Prilično je poznata priča o biologu Robertu Sapolskinju, koji je posmatrao babune decenijama. Alfa mužjaci u posmatranom čoporu ponašali su se prilično brutalno, pokazujući ekstremno visok nivo nasilja prema svojim srodnicima. Međutim, u jednom trenutku čopor je otkrio ljudsku smeću do koje su mogli prići samo ti alfa mužjaci, jer su se za pristup smeću morali boriti sa alfa mužjacima drugog čopora. U jednom trenutku su na smeću pokupili infekciju, nakon čega su uginuli, ostavivši čopor bez preterano agresivnih jedinki. I najzanimljivije počinje dalje – iako je u čoporu i dalje postojala hijerarhija (alfa mužjaci su dobili zamene), tuče i nasilje među srodnicima su prestali, i ovaj rezultat se zadržao decenijama, čak i kada su prvobitni mužjaci već stigli da uginu od starosti.
Ponekad se javlja pitanje – zar određeni broj nasilnih jedinki u svakom kolektivu i društvu nije normalno stanje stvari? Zar ako nasilnici budu uklonjeni, njihovo mesto neće obavezno zauzeti neko drugi? Pozitivan odgovor na ova pitanja, naravno, nema nikakvih realnih osnova, a niti se slaže sa etološkim zapažanjima prikazanim iznad. Ne postoji nikakav prirodan broj nasilnih jedinki, postoje samo patološke jedinke, čije uklanjanje (a još bolje – terapija njihovog nasilja) će dovesti do uklanjanja iz socijuma patologije koja sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja.
Uopšte bi bilo glupost pretpostaviti da će kod nenasilnih jedinki, usled nestanka trenutnih nasilnika, odjednom biti potisnuta inhibicija nasilja i da će oni, koji su ranije osećali odbojnost prema nanošenju štete srodnicima, prestati to da osećaju. Jedino jedinke koje to nisu osećale od početka, ali su se krile, mogu se ispoljiti u takvoj situaciji. Naravno, istraživanja pokazuju povećanje nivoa testosterona kod mužjaka primata na koje više ne vrše pritisak mužjaci višeg ranga. Međutim, inhibicija nasilja je funkcija serotoninskog sistema, kojoj testosteron ne protivreči, povećavajući agresivnost samo u jasnim granicama. Inhibiciona funkcija serotonina i proagresivna funkcija testosterona kod zdrave jedinke rade paralelno, održavajući agresiju kao funkcionalno ponašanje.
Privatne kompanije, naročito sa strane zagovornika levih socio-ekonomskih stavova, često se smatraju društveno neodgovornim, koje rade isključivo radi sopstvene materijalne koristi, pri čemu potpuno ignorišu uticaj svojih aktivnosti na društvo i sredinu u kojoj se nalaze. Ne može se poreći da je takva tvrdnja u određenoj meri tačna, jer nije teško zamisliti kako neki biznismen može ispuštati toksični otpad u reku ili iscrpljivati poslednje snage svojih radnika, ne pružajući im pravičnu nadoknadu za rad. Ali to nije uvek tako i problem „loših“ kompanija vredi detaljnije razmotriti.
U tome će nam pomoći istraživanje na temu korporativne psihopatije. U njemu je 346 australijskih radnika prošlo anketu u kojoj su ocenjivali svoje rukovodioce (menadžere) po stepenu psihopatičnosti pomoću PM-MRV testa, pri čemu su mogli ocenjivati kako trenutne, tako i prethodne rukovodioce, zbog čega je ukupno dato ocena za 567 individuuma. Na osnovu rezultata ankete, menadžeri su podeljeni na normalne, disfunkcionalne (delimično psihopatične) i psihopatične. Sam test uključuje standardne stavke za procenu primarne psihopatije, kao što su površni šarm, lažljivost, manipulativnost, grandiozno mišljenje o sebi, nedostatak kajanja zbog nanošenja štete radnicima, hladnokrvnost, nedostatak empatije i neželja da preuzmu odgovornost (prebacivanje krivice za sopstvene greške na druge). Pored psihopatičnosti menadžera, ocenjivano je i to da li su aktivnosti kompanija sa tim ili onim menadžerima bile društveno i ekološki odgovorne, korisne za lokalnu zajednicu i lojalne prema zaposlenima.
Od 567 menadžera, 292 su ocenjeni kao normalni, 132 kao disfunkcionalni i 143 kao psihopatični. Ovakvom visokom udelu psihopatičnih osoba među menadžerima (čak 25%), koji daleko premašuje opšti udeo u društvu (svega 1%), ne treba se čuditi, jer takve pozicije, koje osobi daju moć nad drugima, jako privlače psihopate i daju im mogućnost da u potpunosti razviju svoje okrutne sposobnosti. Sada treba da obratimo pažnju na to kako kompanije sa ovakvim ili onakvim menadžerima vode svoje poslovanje.
U slučaju normalnih menadžera, velika većina ispitanika (89,3%) ocenila je delovanje kompanije kao društveno i ekološki odgovorno. Međutim, ovaj pokazatelj pada na 66% u prisustvu disfunkcionalnih menadžera i na 52,5% u slučaju psihopatičnih menadžera. Takođe, 85,8% ispitanika ocenilo je delovanje kompanije kao korisno za lokalnu zajednicu ako su u njoj radili normalni menadžeri. Za kompanije sa disfunkcionalnim menadžerima ovaj pokazatelj pada na 75%, a u slučaju psihopatičnih menadžera čak na 55,1%. Pored toga, većina ispitanika (79,6%) bila je saglasna da se kompanija ponaša lojalno prema radnicima kada postoje normalni menadžeri, međutim, ovaj pokazatelj pada čak na 23,7% u prisustvu psihopatičnih menadžera. Ovo potvrđuje da korporativni psihopate uopšte ne brinu o onima koji rade sa njima ili pod njima. Vredi još napomenuti da se u slučaju normalnih menadžera 82% ispitanika osećalo priznatim za dobro obavljen posao, dok je u prisustvu psihopatičnih menadžera to izjavilo samo 24,8% ispitanika.
Može se videti koliko parametri kao što su društvena i ekološka odgovornost, pružanje koristi lokalnoj zajednici i lojalnost radnicima od strane kompanije zavise od psihopatičnosti njenih menadžera. Pored toga, u istraživanju koje razmatramo davala se ocena upravo primarnoj psihopatiji, a njeno pojavljivanje, kao što je poznato, snažno je povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, zbog čega pojedinac prestaje da oseća unutrašnji otpor i odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I problem „loših“ kompanija teško će biti rešen sve dok se na njihovim rukovodećim pozicijama nalaze ličnosti sa takvom patologijom. Ona nesumnjivo zahteva terapiju i iskorenjivanje iz društva.
U nizu dela koja prikazuju nenasilno društvo ili rezultate iskorenjivanja nasilnog ponašanja kod konkretne osobe, suština se svodi na navodno postojanje nekog agresivnog stimulusa, upravo zbog kojeg čovek postaje sposoban da nekoga udari ili ubije, počini brutalne zločine ili uopšte izazove ratove. Nazvavši ga uzrokom nasilja, autori dela dalje opisuju društva u kojima su, kako bi ga iskorenili, odlučili da potisnu ili bukvalno iseku taj stimulus iz čoveka. Rezultati takvog procesa pokazuju se kao krajnje utješni – dobijamo „kastrirane“ ljude i društvo koje je izgubilo apsolutno sav svoj kreativni potencijal.
Počnimo sa „Povratkom sa zvezda“ Stanislava Lema, gde se ljudima sprovodi procedura „betrizacije“ – neutralizacija agresivnih stimulusa u mozgu i jačanje instinkta za samoodržanje. Prema Lemovim tvrdnjama, u mirnom društvu ljudi će postati bezinicijativni, nesposobni da obavljaju složene zadatke i prestaće da osećaju jake emocije. Setimo se takođe „Satirikona“ (A Clockwork Orange) Entonija Berdžesa, gde je glavnom junaku sprovedeno potpuno pranje mozga. Budući da je verni katolik, Berdžes je sklon mišljenju da čoveka na nasilje gura greh prvoroditeljstva, međutim, on ima slobodnu volju i izbor da li će počiniti nasilje, a iskorenjivanje te slobode bilo bi grešno. Takođe se može ukratko pomenuti anime serijal „Psychopass“, u čijem je društvu čak bila zabranjena određena umetnička dela jer podstiču čoveka na agresiju, a u jednoj sceni ljudi koji su ipak videli nasilje ispostavili su se kao potpuno ravnodušni i bezemotivni prema patnji žrtve. Postoji još jedno delo u kojem je umetnost takođe bila zabranjena iz istog razloga, ali njega će biti prikladno pomenuti malo kasnije.
Sva ova dela prave istu kritičnu grešku. U stvarnosti, ne prisustvo, već upravo nedostatak određenih stimulusa čini čoveka sposobnim za nasilje. Kao što pokazuju istraživanja, agresija često nije rezultat gubitka samokontrole, već čak zahteva samokontrolu za namerno izvršavanje činova nasilja. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi im ne pomaže uvek, već naprotiv – može ih učiniti još efikasnijim agresorima. I psihopatski pojedinci, koji vrše ogromnu većinu nasilnih zločina, često već od adolescentsnog uzrasta pokazuju pojačan razvoj samokontrole.
Ista pozicija može se izvesti i iz teorije mehanizma inhibicije nasilja – sposobnost pojedinaca da nanose štetu drugim ljudima proizilazi iz njihove nesposobnosti da prema tome osete unutrašnje odbojnost i otpor. Takođe, kod njih su smanjeni empatija i osećaj krivice. Štaviše, dejstvo najperspektivnijih sredstava za terapiju agresivnog ponašanja (agonista određenih serotoninskih receptora) sastoji se u stimulisanju i obnavljanju punovredne nervne aktivnosti, a ne u potiskivanju i iskorenjivanju bilo čega.
Svet u kojem su odlučili da se bore protiv nasilja i drugog zla isecanjem nečega iz čoveka, najrealističnije prikazuje film „Equilibrium“. Njegovi događaji odvijaju se nakon „Trećeg svetskog“ rata, a kao glavni uzrok rata navedene su ljudske emocije, koje su sada odlučili da potisnu primenom određenog preparata. Ali ako se pažljivije pogleda na ljude u ovom delu, oni su pre postali bezosećajni psihopate nego miroljubivi i idealni. To je posebno vidljivo kod „klerika“ – vojnika čiji je zadatak da pronađu ljude koji su pokazali emocije, unište umetnička dela i ubiju sve koji se opiru režimu.
Nasilnim ljudima ne treba manje, već više emocija. Njima nije potrebno potiskivanje, već naprotiv – stimulisanje nervne aktivnosti. Da bi se izbeglo nasilje, potrebno je osećati jače, a ne slabije. A Lemova „betrizacija“ u stvarnom svetu bi verovatno dovela do totalne psihopatije, a ne do nekog mirnog, ali pasivnog društva. Priroda nasilja opisana u distopijskim delima ima malo zajedničkog sa stvarnim nasiljem.
Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.
Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.
Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.
Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.
Dugo se na nasilje gledalo kao na nešto što nastaje usled gubitka kontrole osobe nad sobom. Čak i terapijske mere usmerene na suzbijanje agresivnosti osobe najčešće podrazumevaju razvoj i jačanje samokontrole, kako se kratkoročnim impulsima ne bi dopustilo da određuju ponašanje jače od racionalnog razmišljanja i dugoročnih ciljeva. Naravno, u slučaju reaktivne agresije, koja nastaje kao rezultat frustracije, impulsivnosti, emocionalnog izliva, to su prilično očigledne stvari. Ali takva agresija daleko da nije najveći problem. Ona je, po pravilu, kratkoročna, ne izlazi iz okvira konkretne provokativne ili konfliktne situacije i ne prati je nikakav nameran cilj. Takođe, neki oblici reaktivne agresije, na primer odbrambena, potpuno su normalni i prirodni.
U čemu je zapravo najveći problem, jeste u kontrolisanoj agresiji. Aktuelno istraživanje, objavljeno ovog meseca, tvrdi da značajan deo agresije nije rezultat gubitka samokontrole. Ona često, naprotiv, zahteva samokontrolu, na primer, za izvršenje proračunatog čina osvete. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi ne smanjuje nužno njihove sklonosti ka nasilju, već može čak i obrnuto – učiniti ih još efikasnijim u vršenju nasilja. I psihopatski pojedinci, na koje dolazi najveći deo nasilnih zločina, često još od adolescentsnog uzrasta osećaju pojačan razvoj samokontrole.
Naravno, ovo ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće za one koji znaju za teoriju mehanizma inhibicije nasilja i razumeju zašto ogromna većina ljudi ne nanosi drugima štetu, barem namerno. Čovek često vrši nasilje ne zbog viška emocionalnosti i iracionalnog ponašanja, ne zbog impulsivnog karaktera, već naprotiv – zbog nedostatka emocionalnosti i krajnje hladnokrvnog, proračunatog ponašanja usmerenog ka ostvarivanju koristi i ličnih ciljeva, bez obzira na to da li će neko biti povređen, pa čak i po potrebi lično i neposredno naneti štetu, pa sve do ubistva. Međutim, dobro je što takav stav sada postaje popularan u naučnim krugovima i zamenjuje zastarele poglede koji akcentuju reaktivnu agresiju na štetu proučavanja i razumevanja proaktivne.
Samokontrola i racionalnost će, naravno, zaustaviti čoveka u vršenju impulsivnih agresivnih postupaka na emocionalnoj osnovi. Ali ako zamislimo apsolutno racionalnog čoveka, sposobnog da donosi odluke i deluje potpuno bezemocionalno, on će biti mnogo veća pretnja nego običan neobuzdan idiot, koji će se verovatno zaustaviti kada vidi i shvati da njegovi postupci mogu zaista nekome ozbiljno naškoditi. U potpunoj i zdravoj regulaciji agresije ne može se zaobići to da čovek oseća snažno odbojnost i otpor pri svakom pokušaju da nekome nanese štetu i izvrši nasilni napad.
Ne može biti ni govora o tome da se na neki način suzbijaju, ograničavaju i kontrolišu takav otpor prema nasilju, kao ni osećanja u čijem razvoju on igra ključnu ulogu, kao što su empatija i krivica. A terapija agresivnih pojedinaca u prvom redu mora biti usmerena upravo na razvoj i obnovu takvih emocionalnih reakcija, tj. vraćanje ispravnog rada mehanizma inhibicije nasilja. Jer čovek koji je sposoban da oseća takve reakcije u prilično jakim manifestacijama, sigurno neće počiniti nasilje.
Glavna aktivnost projekta „Voluntarist“ je proučavanje prirode nasilnog ponašanja, u čemu smo uspeli zahvaljujući teoriji mehanizma inhibicije nasilja. Nasilje je pre svega patologija, poremećaj rada unutrašnjih neurofizioloških mehanizama, zbog čega čovek prestaje da oseća dovoljno odbacivanje i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Takođe, niz eksperimenata na životinjama pokazuje mogućnost terapije ovakvog poremećaja; određena sredstva sposobna su da eliminišu napadačku agresiju u intra-specifičnim sukobima, pritom ne utičući na zaštitnu agresiju i druge oblike ponašanja, tj. deluju selektivno. Neka od takvih sredstava su čak prirodnog porekla, pretežno pripadaju azijskoj medicini.
S obzirom na dostupnost sredstava iz ove kategorije, koja se distribuiraju kao lekovite biljke ili bioaktivni suplementi, organizacija eksperimenata za njihovu proveru nije previše težak zadatak i bila je po snazi čak i malog tima ljudi povezanih sa našim projektom. Za sada eksperimenti traju, do konačnog protokola i zaključaka je još daleko, međutim, neki međuteksti rezultati su već pokazali uspeh kojim se ne može ne podeliti.
1. Uređaj eksperimenta
Eksperiment se sastoji od kombinovanja paradigme rezidenta-narušitelja i socijalne izolacije kod pacova. Razvijanje teritorijalnosti (na primer, u svom kavezu) i odsustvo socijalnih kontakata provocira kod njih napadačku agresiju pri susretu sa srodnikom, naročito ako taj ima manju težinu. Prvo sledi serija kontrolnih eksperimenata, nakon čega se mogu testirati sredstva. Zbog malog broja dostupnih jedinki (5 rezidenata i 5 narušitelja), one se koriste ponovo, međutim, eksperimenti se sprovode ne češće od jednom u 3 dana, i naizmenično se sprovodi kontrolni eksperiment za merenje agresivnosti jedinki-rezidenata, kako bi se uverili u njeno prisustvo i u to da će u daljem praćenju njen pad biti posledica primene sredstva, a ne spoljnih faktora.
2. Kamišojosan i Si Ni San
Nekoliko već testiranih sredstava pokazalo je značajan uticaj na ponašanje pacova, međutim, smanjenje agresivnosti nije nastupilo, bilo je nedovoljno ili neselektivno. Ipak, među njima se jedno sredstvo pokazalo izuzetno efikasnim. To je Kamišojosan (a u našem slučaju kineski analog Cjia Wei Xiao Yao Wan proizvodnje Min Shan) – popularno sredstvo u azijskoj medicini koje je potencijalno, na osnovu farmakoloških podataka, sposobno da aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
Oslanjajući se na to da je u naučnoj publikaciji o ovom sredstvu demonstrisan samo delimičan efekat u slučaju jednokratne oralne primene u dozi od 400 mg/kg, odlučili smo da proverimo doze od 500 mg/kg i 1 g/kg. Pritom, druga doza je primenjena na izuzetno agresivnoj jedinki, koja je uvek aktivno napadala srodnika puštenog u njen kavez. Međutim, originalno istraživanje nije vršilo merenja agresivnosti baš u intra-specifičnim sukobima, a prema drugom istraživanju doza od 200 mg/kg je najbolja za maksimalno povećanje socijalne aktivnosti kod miševa pri kontaktu sa srodnicima, pa smo odlučili da testiramo i nju.
Kao što se i očekivalo, efekat Kamišojosana nije bio ni sedativan ni stimulativan, već se pokazao baš kao antiagresivan. Agresivni napadi su eliminisani u sva tri eksperimenta, i čak ako su se povremeno pojavljivali, to je bilo isključivo u neintenzivnim oblicima. Pritom, iako doze od 500 mg/kg i 1 g/kg nisu remetile socijalnu i nesocijalnu aktivnost pacova, smanjenje njihove agresivnosti se odvijalo kroz povećanje neaktivnosti. Međutim, doza od 200 mg/kg je zamenila agresivno ponašanje upravo neagresivnom socijalnom aktivnošću.
Međutim, otvoren je ostao pitanje konkretnog mehanizma delovanja Kamišojosana. Bilo je potrebno utvrditi koja komponenta i koja bioaktivna supstanca iz ove mešavine ekstrakata biljaka ostvaruje ovaj efekat, pa smo odlučili da proverimo sredstvo Si Ni San, u čijem se sastavu nalaze samo tri komponente iz Kamišojosana i koje je trebalo da ostvari isti efekat. Proverena je doza od 500 mg/kg i rezultat je potvrđen – ranije visoko agresivna jedinka, koja je vršila aktivne napade na jedinku-narušitelja, uključujući i kontrolni eksperiment pre primene sredstva, prestala je sa napadima. Pritom, njena nesocijalna aktivnost nije bila značajno smanjena, a socijalna neagresivna aktivnost je čak porasla, iako je takođe porasla i neaktivnost, ali ne na štetu ovih oblika aktivnosti (već samo napada). To znači da je efekat bio baš antiagresivan, a ne sedativan.
Detaljno proučavanje materijala o mešavinama sličnim Si Ni Sanu navodi nas na to da glavna bioaktivna supstanca u njima, uključujući Kamišojosan, može biti peoniflorin iz ekstrakta božura (Paeonia lactiflora) – jedne od komponenti ovih mešavina. Istraživanja ukazuju na to da ova supstanca aktivira serotoninjske 5-HT/1A receptore i utiče na ekspresiju gena TPH2 i SERT, koji su povezani sa funkcionisanjem serotonina i inhibitora nasilja. Takođe, generalno supstance iz ovog ekstrakta utiču i na ekspresiju gena MAO-A, koji je takođe izuzetno važan u pitanju agresivnog ponašanja. Na osnovu svega ovoga, dobijamo najperspektivnijeg kandidata za komponentu iz prethodno navedenih mešavina koja aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
3. Inhalacioni eksperimenti
Pored oralne primene, u slučaju određenih sredstava može se pribegnuti i inhalacionoj primeni (udisanju preparata sa bioaktivnim supstancama). Naročito ako se uzme u obzir opšta mogućnost kreiranja efikasnog sredstva ove vrste; na primer, nedavno odobren inhalacioni preparat Zavegepant (ili Zavzpret) pokazao se toliko efikasnim u terapiji hronične migrene da kod nekih pacijenata deluje već nakon 15 minuta i traje do 48 sati nakon primene.
Do sada je uspelo proveriti tri takva sredstva koja u svom sastavu imaju supstance d-limonen i linalool, koje deluju kao agonisti serotoninjskih 5-HT/1A receptora. Sva ona su eterična ulja različitih delova pomorandže (gorkog pomorandže). Korišćena su ulje kore plodova, koje se skoro potpuno sastoji od d-limonena, cvetova (neroli), koje okvirno sadrži 34% linaloola i 10% d-limonena, kao i grančica i listova (petitgrain), sa sadržajem do 40% linaloola.
Inhalacija je tekla na sledeći način – u izolovanu komoru (60 l) tokom 10 minuta isparavala je mešavina eteričnog ulja, iste količine emulgatora (rastvarača ulja) i po potrebi vode. Nakon toga je u komoru stavljen pacov i ostao je tamo još 10 minuta uz nastavak isparavanja mešavine u komoru. Korišćeno je 2 ml ulja iz kore pomorandže, 4,5 ml ulja neroli i 5 ml ulja petitgrain, u mešavini zapremine 10 ml (dovoljnoj za 20 minuta isparavanja).
Sva sredstva su pokazala značajan antiagresivan efekat, napadi su ili potpuno eliminisani ili svedeni na izuzetno retke i neintenzivne manifestacije. I, naravno, efekat je selektivan. Pritom, inhalacija para drugih eteričnih ulja (karanfila, lemgrasa, žalfije), koja u sastavu nemaju ove supstance, nije eliminisala intenzivne agresivne napade. Očigledno je da supstance u njima ne utiču na neurofiziološke mehanizme povezane sa inhibitorom nasilja.
Eksperimenti se i dalje nastavljaju i verovatno će biti pronađena i druga sredstva koja utiču na inhibitor nasilja. Ipak, već smo uspeli da potvrdimo samu koncepciju ovog mehanizma i mogućnost takvog uticaja, pribegnućim različitim metodama dostave aktivnih supstanci u organizam.
Takođe, uz materijal prilažem snimke procesa sprovođenja uspešnih eksperimenata:
Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.
Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.
Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).
Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.
Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.
Opšte je poznato da socioekonomski status osobe ima tesnu vezu sa njenom sposobnošću i sklonošću ka vršenju činova nasilja. Međutim, bilo bi netačno tvrditi da je ta veza direktna i da je svaka osoba podjednako podložna negativnom uticaju okruženja, čak i u slučaju mladih, za koje se smatra da su izuzetno sugestibilni. Kao što znamo, odsustvo osećaja odbojnosti i unutrašnjeg otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, koji sprečava zdravu osobu da počini nasilne napade, potiče iz psihičkog poremećaja koji se sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja. A zaključci nekih istraživanja ukazuju na to da ona može posredovati u vezi između socioekonomskog statusa i nasilja.
Za početak, setimo se da prilično dobar pokazatelj ove disfunkcije mogu biti psihopatske crte, pre svega one koje se odnose na interpersonalnu i afektivnu (emocionalnu) psihopatiju. Takođe, psihopatske crte su povezane sa nasilnim kriminalitetom, a posebno sa namernim i ciljanim činovima nasilja. U ovoj disfunkciji važnu ulogu igra ne samo okruženje, već i genetski faktor. Istraživanja su već pokazala da gen MAO-A posreduje u uticaju zlostavljanja u detinjstvu na nasilni kriminalitet. Bez obzira na to da li je tretman bio dobar ili okrutan, nosioci visokoaktivne varijante gena nisu postajali nasilniji, međutim, nosioci niskoaktivne varijante u drugom slučaju bili su 4 puta skloniji brutalnom nasilju. A gen HTR1B na sličan način posreduje u vezi između zlostavljanja i psihopatskih crta. Oba gena su direktno povezana sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja.
Podjednako važan rezultat pokazuje istraživanje različitih varijanti gena transportera serotonina (SLC6A4, koji kodira protein 5-HTT) kod mladih ljudi sa različitim socioekonomskim statusom, određenim na osnovu prihoda i profesionalnog statusa njihovih roditelja. Kako je utvrđeno, homozigotnost po dugom alelu ovog gena u slučaju niskog socioekonomskog statusa značajno je povećala rizik od pojave narcisističkih crta i crta bezdušnosti-ravnošnosti u poređenju sa prosečnim pokazateljima. Upravo ove crte pripadaju komponentama psihopatije koje pokazuju disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, što je socioekonomski status osobe bio viši, to su i pokazatelji za ove crte bili niži. Međutim, povišen rizik od njihovog pojavljivanja u svakom slučaju nije primećen kod nosilaca kratkog alela gena, čiji se pokazatelji značajno nisu razlikovali od proseka bez obzira na socioekonomski status.
Još jednom vidimo da određene varijante gena, povezanih sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja, mogu ili učiniti osobu otpornom na uticaj okruženja, ili stvoriti rizik da taj uticaj može smanjiti otpor koji osoba oseća prema nanošenju štete drugima. Nasilje nije jednostavno rezultat socioekonomskog statusa ili zlostavljanja. Iako ovi faktori stvaraju rizik od nasilja, to nije uvek slučaj, jer se koreni takvog patološkog ponašanja nalaze u neurofiziologiji i genetici čoveka. I to nam ukazuje na potrebu za kreiranjem terapijskih rešenja za problem nasilja.
U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.
Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.
Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.
Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.
Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.
Ko uvek i prvi zahteva uvođenje novih poreza? A ko zahteva uvođenje novih zakona u vezi sa regulisanjem ekonomije i tržišta? Etatisti će reći da su u tome prvenstveno zainteresovani obični građani radi zaštite njihovih interesa, obezbeđivanja bezbednosti i pružanja socijalnih pogodnosti. Ali takav odgovor bi bio glup, jer je pravilan odgovor – velike korporacije koje bukvalno „spavaju u istom krevetu“ sa državom.
Zašto je Džef Bezos – osnivač kompanije Amazon, koja knjiži svoju profit kao troškove kako ne bi plaćala poreze, podržao povećanje korporativnih poreza u SAD? Svakom razumnom čoveku će biti očigledno da je to neophodno za uklanjanje konkurenata na tržištu. Ali to je stara priča, postoji i aktuelniji primer – poznate korporacije i milijarderi, na primer Ilon Mask i Microsoft, aktivno pozivaju na regulaciju i ograničavanje razvoja Veštačke Inteligencije. Sve to, naravno, opravdavaju navodnom potrebom da se obezbedi bezbednost, budući da je VI – za sada još uvek nedovoljno razumljiva tehnologija, uključujući i pitanje rizika. Ali takve reči zvuče kao izmišljeno opravdanje, naročito jer, zašto bi veliki igrači na tržištu ograničavali tehnologiju na kojoj mogu zaraditi? Očigledno je da je stvar u tome da se na tržište ne dopuste privatni razvojni projekti u oblasti VI, jer mnoge male kompanije jednostavno neće moći da izdrže regulacije, dok će ih velike korporacije lako podneti. Posebno treba obratiti pažnju na to da oni koji pozivaju na regulaciju ove sfere sami izuzetno aktivno rade na njenom razvoju.
Sa težnjom ka monopolizaciji tržišta sve je jasno, kao i sa rezultatima tog procesa. Zbog nedostatka konkurencije svi će samo osirometi, a tehnološki napredak će biti usporen. Ali problem nije samo u tome, postoji i daleko strašniji scenario. Ako tehnologija VI zaista nosi neku opasnost, bilo bi krajnje glupo pokušavati da je ograniči, naročito u razvijenim zapadnim društvima, gde će poslušni građani, koji ne teže da nanesu štetu drugima, zaista slediti regulacije. Međutim, regulacije neće slediti oni koji žele da koriste VI za nanošenje štete. To se odnosi na same državne vlasti i njihove raznovrsne strukture. A naročito se odnosi na one strukture koje uopšte nisu pod kontrolom zapadnih jurisdikcija. Neki hakeri iz Severne Koreje, koji su već postali poznati po hakovanju i krađi sredstava sa kripto berzi, progonjenju ljudi, kao i pokušajima hakovanja odbrambenih mreža drugih država, pljunuće na zapadne zabrane; oni će aktivno razvijati i koristiti VI kako bi nanosili štetu drugima. A vojne strukture će pogotovo svuda koristiti VI, i čak i ako se na Zapadu to zabrani njihovim vojnicima (i to je sumnjiv scenario, jer vojska obično ima potpuno slobodne ruke za tako nešto), time će se baviti jurisdikcije neprijateljske Zapada. Na kraju, zabranama i regulacijama će profitirati samo civilni sektor i razvoj VI-sredstava koja bi se mogla koristiti za suprotstavljanje VI-pretnjama.
Mogućnost velikih korporacija i monopolista povezanih sa državom da preko nje promovišu regulacije koje im odgovaraju ne samo da svima šteti ekonomski, već može ugroziti i upravo onu bezbednost radi koje se sve to navodno radi. I da li će neko nakon ovoga i dalje opravdavati samo postojanje stacionarnih bandita i njihovu sposobnost da svima nameću zabrane?
