Автор: Битарх

Važnost borbe protiv nasilja

Voluntarist, Bitarch

Povodom nedavne godišnjice terorističkih akata koje je Anders Brejvik počinio u Norveškoj, želeo bih da podsetim na važnost borbe protiv nasilja. Iako takav tragični događaj nije katastrofa globalnog razmera, strašno je zamisliti šta nam budući Brejvici mogu pripremiti, naročito s obzirom na to koji plodovi naučno-tehničkog progresa mogu dospeti u njihove ruke. Možda će to biti još jedna pucnjava, što je veoma loše, ali vas lično verovatno neće pogoditi. A možda će takva osoba odlučiti da iskoristi neko visokotehnološko sredstvo kako bi nanela ljudima što više štete, na primer, napravi prljavu bombu, pusti prethodno nepoznat štam virusa koji je veoma opasan i smrtonosan – scenario koji sam opisao u materijalu „Realnost virusne pretnje“, ili iskoristi neko drugo sredstvo koje nam je trenutno nepoznato, a krajnje razorno.

Međutim, sposobnost vršenja nasilja nije norma za čoveka. Naprotiv – 98% ljudi oseća gađenje, barem prema brutalnom nasilju, i svo brutalno nasilje vrši upravo ne više od 2% ljudi. To je zbog toga što je prirodni deo ljudske prirode mehanizam inhibicije nasilja (Lorencov mehanizam (LM) prema teoriji Konrada Lorenca ili VIM prema modelu Džejmsa Blejra). Osoba sa jakim variantom LM/VIM nikada neće moći da počini nasilje. Njegove čine samo oni koji pate od patologije inhibitora nasilja. Nasilnost je patološko stanje. A to znači da se i sa njom treba boriti na odgovarajući način.

Kada bi se nasilne sklonosti u dovoljnoj meri primećivale još u detinjstvu, kada čovek teško može doneti odluku da ih namerno krije do vremena kada će moći da organizuje teroristički akt, ili kada bi se u društvu praktikovalo masovno testiranje radi utvrđivanja urođenog varijanta LM/VIM, kako u detinjstvu, tako i pri ostvarivanju odnosa sa ljudima u odraslom životu, a potom onima kod kojih je otkrivena patologija LM/VIM primenjivalo genoterapijsko lečenje – mnogih terorističkih akata, kao i mnogo nasilja uopšte, moglo bi se izbeći.

Možda u prošlosti nismo imali dovoljnu naučno-tehničku bazu za to. Ali sada je došlo vreme, biotehnologija i genoterapija se razvijaju ubrzanim tempom. I sada još uvek nije kasno početi borbu protiv nasilja, kako bi se izbegao katastrofičan scenario u budućnosti i konačno potpuno oslobodilo ljudsko društvo od patološke nasilnosti. Da li neko želi pojavu novog Brejvika, i to još bolje naoružanog?

Urođena moralnost neagresije – odnos prema moralnom realizmu i etičkom intuicionizmu

Voluntarist, Bitarh

Nedavno sam razmatrao pitanje morala u kontekstu koncepta mehanizma inhibicije nasilja (VIM) – kognitivnog mehanizma koji suzbija nasilno ponašanje kod čoveka. Zdrava osoba, koja ne pati od disfunkcije VIM-a, nije sposobna da počini akte nasilja prema drugim ljudima. Manifestacija direktnog brutalnog nasilja je uspešno inhibirana (suzbijena) kod više od 98% ljudi. Sposobnost vršenja nasilja je odstupanje i patologija, a ne norma ljudske prirode.

U okviru ove teme, poseban interes izaziva pitanje sposobnosti čoveka da razlikuje prekršaje moralne i socijalne (obične) prirode (moral/conventional distinction). Moralni prekršaji sastoje se u nanošenju štete čoveku, dok se socijalni prekršaji sastoje u kršenju utvrđenih normi. Tuknje, na primer, će naravno biti moralni prekršaj, dok je odlazak učenika iz učionice bez dozvole nastavnika samo prekršaj obične prirode.

Kada se čovek suoči sa iskustvom koje mu pokazuje moralne prekršaje, signali za pomoć sa strane njihovih žrtava, kao što su tužan izraz lica ili plač, dovode do aktivacije VIM-a i pojave reakcije odbacivanja. Kod čoveka se stvara asocijacija moralnog prekršaja sa signalima za pomoć i naknadnim odbacivanjem, kao rezultat čega on postaje sposoban da razume i definiše moralne prekršaje analizirajući određene postupke.

Takva asocijacija ne nastaje u slučaju socijalnih prekršaja, jer oni u startu ne dovode do aktivacije VIM-a kod čoveka. I ljudi sa disfunkcijom VIM-a, na primer psihopate, ne mogu razumeti razliku između moralnih i socijalnih prekršaja, jer sa neurofizioločke tačke gledišta ona za njih zaista ne postoji – oni ove prekršaje doživljavaju isto, preciznije, moralni prekršaji su im percepcija ista kao i socijalni.

Činjenica da psihopate i ljudi sa nasilnim sklonostima zaista nisu sposobni da razumeju ovu razliku je potvrđena ogromnim brojem svedočanstava i istraživanja. Setimo se i činjenice da je nasilnost odstupanje od norme prirodnog ljudskog ponašanja. Zapravo, moral nenasilja je biološki predisponiran za čoveka, o čemu smo saznali sprovođenjem istraživanja ljudske prirode. Na taj način, ovaj moral se može svrstati u moralni realizam.

Ali ovde ne završavamo, jer vredi pomenuti još nešto – osoba sa funkcionalnim VIM-om (što je, kao što je već rečeno, norma ljudske prirode) postaće sposobna da prepozna prekršaje moralne prirode, što znači da će kod nje razviti i odgovarajući moral nenasilja potpuno nezavisno od toga da li uopšte zna nešto o sopstvenoj prirodi. Ako nije upoznata sa konceptom VIM-a i pojmom moralnog prekršaja – moral nenasilja će percepcija doživljavati kao nešto intuitivno, jasno samo po sebi. Kod ogromne većine ljudi će se ovo intuitivno razumevanje poklopiti i po pitanju nasilja će se složiti oko jedinstvenog stava da je vršenje akata nasilja nedopustivo, bez sprovođenja bilo kakvih istraživanja i bez pokušaja formiranja bilo kakvih logičkih zaključaka (nasilni stavovi će dolaziti samo od nasilne manjine). Ovakvo opšte intuitivno razumevanje morala odnosi se na moralni (ili etički) intuicionizam.

Kao što vidimo, urođeni moral nenasilja je istovremeno i objektivna činjenica ljudske prirode, koja se odnosi na moralni realizam, i intuitivno razumljiva norma, koja se odnosi na etički intuicionizam. Naravno, možemo videti da drugo proizilazi iz prvog, odnosno da intuitivno razumevanje čoveka proizilazi iz njegove objektivne biološke prirode. To znači da urođeni moral nenasilja jednostavno ujedinjuje ove pristupe moralu, istovremeno odgovarajući oba i izvodeći jedan iz drugog.

Nasilje i kulturni uticaj

Voluntarist, Bitarh

Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.

Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.

Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.

Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.

Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].

Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.

Izvori:

  1. https://panarchy.ru/2021/07/12/анализ-внутривидового-насилия-как-яв/;
  2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK210012/.

Ko ne stigne, taj će zakasniti

Voluntarist, Bitarch

Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.

Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.

Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.

Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.

Polni odbor protiv nasilja pomoću sajtova za upoznavanje

Voluntarist, Bitarch

Nedavno su neki američki sajtovi za upoznavanje došli do zanimljive ideje o tome kako podstaći ljude na vakcinaciju protiv koronavirusa. Odlučili su da dodaju mogućnost navođenja statusa vakcinacije u svom profilu, pri čemu će određeni bonusi biti dodeljeni onima koji to urade što je ranije moguće. Shodno tome, sada pri traženju partnera na takvim sajtovima može se saznati da li je osoba vakcinisana, što za mnoge može služiti kao pokazatelj odgovornosti i razumevanja opasnosti nekontrolisanog širenja virusa SARS-CoV-2. To će zapravo stimulisati korisnike sajtova za upoznavanje da se vakcinišu.

Naravno, ova ideja nekome može delovati kontradiktorno. Prvo, može se reći da je to samo pokušaj kontrole ljudi, ograničavanja njihove slobode i lepljenja robijanskih etiketa. Ali konkretno u slučaju koronavirusa, tako govoriti bilo bi preterivanje – to je privremeni problem, i kada bude rešen, a društvo počne da tretira kovid isto kao i sezonski grip, ovakav status će prestati da bude aktuelan i neće biti potražnje za njim. Drugo, može se dovesti u pitanje sama efikasnost takve inicijative – nema razloga za verovanje da mnogi ljudi ozbiljno shvataju vakcinaciju protiv koronavirusa, odnosno da im je stalo. Štaviše, neki se prema njoj odnose potpuno negativno.

Ali ova ideja se može koristiti u borbi protiv nasilja ako se kombinuje sa konceptom polnog odbora. Borba protiv nasilja postaće prilično laka ako ljudima sklonom nasilju budu odbijene veze, a kao posledica toga — i nastavak roda. Ako ovakva ideja stekne popularnost u društvu, broj nasilnika i nivo nasilja će se već u sledećoj generaciji drastično smanjiti. I zajedno sa propagandom iskorenjivanja nasilja može se koristiti status koji označava sklonost ka nasilju.

Tako, osoba može proći određene testove koji će potvrditi njenu nenasilnost (preciznije — postojanje snažne varijante Lorencovog mehanizma koji inhibira nasilje) i iskoristiti rezultate za postavljanje odgovarajućeg statusa u svom profilu. A ako se pojavi genoterapija protiv nasilja, onda će se moći napraviti status koji ima isto značenje kao i status vakcinacije protiv koronavirusa na američkim sajtovima za upoznavanje. To će biti naročito korisno ljudima koji su u prošlosti pokazali nasilje, kao potvrda da se nasilju više nikada neće vratiti.

Svakako ne treba sumnjati u neophodnost i korisnost takve inicijative, jer je to još jedan način borbe protiv nasilja koje dovodi do raznih negativnih posledica, uključujući i katastrofalne. I efikasnost ove metode bi trebalo da bude visoka, jer većina ljudi neće želeti da ima posla (a naročito bliske odnose) sa nekim ako unapred budu znali da je ta osoba definitivno sklona nasilju ili potencijalno sklona sa velikom verovatnoćom, budući da se nije udostojila da potvrdi svoju nenasilnost u vreme kada su drugi to učinili. Na taj način će svi koji žele vezu, porodicu i decu imati stimulans da potvrde svoju nenasilnost ili da se bore protiv sopstvenih sklonosti ka nasilju. A oni ljudi koji imaju takve sklonosti, ali ih pritom ne smatraju problemom, izgubiće takvu mogućnost i neće moći da prenesu nasilno nasleđe dalje.

Izvor: https://arstechnica.com/science/2021/05/covid-19-vaccinations-are-sparking-14-more-matches-on-okcupid/

Genoterapija za mozak – to više nije fantastika

Voluntarist, Bitarch

Polazeći od teorije Konrada Lorenca o inhibitoru (kočnici) intravršnog nasilja (Lorencov mehanizam ili LM), modela mehanizma inhibicije nasilja Džejmsa Blejra (VIM), kao i mnoštva potvrđujućih podataka teorije dokaza, uključujući neurofiziološke i genetske, može se sa sigurnošću reći da je sposobnost pojedinih ljudi da počine nasilje nad drugim ljudima rezultat patološkog poremećaja u radu urođenog inhibitora nasilja (LM/VIM). A pošto je to patologija, sa njom je potrebno boriti se kao i sa bilo kojom drugom patologijom, odnosno putem njenog lečenja [1].

Pošto poremećaj u radu LM/VIM ima genetsko poreklo, lečenje zahteva genoterapijsku intervenciju. Na neurofiziološkom nivou za funkcionisanje ovog mehanizma odgovaraju određene oblasti mozga, što znači da je potrebno sprovesti genoterapiju nad ćelijama mozga. Međutim, mogućnost sprovođenja takve genoterapije je osporavana. Takođe postoji mišljenje da se genoterapijom ne mogu ispraviti neurofiziološki poremećaji. Ipak, sve ove sumnje se vrlo lako mogu razvesiti, što ću sada i učiniti.

U prošlosti je genoterapija nad ćelijama mozga bila nemoguća zbog toga što virusni vektor sa genetskim materijalom nije mogao da prevaziđe hematoencefalnu barijeru – zaštitni filter između krvnog i nervnog sistema. Međutim, 2003. godine grupa istraživača uspela je da pronađe rešenje za ovaj problem, koje se sastoji u korišćenju vektora dovoljno male veličine kako bi on mogao da prođe kroz ovu barijeru [2]. Kasnije se pojavio veliki broj instrumenata za sprovođenje genoterapije nad ćelijama mozga, koji koriste različite vrste vektora i genetskog materijala koji oni transportuju [3].

Dobro, genoterapija se može sprovesti nad ćelijama mozga. Ali može li ona izlečiti neurofiziološke poremećaje? Pogledajmo na praktičnom primeru. Postoji nasledovna genetska bolest pod nazivom „Deficijencija aromatične L-amino kiseline dekarboksilaze“, čiji su simptomi: mentalna retardacija, nemogućnost potpunog kontrolisanja tela, smanjen mišićni tonus, napadi i mnogi drugi. Uzrokovana je mutacijom gena DDC, koja vodi do nedostatka ključnih neurotransmitera (dopamina i serotonina).

Međutim, pre skoro (odgovarajuće istraživanje je objavljeno 12. jula 2021. godine) stručnjaci su razvili genoterapiju za lečenje ove bolesti. Preparat sa virusnim vektorom, koji nosi ispravljenu verziju gena, ubrizgava se direktno u srednji mozak pacijenta, gde se on distribuira kroz tkiva, koja s vremenom postaju sposobna da proizvode nedostajuće proteine. Ova genoterapija je dokazala svoju bezbednost i efikasnost. Sedmoro pacijenata u uzrastu od četiri do devet godina, u periodu od 18 meseci nakon injekcije, oslobodilo se napada, počelo je da pokušava da govori, smeje se, a dvoje su čak mogli da hodaju uz pomoć, što se za ovakvu dijagnozu smatralo principijelno nemogućim [4].

Naravno, u ovom trenutku genoterapija predstavlja složenu i skupu tehnologiju koja zahteva dalji razvoj. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za uverenje da je lečenje neurofizioloških poremećaja i obnavljanje funkcija nervnog sistema (uključujući i mozak) principijelno nerešiv zadatak. Aktuelna istraživanja naprotiv dokazuju mogućnost toga. A to znači da je argument o nemogućnosti lečenja disfunkcije LM/VIM, koji se zasniva na takvoj tvrdnji, netačan.

Izvori:

  1. Voluntarist (2021). Analiza intravršnog nasilja kao fenomena ljudske prirode: norma ili odstupanje?
  2. Ananthaswamy, A. (2003). Undercover genes slip into the brain;
  3. Ingusci, S. et al (2019). Gene Therapy Tools for Brain Diseases;
  4. Pearson, T. S. et al (2021). Gene therapy for aromatic L-amino acid decarboxylase deficiency by MR-guided direct delivery of AAV2-AADC to midbrain dopaminergic neurons.

Gušim pristalice nasilja metodama kojima su uspešno zdavljeni homofobi na Zapadu

Voluntarist, Bitarch

Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?

Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.

Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.

Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.

Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!

Privatni monopoli vam ne prete ničime

Voluntarist, Bitarh

Jedan od prigovora slobodnom društvu kaže da se monopolom ionako ne može izbeći, jer postoje određena fizička ograničenja. Na primer, u jednoj zgradi teško mogu istovremeno raditi nekoliko kompanija koje se bave vodosnabdevanjem ili elektroenergetikom. Živeći na određenom mestu, u svakom slučaju ćete morati da se pomirite sa tim da određene usluge pruža samo jedan dobavljač, što znači da on može manipulisati cenama tih usluga i njihovim kvalitetom kada god poželi, jer ionako nećete imati mogućnost da odložite uslugu zbog nedostatka alternativa. Zbog toga je neophodna politička kontrola i regulisanje aktivnosti dobavljača određenih usluga.

Često ovaj argument zbuni mnoge pristalice ideja slobode, međutim odgovor je zapravo prilično očigledan. Hajde da razmotrimo šta će se desiti kada državna kompanija (ili privatna kompanija regulisana od strane države) i nezavisna privatna kompanija pokušaju da uvećaju cene svojih usluga i smanje njihov kvalitet.

Ako nije moguće jednostavno preći na alternativu, ljudi u takvoj situaciji obično počinju da bojkotuju nepoštenog dobavljača usluga. Oni prestaju da mu plaćaju, organizuju mitinge ispred njegovih kancelarija, blokiraju prolaze, ukratko, na sve načine ometaju organizaciju da nastavi svoju деятельность sve dok problem ne bude rešen. Kako zapravo bojkot utiče na rad različitih tipova kompanija?

Za kompaniju pod kontrolom države bojkot uopšte nije strašan. Ona uvek može dobiti od države subvencije za pokrivanje svih pratećih troškova. Verovatnije je da će se ljudi predati i pomiriti sa visokim cenama i lošim kvalitetom usluga, nego da će bojkotovana kompanija pretrpeti bilo kakvu štetu. Naravno, postoji šansa da ljudi svojim bojkotom mogu uticati na političku vlast, ali čak i u tom slučaju im promene na bolje ne mogu biti garantovane. Najverovatnije će umesto jednog političara doći drugi, koji će obećati poboljšanja kako bi smirio ljude, a zapravo neće uraditi ništa posebno.

Za nezavisnu privatnu kompaniju bojkot je prilično kritičan. Ona se može osloniti samo na sopstvene prihode, kojih u slučaju bojkota jednostavno neće biti. Subvencije nema od koga da dobije. Bilo kakva nevolja da se udovolji potrošačima može dovesti do bankrota. Na čelu kompanije morali bi biti potpuni idioti da ne reaguju na bojkot na odgovarajući način, jer bi u suprotnom došlo do gubitka profita. Ali čak i ako tamo zaista budu idioti – ta kompanija će jednostavno propasti, a na njeno mesto će doći druga kompanija sa već adekvatnijim rukovodstvom.

Kao što vidimo, privatne organizacije je prilično lako bojkotovati, čak i ako zauzimaju monopolnu poziciju, jer njihov profit i dalje zavisi od dobrovoljnih uplata klijenata i od toga da oni neće na bilo koji način ometati rad kompanije. Bojkotovanje kompanija pod kontrolom države je gotovo beskorisno, jer ih ne zanima ako ne ostvare profit na tržišni način – oni će ga dobiti iz vaših poreza.

Zaključak je jednostavan – prirodni monopoli koji nastaju u tržišnom okruženju vam ne prete, jer uvek imate mogućnost da bojkotujete njihove aktivnosti. Međutim, šanse da pobedite državni monopol i zahtevate od njega kvalitetno izvršavanje svojih obaveza su gotovo nikakve.

Ne kritikuj borbu protiv nasilja, ili kako se raspravljati sa onima koji se protive borbi protiv nasilja

Voluntarist, Bitarh

Kao što znate, promovišemo određene metode borbe protiv nasilja: korišćenje reputacionih i finansijskih instrumenata za vršenje nenasilnog, ali prilično efikasnog uticaja na kriminalce različitih vrsta; opštu naoružanost (balans potencijala nasilja) kako bi se svakome obezbedila mogućnost odbrane pri direktnom napadu; genoterapiju kao sredstvo za iskorenjivanje sklonosti ka nasilju kod osoba koje su mu sklone. Ove metode se često kritikuju. Najčešće je ta kritika povezana sa nerazumevanjem – kritičar je samo saznao za postojanje ideje, ona mu se nije dopala, ali se nije čak ni potrudio da je detaljno prouči, već je odmah počeo da je kritikuje. Ali čak i ako imate dovoljno utemeljenoj kritiku ovih ideja, ne treba pokušavati da ih aktivno uništite. Time će stvari samo postati gore, a sada ću objasniti zašto.

Počeću od toga što se sve ove ideje promovišu bez prisile. Reputacioni i finansijski instrumenti uopšte ne podrazumevaju siloviti uticaj. Samoodbrana je opravdana jer predstavlja neophodan odgovor žrtve na direktnu inicijaciju nasilja prema njoj. Glavna stvar je nikada ne inicirati nasilje samostalno. Genoterapija protiv nasilja se takođe ne promoviše kao mera koja se nasilno nameće – potrebno ju je koristiti samo kao dodatni instrument zaštite od nasilnika pri direktnom napadu (pri čemu je ona humanija; ispaliti metak u čelo je svakako gore nego injektirati preparat koji potiskuje sklonost ka nasilju). Takođe se na osobe sklone nasilju može vršiti pritisak reputacionim i finansijskim metodama, kako bi počele da leče svoju sklonost ka nasilju. Kao što vidite, ne predlažemo da se ljudima bilo šta nameće silom. Naše metode su ili potpuno nenasilne, ili se realizuju u okvirima samoodbrane pri direktnom napadu.

Ako nekom naše metode ne odgovaraju – jednostavno ih ne primenjujte u odnosu na sebe. Na kraju krajeva, sa naše strane vas one neće nikako dotaknuti ako prema nama ne počinite nasilje. Razvijajte i promovišite svoje metode borbe protiv nasilja, ukoliko ih imate. Zajedno ćemo postići bolji rezultat ako će se svaki od nas boriti protiv nasilja na svoj način, umesto da pokušava da potopi one koji su na istoj strani. Naravno, svake ideje vredi diskutovati – to je neophodno za njihov razvoj. Ali ako će se borci protiv nasilja, umesto razvoja svojih ideja, baviti samo aktivnim „uništavanjem“ jedni drugih, to će samo ići u korist nasilnika i na kraju se ništa neće promeniti. A vi, mislim, ne želite svojim postupcima da pomažete nasilnicima i podržavate postojanje društvenog sistema čiji su poredci zasnovani na pretnji primenom nasilnih mera?

Nakon ovih reči, teško je uopšte utemeljeno kritikovati bilo koje metode borbe protiv nasilja koje ne podrazumevaju silovito nametanje. Naravno, sam kritičar možda ne istupa protiv nasilja, već može biti zagovornik nasilnih metoda realizacije mera. Pa, u tom slučaju bi on za početak trebalo da prizna da je zapravo zagovornik nasilja, ili čak sam nasilnik, kako nikoga ne bi obmanuo. Jer u svakom slučaju važi sledeće pravilo: ako podržavaš nasilne metode, onda si zagovornik nasilja; ako iniciraš nasilje prema nekome, onda si nasilnik. A ako neko istupa protiv nasilja, ali istovremeno podržava nasilne metode, onda kod takve osobe očigledno nije sve u redu sa logikom – ne može se istovremeno biti i za nasilje i protiv njega. U tom slučaju preostaje ili dobro razmisliti o ovoj kontradikciji, ili ne lagati druge i konačno priznati nasilnost svoje pozicije.

Uspeh Silikonske doline

Bitarch

Bez ovog načina razmišljanja nikada nećemo postati razvijena zemlja, i ovog puta problem uopšte nije u državi. On je mnogo širi. To se odnosi i na neke libertarijance, jer bez prihvatanja filozofije opisane u nastavku, nikada nećemo pobediti stacionarnog bandita!

„Veoma važan trenutak je tolerancija prema neuspehu. To jest, propasti u Dolini nije sramota. Ako pregledam neke biografije i osoba dođe na intervju i kaže: ‘Propao sam sa startupom i sada tražim posao’ ili, recimo: ‘Imao sam dva ozbiljna neuspeha’, ja na to ne gledam kao na: ‘Uf, to ne želim’, već kao na to da on ima iskustvo neuspeha, i što znači da je vredniji od osobe koja još uvek nije propala ni jednom. On je lik sa iskustvom. I štaviše, lik koji je dokazao da može da ustane i krene dalje nakon neuspeha. To je supervažno, jer u onome čime se ovde baviš, neuspeh je praktično obavezan deo igre. Konstantno propadaš jer konstantno isprobavaš nove lude ideje. Ako ne propadaš, znači da previše izbegavaš rizik. To je veoma važno.“

„I poslednje što, po mom mišljenju, verovatno veoma snažno utiče ne samo na biznis, već i na samo društvo — to je u principu prihvatanje, tolerancija prema ludom, nepoznatom, neobičnom, svakoj takvoj ludačkoj stvari. Jer zapravo sve kul ideje su u početku lude. Ako ne možeš da prihvatiš ljude koji se ne oblače onako kako tebi odgovara ili se ponašaju onako kako ti ne odgovara, ili nešto slično, onda takvo društvo najverovatnije neće podržati neku novu ludu ideju, tipa: ‘A hajde da napravimo društvenu mrežu gde će svi imati prava imena i gde će deliti fotografije’. Ta ideja, u vreme kada je Facebook počinjao, delovala je ludo. Na internetu niko nije koristio svoja prava imena. Ali venture kapitalisti veruju, daju novac upravo zato što su navikli na to da su lude ideje dobre. I oni znaju da one mogu propasti.“

Jurij Dud „Kako je uređena IT-popisnica sveta“