Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Ideja sistejdinga, odnosno stvaranje kontraktnih jurisdikcija na plivajućim platformama ili veštačkim ostrvima u međunarodnim vodama, čini se kao prilično zanimljivo rešenje problema potrebe da se bude potčinjeno monopolnim i nasilnim stacionarnim banditima u obliku država. A kolonizacija nebeskih tela van Zemlje je uopšte neophodnost bez koje čovečanstvo ne može preživeti u dugoročnoj perspektivi. Međutim, na ove opcije se ne može računati kao na realnu mogućnost bekstva od stacionarnog bandita dok on još uvek postoji, kao i dok je sposoban i spreman da primeni nasilje.
Zapamtite: ako vi možete negde da stignete, onda može stići i stacionarni bandit. To su nam već pokazali primeri republike Minerve, Liberlanda i plivajuće platforme u blizini obala Tajlanda. U svim ovim slučajevima pokušaj bekstva od države završio se njenom invazijom. Takođe, na vas može biti primenjeno raznovrsno distanciono naoružanje, na primer, granatiranje raketama. To je najjednostavnija varijanta za vlasti da se otarasaju udaljene neposlušne jurisdikcije bez ikakvog rizika za sebe.
Ne treba takođe zaboraviti još jednu činjenicu. Stvaranje jurisdikcija udaljenih od ostatka sveta nosi ogromne troškove, takve jurisdikcije je teško razvijati i one su neprivlačne za mnoge ljude zbog nedostupnosti ili visoke cene mnogih pogodnosti.
Da bi se zaštitili od napada stacionarnih bandita, ljudima koji su odlučili da izađu iz njihove jurisdikcije potrebna su određena sredstva za odvraćanje napada i samoodbranu. Slobodni ljudi moraju biti naoružani, osim toga, moraju imati mogućnost da zaprete bilo kom potencijalnom agresoru nanošenjem neprihvatljive štete. U savremenim uslovima, najdostupnije sredstvo odvraćanja ovog tipa mogu biti uzorci opasnih virusa – preteći njihovim puštanjem može se naterati liderstvo države da vas ostavi na miru. Ali, bez obzira na to koje sredstvo odvraćanja i samoodbrane bude izabrano – njega je najlakše primeniti ako se ne pokušava pobeći od stacionarnog bandita što dalje, inače on može, ponovljam, uništiti vas distancionim naoružanjem bez ikakvog rizika za sebe. Takođe, ne zaboravimo na etički momenat — virusi su neizbirivo OMP (oružje masovnog uništenja), koje može pogoditi celokupno stanovništvo planete, uključujući i one koji nemaju nikakve veze sa agresivnim akcijama vlade. Primena ovog oružja potpuno je u suprotnosti sa libertarianskom etikom, a bez ovakvog oružja odvraćanja, stacionarni bandit će pre ili kasnije doći do vaše KJ, čak i ako se ona nalazi na Marsu. To je realna politika.
U konačnici imamo sledeće: do udaljene jurisdikcije se sasvim može stići u cilju njenog potčinjavanja, ona se može prilično lako uništiti distanciono, a život u njoj je neprivlačan za većinu ljudi. Uzimajući sve ovo u obzir, najprofitabilnija strategija je težnja ka postizanju slobodnog društva tamo gde se trenutno nalazite, ili, ako vam ipak simpatiše ideja naseljavanja ranije neizmenda zemalja, onda ih treba birati među najdostupnijim, najkomfornijim i ekonomski najprofitabilnijim teritorijalnim oblastima, a ne među ostrvima u okeanu ili uopšte kosmičkim objektima. A za učvršćivanje svojih namera treba koristiti raznovrsna sredstva odvraćanja i samoodbrane – tada niko neće moći da vam nastavi namećati svoju nasilnu vlast. Samo stvaranje udaljenih jurisdikcija, na primer u istim okeanima ili svemiru, zadatak je kojim se može baviti tek nakon uklanjanja mogućnosti primene nasilja od strane trenutnih stacionarnih bandita, kako se ne bi plašili invazije ili uopšte distancionog uništenja sa njihove strane.
Komentar Aleksandra Tatarkova:
Ako se država ucenjuje virusnim napadom u slučaju agresije, onda je logično svoju bezdržavnu teritoriju organizovati upravo u glavnim gradovima!
Na primer, proglasiti slobodnim jedan konkretan mikrorejon.
Logika je sledeća: Svoju sopstvenu prestonicu sigurno neće bombardovati. Pri tome, u slučaju agresije države protiv slobodne teritorije, mnogo je lakše zatruti njihove akumulatore vode.
Što se tiče ideje odlaska na kraj sveta, koju je Svetov propagirao – tu je istorija sa „Hramom sunca“ tipičan primer. Činilo se da nisu štetili državi, otišli su u gluvinu koju ne možeš naći na mapama, čak nisu odbijali da plaćaju poreze i nisu iznosili zahteve…
Za državu je povodom za kaznenu operaciju bio sam činit njihovog postojanja. Njima nisu potrebni drugi razlozi!
P.S. Mi ne pozivamo na korišćenje virusa, to je ideja Aleksandra Rozova, koja bar izgleda realistično u poređenju sa naivnim snovima sistejdera, iako je to krajnje nehumano. Mi se uvek izjašnjavamo za opciju iskorenjivanja agresivnog nasilja kao takvog, tada neće biti ni problema sa stvaranjem KJ!
U kontekstu nedavnih blokada konzervativnih grupa i resursa od strane zapadnih korporacija, kao i zbog starijih prigovora upućenih meni povodom toga što sam pozivao na učešće u blokadi Jutjub kanala propagandiste Vladimira Solovjova, želeo bih da iznesem svoje mišljenje o svom, kao i generalno libertarianskom/voluntarističkom stavu u vezi sa slobodom govora.
Kao što znamo, ideja voluntarizma sastoji se u tome da se iskoreni svaki oblik nasilja i silom nametne prisile u odnosima između ljudi, odnosno da se dostigne stanje maksimalne slobode delovanja, dogovora i asocijacije. Odmah se može reći da blokada sadržaja bilo koje vrste od strane bilo koje platforme nije nasilna radnja, a samim tim to nije ono protiv čega voluntarista može biti. Međutim, u savremenom svetu se stvorila takva situacija da su velike društvene platforme u velikoj meri zavisne od država, one su sa njima u bliskoj saradnji (naročito sa policijom i tajnim službama), a takođe često od njih dobijaju monopolne privilegije i subvencije. De facto, one u određenoj meri rade od sredstava poreza oduzetih od ljudi, i sve dok to ostane tačno, one, po mišljenju mnogih ljudi, ne mogu biti ništa drugo do javnih servisa na koje bi sloboda govora trebalo da se primenjuje u apsolutnoj (ili skoro apsolutnoj, uz male ograde) meri. Takođe se često susrećem sa mišljenjem da čak i u uslovima slobodnog društva je potrebno vršiti pritisak na sve velike društvene platforme kako bi i one kod sebe podržale potpunu slobodu govora.
Međutim, ne zaboravimo da je za nas najglavnji problem nasilje. Protiv njega se mora boriti. I u toku te borbe ni u kom slučaju ne sme se dozvoliti širenje i popularizacija nasilničkih ideja, jer će to samo provocirati nove akte nasilja, što će dovesti do mnoštva negativnih eksternalija (o kojima sam mnogo pričao u materijalima svog kanala i javne stranice) i u budućnosti može se za sve nas završiti kao potpuna katastrofa (neko ko želi da reši svoje probleme putem nasilja može čak koristiti oružje masovnog uništenja, na primer, pustiti na slobodu veoma opasan virus).
Razumevanje ovoga nam će omogućiti da formulišemo odgovor u vezi sa tim kakva politika treba da se primenjuje sada na takozvanim javnim društvenim platformama, kao i koja je neophodna pri vršenju pritiska (osim silovnog, koji je naravno nedopustiv) na bilo koje platforme takve vrste uopšte. I to je – sloboda govora je dopustiva u svim slučajevima, osim u slučajevima pozivanja na nasilje.
Ideje u čijoj je osnovi silovno nametanje ne smeju biti dopuštene za objavljivanje na takvim platformama. Ljudi koji pozivaju na iniciranje nasilja prema bilo kome moraju biti blokirani, prema njima se takođe može primeniti opšti ostracizam sve dok ne odluče da odustanu od nasilničkih težnji. Takođe su nedopustivi pozivi na kažnjavanje ljudi od strane državnih organa, pošto se takva kažnjavanja realizuju silovnim metodama. Naravno, ovo se ne odnosi na pozive za samoodbranu svim sredstvima u slučaju iniciranja nasilja od strane bilo kog agresora, pošto je ova radnja usmerena na prekid akta nasilja koji se već vrši i uklanjanje povezanih negativnih eksternalija.
Zaključak: nasilnike je potrebno podvrgnuti ostracizmu, a nasilničke ideje ne treba dopustiti za objavljivanje i širenje na društvenim platformama. Takođe je potrebno vršiti pritisak (naravno nenasilan) na bilo koje društvene platforme s ciljem da se od njih izdejstvuje blokada ljudi i materijala koji pozivaju na nasilje. U slučaju materijala druge vrste – sve se rešava privatnim putem, svaka platforma sama odlučuje šta će objavljivati, a šta ne, i svaki čovek odlučuje da li će koristiti tu ili drugu platformu, i da li će prema njoj uvesti personalne sankcije ako mu se ne sviđa sadržaj koji se na njoj objavljuje.
U razgovorima o tome kako postići stanje nenasilnog osuživotstva, često se iznosi argument da bez silovitog uvođenja principa nenasilja ionako ništa neće funkcionisati, jer će ostati ljudi koji neće dobrovoljno prihvatiti nenasilje. Ponekad se može stvoriti i potpuno pogrešan utisak da zagovornici nenasilja navodno žele iskoreniti nasilje upravo pomoću sile, odnosno nasiljem sa svoje strane, čime se sami predstavljaju kao kontradiktorni nasilnici koji napadaju slobodu ljudi koji ih okružuju. Naravno, to ne odgovara stvarnosti. Ali kako se ipak bez silovitog uvođenja može postići stanje nenasilja? Za to je potrebno razmotriti dva pristupa ovom pitanju.
Prvi pristup sastoji se u izravnavanju Balansa Potencijala Nasilja i on sam po sebi podrazumeva nemogućnost silovitog prisiljavanja (na primer, u formatu države), budući da apsolutno svaki subjekt može odbiti napad i naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Samo agresivno nasilje kao fenomen može se iskoreniti dvema metodama. Prilikom korišćenja blaže metode, dovoljno je samo da žrtva napada može da obezbedi agresoru neprijatne i bolne senzacije pomoću neletalnih sredstava samoodbrane, i time smanji njegovu težnju ka ispoljavanju nasilnog ponašanja u budućnosti (ovakav pristup se čini najefikasnijim u slučaju uvođenja blagog BPN-a od detinjstva). To bi trebalo biti sasvim dovoljno da se spreči formiranje i reprodukcija hijerarhija dominacije (priznajmo iskreno — jedna od varijanti takve hijerarhije u ljudskom društvu je stacionarni bandit). Stroža metoda podrazumeva samoodbranu pomoću letalnih sredstava, a samim tim i likvidaciju svakoga ko je sposoban da počini čin napada, što će kod ljudi učvrstiti nenasilno ponašanje evolutivnim putem.
Drugi pristup podrazumeva korišćenje biotehnoloških metoda za razvoj i primenu genoterapije kako bi se reprodukovao rezultat dejstva prirodne selekcije kod naoružanih vrsta (ježevi, bodljikavci, neke otrovne zmije i insekti koji nisu sposobni da iniciraju intranasilje unutar vrste) bez direktnog uklanjanja agresora iz populacije, već uvođenjem u njihov DNK potrebnih varijanti gena pomoću virusnog vektora koji kod čoveka izaziva gađenje prema iniciranju nasilja. Ona se može promovisati na isti način kao i bilo koja druga vakcina protiv opasnih bolesti (a nasilje je sigurno čak i mnogo opasnije od njih).
Ali kako postići da ovakva genoterapija bude prihvaćena od strane svih bez silovitog uvođenja? Čak i ako se uspe ubeđuje mnogi da je prihvate dobrovoljno, i dalje će ostati oni koji to neće želeti. Međutim, i za ovaj problem postoji rešenje.
Prvo, ljudi koji su odlučili da prihvate genoterapiju mogu koristiti nenasilne metode pritiska (kao što su ostracizam ili finansijske sankcije) prema onima koji to još nisu uradili i pokazuju nasilne sklonosti. Na primer, bračni par je odlučio da se ne vakciniše i da ne vakciniše svoju decu, pri čemu se kod njih beleži mnogo slučajeva agresivnog ponašanja. U društvu u kojem je rasprostranjena podrška ideji nenasilja, biće im veoma teško pronaći školu za obrazovanje svoje dece, jer u takvim okolnostima malo ko će želeti da rizikuje primajući potencijalne huligane koji maltretiraju druge učenike. Ili, na primer, osobi može biti odbijena bankarska usluga, jer postoji rizik da, imajući patološku sklonost ka agresivnom nasilju, može početi da finansira terorističku ili bilo koju drugu nasilnu aktivnost, što bi odrazilo na reputaciju same banke, a potencijalno i dovelo do žrtava među njenim osobljem i rukovodiocima.
Drugo, strelice sa genoterapijom mogu se koristiti kao sredstvo samoodbrane. Napad na osobu naoružanu takvim strelicama značilo bi za agresora njegovu uspešnu vakcinaciju i oslobađanje od nasilnih sklonosti. Čak i ako osoba koristi plaćene agente za napad, oni se mogu vakcinisati, a bez njih on više neće predstavljati nikakvu pretnju.
Kao rezultat, vidimo da stanje nenasilja može biti postignuto različitim nenasilnim metodama, u potpunosti u skladu sa principom neagresije (NAP). To nije ideja koja zahteva uvođenje odozgo ili koja uopšte nema šanse da bude ostvarena u stvarnosti. S obzirom na koristi koje se dobijaju iskorenjivanjem nasilnih sklonosti u društvu, bilo bi razumno podržati realizaciju nekog od prethodno navedenih pristupa (ili čak svih odjednom).
Nedavno sam uradio niz grafičkih materijala na temu nasilja i nenasilja. U njima su prikazani problemi fenomena kao što je nasilje, načini njegovog uklanjanja, kao i alternativni instrumenti za postizanje određenih ciljeva.
Sve slike su klikabilne, takođe je dostupan arhiv sa originalima materijala za štampanje u obliku letaka.
Ispostavilo se da postoji prilično velika „sekta“ pristalica Borisa Bojaršinova, koji negira opasnost oružja masovnog uništenja (OMU). On konstantno ponavlja otprilike ovakvu „mantru“ o beskorisnosti nuklearnog oružja (NO). Njegov profil je fizika, pa se većina razmišljanja odnosi konkretno na NO, ali ponekad govori nešto slično i o virusima (sećam se da je Mihail Svetov direktno pitao Bojaršinova o ideji virusnog OMU, a Boris je odgovorio otprilike u istom duhu kao i za NO).
Glavna poruka njegove teorije je da nijedno od trenutno postojećih OMU nije sposobno da uništi čovečanstvo, pa čak ni neki određeni geografski region. On tvrdi da veličina razaranja od nuklearne eksplozije raste kao kubni koren snage naplata (tj. pri povećanju broja „megatona“ bombe, razaranja rastu veoma, veoma sporo), da je nuklearna zima greška u proračunima i da je neće biti u stvarnosti, a da se virusi mogu zaustaviti vakcinom i da ih je nezgodno čuvati spremne za upotrebu.
Dakle, Bojaršinov i njegovi pristalice ne razumeju samu suštinu teorije odvraćanja i mešaju oružje sudnjeg dana (OSD) i oružje masovnog uništenja (OMU). Potonje se ponekad naziva i strateškim oružjem odvraćanja.
OSD u bukvalnom smislu je uređaj koji je sposoban da potpuno uništi celo čovečanstvo ili učini planetu nepodobnom za život.
OMU je oružje odvraćanja koje funkcioniše po teorijsko-igračkom modelu koristi/troškova. Niko od pristalica nuklearnog/virusnog odvraćanja nikada i ne tvrdi da OMU treba da ubije celo čovečanstvo u direktnom smislu, kao što se to razume u slučaju OSD. Čak i na vrhuncu hladnog rata, kada su SSSR i SAD imali desetine hiljada termonuklearnih naplata, eksperti su govorili o nanošenju neprihvatljive štete, ali nikako o potpunom uništenju planete. Koncepcija M.A.D. („Mutual Assured Destruction“) je varljiva u svom nazivu – to uopšte nije potpuno uzajamno uništenje kao što mnogi misle, već samo nanošenje neprihvatljive štete.
Ipak, za odvraćanje agresora u formi države, OMU je sasvim dovoljno. To odlično pokazuje primer severnokorejskog Kima, na kojeg se boji napasti čak i najmoćnija država sveta — SAD. O razornoj sili severnokorejskih raketa ne treba ni govoriti — kao što kažu eksperti, u najboljem slučaju doleće samo 1-2 rakete sa najjednostavnijom nuklearnom bojglavom, koja će raznesti nekoliko blokova gusto zgrađenog područja u gradu kao što je Njujork. Postoje i suprotni primeri — Kadafi i Husejn nisu imali OMU i svi odlično znamo šta se s njima desilo.
Iz etologije životinja je poznato kako je uređena hijerarhija dominacije kod vrsta životinja koje je formiraju (sam čin formiranja takve hijerarhije je greška [lokalni ekstremum] evolucije, koja nastaje zbog narušavanja ravnomernosti balansa potencijala nasilja [kod životinja je to odsustvo urođene naoružanosti]). Dakle, u takvoj hijerarhiji dominant („alfa“) može primeniti nasilje nad submisivnim jedinkama („omega“), a one uopšte nisu sposobne da mu nanesu uzvratnu štetu. Ako jesu sposobne — hijerarhija dominacije ne nastaje.
Uopšteno govoreći, sve države su, u odnosu kako na sopstvene građane, tako i na druge, slabije države, sposobne da primene nasilje bez rizika da dobiju uzvratnu štetu. Donoseći odluku o napadu na Husejna, vlada SAD-a je uzela u obzir rizike od uzvratnog udarca i, razumevši da je maksimum koji Sadam Husejn može učiniti to da ubije deo vojnika koji su tamo poslati dobrovoljno i spremni na rizik, lako se odlučila na agresiju.
Situacija sa severnokorejskim Kimom je potpuno drugačija — primiti čak i slabu bombu na Njujork je neprihvatljiva šteta, birači to neće razumeti i politički sistem SAD-a rizikuje da se raspadne, što vlast nikako ne sme dozvoliti.
Sada razmotrimo suočavanje stacionarnog bandita i pojedinca. Kako mislite, možete čak i primeniti ovo lično na sebe, da li bi društvo pristalo da sedi u karantinu dve nedelje kako bi dozvolilo državi da primeni nasilje čak i nad osobom koja vam je najneprijatnija, kao što je manijak-pedofil? Želite da pogubite jednog manijaka — dobrodošli na dvonedeljni karantin! Veoma sumnjam da biste pristali na to.
Država može primoravati pomoću nasilja samo onda kada ne sledi barem minimalni uzvratni udar pomoću OMU, inače „birači neće razumeti“. Tako da za odvraćanje moderne države NO ili virusi 4. stepena opasnosti su čak i previše. Dovoljan je i slab virus gripa, koji se u bukvalnom smislu može razmnožiti „u garaži“ koristeći najjednostavnije dostupne materijale, kao što su kokošja jaja i inkubator, a sam uzorak virusa za razmnožavanje može se bez problema nabaviti u bilo kojoj bolnici. Glavna stvar je neizbežnost uzvratnog udarca pomoću takvog OMU u slučaju „nabutillivanja“, što se može realizovati kao „sistem mrtve ruke“ ili „tržište ubistava“ („assasination market“). Nakon nekoliko takvih epizoda, zemlja će se brzo vratiti u stanje pojedinačnih predržavnih društava, gde je maksimum što su mogli uraditi sa prestupnikom bio ostracizam. O tome je dobro rekao filozof Stiven Pinker: „Osveta je rizičan posao, jer, ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“. U pitanjima primoravanja na pokornost naređenjima („zakonima“) stacionarnog bandita — analogno je (o tome smo pričali u videu „Nenasilna država“). Postojanje čak i najjednostavnijeg OMU kod potencijalne žrtve države čini iniciranje nasilja „političkim samoubistvom“ za vlast. Doći će do toga da će društvo, umorno od neprekidnih karantina i prepunih bolnica, pritisnuti državu njenim sopstvenim silama da iskoreni agresivno nasilje (sada je teško u to poverovati, ali život će naterati).
U savremenom svetu borba protiv takvog fenomena kao što je nasilje igra kritično važnu ulogu, jer se sasvim može desiti da se suočimo sa primenom naoružanja ekstremno razornih razmera. I ovde ne govorim nipošto o nuklearnom oružju. Čak bi i najsnažnija nuklearna bojevna glava bila dovoljna samo za razaranje i radioaktivno zagađenje jednog malog grada i njegove okoline, a čak bi i višestruko korišćenje nuklearnih punjenja u najgorem slučaju uništilo samo deo čovečanstva, podiglo nivo onkoloških bolesti, smanjilo kvalitet života i privremeno zaustavilo tehnološki progres, ali mnogi ljudi bi preživeli takvo stanje i imali šansu da se izbore sa situacijom.
Takođe ne treba misliti da je naoružanje koje je zaista sposobno da uništi čovečanstvo samo perspektiva budućnosti koja je još uvek daleko. Obično se takvo naoružanje predstavlja u vidu veoma moćnog izvora energije, na primer antimaterije, koje bi čak i u maloj količini bilo dovoljno da potpuno uništi biosferu cele planete. Naravno, sa nasilnim sklonostima ljudi treba boriti se i zato da u budućnosti ne bude psihopata sposobnih da to organizuju, iako će uz tako razvijene tehnologije verovatno biti lakše sprovesti genetsku terapiju i modifikaciju embriona usmerenu na borbu protiv nasilnih sklonosti kao urođenog oboljenja, što nije moguće uraditi pri trenutnom nivou progresa. Ipak, to je potrebno i protiv pretnje koja postoji sada.
Ali o kakvoj je pretnji reč? Prilično očigledna, ali od strane mnogih potcenjena pretnja je virusno uništenje čovečanstva. Pogledajte šta se dešava sada. Čak je i relativno slab koronvirus, čiji nivo zaraznosti i letalnosti nije ni blizu vrednostima sposobnim da postave ljudsku civilizaciju pred katastrofalne gubitke, a naročito ne pred njeno uništenje, ipak bio dovoljan da izazove veliki pomt i demonstrira nesposobnost ljudi da se dovoljno efikasno nose sa virusnom pretnjom. Pored toga, ne zaboravimo da je proizvodnja vakcine generalno proces koji zahteva mnogo vremena i resursa.
Međutim, kakve veze imaju ovde nasilne sklonosti ljudi? U tome što je u savremenim uslovima organizovanje veštačke pandemije, čak i mnogo ozbiljnije od koronavirusne, uopšte nije teško. U istraživačkim laboratorijama čuvaju se različiti uzorci virusa, uključujući i prilično opasne. Pored toga, oni imaju mogućnosti kreiranja veštačkih (sintetičkih) virusa, zaraznijih i smrtonosnijih od onih koji su nastali u prirodnom okruženju.
Sada zamislimo nekoliko scenarija koji bi mogli dovesti do nepopravljive katastrofe. Na primer, zaposlenik u jednoj takvoj laboratoriji koji ima agresivne sklonosti, shvati moć koja mu je dostupna, zapleni uzorke virusa, sakrije ih na različitim mestima i preti da će ih pustiti ako čovečanstvo ne pristane na njegove zahteve. Ili bi laboratoriju mogla zauzeti grupa ljudi koji takođe imaju interes da sve potčine svojim uslovima, ili, što je gore, da ispune proročanski scenario o apokalipsi nekog fanatika. I ne treba govoriti da će se ovaj problem rešiti čim vlade shvate svu opasnost ovakvih scenarija i odluče da značajno pojačaju obezbeđenje takvih objekata. Mobilizacija sile će samo pokazati svim zainteresovanim licima sa agresivnim sklonostima gde mogu dobiti moć za realizaciju svojih planova, a pojačanje kontrole će povećati nivo stresa kod stanovništva i zaposlenih u objektu, što će samo pojačati taj rizik. Ne zaboravimo i to da vlade mogu proći kroz krize, i da neko može iskoristiti slabljenje kontrole i pometnju tokom jedne od njih. Takođe, neko može pokušati da prikuplja set patogena polako, ali sigurno, na različitim mestima i u različitim pogodnim situacijama, čuvajući ih kod sebe tokom dugog vremena dok ne prikuplja potreban broj.
Dalje nije naročito komplikovano – psihopata koji je zaplenio uzorke virusa ili postiže, zapravo, opšte robovanje pred njegovom moćju i uspostavljanje totalitarnih nasilnih poredaka, ili ih pusti na slobodu. Ako uzročnici ne budu naročito opasni pojedinačno, ali ih bude veoma mnogo i budu pušteni na različitim mestima, ljudi će morati da se bore protiv svih njih istovremeno. A sada zamislite koliko je to teško, ako je borba čak i protiv jednog koronvirusa zahtevala mnoštvo napora i, uprkos tome, nije bila dovoljno efikasna da se ga se reši bar u nekoj meri tokom već deset meseci od početka pandemije.
Osim toga, psihopata može pustiti samo jedan virus, ali onaj koji je laboratorijski razvijen. Zamislite, recimo, laboratorijsku modifikaciju HIV-a, sposobnu da preživi izvan ljudskog organizma, što znači da bi se mogla prenositi dodirom, zajedničkim korišćenjem stvari i kapljicama u vazduhu. S obzirom na to da bi takav virus, kao i HIV, imao prilično dug inkubacioni period, moglo bi proći mnogo vremena pre nego što bude primećen, ali zbog efikasnih puteva širenja bi već bilo kasno – skoro svi bi već bili zaraženi.
Na mobilizaciju resursa radi razvoja vakcine i efikasnog lečenja takođe ne treba računati. U slučaju borbe protiv velikog broja virusa istovremeno, moralo bi se voditi mnogo istraživanja i razvoja uz istu resursnu bazu, što bi znatno smanjilo efikasnost svakog pojedinačnog istraživanja. A scenario jednog veštački stvorenog opasnog virusa može biti katastrofalan zbog same prirode virusa, koja je teško podložna istraživanju i lečenju. Ne zaboravimo da priroda istog tog HIV-a ne dozvoljava izum invention vakcine protiv njega već decenijama, jer on napada imune ćelije koje se u slučaju drugih virusa koriste za borbu protiv njih, ali ne mogu odoleti HIV-u zbog sopstvene zaraženosti. Jedini slučaj izlečenja dogodio se tokom transplantacije koštane srži zaraženoj osobi od čoveka koji ima urođenu mutaciju koja ne dozvoljava HIV-u da se pričvrsti za imune ćelije. Međutim, takvih ljudi je veoma malo, i materijal dobijen od njih ne bi se mogao koristiti za masovno lečenje. Zbog toga, zapravo, neće funkcionisati ni scenario iz mnogih filmova o pandemijama u kojima se nakon pronalaženja „nultog“ pacijenta koriste antitela razvijena u njegovom organizmu za izlečenje svih, jer je, ponavljam, količina materijala veoma ograničena, dok virus u međuvremenu ubija hiljade zaraženih i prenosi se na još hiljade i milione ljudi.
Kod veoma brzog i razornog pandemijskog talasa, nemogućnost pružanja otpora uslovljena je i time što bi u takvim okolnostima infrastruktura proizvodnje i isporuke neophodnih sredstava bila teško pogođena, ili čak potpuno uništena. Čak i ako se naučnici u laboratoriji i oni koji ih čuvaju ne razbeže od straha i panike, imali bi poteškoće sa nabavkom materijala potrebnih za sprovođenje istraživanja i razvoja, možda bi čak nastao deficit osnovnih dobara, na primer hrane, što bi onemogućilo dalji rad.
Mislim da više ne treba biti sumnji u to koliko je pretnja virusnim uništenjem čovečanstva stvarna i katastrofalna. Ako se neki od scenarija koje sam naveo ostvari, 99% ljudi čeka izumiranje, a preostalih 1% koji su se dobro sakrili ili imaju urođenu zaštitu teško bi mogli da vaskrsnu ljudsku civilizaciju; čak i ako ti ljudi prežive, morali bi da započnu svoj put od nule, i to u svetu u kojem su posvuda ostaci patogena.
Upravo zato je neophodno boriti se protiv nasilja kao fenomena uopšte, čiji bi rezultat bilo iskorenjivanje nasilnih sklonosti kod čitavog čovečanstva. Važno je promovisati ideju virusnog uništenja čovečanstva kako bi ljudi već sada razumeli ozbiljnost situacije i mogli početi da deluju. Možda će se nasilnih sklonosti uspeti rešiti pomoću bioloških tehnologija, na primer iste te genetske terapije usmerene na iskorenjivanje nasilnih sklonosti, baš kao što je vakcinacija usmerena na zaštitu od zaraze virusom. Međutim, ova metoda je sumnjiva zbog nedovoljnog nivoa razvoja tehničkog progresa u ovom trenutku. Zato će najrealističniji scenario biti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – postizanje stanja u kojem različiti subjekti imaju približno iste mogućnosti da nanesu jedni drugima neprihvatljivu (uključujući i letalnu) štetu. U takvim uslovima, ljudi koji nemaju jake nasilne sklonosti mogli bi nastaviti svoj život, i imali bi manje stimulusa da se okrenu činovima nasilja. A oni koji ne mogu živeti bez nasilja – svojim napadima na druge ljude samo bi se izložili opasnosti, bili bi likvidirani i ne bi ostavili potomstvo. Ovaj scenario polazi od šeme koju je izveo etolog Konrad Lorenc, sa kojom se možete detaljno upoznati ovde.
Na kraju, neću zaboraviti da kažem da se do oslobađanja od nasilnih sklonosti mora stići pre nego što nekom ko ima pristup laboratorijskim virusima ili mogućnost da ih zapleni, padne na pamet ideja da ih iskoristi u svoje svrhe. U suprotnom, katastrofa je neizbežna.
„Osveta je riskantna stvar, jer ako je neprijatelj toliko opasan da ti je nanio štetu, malo je verovatno da će prihvatiti kaznu bez otpora.“ Stiven Pinker.
Bitarh i Voluntarist nakon konsultacija sa profesionalnim biologom
Mnogi smatraju da sprovođenje efikasnih kampanja za iskorenjivanje agresivnog nasilja iz društva nije moguće samo putem activities of volunteers. Međutim, iskorenjivanje nasilja nije u interesu samo onih kojima je to lični interes, već je to takođe u interesu visokotehnoloških preduzetnika i korporacija. Sada ćemo analizirati zašto će oni obavezno investirati u ovakvu inicijativu.
Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi da razumemo trenutno stanje stvari u vezi sa naučno-tehničkim progresom (NTP). Mogu se nabrojati tri buduća scenarija:
1) Odbacivanje NTP-a. U tom slučaju, ograničeni resursi naše planete neće biti dovoljni za obezbeđivanje potreba čovečanstva, čak i ako se broj ljudi smanji i ako počnu manje da troše. Resursi će ipak završiti, samo malo kasnije. Pored toga, Zemlji je dodeljeno ograničeno vreme. Odbacivanje NTP-a u svakom slučaju znači izumiranje čovečanstva.
2) Promovisanje NTP-a bez iskorenjivanja nasilja. Ali NTP je neizbežno povezan sa rastom potrošnje energije i stvaranjem potencijalno opasnih tehnologija. Može se očekivati da će to u budućnosti dovesti do masovnog širenja veoma kapacitetnih, ali istovremeno opasnih izvora i nosilaca energije, na primer, nuklearne baterije, ili čak antimaterije. Očigledno je da će u tom slučaju bilo koji čovek moći da izazove lokalnu, pa čak i globalnu katastrofu.
3) Promovisanje NTP-a je neraskidivo povezano sa iskorenjivanje nasilja. Opasne i energetski zahtevne tehnologije više ne ugrožavaju ljude, naprotiv – one služe njihovom razvoju i preživljavanju čovečanstva u celini.
Očigledno je da može biti prihvatljiv samo i isključivo treći scenario. Ali šta preduzetnici i korporacije imaju sa tim? Sve je jednostavno. Njima je ovaj scenario takođe najprofitabilniji, čak i čisto finansijski. Na prodaji proizvoda, u čijoj osnovi leže opasne tehnologije, može se zaraditi ogromno bogatstvo. Zamislite samo, koliki profit će doneti, na primer, prodaja letećih automobila sa ugrađenim nuklearnim reaktorm, sintetizatori DNK (iako ova tehnologija ne preti biofilmske eksplozije, ali uz njenu pomoć se može stvoriti neki smrtonosni virus), ili privatni transport za svemirska putovanja?
Naravno, neko će reći da smo još uvek daleko od takvih tehnologija. Ali uopšte nije važno da li smo im blizu ili daleko. Moment koji će ostati samo jedan korak do ovakvih izuma, pre ili kasnije, će doći, a možda je on već sada nastupio. Prepreka daljem progresu biće državne regulacije, kao i generalno strah pred katastrofalnim posledicama uvođenja novih tehnologija u upotrebu. NTP, koji je kritično važan za preživljavanju čovečanstva, će prestati.
Ali što je još važnije, u okviru teme koju razmatramo, jeste gubitak profita preduzetnika i korporacija. Oni neće moći da prodaju ono što se ne može prodavati zbog zabrana ili strahova. But own potential profit, they cannot refuse. Upravo zato se može sa sigurnošću očekivati da će inicijativa za iskorenjivanje nasilja naći podršku među njima, oni će obavezno investirati mnogo sredstava u takav posao, jer će se to na kraju s višekom nadoknaditi!
Koji je, inače, po gore navedenim razlozima, korporacijama nije profitabilno da same postanu agenti nasilja (na primer, države), jer će to neizbežno dovesti do primene opasnih tehnologija, što će, sa svoje strane, uništiti sav njihov biznis.
