, čak i ako su apsolutno nezadovoljni odnosima sa njima. Prvenstveno se to dešava zbog manipulacija, sugestija i pretnji. Svoju ulogu može imati i sklonost osobe da se s vremenom veže za druge ljude. Takođe, na situaciju može uticati sindrom kao što je hiper-empatičnost, zbog čega će osoba žaliti svog partnera potpuno nezavisno od njegovog ponašanja.
  6. Psihopatične osobe su sklone formi odnosa kao što je „sugar dating“. U njima jedan od partnera, koji je bogatiji i po pravilu znatno stariji od drugog, obezbeđuje drugom novac, privilegije, status i druge materijalne blagodati u zamenu za društvo ili intimnost. Pritom, spremnost na takve odnose ima vezu sa psihopatičnošću, bez obzira na to koju ulogu osoba u njima igra. Takođe je utvrđeno da do nezadovoljstva u odnosima dovodi ne toliko samo postojanje, već razlika u psihopatičnim predispozicijama partnera. Očigledno je da nepsihopatična osoba neće biti zadovoljna odnosom sa psihopatom. Ali to može funkcionisati na isti način i za samog psihopatu. Kako smatraju istraživači, ljudi sa visokim pokazateljima „tamnih crta“ (psihopatije, narcizma, makijavelizma) su više zadovoljni odnosima sa osobama koje su kao oni sami.

Voluntarist, Bitarh

Problem psihopatičnosti specijalaca

Neki istraživači su uvereni da pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica poseduju značajne psihopatske predispozicije. Na primer, kao što piše Kevin Daton u svojoj knjizi „Mudrost psihopata“, selekcija u SAS (Specijalnu vazdušnu službu Ujedinjenog Kraljevstva) je brutalna i zverska. On navodi jednu od faza selekcije u kojoj osobi, već izmučenoj drugim testovima, stave vreću preko glave, nakon čega kamion priđe u neposrednu blizinu i simulira situaciju u kojoj postoji navodna pretnja da mu mogu slučajno pregaziti glavu. Tokom ovakvih testova, kod kandidata se namerno traže osobine koje su svojstvene psihopatama. Pojedinci sa takvim osobinama su korisni po tome što su sposobni lako ubijati, ne osećajući ni najmanje žaljenje. A osobi bez njih bi, najverovatnije, čak i samo učešće u ovakvoj selekciji dugo ostajalo u noćnim morama.

Takođe se može obratiti članku novinara Kortnija Verlemana. Boraveći u Izraelu i na teritoriji Palestine, želeo je da sazna kakav psihološki uticaj na vojnika ima prvo iskustvo ubistva izbliza. I iako iz određenih razloga njegovo istraživanje nikada nije napisano, oslanjajući se na prikupljena svedočanstva i materijale drugih istraživača, on zaključuje da su pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica „visoko funkcionalni“ psihopate.

Verleman navodi primer svog razgovora sa bivšim pripadnikom američke specijalne jedinice „Delta“, koji je pričao kako je u Avganistanu zaklao 14-godišnjeg dečaka, zgrabiivši ga i zatvorivši mu usta kako ne bi pravio buku i poremetio operaciju. Na pitanje o svojim osećanjima nakon toga, odgovorio je da nije osećao nikakvo žaljenje jer je „to rat i operacija je bila uspešna“. A sudeći po curenju tajnih materijala, za američke specijalne jedinice ovakva ubistva civila nisu bila ništa neobično. Takođe se može navesti primer specijalnih jedinica iz Australije koje su, boraveći u Avganistanu, otvoreno pokazivale nacističke poglede i vozile se sa svastikom na patrolnom vozilu. Naravno, pogledi čoveka su jedna stvar, a ubijanje nevinih ljudi koji ne učestvuju u borbenim dejstvima i ne predstavljaju pretnju – sasvim druga. Ali, kao što je proisteklo iz curenja tajnih dokumenata odbrambenih snaga Australije, pogledi pripadnika njihovih specijalnih jedinica odgovarali su njihovim delima – namerno su ubijali nenaoružane muškarce, žene i decu, nakon čega bi im na tela ostavljali oružje kako bi prikrili svoje zločine.

Takođe, Verleman pokreće temu tiranskih i autoritarnih režima. Pozivajući se na radove profesora Timotija Snajdera, on napominje da upravo ljude navikle na vršenje nasilja u inostranstvu takvi režimi kasnije privlače za vršenje nasilja protiv stanovništva unutar zemlje. Militarizovane formacije sastavljene od psihopata mogu se koristiti, na primer, za brutalno suzbijanje onih koji protestuju protiv korumpiranih vlasti. Ovde vredi napomenuti da je u takvim formacijama veoma rasprostranjena „kultura nekažnjivosti“ i da se prema civilnom stanovništvu odnose sa potpunom hladnokrvnošću.

Postojanje ovakvog problema ponovo otvara pitanje kako treba da se odnosimo prema hladnokrvnim, bezsrcnim i nemilosrdnim pojedincima koji mogu lako naneti štetu drugim ljudima, tj. prema pojedincima sa očiglednom disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskim predispozicijama. Očigledno je da oni predstavljaju neverovatno visoku opasnost za društvo. Ljudi sa zlonamernim namerama, na primer, korumpirani političari, mogu ih koristiti kako bi maksimalno efikasno vršili nasilje nad običnim, neviniim ljudima. To još jednom pokazuje da ovakvo stanje pojedinca moramo jednoznačno posmatrati kao patologiju i bolest koju je potrebno iskoreniti.

Voluntarist, Bitarh