Автор: Битарх

Kako nametanje AML/KYC od strane države podstiče prevare

Jedan od zahteva države je identifikacija osoba koje učestvuju u finansijskim operacijama i izvora porekla njihovih sredstava. KYC procedure (poznaj svog klijenta) i AML (borba protiv pranja novca, koja se sastoji u analizi istorije transakcija) direktno su navedene u zakonima mnogih zemalja. Obično, kada neko želi da izvrši zamenu kriptovaluta preko „belog“ menjačnice ili berze, njegova transakcija se proverava AML sredstvima i, ako se oceni kao visokorizična, klijent je obavezan da prođe KYC – dostavi svoje podatke iz pasoša i podatke o izvoru porekla sredstava. Sve se ovo obrazlaže borbom protiv različitih zločina, prevara i čak terorizma. Međutim, kao što ćemo sada videti, slične procedure mogu, naprotiv, podsticati prevarantske aktivnosti.

Jednu od prevarantskih šema, direktno povezanih sa AML/KYC, otkriva kreator monitoringa kripto menjačnica antiswap.info. Kada neko želi da izvrši zamenu kriptovaluta, menjačnice vrše AML proveru transakcije preko spoljnih servisa. Ali metode rada takvih servisa izazivaju sumnje. Na primer, vi sami možda uopšte ne učestvujete u kriminalnim aktivnostima, ali ako su novčići koji su sada kod vas, deset transakcija pre toga bili uključeni u njih, oni će već biti smatrani „prljavim“, i moraćete da se deanonimizujete i nekako dokažete legalnost porekla sredstava.

Jedan od korisnika monitoringa kurs.expert ukazuje na slučajeve kada su ljudi jednostavno povlačili sredstva sa berzi koje se zatvaraju, a AML servisi za proveru su ih označili kao ukradena. Takođe, suštinu AML provera dobro je opisao jedan od komentatora foruma miningclub.info: „Prodao sam Vasi bicikl i kupio od Maše auto. Posle godinu dana se ispostavilo da je Vasa trgovao drogom i ostavljao pakete vozeći bicikl koji je kupio od mene novcem od drogaša. Ispada da sam ja saučesnik, a Maša vlasnica ‘prljavog’ novca. Zbog čega će joj blokirati račun, kao i kasu prodavnice gde je juče kupila kobasicu?“. Pored toga, mnogi komentatori tamo ukazuju na to da AML servisi mogu utvrditi rizik transakcije uopšte bez ikakvih osnova, jer niko ne proverava kako oni sprovode ovu proceduru.

Naravno, ako ne prođete AML proveru i menjačnici se ne svide vaši argumenti prilikom KYC-a (ili ako uopšte ne želite da se deanonimizujete), vaša sredstva mogu jednostavno biti ukradena, ili će vam odrediti ogromnu proviziju za njihov povraćaj. Kako piše kreator Antiswapa, trećina menjačnica navedenih na popularnom monitoringu Bestchange uhvaćena je u ovakvom ponašanju. Ali zašto onda skoro sve menjačnice tamo imaju idealan rejting? Stvar je u tome što oduzimanje novčića zbog neispunjavanja AML/KYC uslova Bestchange smatra isključivo krivicom klijenta, i sve žalbe po tom pitanju se prebacuju iz negativnih recenzija u neutralne, koje ne utiču na rejting menjačnica.

Pri tome, malo je verovatno da ćete otići da se žalite na takve menjačnice državnim organima, jer će i oni sigurno imati pitanja u vezi sa poreklom vaših sredstava, i tako možete samo sebi stvoriti nove probleme, a ništa ne vratiti. Na taj način, menjačnice sa nepoštenim vlasnicima i zaposlenima mogu praktično legalno baviti krađom i prevarama.

Na sajtu antiswap.info prikupljena je lista takvih prevarantskih menjačnica, kao i lista onih kojima se može verovati. Naravno, i među poverljivim menjačnicama je veoma malo onih koje otvoreno izjavljuju spremnost da vrše zamenu bez prisile na AML/KYC, jer se mnogi i dalje plaše represija od strane „stacionarnog bandita“ i javno izjavljuju da njihove aktivnosti odgovaraju njegovim zahtevima, čak i ako u stvarnosti ne vrše nikakve provere. To stvara poteškoće u pronalaženju menjačnica koje su zaista spremne da vrše anonimne transakcije. Ipak, važno je odvojiti otvoreno prevarantske menjačnice od onih kojima se sa velikom verovatnoćom može verovati.

Voluntarist, Bitarch

Pregled snimka Mihaila Požarskog o tome kako je zavoleo rat

Voluntarist, Bitarch

Mihail Požarski je objavio snimak u kojem je opravdavao nasilje i rat kao potpuno normalne ljudske pojave i instrumente za rešavanje problema, dok je protivnike rata na svaki način vređao i optuživao za neodrživost njihovog stava. Naravno, pre svega neodrživim može se nazvati stav samog Požarskog, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

Dobro je počeo kritikom radova Stivena Pinkera, koji tvrdi da je nivo nasilja tokom istorije opadao, a da je praistorijski čovek patio od hroničnih ratova koji su mogli odneti živote većine stanovništva. Pinker je zaista grešio, donosio je zaključke uzimajući u obzir samo primere koji su odgovarali njegovoj argumentaciji. Ali ako uzmemo u obzir sve arheološke i antropološke dokaze, videćemo da praistorijsko stanovništvo nije patilo od ratova – samo 2% pripadnika plemena lovaca-sakupljača iz prošlosti poginulo je usled nasilja. Nakon agrarne revolucije i nastanka država, nivo lethalnog nasilja porastao je na 5%, nakon čega je počeo opadati, iznoseći svega 3% za 20. vek (i to uzimajući u obzir krvave konflikte koji su se u njemu dogodili). Kako smatra antropolog Daglas Fraj, nivo nasilja u istoriji se menjao po „krivoj n-tipa“. Ove podatke Požarski uopšte ne pominje, i oni se ne uklapaju u njegovu argumentaciju.

Zato je odlučio da detaljno priča o nasilnosti šimpanzi i pozove se na primatologa i antropologa Ričarda Rangema, koji smatra da čovek ima urođenu sklonost ka okrutnosti. Nju on objašnjava evolutivnim nasleđem. Ali kao što pišu Robert Sasman i Dona Hart, evolutivni putevi čoveka i šimpanze razdvojili su se pre 8 miliona godina. Pritom su se između šimpanzi i bonobo ovi putevi razdvojili pre svega 2,5 miliona godina, što nije sprečilo one druge da budu miroljubiva bića. Požarski je takođe pomenuo bonobo, ali je pričao samo o agresivnosti njihovih ženki, ne pominjući da je njihova agresija pretežno odbrambena, kao i da kod njih uopšte nema ubistava. Pored toga, mnogi istraživači, uključujući antropologa Brajana Fergusona, smatraju da veći deo nasilja kod šimpanzi provocira mešanje ljudi u njihovu sredinu staništa, i da oni nemaju nikakvu urođenu predispoziciju za vršenje ubistava, kao ni čovek.

Požarski takođe navodi kao primer narod Dani, među kojima su ratovi i ubistva prilično česta pojava. Međutim, sa istim uspehom se mogu navoditi primeri naroda Palijar, Semai i mnogih drugih, koji su potpuni pacifisti. Osim toga, kao što napominje Daglas Fraj, na osnovu istraživanja dobijamo da je većina kultura (376 od 590 proučenih) bila ili apsolutno nenasilna ili sklona miru (učestvujući samo u neznatnim vojnim akcijama). I samo jedna trećina kultura je značajno učestvovala u ratovima, težeći konkretnim političkim ili ekonomskim ciljevima.

Zatim Požarski navodi pojedinačne primere nasilja u istoriji, što je pristup sličan pristupu istog tog Pinkera (korišćenje epizoda pogodnih za sopstvenu argumentaciju, ignorišući kompletnu sliku), govori da rat može biti pravedan ako se prihvati niz pravila koja smanjuju nanošenje štete (ali samo savetuje da ih prate, ne garantujući njihovo izvršenje u stvarnosti), a takođe napada pacifiste, predstavljajući ih bukvalno kao najgore ljude na svetu kroz neutemeljeno pripisivanje baš njima takvih praksi koje samo podstiču nasilje, kao što su udobravljivanje agresora ili vođenje rata protiv proglasenog „zla“, ne štedeći nikakve sile i ignorišući pravila.

Naravno, Požarski nijednom nije pomenuo stav antropologa, koji sasvim opravdano ne smatraju rat nečim prirodnim za čoveka, niti stav vojnih eksperata, prema kojem većini zdravih ljudi pripada jak unutrašnji otpor prema vršenju ubistava (ili kako to nazivaju istraživači psihe i neurofiziologije čoveka – mehanizam inhibicije nasilja), i da je samo mizerni broj pojedinaca sa visokim psihopatskim predispozicijama sposoban da se lako time bavi. Sve je to bilo ignorisano.

Zlostavljanje životinja, nasilje nad ljudima i psihopatija

Voluntarist, Bitarh

Radnje koje su okrutne prema životinjama ili dovode do njihove smrti bez opravdanog razloga, na primer, mučenje, nanošenje povreda, trovanje ili odbacivanje, mnogima će izgledati kao jasan znak da osoba koja to čini ima psihičke poremećaje i sasvim može biti sposobna da podjednako lako vrši nasilje nad ljudima. Zapravo, mnoga istraživanja su otkrila vezu između okrutnog tretiranja životinja i različitih oblika nasilja. Takođe, jedno od njih je detaljno istražilo vezu sa nivoom psihopatije.

Kao što pokazuje jedno švajcarsko istraživanje, ljudi koji su bili okrutni prema životinjama u detinjstvu, tokom svog života 3 puta češće vrše teške činove nasilja, kao što su pljačka, otmica ili napad[1]. A drugo istraživanje, sprovedeno na dva uzorka žena, pokazalo je vezu sklonosti ka takvom tretmanu sa proaktivnom agresijom, sadizmom, psihopatičnim predispozicijama i crtama bezosećajnosti i beskrušnosti[2]. Oko 60% pojedinaca koji izjavljuju da su u detinjstvu bili svedoci ili učesnici u okrutnom tretiranju životinja, takođe izveštavaju o iskustvu zlostavljanja dece ili nasilja u domaćinstvu. Ispostavilo se da je okrutno tretiranje životinja „crveni alarm“ za nasilje u porodici[3]. Konačno, prema podacima različitih istraživanja, od 23% do 77% domaćinstava u kojima se javlja nasilje od strane intimnog partnera, takođe pokazuje prisustvo okrutnog tretiranja životinja (a ako se pored stvarnog okrutnog tretiranja dodaju i pretnje da će se ono primeniti, dobijamo od 21% do 89% takvih domaćinstava)[4].

Ljudi koji okrutno tretiraju životinje u proseku imaju više pokazatelja psihopatije. Pritom je sa psihopatijom najsnažnije povezana primena mučenja nad životinjama. Prosečan rezultat za pojedince koji su vršili takve radnje prema PPTS testu iznosio je 13,04 poena, dok je za one koji to nisu činili bio 10,19 poena (prosečna razlika je iznosila 2,85 poena). Sledeća po jačini takve veze je ubijanje životinja (prosečna razlika je iznosila 2,65 poena), a nakon toga nanošenje štete životinjama (prosečna razlika je iznosila 2,34 poena)[5].

Može se sa sigurnošću tvrditi da je okrutno tretiranje životinja zaista povezano sa većom sklonošću osobe ka vršenju nasilja nad drugim ljudima. Takođe postoji značajna veza sa psihopatičnim predispozicijama, što može ukazivati na prisustvo psihičkih poremećaja. Posebno treba obratiti pažnju na poremećaje u radu mehanizma inhibicije nasilja, čime neki istraživači objašnjavaju nesposobnost određenih pojedinaca da percipiraju patnju životinja, kao i bezosećajni i prezriv odnos prema njima[2].

Kako korporativni psihopate utiču na uslove rada i dugoročni uspeh kompanije

Voluntarist, Bitarh

U biznisu sa brzom fluktuacijom kadrova i relativno površnom procenom ličnih osobina zaposlenih prilikom njihovog imenovanja na različite funkcije, često priliku za napredovanje dobijaju besramni i lažljivi korporativni psihopate. A njihove karakteristike, kao što su ultra-racionalnost i odsustvo emocionalne uznemirenosti i empatije prema drugim zaposlenima, čak mogu u početku delovati korisno u aktivnostima usmerenim na ostvarivanje profita. U međuvremenu, u dugoročnoj perspektivi, postupci korporativnih psihopata mogu dovesti do katastrofalnih posledica.

Počnimo od toga što mnogi zaposleni psihološki ne mogu da izdrže da budu njihovi potčinjeni. Kod psihopatičnih menadžera značajno se povećava fluktuacija kadrova. Takođe, zbog njih u kompaniji opada nivo kooperacije između različitih odeljenja. Na primer, psihopatični menadžeri mogu narediti zaposlenima da ne komuniciraju sa drugim odeljenjima na bilo koji način, osim preko njihovog posredovanja. To se radi kako bi prikrili prevarantske šeme koje sprovode. Još jedna odika upravljanja korporativnih psihopata je maltretiranje i zastrašivanje potčinjenih s ciljem da ih uključe u svoje šeme, kao i prisilno otpuštanje svih koji ne pristaju da im se bezrezervno potčine.

Pri tome, za više rukovodstvo, koliko god to kontraintuitivno zvučalo, psihopatični menadžeri deluju kao odlični radnici, jer se dobro snalaze u smanjenju novčanih troškova kompanije. Naravno, u stvarnosti to nije njihova zasluga, već je prisvajaju od drugih menadžera koje su prisilili na učešće u svojim šemama. Oni su vešti u tome da obmanjuju više rukovodstvo i prikrivaju maltretiranje kojim se bave prema svojim potčinjenim.

Naravno, u dugoročnoj perspektivi takve manipulacije i stvaranje nepodnošljivih uslova rada samo nanose štetu. Smatra se da su upravo korporativni psihopate često razlog bankrota kompanija. Dobri ljudi sa veštinama i talentima daju otkaz pod njihovim rukovodstvom, etička reputacija kompanije opada, kvalitet proizvoda se smanjuje, zbog čega se gube klijenti. Takođe, prevarom i manipulacijama korporativni psihopate dolaze do pozicija za koje nisu pogodni, dok istovremeno, radi sopstvenih ličnih interesa, „ućutkuju“ zaista iskusne radnike.

U istraživanjima se često navodi primer američkog kriznog menadžera Alberta Danlopa, koji se specijalizovao za „spasavanje“ kompanija, što je zapravo predstavljalo njihovo dovođenje u stanje pogodno za prodaju, potpuno ignorišući njihovu budućnost. Kako mnogi istraživači smatraju, on je bio psihopata. Na Vol Stritu je bio poznat po svom nemilosrdnom i zastrašujućem pristupu smanjenju troškova i bezdušnoj ravnodušnosti prema otpuštanju zaposlenih. Postavši generalni direktor kompanije „Scott Paper“, otuđio je imovinu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara, otpustio trećinu zaposlenih i nakon godinu dana uspešno je prodao konkurentu. Međutim, ta kompanija se već pokazala kao neizdrživa, a njena glavna kancelarija je zatvorena. U konačnici je oko 11 hiljada ljudi ostalo bez posla. Danlop je pak ostao sa 100 miliona dolara otpremnine. Slično je postupio i sa kompanijom „Sunbeam“. Nakon godinu dana njegovog upravljanja, kompanija je prijavila ogroman porast prodaje, a njene akcije su porasle za 50%. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila prevara. Na samom početku, Danlop je stvorio utisak da kompanija trpi ogromne gubitke, kako bi kasnije izgledalo da se njena situacija naglo promenila na bolje. Na kraju je zbog prevare završio na klupi optuženih, a kompanija je bankrotirala.

Rukovodioci u čijoj ličnosti se prepoznaju crte psihopatije, kao što su nemilosrdnost i bezdušnost, stvaraju nepodnošljive radne uslove i u potrazi za isključivo ličnom koristi mogu čak uništiti kompaniju. Takvih pojedinaca treba se plašiti; oni nikada ne bi smeli dobiti rukovodeće pozicije, barem dok ne prođu terapiju koja ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje su i nemilosrdni psihopate.

Zašto su fizičke „kazne“ dece apsolutno nedopustive

Voluntarist, Bitarch

Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.

Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:

– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).

Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.

Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.

Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

Voluntarist, Bitarh

Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

Kako nastaje dominantno ponašanje i koja je razlika između socijalne i agresivne dominacije

Voluntarist, Bitarh

Dominantno ponašanje je težnja da se promoviše sopstvena inicijativa, usmeravaju i kontrolišu postupci drugih. Takvo ponašanje karakteriše visoko samopouzdanje i sigurnost u sopstvene odluke. Ali zašto neke životinje ili ljudi uopšte pokazuju dominantnije ponašanje od drugih? Takođe, kakva je veza između dominacije i agresije? Odgovori na ova pitanja za neke mogu biti potpuno neočekivani.

Počnimo od jednog zanimljivog eksperimenta. U njemu su posmatrane grupe ljudi koji su međusobno interagovali tokom 28 dana. Sa različitim periodima, različiti učesnici eksperimenta primali su placebo ili triptofan – supstancu koja učestvuje u sintezi serotonina. Raniji eksperimenti su pokazali da primanje triptofana i generalno povećanje nivoa serotonina smanjuju agresivno ponašanje kod životinja i ljudi. Međutim, takođe je bilo poznato da povećanje nivoa serotonina kod životinja stimuliše dominantno ponašanje. Ovaj rezultat je takođe reprodukovan i kod ljudi.

U okviru eksperimenta, ponašanje učesnika je podeljeno u 4 kategorije. Dominantno ponašanje, kao što je izražavanje sopstvenog mišljenja, postavljanje ciljeva za druge ljude i slično, značajno se pojačavalo kada bi osoba primila triptofan. Istovremeno, značajno je slablilo svadljivo ili konfliktno ponašanje, koje karakterišu obmana, neuzdržanost, podizanje glasa na druge i slično. Podređeno ponašanje (sklonost izbegavanju odgovornosti i praćenju drugih čak i u slučaju neslaganja sa njima) takođe je slablilo, ali samo malo, dok se kompromisno ponašanje nije menjalo.

Neko može smatrati da dominantna jedinka po svojoj prirodi mora biti agresivna. Ali kao što vidimo, primanje sredstva poznatog po svom antiagresivnom efektu dovelo je do pojačanja dominantnog ponašanja. Uostalom, ovde nema nikakve kontradikcije. Čak i proučavanje ponašanja životinja, na primer, vukova, pokazuje da alfa-mužjaci ne smeju biti agresivni prema svojim podređenima niti ih na bilo koji način prisiljavati. Napadi alfa-mužjaka na podređene jedinke su izuzetno retki. I vođa čopora, po pravilu, je najstariji mužjak, otac porodice, a mit prema kojem je hijerarhija u čoporu vukova strogo vertikalna i na njenom čelu je najagresivniji mužjak koji je svoj položaj stekao nasiljem, uopšte je zasnovan na proučavanju vukova koji se drže u kavezima, a ne onih u divljoj prirodi. Takođe razmislite, koji čopor ima veće šanse za preživljavanje – onaj koji je složan i kooperativan, ili onaj u kojem jedni nasilno potčinjavaju druge i svi se međusobno sukobljavaju?

Istraživanja takođe demonstriraju da se dominacija kod ljudi može podeliti na dva oblika – socijalnu i agresivnu. Za oba oblika dominacije karakteristično je samouvereno i lidersko ponašanje. Međutim, neki dominantni pojedinci biraju strategije u kojima se oslanjaju na druge ljude (na primer, podređene) i skloni su socijalnom učenju (korišćenju rešenja koja su se pokazala uspešnim kod drugih ljudi). U isto vreme, drugi pojedinci pribegavaju agresivnim i makijavelističkim strategijama. Oni nisu skloni da se oslanjaju na socijalne informacije, čak i ako to može biti korisno. Takođe, socijalno dominantni pojedinci imaju bolje odnose sa ljudima u okruženju i dobijaju veće priznanje svojih liderskih kvaliteta nego agresivno dominantni pojedinci.

Kao što vidimo, pravi „alfa“ nije onaj ko je najagresivniji i spreman da nasilno primora druge na pokornost, već onaj ko se dobro odnosi prema drugima, daje im primer i dobija priznanje svojih liderskih kvaliteta bez pribegavanja nasilnom prisiljavanju. I sudeći po istraživanjima, za takvo, zdravo dominantno ponašanje odgovaran je serotoninski sistem (veza je dvosmerna – povećanje nivoa serotonina stimuliše takvo ponašanje, a postizanje visokog socijalnog položaja dovodi do veće proizvodnje serotonina), koji je takođe odgovoran za funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja, koji sprečava nasilno ponašanje i nanošenje štete drugima.

Esencijalizam i konstruktivizam

Voluntarist, Bitarh

Možda ste, dok ste polagali testove političkih stavova poput PolitiScales, naišli na skalu kao što je konstruktivizam–esencijalizam. Ako neko nije upoznat sa ovim pojmovima, u ovom tekstu ćemo ih ukratko opisati, uključujući i razmatranje iz ugla problema koje ovde proučavamo.

Pozicija konstruktivizma zastupa stav da čoveka stvara sredina (naročito socijalna) u kojoj se nalazi, i da su njegove osobine ličnosti stečene. S druge strane, esencijalizam tvrdi da postoje određene urođene i prirodne karakteristike koje čine čoveka onim što on jeste.

Konstruktivizam se lako može uočiti kada neko pokušava da objasni određene društvene pojave, uključujući društvene odnose između ljudi, pozivajući se isključivo na samu društvenu sredinu kao uzrok njihovog formiranja u obliku u kojem ih posmatramo. Izrazito konstruktivističkim može se nazvati pristup SSSR-a, koji se sastojao u stvaranju novog „sovjetskog čoveka“ – promeni same psihologije ljudi putem njihovog ponovnog vaspitanja u novoj sredini uz indoktrinaciju komunističkom ideologijom. Istakav je i pristup istraživanja rodnih uloga koja se trenutno sprovode na Zapadu, prema kojima pojmovi muškarca i žene nisu biološki determinisani – ljudi se ne rađaju kao muškarci i žene, već to postaju. Sličan pristup se primenjuje i u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe. U ovim i nizu drugih radova, esencijalizam je izložen ogromnim kritikama, uz optužbu da ova ideja fiksira biološki determinisanu razliku između muškaraca i žena, različitih rasa i etničkih grupa.

Konstruktivizam se teško može nazvati produktivnim pristupom, barem iz razloga što ignoriše zaista naučno razumevanje toga kako je čovek sazdan, njegova psihologija i ponašanje. Mnogo toga kod čoveka je ipak biološki determinisano, a sredina učestvuje u njegovom razvoju, uključujući razvoj ličnosti, isključivo u povezanosti sa urođenim biološkim predispozicijama koje najčešće posreduju njenom uticaju. Sada nećemo razmatrati potvrdu ovakvog pogleda u svim mogućim oblicima društvenih pojava, već ćemo se osvrnuti na podatke koje imamo o takvoj pojavi u društvenim međuljudskim odnosima kao što je nasilje.

Na primer, poznato je da dok se sklonost ka reaktivnoj (afektivnoj i impulsivnoj) agresiji može podjednako objasniti genetikom i sredinom, proaktivna (instrumentalna i namerna) agresija je pretežno objašnjiva genetikom, a sredina, ako i dovodi do njenog nastanka, to po pravilu čini uz prisustvo genetske predispozicije za to. Takođe, kod antisocijalnog ponašanja dece u povezanosti sa određenim karakteristikama primarne psihopatije, kao što su crte ravnodušnosti i bezdušnosti, zapaža se izuzetno visok nivo nasleđivanja. Pored toga, takvo ponašanje, koje je često namerno, veoma je teško ispraviti. U isto vreme, samo po sebi antisocijalno ponašanje, bez crta ravnodušnosti i bezdušnosti, ima samo umerenu naslednost, često nije namerno i lako se ispravlja tokom vaspitanja dece.

Ovi i drugi slični dokazi dobro odgovaraju teoriji mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj zdrava osoba poseduje urođenu sklonost da oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I odsustvo takve sklonosti treba posmatrati kao patologiju, a ne kao nešto što nastaje isključivo iz društvenih razloga. Naravno, poboljšanje društvene sredine može značajno smanjiti pojavu takve patologije. Međutim, čak i u pitanju agresivnog ponašanja, sredina ne utiče podjednako na pojavu njegovih različitih oblika. Zato je za garantovano rešavanje problema neophodno lečiti i patologiju, jer se u svakoj sredini mogu pojaviti pojedinci koji ne osećaju ni najmanji unutrašnji otpor prema tome da ostvare svoje ciljeve kroz namerno nanošenje štete drugim ljudima.

Kako su psihopatske predispozicije povezane sa autoritarnim pogledima i šta se potencijalno sa tim može učiniti

Voluntarist, Bitarh

Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?

Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.

Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.

Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.

Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.

Princip „nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti“ je nelegalan čak i u trenutnom pravnom sistemu

Voluntarist, Bitarch

Svi su sigurno čuli za princip prema kojem je svaka osoba kao da je obavezna poznavati zakone zemlje u kojoj se nalazi, i kršenje zakona zbog nepoznavanja istog ne oslobađa od odgovornosti. Ovaj princip je poznat još od vremena starog Rima i danas ga koriste sve države sveta.

Lako je razumeti poreklo ovog principa u starom Rimu, kada su svi zločini bili očigledni, na primer, krađa ili ubistvo. Prilikom činjenja takvih prekršaja zaista je nemoguće opravdati se neobaveštenošću o postojanju zakona koji to zabranjuje, jer svi ljudi koji žive u društvu još od ranog detinjstva znaju da su takva dela krivična. Međutim, moderne države su stvorile toliko zakona da ih može proučiti i precizno razumeti samo stručnjak za koga je to profesionalna delatnost, ali ne i prosečna osoba. Štaviše, zakoni se još i stalno menjaju, što je jednostavno nemoguće pratiti. To dolazi u protivrečnost sa drugim opšteprihvaćenim principom pravnog sistema većine zemalja sveta – realnošću izvršenja zahteva zakonodavstva. Na primer, ne može se zahtevati od morskog prevoznika da isuši okean kako bi podigao potonuli brod sa dragocenim teretom. Niti se može obavezati neko da se pojavi na sudu, kod istražitelja ili u vojnom zvanju po pozivu u roku od jednog minuta (teleportacija za sada postoji samo u naučnoj fantastici). Čak i u ratnom vremenu, nalog koji je unapred neizvodljiv smatra se kriminalnim i krivica će biti na komandiru koji ga je izdao. O ovom pravnom principu se obično retko seća, ali su ga nedavno američki pravnici uspešno iskoristili na sudu.

U SAD je postala široko poznata priča žene iz Teksasa koja je želela da glasa na predsedničkim izborima 2016. godine, ali nije imala to pravo jer je bila pod nadzorom (nešto slično probnoj meri) zbog „poreskog kriminala“. Ona to nije znala, niko joj nije saopštio da ne može glasati, i na izbore je odlučila ići samo zato što ju je majka ubedila. Ali sudu je bilo svejedno, njenu neobaveštenost su nazvali „nebitnom“ za sudski proces, i 2018. godine je osuđena na 5 godina zatvorske kazne. Tek 2022. godine je apelacioni sud preispitao ovu odluku na osnovu nedostatka dokaza da je bila obaveštena da nema pravo glasa. Praktično, sud je odlučio da ide protiv principa „nepoznavanje zakona ne oslobađa od odgovornosti“.

S obzirom na to da se pravni sistem u SAD oslanja na pravni presedan, može se očekivati da će takvih odluka u budućnosti biti mnogo više. To će, zauzvrat, svima pokazati da ljudi nemaju nikakvu obavezu da prate i pokušaju da ispune unapred neizvodljiv zahtev da budu upoznati sa bezbrojnim zakonima kojima stacionarni banditi pokušavaju da ih zastrašuju na svakom koraku.