Автор: Битарх

Ko teži političkoj moći i kako rešiti problem patokratija

Voluntarist, Bitarh

U pitanju toga ko obično poseduje političku moć, postoji velika razlika između zdravog prosečnog pojedinca, koji oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima, empatiju i ostala socijalna osećanja, i manjine „degenerisanih“, koje ne brine za dobrobit drugih ljudi i koji su spremni da ostvare svoje ambicije čak i po cenu brojnih žrtava. Očigledno je da pojedinci koji pripadaju prvoj kategoriji jednostavno ne teže političkoj moći, već preferiraju da grade socijalne veze na osnovu dobrovoljnih sporazuma. I to nam dobro pokazuje samu suštinu institucije državnosti, još jednom dokazujući da su države jednostavno stacionarni banditi.

Mislim da se svi slažu da moć veoma često poseduju psihopatske ličnosti. Ovakvo stanje stvari moglo bi se objasniti njihovim visokim manipulativnim sposobnostima. Ali suština nije samo u tome – u borbi za moć takvim pojedincima jednostavno niko ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Zdravim ljudima moć, podržana silnim prisiljavanjem, nije potrebna, a oni verovatno ne bi mogli u potpunosti da je iskoriste, čak i ako zauzmu visoku političku poziciju. U isto vreme, psihopata žudi za moćju i uvek je sposoban da iskoristi sve njene instrumente, uključujući i one za uništavanje potencijalnih konkurenata. Takođe, zauzevši moć, on privlači druge slične ličnosti koje takođe žude za visokim položajem. A pravednim i empatičnim ljudima ne preostaje ništa osim da se povuku, inače im mogu biti primenjene državne represije.

Možemo dugo diskutovati o problemima koje dovodi zloupotreba moći. Ali bilo bi bolje uvideti da takvoj zloupotrebi jednostavno nije moguće izbeći. Iz već navedenih razloga, psihopata, ili barem pojedinac koji nije potpuno bolestan, ali je ipak bezosećajniji, uvek će imati prednost u sticanju političke moći. Svaki „monopol na nasilje“ vremenom postaje patokratija – režim u kojem moć pripadaju ljudima sa psihičkim poremećajima. I ovde bi bilo prikladno pitati etatiste – zar zaista želite da živite u socijalnom sistemu koji će u određenom trenutku garantovano predati vaše živote na raspolaganje psihički bolesnim pojedincima?

Ljudi koji proučavaju problem patokratija obično kao rešenje predlažu obaveznu psihološku evaluaciju za sve potencijalne kandidate za političke funkcije. Naravno, ako detaljnije analiziramo takav pristup, shvatićemo da on verovatno ne može izbeći problem korupcije. Ali da je to uspelo, brzo bismo dobili vlast koja barem nije sposobna da efikasno koristi represivne i nasilne instrumente. A to bi omogućilo lakše dostizanje slobodnog nenasilnog društva.

Zato je ipak važna razrada metoda socijalnog pritiska koji ne bi dozvolili psihopatima da ostvare bilo kakav uspeh. Svaki pojedinac koji pokazuje znake psihopatije, a naročito onaj koji je nekada vršio nasilje, treba da bude izložen ozbiljnom ostracizmu (naročito u sferi izbornih prava) i podstaknut na prolazak terapijskih procedura usmerenih na lečenje njegovog psihičkog poremećaja. Jer, da bismo garantovano rasterali „monopole na nasilje“ i „stacionarne bandite“, prvo moramo učiniti apsolutno nemogućim nastanak patokratija, tj. rešiti problem postojanja nasilnih psihopatskih pojedinaca u društvu. Ako ih ne bude – nikome neće biti potrebna nikakva politička moć.

Terapija protiv nasilja pomoću prirodnih trava

Voluntarist, Bitarh

Prilično zanimljive rezultate pokazuju istraživanja niza sredstava iz azijskih zemalja (Japan, Kina, Koreja), popularnih u „netradicionalnoj“ medicini, koja se koriste za terapiju poremećaja nervnog sistema. Praksa njihove primene i laboratorijska ispitivanja pokazuju snažan anti-agresivni efekat. I ovde nije reč samo o opštem smirujućem efektu. Čini se da su ova sredstva sposobna da obnove ispravno funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja.

Prvo od tih sredstava je kamishoyosan (ili Jia Wei Xiao Yao Wan), koji predstavlja mešavinu 10 biljaka, veoma često prepisivanu u azijskim zemljama kod određenih poremećaja. Nedavno istraživanje njegove primene na miševima pokazalo je jasan anti-agresivni efekat, koji je povezan sa aktivacijom serotoninskih 1A receptora i generalnim poboljšanjem rada serotoninskog sistema, koji je odgovoran za inhibiciju nasilja. Naravno, tačan mehanizam takvog delovanja još uvek nije poznat i potrebno ga je utvrditi u budućim istraživanjima. Međutim, shogaol, koji je sastavni deo đumbira – jedne od komponenti mešavine, deluje kao parcijalni agonista 1A receptora (preparat koji ih aktivira).

Još jedno sredstvo sa analognim dejstvom je yokukansan (ili YiganSan), koji je mešavina 7 biljaka. U ovom slučaju je već utvrđeno da anti-agresivni efekat daje biljka uncaria, tačnije njena komponenta – geisoshizin metil-eter. Ova supstanca takođe radi kao agonista serotoninskih 1A receptora. Primena kako same mešavine, tako i ekstrakta biljke i pojedinačne aktivne supstance, uz značajan anti-agresivni efekat, nije pokazala uticaj na aktivnost ispitanih jedinki, što znači da definitivno nije reč o običnom opštem smirujućem dejstvu.

Ideja farmakološke terapije nasilnog ponašanja kroz obnovu ispravnog rada serotoninskog sistema i mehanizma inhibicije nasilja već dugo se razvija oko primene agonista serotoninskih 1A i 1B receptora. I moguće je da se u ovoj terapiji može zaobići čak i sintetisanje novih hemijskih jedinjenja, pošto takva već postoje u nizu prirodnih lekovitih biljaka; potrebno je samo proučiti njihov uticaj na inhibitor nasilja.

U nekom od ovih ili u nekom drugom prirodnom sredstvu trebalo bi pronaći supstancu koja će davati dovoljno selektivan anti-agresivni efekat, koji ne utiče na ostale neurofiziološke funkcije. Takođe je moguće da se neko od sredstava može koristiti bez ekstrakcije konkretne aktivne supstance, već u vidu ekstrakta, tinkture ili odvaraka, i da će to biti dovoljno za ostvarivanje selektivnog efekta. Naravno, sve ovo je potrebno još eksperimentalno proveriti, međutim, istraživanja u ovom pravcu imaju dobre perspektive u razvoju anti-agresivnih agenasa, pri čemu bi to značajno pojeftinilo i pojednostavilo proces.

Osim toga, takva istraživanja mogu još jednom potvrditi koncept inhibitora nasilja i snažno ga popularizovati među masama. Ne zaboravimo da milioni ljudi svakodnevno pate od kućnog i porodičnog nasilja, pri čemu u mnogim slučajevima izvor nasilja živi zajedno sa njima. To znači da problem žrtava porodičnog i kućnog nasilja može biti rešen prilično jednostavno – dodavanjem tinktura i ekstrakata lako dostupnih biljaka u hranu i piće nasilnika. U slučaju efikasnosti takvog pristupa, ova sredstva mogu generalno postati široko primenjiva u terapiji nasilnog ponašanja.

Odakle potiču rasističke predrasude i na šta liberali zaista treba da obrate pažnju

Voluntarist, Bitarh

Postoji jedna činjenica – ogromna većina ljudi ne čini niti učestvuje u nasilnom kriminalitetu. Uprkos predrasudama koje se javljaju kod nekih ljudi prema predstavnicima drugih etničkih i jezičkih grupa, naroda, rasa, seksualnih i drugih manjina, besmisleno je osporavati ovu činjenicu čak i u njihovom slučaju. Uostalom, zašto se takve predrasude uopšte javljaju, ko je za njih kriv i na koga bi liberali, koji teže njihovom iskorenjivanju, trebali prvenstveno obratiti pažnju?

Udeo ljudi uključenih u nasilni kriminal je veoma mali u odnosu na celo društvo, ali svojim postupcima nanose mnogo štete i time privlače ogromnu pažnju. Takvim ponašanjem, manjina nasilnika kvari reputaciju čitavih grupa ljudi kojima sami pripadaju u očima predstavnika drugih grupa i uopšte celog društva. Zato bi liberali, koji sanjaju o izgradnji harmoničnog multikulturalnog društva, prvenstveno trebali obratiti pažnju upravo na ove nasilnike, jer njihovo prisustvo samo stvara probleme i ometa postizanje otvorenog tolerantnog društva sa normalnim odnosom prema mirnim predstavnicima manjina, koji među njima čine ogromnu većinu. Same optužbe drugih za rasizam i druge poroke malo im mogu pomoći u stvarnosti, dok se pravi koren problema koji žele da reše jednostavno ignoriše.

Pri razmatranju ovog problema ne možemo zaobići razumevanje teorije mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj pojedinci sposobni da vrše nasilne napade jednostavno pate od poremećaja koji im ne dozvoljava da osećaju odbojnost i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, takav poremećaj zahteva razvoj i primenu efikasne terapije koja vraća inhibicionu kontrolu nad agresijom. Ali dok takva terapija ne postoji, bar bi trebalo odvajati nasilne pojedince od svih ostalih. Na primer, društva koja slobodno primaju migrante trebala bi, kako radi sopstvenog dobra, tako i radi dobra većine samih migranata, testirati ih na prisustvo poremećaja u radu inhibitora nasilja i sposobnost njegovog vršenja, i ne puštati kod sebe onaj njihov manji deo kod kojeg budu otkriveni.

Ne postoje loši narodi, narodi kriminalci, narodi nasilnici i slične gluposti koje se mogu čuti od ljudi sa rasističkim pogledima. Ali u svakom narodu, nažalost, u određenom broju i dalje postoji manjina ljudi sposobnih da lako vrše nasilje. I upravo oni privlače najviše pažnje i najviše kvare reputaciju sopstvenih naroda. Zato bi liberali trebalo da počnu rešavati problem predrasuda prema manjinama upravo od njih. I, naravno, ne bi škodilo dopremiti svima činjenicu da ogromna većina ljudi ne vrši nasilje i da je problem samo u malom broju nasilnika.

Budućnost je u idejama nerazumljivim stacionarnom banditu

Voluntarist, Bitarch

Kada se osoba pridržava određenih stavova o društvenom uređenju, želi određene društvene promene, a naročito kada sprovodi neku praktičnu aktivnost usmerenu na njihovu popularizaciju i realizaciju, može se suočiti sa određenim rizicima i pretnjama. Mislim da nije potrebno podsećati da opozicioni stavovi vrlo često bivaju progonjeni od strane postojeće političke vlasti. Čak i u prilično liberalnim i demokratskim društvima Zapadnog sveta, ljudska prava i slobode su i dalje ograničeni, a stavovi koji nisu u skladu sa vladinom agendom potiskuju se. A šta tek reći o neliberalnim i nedemokratskim društvima? U njima se može dobiti stroga kazna, ili čak izgubiti život, samo zbog izražavanja mišljenja koje nije u skladu sa „zvaničnim“ gledištem.

Aktivnost koja dovodi u pitanje ustaljeni društveni sistem je očigledno opasna i rizična. Ali da li se ovaj problem odnosi na apsolutno svaku takvu aktivnost? Pogledajmo nekoliko upečatljivih primera koji su omogućili da se to uspešno izbegne.

Jedan od njih je nastanak i širenje internet mreže. To je dovelo do ranije neviđene informacione slobode, efikasnog ujedinjavanja ljudi koji dele iste interese i slobodne organizacije različitih aktivnosti, uključujući i one usmerene na postizanje društvenih promena. Veoma važnu ulogu u formiranju upravo slobodnog interneta odigralo je to što su stacionarni banditi (države) jednostavno potcenili njegov potencijal. Mnogi konzervativni „eksperti“ u prošlosti su bili krajnje skeptični prema internetu i smatrali su da on neće imati značajan uticaj na društveni i ekonomski život.

Zamislimo šta bi se dogodilo da su vlade od početka razumele potencijal interneta. Sigurno ne bi dozvolile takvu slobodu, uvodeći mnoštvo zakona koji regulišu njegov rad mnogo pre širokog širenja. Moguće je da bi kreiranje bilo kojih internet resursa bilo pod direktnom regulacijom i licenciranjem vladinih organa. Takođe, internet provajdere bi od početka obavezali da tehnički projektuju rad mreže tako da spreče nastanak i funkcionisanje resursa koje vlada ne odobrava.

Naravno, ništa od toga se nije dogodilo. Vlade su se ozbiljno bacile na regulisanje interneta tek kada je pristup njemu već bio u rukama skoro svakog čoveka, kada je u njemu kreirano beskonačno mnogo resursa, kao i kada je postao neizbevan deo ekonomske aktivnosti. Oni i njihovi „eksperti“ ispostavili su se kao budale, nesposobne da razumeju principijalno novo informaciono sredstvo.

Slična priča desila se sa kriptovalutama. Države direktno zabranjuju korišćenje bilo čega drugog, osim sopstveno emitovanog novca, kao sredstva za razmenu i plaćanje. Ali u početku kriptovalute skoro niko nije doživljavao kao novac; posmatrane su kao igračka, zabava malog broja „gikova“. I tek kada su postale ogromnih razmera, vlade su preuzele njihovu regulaciju. Najverovatnije, da su vlade od početka bile svesne potencijala kriptovaluta, jednostavno bi uvele zakone koji zabranjuju sva takva sredstva. Sada je za uvođenje potpune i nagle zabrane kasno.

Može se zaključiti da će biti najbezbednije učestvovati u promociji i realizaciji onih ideja usmerenih na postizanje društvenih promena koje nijedna vlada u početku neće shvatiti ozbiljno. I takva aktivnost ima najveće šanse da zaista promeni svet, jer vlade, zbog sopstvenog nerazumevanja i nezainteresovanosti, neće je zabraniti, niti kažnjavati ljude povezane s njom.

Možda bi oni koji se i dalje bave aktivnostima koje su potpuno jasne i svesne stacionarnim banditima trebali da pređu na druge ideje koje oni potcenjuju uprkos njihovom ogromnom potencijalu? Na primer, to može biti potpuno iskorenjivanje nasilja kao instrumenta za postizanje bilo kakvih ciljeva i metoda interakcije između ljudi, što se i promoviše na ovom kanalu.

Šta se često ne uzima u obzir pri proceni reproduktivnog uspeha nasilnih jedinki

Voluntarist, Bitarh

Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.

Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.

Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.

Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).

Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.

Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.

Kakav je uticaj genetike i sredine na sposobnost vršenja nasilja

Voluntarist, Bitarch

Razne sposobnosti i sklonosti čoveka u pogledu njegovog karaktera i ponašanja, naravno, nastaju usled neurofizioloških specifičnosti, koje se formiraju kako genetski, tako i pod uticajem sredine. Ali sporno pitanje je često to u kojoj meri ova dva tipa faktora određuju ličnost čoveka. Posebno se rasprave mogu odnositi na problem nasilja – kakva je u njemu uloga urođenih predispozicija čoveka i socijalnog okruženja u kojem se nalazi? Pokušajmo da damo jasan odgovor na ovo pitanje.

Počnimo sa istraživanjem koje razmatra pitanje genetskog rizika od pojave psihopatije kod sedmogodišnje dece. Važne komponente psihopatičkih predispozicija su crte bezdušnosti-bezstrastnosti (callous-unemotional traits), koje se manifestuju nedostatkom empatije, krivice i drugih socijalnih emocija, kao i antisocijalno ponašanje koje se manifestuje povećanom agresivnošću. Kao što je pokazalo ovo istraživanje, podudaranje obe komponente kod dece ima izuzetno visok nivo nasleđivanja – 81%. Pri tome, u slučaju kada deca imaju samo antisocijalno ponašanje, primećuje se umeren nivo nasleđivanja – 30%.

Razlika između ove dve grupe dece sastoji se u tome da su predstavnici prve grupe, kod kojih se primećuju crte bezdušnosti-bezstrastnosti, sposobni upravo za namerno antisocijalno ponašanje i nasilje. Oni imaju visok rizik od razvoja psihopatije i sklonosti ka nasilničkom kriminalitetu u odraslom dobu, a takođe teško podležu vaspitnim merama. Njihovo stanje je ozbiljnije nego stanje dece iz druge grupe, čiji problemi s ponašanjem nisu toliko ozbiljni i dugoročni.

Vredi navesti još jedno istraživanje u kojem je ispitivana stabilnost različitih tipova agresije od detinjstva do adolescentnog uzrasta. Stabilnost reaktivne agresije, koja nastaje kao reakcija subjektivnog pojedinca na frustraciju ili pretnju (odbrambena agresija takođe spada u reaktivnu), može se objasniti u skoro jednakoj meri genetski (48%), kao i uticajem sredine – zajedničkim (11%) i razdvojenim (41%). Međutim, stabilnost proaktivne agresije, tj. korišćenja agresivnih postupaka za ostvarivanje određenih težnji i namernog nanošenja štete ljudima, bila je pretežno genetski (85%) posredovana. Pored toga, vredi pomenuti da u zrelijem uzrastu i dalje ostaje jaka genetski posredovana stabilnost crta bezdušnosti-bezstrastnosti. Tako, između 17. i 24. godine ona iznosi 58%.

Sposobnost vršenja namernih činova nasilja, ili proaktivna agresija, definitivno ima izuzetno jak genetski uticaj. I to je u skladu sa konceptom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojem prosečan i zdrav pojedinac oseća reakciju odbacivanja i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Ovaj mehanizam se izražava kao urođeni bezuslovni refleks, nastao je tokom biološke evolucije čoveka, a crte bezdušnosti-bezstrastnosti i psihopatičke predispozicije su rezultat narušavanja njegovog ispravnog funkcionisanja.

Kao što možemo videti, ovo narušavanje, koje vodi do sposobnosti za namerno nasilje, definitivno se može nazvati genetskim odstupanjem, za koje bi najbolji lek bio razvoj odgovarajuće genske terapije. Prilično jaki kandidati za njenu primenu mogu biti geni povezani sa ispravnim radom serotoninskog sistema, kao što su MAO-A, SERT, TPH2, kao i geni receptora 5-HT1A/1B.

Nešto drugačije stvari stoje sa reaktivnom agresijom. Njen povećani nivo često se povezuje sa hiperosetljivošću na pretnje, i to može svedočiti ne samo o narušavanju rada inhibitora nasilja, već i mehanizama reagovanja na pretnje. Pošto, kao što nam govori koncept efekta superiornosti pretnje, ovi mehanizmi se aktiviraju kako na urođene pretnje (na primer, zmije i pauke), sa kojima se čovek susretao tokom svoje evolucije, tako se i prilagođavaju pretnjama sa sticanjem iskustva, uticaj sredine igra značajnu ulogu u njihovom ispravnom funkcionisanju uporedo sa genetikom.

Ekonomska cena nasilja

Voluntarist, Bitarh

Godine 2017. Institut za ekonomiju i mir objavio je izveštaj u kojem je izvršena sveobuhvatna procena globalnih ekonomskih gubitaka nastalih usled aktivnosti usmerenih na „obuzdavanje, sprečavanje i otklanjanje posledica nasilja“. Ispostavilo se da nas nasilje košta 13,6 biliona dolara godišnje, odnosno 13,3% svetskog BDP-a (procena data za 2015. godinu). Kako bismo ovo stavili u perspektivu, smanjenje ekonomskog uticaja nasilja za 10% oslobodilo bi više sredstava nego što je ukupna vrednost svetskog izvoza hrane ili ukupni obim globalnih direktnih stranih investicija u 2014. godini. To su gigantske vrednosti.

Glavnu ulogu u ovom pitanju igraju vojni troškovi, koji dostižu 6,16 biliona dolara ili 45% svih ekonomskih gubitaka od nasilja. Troškovi unutrašnje bezbednosti, kao što su izdaci za policiju, pravosudni sistem, zatvore i privatno obezbeđenje, iznose 3,5 biliona dolara ili 26% svih gubitaka. Takođe treba istaći ubistva i nasilnu kriminalnost, koji direktno dovode do medicinskih troškova i gubitka prihoda žrtava, a indirektno do njihovog gubitka produktivnosti, kao i produktivnosti njihovih porodica i prijatelja zbog psiholoških posledica. Na to dolazi 1,79 biliona dolara ili 8% svih gubitaka. Naravno, nasilje dovodi do mnogih drugih gubitaka, na primer onih povezanih sa unutrašnjim i spoljnim konfliktima, kao i izbeglicama koji slede za njima.

Naravno, u ovu procenu nije moguće uključiti neke manje očigledne gubitke, naročito one koji su povezani sa vršenjem sistemskog nasilja i propuštenom prilikom. Naravno, već smo uračunali troškove za vojne i sigurnosne sfere, kao i gubitke od privatne nasilne kriminalnosti. Ali koliku bi korist mogla doneti sredstva kada bi bila investirana u produktivne aktivnosti, umesto da ih države oduzimaju za finansiranje sigurnosnih struktura, kao i drugih birokratizovanih, korumpiranih i neefikasnih državnih struktura? Koliki je potencijal izgubljen nanošenjem štete od strane nasilnika, kako državnih, na primer u progonu ljudi i ratovima, tako i privatnih? Očigledno je da će stvarni ekonomski gubici od nasilja biti mnogo viši od 13,3% svetskog BDP-a godišnje; ova procena je samo minimalna, od koje se može polaziti.

Mogli bismo izgubiti mnogo manje kada bismo investirali sredstva u rešavanje problema nasilja, a ne u njegovo obuzdavanje i otklanjanje posledica. U članku Instituta za ekonomiju i mir navodi se da će dolar investiran u obrazovanje doneti više koristi i jače doprineti održavanju mira nego dolar investiran u zatvore. Ali takođe ne smemo zaboraviti da je izvor svakog ozbiljnog nasilja manjina patoloških jedinki sa poremećajem u radu inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Dolar investiran u razvoj efikasne terapije koja obnavlja inhibicijsku kontrolu nad agresijom kod onih kojima ona nedostaje, omogućio bi uklanjanje gubitaka od nasilja koji su za nekoliko redova veći od takve investicije. Mnogo sredstava, vremena i ljudskih života moglo bi biti spaseno i usmereno na produktivne aktivnosti koje povećavaju blagostanje svakoga.

Veza između starosti i sklonosti ka nasilju kod čoveka

Voluntarist, Bitarh

Kao što je poznato, glavni deo zločina, uključujući nasilne, čini se u uzrastu od 15-25 godina, nakon čega kriminalna aktivnost pojedinaca opada, ako potpuno i ne prestane. Postoje čak i tvrdnje da je ovakva veza između starosti i kriminaliteta univerzalna za različite grupe ljudi i društva, što znači da ovaj fenomen ima snažnu biološku determinisanost. Smanjenje kriminalne aktivnosti sa godinama često se povezuje sa formiranjem nervnog sistema i razvojem emocionalne kontrole.

Za potpuno razumevanje teme o kojoj razgovaramo, vredi pomenuti jedan važan biološki faktor. Prosečnom i zdravom pojedincu svojstveno je prisustvo inhibitora nasilja, koji izaziva reakciju odbacivanja prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, njegova funkcija se razvija sa godinama, ali ovaj proces se već može primetiti u uzrastu od 4-7 godina, a kao bezuslovni refleks, koji se automatski aktivira pri opažanju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola), inhibitor nasilja je prisutan kod čoveka od samog rođenja.

Očigledno je da vršenje nasilja zahteva da funkcija inhibitora nasilja kod osobe bude narušena ili potisnuta. Ali veoma je važno napomenuti da takav poremećaj sam po sebi ne provocira nasilje. On samo znači da za vršenje nasilja ostaje jedan kočionič faktor manje. I ovde stupaju na scenu socijalni faktori, koji posreduju u vezi između starosti i kriminaliteta. Njihov spisak izgleda na sledeći način:

– kriminalci s vremenom počinju da razumeju da im njihove aktivnosti ne donose toliko koristi u poređenju sa rizicima koje snose i uloženim naporima;
– sa godinama ljudi teže tome da „sednu na mesto“, a negativan uticaj vršnjaka u mladom uzrastu kasnije je zamenjen društvenim neodobravanjem;
– kriminalci mogu s godinama izgubiti partnere za vršenje zločina zbog njihove smrti, zatvorenja ili gubitka poverenja u njih;
– smanjenje fizičkih sposobnosti usled starenja čini zločine opasnijim i manje uspešnim zanimanjem;
– sklonost kriminalitetu smanjuje i životno iskustvo, gubitak težnji koje ga zahtevaju, ili pak sticanje legalnih metoda za njihovo zadovoljenje.

Kao što vidimo, mnoge društvene okolnosti s vremenom čine kriminalitet manje isplativim u očima samih kriminalaca. Ali postoje i okolnosti koje mogu vratiti nasilne težnje. Postoji rasprostranjeno mišljenje da je u genocidu u Ruandi glavni deo nasilja počinila mlada ljudi u uzrastu od 19-20 godina. Međutim, kao što pokazuju podaci, glavni učesnici nasilja bili su muškarci stariji od 30 godina. Medijansko godine svih počinilaca tokom genocida iznosilo je 34 godine. I samo jedna trećina njih bila je uključena upravo u nasilne zločine.

Vredi takođe pomenuti da je starenje često povezano sa neurodegenerativnim procesima, i to može doprineti povećanoj agresivnosti. Kao primer mogu se navesti osobe koje pate od Alchajmerove bolesti. Posebno treba obratiti pažnju na funkcionisanje njihovog serotoninergičkog sistema, koji je odgovoran za mehanizam inhibicije nasilja. Istraživanja povezuju narušavanje njegove funkcije sa povećanom agresivnošću koja se primećuje kod pacijenata sa Alchajmerom koji imaju smanjenu gustinu serotoninskih 1A receptora. Pri tome, agresivnost ostaje na niskom nivou kod onih pacijenata čija gustina 1A receptora nije smanjena.

Može se zaključiti da vezu starosti i kriminalne aktivnosti, uključujući nasilnu, posreduju ne biološki, već socijalni faktori. Većina pojedinaca nije sklona tome zbog dovoljno izraženog inhibitora nasilja. Ali oni kod kojih se može primetiti njegov nedostatak, zavisni su u ispoljavanju svoje nasilnosti od uticaja sredine. I neki socijalni faktori mogu ih podstaći na nasilje u bilo kom uzrastu. Takođe, čini se da ovi pojedinci rizikuju ispoljavanje povećane agresivnosti usled starenja i neurodegenerativnih bolesti, mada treba napomenuti da to retko može prerasti u stvarnu kriminalnu aktivnost zbog njihovog stanja i starosti.

Kako nasilne ličnosti ocenjuju same sebe i šta sa tim raditi

Voluntarist, Bitarh

Razumevanje patološkosti nasilnog ponašanja može se suočiti sa problemom u kojem osoba koja, zbog disfunkcionalnog inhibitora nasilja, može lako vršiti nasilje, teško će sebe oceniti kao nezdravu ličnost. Mnogi poremećaji dovode do negativnih simptoma koje osoba jasno oseća, kao što su anksioznost, pogoršanje raspoloženja, depresija, suicidalne misli i drugo. Ali situacija je složenija kada sam poremećaj ne uzrokuje patnju. Sposobnost vršenja nasilja kao rezultat nedostatka reakcije odbacivanja i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima pripada upravo takvim poremećajima. Hajde da detaljnije analiziramo ovaj problem i utvrdimo šta je, s obzirom na to, važno razumeti o nasilnim ličnostima.

Dobra opcija bi bila posmatranje ljudi sa psihopatskim predispozicijama, pošto je psihopatija direktan rezultat narušenog rada inhibitora nasilja. Kako piše Robert Hare, koji je razvio poznati test-upitnik PCL za procenu priznaka psihopatije, psihopate imaju narcisističko i ekstremno preuveličano predstavljanje o sopstvenoj vrednosti i važnosti, zaista zapanjujući egocentrizam i osećaj dostojanstva; oni sebe smatraju centrom univerzuma, višim bićima koja imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima. Takođe je razmatrao pitanje lečenja psihopata. Prema njegovim rečima, termin „lečenje“ podrazumeva da postoji nešto što treba lečiti: bolest, subjektivni distres, neadekvatno ponašanje i slično. Međutim, koliko možemo utvrditi, psihopate su sasvim zadovoljni sobom i ne vide potrebu za lečenjem, barem u tradicionalnom smislu te reči.

Definitivno, psihopate imaju preuveličano predstavljanje o sebi. Smatraju sebe važnim i dostojnim. Često osećaju da imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima i misle da se zakoni na njih ne primenjuju. Skloni su da imaju grandiozna predstavljanja o svom potencijalu. Smatraju da zaslužuju da budu generalni direktori kompanija, ili su ubeđeni da su najbolji u svim poslovima.

Takve karakteristike ličnosti nasilnih pojedinaca nisu iznenađujuće. Još od detinjstva oni ne osećaju nikakva negativna osećanja kada drugima nanose štetu, i shodno tome to smatraju normom. Manifestacije empatije, saosećanja i nesposobnost vršenja nasilnih napada, što je svojstveno prosečnom i zdravom pojedincu, oni doživljavaju kao slabost. Možda upravo to predisponira njih da sebe stavljaju iznad drugih.

Sve ovo, naravno, ometa iskorenjivanje nasilja iz društva, pošto nasilnici sami često ne smatraju sebe abnormalnim i bolesnim. Na to ih treba uvek podsećati, pozivajući se na teoriju mehanizma inhibicije nasilja i patološkost njihovog stanja prema medicinskim definicijama. Konkretno, može se pomenuti Wakefiledov kriterijum poremećaja, kojem stanje odgovara u slučaju da ono nastane kao rezultat nesposobnosti nekog unutrašnjeg mehanizma da obavlja svoju biološku funkciju (u našem slučaju to se odnosi na inhibitor nasilja) i dovodi do nanošenja štete.

Ali najefikasnija metoda biće vršenje jakog socijalnog pritiska na njih. Osoba sa disfunkcijom inhibitora nasilja mora razumeti da niko neće rizikovati da ima bilo kakve poslove sa njom sve dok ne pristane na terapiju koja obnavlja inhibicijsku kontrolu. Takvi ljudi su opasniji čak i od onih koji pate od infektivnih bolesti, koje bez prolaska kroz lečenje danas teško ko prima na studije, posao ili rizikuje da sa njima zasnuje porodicu. Ako će značajan deo društva to razumeti, kao i ako bude razvijena efikasna terapija protiv nasilja, nasilni ljudi će početi da se leče već iz racionalnih razloga. Naravno, biće i onih koji to neće učiniti čak ni pod socijalnim pritiskom. Njih treba pažljivo pratiti i biti spremni na samoodbranu, koja takođe može uključivati primenu terapijskih preparata na onoga ko vrši napad.

Agresija i testosteron

Voluntarist, Bitarh

Manifestacije agresije kod mužjaka životinja i kod muškaraca vrlo često se povezuju sa polnim hormonom testosteronom. Tako, smanjenju nivoa testosterona trebalo bi da sledi i smanjenje agresivnosti, a povećanju njegovog nivoa – ekstremno visoka agresivnost. Naravno, agresija je povezana sa testosteronom, ali je ne može svesti isključivo na rad jednog hormona izolovano od ostatka neurofiziologije. U suprotnom, može se doći do određenih zabluda, na primer te da ako je visok nivo testosterona kod nekih muškaraca prirodan, onda je i nasilno ponašanje takođe apsolutno prirodno. Takođe, ovakav pogled protivreči konceptu inhibitora nasilja, prema kojem kod mnogih vrsta, pa čak i kod čoveka, postoje urođeni kočnice intraspecifične agresije.

Za početak setimo se da se inhibitor nasilja povezuje sa serotoninergičkim sistemom, i da aktivacija određenih serotoninskih receptora (1A i 1B) može potisnuti napadačku agresiju, bez uticaja na odbrambenu agresiju i druge oblike ponašanja. Ali kako testosteron može uticati na ovaj efekat? Kao što pokazuje jedno istraživanje, takav uticaj jednostavno ne postoji. Testosteronska aktivacija agresije i serotoninska inhibicija agresije rade nezavisno jedna od druge, što znači da proagresivni efekat testosterona ne consiste u potiskivanju serotoninjske funkcije. A uticaj serotonina na agresiju izazvanu testosteronom, po svemu sudeći, odvija se paralelnim inhibitornim putem. Pretpostavlja se da se ovaj uticaj dešava u oblastima mozga kao što su medijalno telo amigdale, hipotalamus, prefrontalni korteks i transparentna pregrada (septalna oblast), gde se istovremeno nalaze i receptori polnih hormona i serotoninergički nervni završeci.

Takav uticaj serotonina je neophodan za obuzdavanje agresije, kako ona ne bi prestala da bude adaptivno i funkcionalno ponašanje. Ovo se poklapa sa teorijom inhibitora nasilja, prema kojoj određene unutrašnje kočnice agresije sprečavaju njen prelazak u nasilje sa nanošenjem štete pripadnicima sopstvene vrste. I pošto testosteron ne narušava rad ovih kočnica, on ne može biti uzrok neinhibirane agresije. Naravno, testosteron povećava agresivnost, ali u normalnim okolnostima samo u okvirima prirodnih inhibitornih granica.