Автор: Битарх

Kako su psihopatske predispozicije povezane sa autoritarnim pogledima i šta se potencijalno sa tim može učiniti

Voluntarist, Bitarh

Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?

Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.

Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.

Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.

Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.

Princip „nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti“ je nelegalan čak i u trenutnom pravnom sistemu

Voluntarist, Bitarch

Svi su sigurno čuli za princip prema kojem je svaka osoba kao da je obavezna poznavati zakone zemlje u kojoj se nalazi, i kršenje zakona zbog nepoznavanja istog ne oslobađa od odgovornosti. Ovaj princip je poznat još od vremena starog Rima i danas ga koriste sve države sveta.

Lako je razumeti poreklo ovog principa u starom Rimu, kada su svi zločini bili očigledni, na primer, krađa ili ubistvo. Prilikom činjenja takvih prekršaja zaista je nemoguće opravdati se neobaveštenošću o postojanju zakona koji to zabranjuje, jer svi ljudi koji žive u društvu još od ranog detinjstva znaju da su takva dela krivična. Međutim, moderne države su stvorile toliko zakona da ih može proučiti i precizno razumeti samo stručnjak za koga je to profesionalna delatnost, ali ne i prosečna osoba. Štaviše, zakoni se još i stalno menjaju, što je jednostavno nemoguće pratiti. To dolazi u protivrečnost sa drugim opšteprihvaćenim principom pravnog sistema većine zemalja sveta – realnošću izvršenja zahteva zakonodavstva. Na primer, ne može se zahtevati od morskog prevoznika da isuši okean kako bi podigao potonuli brod sa dragocenim teretom. Niti se može obavezati neko da se pojavi na sudu, kod istražitelja ili u vojnom zvanju po pozivu u roku od jednog minuta (teleportacija za sada postoji samo u naučnoj fantastici). Čak i u ratnom vremenu, nalog koji je unapred neizvodljiv smatra se kriminalnim i krivica će biti na komandiru koji ga je izdao. O ovom pravnom principu se obično retko seća, ali su ga nedavno američki pravnici uspešno iskoristili na sudu.

U SAD je postala široko poznata priča žene iz Teksasa koja je želela da glasa na predsedničkim izborima 2016. godine, ali nije imala to pravo jer je bila pod nadzorom (nešto slično probnoj meri) zbog „poreskog kriminala“. Ona to nije znala, niko joj nije saopštio da ne može glasati, i na izbore je odlučila ići samo zato što ju je majka ubedila. Ali sudu je bilo svejedno, njenu neobaveštenost su nazvali „nebitnom“ za sudski proces, i 2018. godine je osuđena na 5 godina zatvorske kazne. Tek 2022. godine je apelacioni sud preispitao ovu odluku na osnovu nedostatka dokaza da je bila obaveštena da nema pravo glasa. Praktično, sud je odlučio da ide protiv principa „nepoznavanje zakona ne oslobađa od odgovornosti“.

S obzirom na to da se pravni sistem u SAD oslanja na pravni presedan, može se očekivati da će takvih odluka u budućnosti biti mnogo više. To će, zauzvrat, svima pokazati da ljudi nemaju nikakvu obavezu da prate i pokušaju da ispune unapred neizvodljiv zahtev da budu upoznati sa bezbrojnim zakonima kojima stacionarni banditi pokušavaju da ih zastrašuju na svakom koraku.

Vlade već mogu razmišljati o tome da manipulišu osećanjima i ponašanjem ljudi pomoću raspršivanih preparata, zato smo i mi obavezni da se opiremo biološkim metodama

Voluntarist, Bitarch

Postoji izuzetno zanimljivo istraživanje Vojnom-mornaričkih postdiplumskih studija u gradu Monterey u državi Kalifornija o upotrebi oksitocina u policijske i vojne svrhe. Oksitocin je hormon koji pojačava poverenje i predisponira ka izgradnji poverljivih odnosa, što se predlaže koristiti za prisilno smanjenje nevolje ljudi da komuniciraju sa agentima sile. U njemu se takođe razmatraju različite metode dostave oksitocina, od kojih je najefikasnija inhalaciona, puštanje oksitocina putem ovlaživača vazduha, aerozolnog raspršivača ili drugog uređaja, jer pri inhalaciji on gotovo trenutno dospeva u mozak i počinje da deluje.

Neki od predloženih scenarija primene su prilično bezazleni i mogu biti korisni. To je stimulisanje poverenja kod deteta koje je žrtva ili svedok zločina, kod osobe koja izražava suicidalne namere, u scenariju uzimanja talaca radi sprovođenja uspešnih pregovora, kod kriminalaca radi njihove rehabilitacije, ili kod terorista, kako bi brzo poverovali podmetnutom novajliji.

Ali takođe se predlažu izuzetno mračni scenariji koji bi mogli omogućiti stacionarnim banditima (državama) da učvrste vlast, pa čak do izgradnje totalitarne diktature, bez suočavanja sa otporom. Prvi scenario je kontrola protesta putem stimulisanja poverenja protestnika prema policiji i snagama bezbednosti. Drugi scenario je borba protiv pobuna, uključujući masovno raspršivanje oksitocina, kako bi se steklo poverenje stanovništva i predisponiralo ono ka izdavanju pojedinaca koji su nepoželjni vlastima.

Vredi napomenuti da je ovo istraživanje objavljeno još 2007. godine, i na njemu je naznačeno da je „neklasifikovano“ (razgradirano) i „dozvoljeno za javni pristup“. Šta su američki vojnici mogli još smisliti u međuvremenu, što je tajno i nije u javnom pristupu, nama ostaje samo da nagađamo. Naročito s obzirom na postojanje takvih ideja u njihovoj prošlosti kao što su „gej-bombama“, koje bi pri bacanju na neprijateljske trupe trebalo da učine vojnike nesposobnim za borbu izazivajući snažno uzbuđenje.

Jedno je sasvim jasno – možemo sigurno pretpostaviti da stacionarni banditi žele da manipulišu našim osećanjima i ponašanjem, pribegavajući biološkim metodama uticaja. I moguće je da će im jednog dana uopšte biti dostupna sredstva sposobna da ljudima peru mozak i učine ih apsolutno pokornim.

Za takvu pretnju može se ponuditi jedno efikasno rešenje – delovati preventivno, takođe pribegavajući biološkim sredstvima koja se mogu lako i jeftino proizvoditi. Reč je o sredstvima za pojačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, čiji nedostatak dovodi do psihopatskih predispozicija i sposobnosti vršenja namernih i planiranih činova nasilja. Težnja da se ima nasilna vlast nad ljudima takođe je znak prisustva psihopatskih crta, i pojačanje inhibitora nasilja trebalo bi da predisponira osobu da to napusti. Takođe bi to trebalo da učini agente sile stacionarnih bandita nesposobnim da efikasno vrše činove nasilja.

Ali šta je sa dostavom takvih sredstava njihovim pacijentima? Treba napomenuti da agenti sile ne postoje izolovano od društva. Oni žive pored nas, hodaju istim ulicama, neće moći da jure neslaganjem u gasnim maskama, naročito ako ih neko zasuje bojom, naposletku, oni se regrutuju direktno iz društva. Oni nisu više zaštićeni od biološkog uticaja običnih ljudi nego obični ljudi od istog takvog uticaja sa njihove strane. Naročito će biti ranjivi ako sredstva za permanentno pojačanje inhibitora nasilja postanu dostupna i jeftina, na primer, preparati genske terapije. I pitanje je samo ko će preuzeti inicijativu u biološkim metodama uticaja, hoće li ljudi uspeti da pobede takvu patologiju kao što je disfunkcija inhibitora nasilja i iskorene je iz društva pre pojave efikasnih sredstava za pranje mozga.

Zašto je postizanje dobrovoljnih slobodnih odnosa nemoguće u društvu u kojem je previše ljudi sposobno da vrši nasilje

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav da je jedini obavezni uslov za postizanje slobode delovanja, dogovora i udruživanja stvaranje značajnih troškova za kriminalce. Navodno je dovoljno samo to da svako nanošenje štete neizbežno zahteva kompenzaciju, i da svi ljudi poseduju oružje, što će napade učiniti neisplativim (nemojte misliti da smo protiv posedovanja oružja – ono je korisno za evolucionu selekciju, ali sada govorimo o drugom). U tom slučaju, čak i ako bi svi bili psihopate, značajno nasilje u praksi ne bi nastalo. Štaviše, neko bi mogao reći da je nasilnost uopšte neophodna za slobodnog čoveka, na primer, da bi se lako ubijalo za bilo kakve napade na njegov račun i vršila nasilna osveta (po principu „oko za oko“). Ali mi možemo lako osporiti ovu poziciju i dokazati zašto je sloboda moguća samo u društvu mirnih ljudi.

Kao prvo, bilo bi glupo verovati da ljudi uvek deluju racionalno i dobro procenjuju koristi i rizike. Čak i u društvima gde su za krađu otsecani prsti i ruke, lopovi nisu potpuno nestali. A to se još više odnosi na psihopatske pojedince. Kao što istraživanja pokazuju, oni se previše koncentrišu na svoje ciljeve, propuštajući važne trenutke. Na primer, u zadatku gde su morali da prolaze kroz lavirint manipulišući polugama i izbegavajući one koje su bolno udarale strujom, dobro su se snalazili sa prvim uslovom, ali lošije od običnih ljudi sa drugim. U kockarskim igrama loše su savladavali dugoročne strategije, bilo im je važno da brzo ostvare ogroman dobitak, čak i rizikujući da sebe dovedu u minus. Takođe, psihopatski piloti u Drugom svetskom ratu su lako jurili za neprijateljem, zaboravljajući da prate gorivo, položaj drugih aviona i ostale faktore važna za pobedu.

Razumejući ovo, da li će još neko misliti da se psihopatski pojedinci mogu ubediti ili dovoljno zaplašiti tako da sigurno ne vrše nasilje, ne organizuju kriminalne grupe, ili čak ne pokušaju silom potčiniti sve i stvoriti sopstvenu vlast u društvu gde takva neće postojati? Ne zaboravimo da su današnje države nastale upravo nasilnim potčinjavanjem ljudi. I težeći položaju „stacionarnog“ bandita, „nomadski“ banditi su ignorisali rizik od smrti od ruku onih koji su se branili i svojih konkurenata.

Kao drugo, postoji mnogo načina nanošenja štete ljudima bez direktnog nasilja. Razne vrste manipulacija, uključujući tračeve, ucenama, pretnje, okretanje ljudi jednih protiv drugih, provociranje neprijateljske reakcije (kako bi vas predstavili drugima kao neadekvatne), iscrpljivanje, psihološko i ekonomsko nasilje i slično, što psihopate često koriste u potrazi za sopstvenom koristi. Biće nemoguće propisati sдерживаюće faktore i kazne za sve takve scenarije. A to znači, što je više psihopatskih pojedinaca oko vas, to će se više takve manipulacije primenjivati lično na vas, i umesto produktivnog delovanja, sve vreme ćete trošiti na to da se zaštitite od pokušaja da vam neko „igra po glavi“. Takođe, psihopatski pojedinci su skloni sabotaži kolektivnog rada zarad lične koristi.

Zamislimo sada suprotnu situaciju – psihopatskih pojedinaca nema ili ih je zanemarljivo malo. U takvom društvu sloboda međusobnih odnosa nastaje trenutno i bez dodatnih zahteva. U isto vreme, u društvu psihopata verovatno se može očekivati nešto slično onome što se trenutno dešava na Haitiju ili scenario filma „Nova Zemlja“, gde su silovnici poslati da žive na ostrvu organizovali masovni pokolj, a u jednom trenutku je mali njihov deo čak silom potčinio sve ostale i monopolizovao posedovanje resursa. I ako ne biste želeli u „slobodnom“ društvu svakodnevno učestvovati u ratu svih protiv svih, trebalo bi prvo pomisliti o iskorenjivanju takve patologije kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja, koja neke ljude čini psihopatski predisponovanim i sposobnim da lako nanose štetu drugim ljudima.

Mogu li psihopate osećati empatiju i po čemu se ona razlikuje od empatije normalnih ljudi

Voluntarist, Bitarch

Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.

Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.

Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.

Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.

Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.

Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.

Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.

Kako suze utiču na agresivnost

Voluntarist, Bitarh

Iz teorije mehanizma inhibicije nasilja znamo da zdrav pojedinac, prilikom posmatranja patnje (signala za pomoć) druge osobe, počinje da oseća osećaj odbojnosti i postaje predisponiran da prekine agresivne radnje prema njoj. Ovakav efekat je psihološki, a neuronski putevi odgovorni za njega aktiviraju se kao rezultat samog posmatranja patnje kao socijalnog signala. Barem smo tako mogli misliti ranije. Međutim, neka nova otkrića ukazuju na to da uticaj određenih signala za pomoć na inhibitor nasilja, konkretno plača, može biti hemijske prirode.

Pre nekoliko godina, u istraživanju na štecovima utvrđeno je da utrljavanje suza ženki u lice i druge delove tela mužjaka, koji su u eksperimentima imali ulogu „uljeza“, smanjuje agresivnost „rezidenata“ – mužjaka u čije su kaveze pušteni. U slučaju ispunjenja svih neophodnih uslova paradigme rezident-uljez, od pojedinca-rezidenta se može očekivati agresivan napad na pojedinca-uljeza. Međutim, kako je utvrđeno, ako uljez miriše na suze ženke, prema njemu neće biti ispoljena agresija. Pritom suze mužjaka nemaju takav uticaj.

Nedavno je sličan rezultat reprodukovan i na ljudima. Za merenje agresivnosti muškaraca korišćena je novčana igra sa provokacijama i mogućnošću da se „osvete“ za njih, ali bez ostvarivanja bilo kakve lične koristi od te osvete. Igračima je rečeno da igraju protiv druge osobe, iako su zapravo igrali protiv kompjutera. Pre igre, muškarci su 13 puta mirisali uzorke od 1 ml supstance u intervalima od 35 sekundi. Prva tri puta to je bio rastvor soli, preostalih deset – takođe rastvor soli u slučaju kontrolne grupe i suze žena u slučaju ispitivane grupe.

Kao rezultat, agresivno ponašanje u igri (težnja ka osveti za provokacije) kod muškaraca koji su mirisali suze žena bilo je niže za 43,7% nego kod kontrolne grupe. Takođe, pomoću MRT-a je utvrđeno da im se prefrontalni korteks i prednji deo insularnog režnja mozga nisu toliko snažno aktivirali kao rezultat provokacija tokom igre.

Naravno, kao što napominju psiholozi, u realnim situacijama mogu se pojaviti određena pitanja, na primer, zašto suze, uprkos izvanrednim rezultatima eksperimenata, ne igraju uvek značajnu ulogu u prekidanju domaćeg nasilja. Postoji pretpostavka da suze možda nisu značajne u odnosima između odraslih, a da je evoluciona uloga njihovog antiagresivnog uticaja zaštita dece od agresije, koja nisu sposobna da izjave da ona mora prestati, ali će mnogo plakati u slučaju njenog pojavljivanja. Eksperimenti sa dečjim suzama su još uvek u planu. Takođe su planirana istraživanja radi pronalaženja konkretne komponente suza koja izaziva antiagresivni efekat. To bi moglo pomoći u kreiranju i proizvodnji visoko efikasnog humanog sredstva za samoodbranu koje ne nanosi nikakvu štetu napadaču.

Šta uraditi ako ne želite da ponovite sudbinu Navaljnog

Voluntarist, Bitarch

Povodom onoga što se dogodilo, želeo bih da iznesem sopstveno mišljenje. Naravno, mnogi tuguju i izražavaju svoje saučešće. Međutim, sada bi trebalo govoriti o tome čemu nas ova priča može naučiti. Stvar je u tome što istupanje protiv ustaljenog sistema, pri čemu u mnogim zemljama sveta, potpuno otvoreno, igrajući po njegovim pravilima i pribegavajući standardnim i svima poznatim praksama, kao što je to činio tragično preminuli Aleksej, može biti veoma opasno i na kraju neproduktivno. Ali u savremenom svetu može se i treba pribegavati alternativnim pristupima koji u principu ne podrazumevaju direktnu konfrontaciju.

Dobrim primerom bih naveo to kako je neki anonim (ili grupa anonima) pod pseudonimom Satoši Nakamoto uništio „sveti“ monopol stacionarnih bandita (država) nad novcem, kreirajući bitkoin. On nikada nije pouzdano deanonimizovan, a njegov alat je bio uređen tako da čak i u slučaju potpune deanonimizacije, ili čak fizičke likvidacije tvorca, on ne bi prestao da postoji i funkcioniše, jer je decentralizovan. A anonimna i nedržavna platna sredstva i elektronske valute koje su postojala pre bitkoina, kao što su E-gold i Liberty Reserve, uništena su od strane vlade SAD-a zbog njihove centralizovane strukture i postojanja konkretnih neanonimnih tvoraca i rukovodilaca, koji su na kraju dobili veoma visoke zatvorske kazne.

U idealnom slučaju, stacionarni banditi uopšte ne bi trebalo da budu obavešteni da neko istupa protiv njih, niti bi trebalo da imaju mogućnost da dođu do onih koji to rade. Metode protivdelovanja moraju biti krajnje nestandardne i netradicionalne, najverovatnije se oslanjajući na moderne tehnologije. Ovde se takođe može pomenuti trenutni ratovi – sa popularizacijom modernih dronova, države su izgubile mogućnost efikasnog uništavanja proizvodnje visokotehnološkog naoružanja pri napadu na nekoga. Koliko god velika centralizovana vojna fabrika, koja proizvodi tradicionalno naoružanje tradicionalnim metodama, bila zaštićena ili skrivena, pre ili kasnije će biti bombardovana. A sa stotinama malih privatnih preduzeća koja dnevno proizvode hiljade dronova i nisu ujedinjena nijednom jedinstvenom upravnom strukturom, apsolutno se ništa ne može učiniti. Takav moderan, netradicionalan pristup proizvodnji visokotehnološkog naoružanja sposoban je da obezbedi zaštitu čak i onome ko se suočava sa neprijateljem koji ga višestruko nadmašuje po snagama.

Koje konkretno metode se mogu predložiti – odlučuju oni koji poseduju potrebne kompetencije u određenoj sferi. Ali mi, u okviru našeg projekta, možemo izneti jedan pristup koji se oslanja na nauku i moderne tehnologije. Razumevanjem da je sposobnost vršenja namernih, planiranih i ciljanih akata nasilja, bez ikakvog unutrašnjeg odbojanja i otpora, rezultat poremećaja kod pojedinca – disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, postaje moguća klinička terapija nasilnog ponašanja pomoću sredstava koja pojačavaju funkciju tog mehanizma. A u slučaju postojanja pretnje vršenjem nasilja od strane određenih privatnih pojedinaca ili predstavnika neke organizovane strukture, trebalo bi razmisliti o kreiranju borbene varijante takvog biološkog rešenja. Detaljnije o konceptu inhibitora nasilja uvek se možete informisati u našim materijalima.

Čak i ako dokažete svoj pravac pred sudom – niko vam neće kompenzovati uništen život

Voluntarista, Bitarh

Sećate li se sportskog automobila DeLorean, koji je korišćen kao mašina za vreme u trilogiji „Povratak u budućnost“? Prilično poučna je priča njegovog tvorca, Džona Deloreana. Čim je počeo sa proizvodnjom automobila, optužen je za prodaju narkotika. Kasnije je uspeo da dokaže da je priča bila montirana od strane FBI-a, ali je svo njegovo bogatstvo otišlo na plaćanje advokata. Takođe se može setiti mnogih priča kada je neko proveo desetinu ili dve godina u zatvoru, nakon čega se ispostavilo da je nevin. Naravno, u takvom slučaju može biti pružena novčana kompenzacija. Ali kako nadoknaditi gubitak značajnog dela života, često i „najboljeg“, kada je čovek još mlad, najproduktivniji, sposoban da lako zasnuje porodicu ili izgradi karijeru?

Čak i ako dokažete svoju pravičnost pred državnim sudovima, možete mnogo izgubiti. Daleko da nije u svim slučajevima će vam pripadati barem novčana kompenzacija, a ako je i dobijete, ona svakako neće pokriti gubitak dela života ili propuštenu dobit od sredstava koja ste morali potrošiti na postupke, a ne na investiranje. Stacionarni bandit, napravivši grešku, može lako uništiti vaš život.

Naravno, postoji argument da je to cena koju treba platiti za bezbednost, i da je sistemu dozvoljeno da žrtvuje živote nekolicine ako je u stanju da spasi mnoge. Ali da li osoba koja iznosi takav argument razume da se greške državnih vlasti plaćaju iz njenog sopstvenog novčanika? Država naime nema svoj novac. Da li bi on sam platio kompenzaciju netačno optuženom, da se ona ne uzimala iz njegovog novčanika putem lukavo uređenih i prilično skrivenih poreskih naplate? Teško, najverovatnije bi rekao da grešku treba da ispravi onaj ko ju je počinio, bez zahvatanja u njegov novčanik kao neznance. I da li bi podržao takav sistem kada bi se on sam našao među tih nekoliko žrtava? Najverovatnije bi ga takva situacija razbesnela.

Takođe, razgovori o poziciji dopustivosti žrtvovanja radi „višeg dobra“ navode nas na potrebu da se setimo kome je to uopšte svojstveno. Istraživanja u kojima su učesnici morali da rešavaju moralne dileme pokazala su da su psihopatske predispozicije povezane sa spremnošću na žrtvovanje. Na primer, to je dobro pokazalo rešavanje modifikovane dileme vagoneta, u kojoj treba odlučiti da li je dopustivo prići jednoj debloj osobi i gurnuti je pod vagonetu kako bi se ona zaustavila i spasilo petoro drugih ljudi koji su vezani za šine. Izbor u korist žrtvovanja bio je povezan sa povišenim nivoom svih pokazatelja psihopatije. I, vredi napomenuti, psihopatski pojedinci su u svojim odgovorima na različite dileme bili spremni da žrtvuju blagostanje drugih ljudi, ali nisu bili spremni da žrtvuju sopstveno blagostanje (oni, naravno, ne bi bacili sebe pod vagonetu).

Sada treba postaviti pitanje: po čemu se amoralan i okrutan izbor da se nevin čovek baci pod vagonetu radi spasavanja drugih ljudi, na koji se mogu odlučiti samo psihopatski pojedinci, razlikuje od izbora stacionarnog bandita da čoveku nametne takve troškove sudskih postupaka i primeni takve kazne koje mogu potpuno uništiti njegov život, kada postoji verovatnoća njegove nevinosti? Ako nameravamo da dopustimo drugo, onda ispada da je i prvo dopustivo. Ali većina nas su mirni i nepsihopatski pojedinci koji svojim rukama i odlukama ne bi mogli žrtvovati čoveka. Možda onda ne treba podržavati sistem koji to radi? I, ponovo, vi sami sigurno ne biste želeli da se odjednom nađete na mestu žrtve.

A ako neko nije protiv toga da sam postane žrtva za dobro drugih, onda mu treba ukazati na nešto u vezi sa našom osnovnom tematikom. U tom slučaju on, na primer, nema nikakvo pravo da zastupa poziciju nedopustivosti obavezne terapije za jačanje inhibitora nasilja kod pojedinaca sa njegovom disfunkcijom, opravdavajući to mogućom greškom u njenoj primeni na „nevine“. Zar nije tako?

Pinkerova greška – da li je društvo postalo mirnije zbog nastanka države?

Voluntarist, Bitarch

Jedno od poznatih dela Stivena Pinkera je knjiga „Najbolje u nama“. Na osnovu nje, društva koja su postojala pre nastanka poljoprivrednih civilizacija sa gradovima i monopolnim vladama patila su od hroničnog nasilja i beskrajnih ratova, a nivo nasilja je neumorno opadao tokom vremena, uključujući i posledice monopolizacije moći i zakona. Ali da li je nasilja zaista bilo sve manje, da li je nastanak države u tome igrao važnu ulogu i da li je čovek po prirodi okrutan?

Prema Pinkerovim podacima, za društva lovaca-sakupljača prosečan nivo letalnog nasilja iznosio je čak 14%. Ali odakle potiču ovi podaci? Analizirajući ih, antropolozi Daglas Fraj i Brajan Fergusoni utvrdili su da su oni netačni i predstavljaju „cherry picking“[1][2]. Na primer, Pinker navodi podatke o ubistvima u 8 plemenskih naroda, međutim, on ne kaže da su u slučaju dva od njih (Hivi i Ače) sva ubistva bila povezana sa istrebljenjem starosedelaca od strane graničara. A plemena su među sobom pokušavala da žive u miru. Uzimajući u obzir ove i druge slične slučajeve, koji se mogu objasniti kolonijalizmom, Pinkerovu procenu već sada možemo smanjiti dva puta, na 7%.

Ali i drugi njegovi podaci su sumnjivi. Savremena plemena su bila „zaražena“ kolonijalistima, trgovcima robljem, globalizacijom i jednostavnim zemljoradništvom. Oni imaju malo zajedničkog sa plemenima koja su živela pre hiljadu godina. Takođe, antropolozi mogu preferirati proučavanje nasilnijih društava. 20% Pinkerovih podataka je zapravo dostavio jedan čovek – Napoleon Šanjo, koji je kritikovan u zajednici antropologa, dopušta metodološke greške i čak je bio izgnan iz jednog plemena zbog nametljivog mešanja.

Koristeći drugi pristup, Fraj je pregledao uzorak od 186 društava koja su istraživali antropolozi. Samo 24 od njih su bila lovci-sakupljači, i samo za 8 njih je bilo mnogo pominjanja. U slučaju 7 od tih 8 društava, ubistva su prijavljena kao retka, ili čak potpuno nepostojeća pojava. Takođe je pregledao antropološku literaturu u potrazi za kulturama koje nikada nisu ratovale. Prebrojao je čak 70 takvih.

Kao što tvrdi Pinker, pozivajući se na 21 arheološki iskop, 15% divljaka je poginulo od nasilja. Međutim, neki od ovih podataka su veoma ograničeni, kao i to što mogu biti pogrešno protumačeni. Na primer, grobovi ljudi sa strelicama mogu značiti da su oni jednostavno bili lovci.

Mogu li se navesti bolji dokazi? Istraživanje do 3000 ostataka pronađenih u Francuskoj pokazalo je 1,9% slučajeva letalnih povreda. Njega nema na Pinkerovoj listi. Kao ni istraživanja 350 ostataka u Britaniji sa 2%, 418 ostataka u Srbiji i Rumuniji sa 2,3% ili 2500 u Japanu sa 2% tragova letalnog nasilja. Istraživanje 1107 ostataka u Evropi pokazalo je minimalnu procenu od 3,7% i maksimalnu od 5,5% letalnog nasilja. Ništa nije blizu Pinkerovih 15%.

Konačno, svi primeri koje Pinker navodi nisu stariji od 12 hiljada godina, tj. na njih je mogla uticati agrarna revolucija. I kao što piše antropolog Lesli Sponsell, „u fazi kulturne evolucije lovaca-sakupljača, koja je dominirala u 99% ljudskog postojanja… odsustvo arheoloških dokaza o ratovima dozvoljava pretpostavku da su oni bili retki ili su nedostajali tokom većeg dela ljudske praistorije“.

Kao rezultat, mogu se izvesti sledeći podaci o nivou letalnog nasilja: 2% za lovce-sakupljače, do 5% za društva nakon agrarne revolucije, 7% za savremene lovce-sakupljače, 5% za rane države i 3% za 20. vek. Oni potvrđuju Fergusonovu teoriju da su ratovi iznenada nastali u svetu bez ratova zbog komplikovanja socijalne strukture, kao i Frajeve reči da ne imamo posla sa neprekidnim padom nivoa nasilja, već sa krivom n-tipa.

Ljudi u društvima lovaca-sakupljača – socijalnom uređenju najbližem prirodnom stanju čoveka, živeli su u miru i rešavali mnoge probleme bez nasilja dugo pre nego što im je država nametnula disciplinu. Nije bilo nikakvog hobsovskog „rata svih protiv svih“, a podaci koji ukazuju na to su netačni i selektivni.

Da li konzumacija alkohola dovodi do nasilja

Voluntarist, Bitarh

Konzumacija alkohola se često povezuje sa pojavom pojačane agresivnosti kod čoveka. Svaki treći zločin počini se u stanju alkoholnog opijanja, a u slučaju nasilnih zločina, kao što su porodično nasilje i ubistvo, ovaj pokazatelj može dosegnuti čak 80%. Činilo bi se da je veza između alkohola i nasilja prilično direktna. Međutim, u ovom pitanju, kao i u mnogim drugima, ne treba praviti grešku preživelog – uzimati u obzir samo jasno primetne rezultate, ignorišući one koje nismo imali priliku da posmatramo. Ne postaju svi ljudi agresivniji usled alkohola. Naravno, neki od njih mogu postati besni pod njegovim uticajem, i to jasno primećujemo. Ali u isto vreme, drugi će početi da tuguju ili pokazivati neke druge emocije. Veoma važnu ulogu u tome kakvo ponašanje se može očekivati od konzumacije alkohola igra neurofiziologija čoveka.

Kao što su utvrdila istraživanja na primatima, razlika u radu serotoninskog sistema i negativan uticaj okruženja su važni faktori u agresiji izazvanoj alkoholom. Kod rezus makaka, stresne okolnosti, na primer razdvajanje od roditelja i socijalna izolacija u ranom uzrastu, dovodile su do suzbijanja rada serotoninskog sistema, pojačane agresivnosti i prekomerne konzumacije alkohola kada je on bio slobodno dostupan. Međutim, veoma je važno precizirati da negativan uticaj nije imao takav efekat na sve majmune – njemu su podlegli samo nosioci kratke alele gena transportera serotonina. U isto vreme, nosioci duge alele bili su otporniji i nisu iskusili negativne posledice takvog uticaja. Može se zaključiti da genetska predispozicija za veću osetljivost na stresne okolnosti, koja izaziva poremećaje u radu serotoninskog sistema, vodi ka povećanoj konzumaciji alkohola i agresivnosti.

Povećana konzumacija alkohola primećena je i kod mutantnih miševa kojima nedostaje gen serotoninskog 1B receptora, a stimulacija serotoninskog 1A receptora može dovesti do smanjenja njegove konzumacije. Takođe su istraživanja na miševima potvrdila da ne postaju sve jedinke agresivne usled konzumacije alkohola. Povećanje agresivnosti primećeno je samo kod jedinki koje su imale značajno snižene (za 49-76%) nivoe mRNA svih serotoninskih receptora (osim 3A) u prefrontalnom korteksu mozga i određene druge abnormalnosti u serotoninskoj funkciji.

Takođe vredi istaći da je empatija važan posredujući faktor u ovom pitanju. Tako, muškarci (ali ne i žene) sa niskim nivoom empatije pokazuju povećanu agresivnost usled konzumacije alkohola. Pored toga, na dva uzorka (kliničkom, koji se sastojao od 703 pacijenta psihičkih ustanova, i javnom, koji se sastojao od 870 studenata) bilo je pokazano da nivo psihopatskih crta posreduje uticaju alkoholne zavisnosti na vršenje nasilja nad romantičnim partnerima. Pritom je sama alkoholna zavisnost, odvojeno od psihopatskih crta, pokazala nedovoljnu povezanost sa nasiljem da bi se mogla smatrati faktorom koji ga predviđa. Kao što se napominje, istraživanja o nasilju nad romantičnim partnerima treba da uzmu u obzir potencijalnu ulogu psihopatije, naročito ako se proučava uticaj konzumacije alkohola.

Naravno, konzumacija alkohola u velikim količinama nosi mnoge negativne posledice za čoveka. Međutim, u slučaju da osoba pokazuje nasilno ponašanje pod uticajem alkohola, ne možemo svaliti svu krivicu samo na alkohol. On je samo još jedan provocirajući faktor, a ne uzrok nasilja, za koji zapravo treba tražiti terapijsko rešenje. Koren problema nasilnog ponašanja i povećanja nivoa psihopatskih crta kod pojedinca leži u poremećaju rada mehanizma inhibicije nasilja, za čije funkcionisanje je odgovoran serotoninski sistem. U slučaju pojavljivanja nasilja, upravo disfunkcija ovog mehanizma prvenstveno zahteva terapiju.