Ponudilo mi se kao zanimljivo uporediti reakcije različitih subjekata državnih napada na činjenicu napada, s obzirom na to da je u poslednje vreme bilo nekoliko primera različitih nivoa.
Libertarijanska partija Rusije proglašena je organizacijom stranim agentom
Reakcija:
Članovi LPR-a se pitaju, koja tačno od dve LPR-a.
LPR(s) je objavila zvaničnu izjavu: „mi smo patriote i osuđujemo ovu odluku“.
Oni koji nisu u LPR-u čestitaju obe LPR-a na tome što je država priznala njihovo postojanje.
Montelibero podseća na program pomoći za preseljenje u Crnu Goru.
Popularni ukrajinski ministar odbrane je smijenjen
Iznajmljivači i istomišljenici smijenjenog u vojsci objavljuju javne izjave u njegovu podršku.
Strani zvaničnici izražavaju zaprepašćenje.
Šira javnost: protestuje u podršku smijenjenom.
Mrežna država Balaji Srinivasana bila je žrtva svatinga
Reakcija:
Osnivač ljubazno pita na Tviteru, ne želi li Malezija beg kapitala iz ove toksične jurisdikcije u one koje su prijatnije za ovakve startape, poput Kazahstana.
Iznajmljivači i istomišljenici osnivača preciziraju koliko je tačno uloženo i koliko će biti povučeno ako malezijski zvaničnici ne zakunju da je to bila glupa greška i da više neće smeo tako da postupaju.
Zajedničko u sva tri reakcije
Niko ne izražava nikakve sumnje u to da država vrši otvorenu agresiju protiv interesa svojih građana.
Subjekti napada zvanično izražavaju lojalnost državi, iako osuđuju njenu odluku.
Subjekti napada pokušavaju da ubede državu da poništi svoju odluku na miran način.
Jedinstvenost reakcije u jednom od slučajeva
Samo osnivač Mrežne države komunicira sa teritorijalnom državom ravnopravno.
Zaključak
Država je efikasna u nasilju. Subjekti državnih napada radije ne daju siloviti odgovor kako ne bi provocirali eskalaciju. Ipak, oni se odlučuju za asimetričan odgovor. U slučaju LPR-a i Mrežne države to je emigracija, odnosno lišavanje države ekonomskih resursa. U slučaju smijenjenog ministra, to je delegitimacija odluke kroz pritisak javnosti. Rasporedila sam slučajeve prema rastućoj verovatnoći da će toksična odluka biti poništena. U slučaju LPR-a verovatnoća je zanemarljivo mala. Kod Fjodorova, mislim da je verovatnoća oko trideset procenata. Kod Balajija oko sedamdeset procenata. Pratiću ova poslednja dva slučaja.
Veoma malo je napisano o metodama prelaska sa društva sa državom na slobodno anarho-kapitalističko društvo. Najbolje od onoga što je stvoreno, po mom mišljenju, je Novi libertarijanski manifest Konkina. Nedostaju i umetnička dela na ovu temu, barem ona koja pokazuju sve faze prelaska, a ne samo jedan neki upečatljiv trenutak.
Međutim, postoji Meganezijski ciklus Aleksa Rozova koji stoji pomalo zasebno, u početnom delu kojeg prelazak na bezdržavno društvo osvetljen je prilično detaljno, iako, naravno, sa nešto drugačih ideoloških pozicija. O prvom delu ciklusa, „Maui i Pele koji drže svet“, koji opisuje događaje takzvane Aluminijumske revolucije, želeo bih da razgovaram.
Deo 1. Igranje za pobunjenike na početnom nivou težine
Ukratko zaplet knjige.
Hrišćanski sektaši iz Gajanе presreću muslimanske sektaše iz Jemena u vodama ostrva Kuka u Tihom okeanu i oduzmu im pet tona zlata. Zlato je trebalo potrošiti na oružje za hrišćansku sektu, ali su specijalne službe SAD stigle ranije i istresile sektu, ostali su samo komandosi sa zlatom. Oni odlučuju da nastave delo sekte direktno na licu mesta i upoznaju lokalne autoritete. To su ispostavili:
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
Zatim sva ova družina konstatuje da su oni izbačeni iz civilizovanog sveta u ovu rupu, ali da sada civilizovani svet napreduje i ovamo. Moraju mu zadati boj pre nego što i ovu rupu civilizuje na svoj način, jer više nema gde bežati. Oni momentalno privuku nekoliko hiljada Indijanaca iz Gajane i crnaca sa Haitija, oslobađaju iz zatočeništa i odmah regrutuju nekoliko hiljada severnokorejskih komsomolaca, započinju rat i lako ga dobijaju bez ikakvog problema, uništavajući usput:
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
Opšti gubici pobunjenika nisu navedeni, ali u najkrvavijoj od operacija, prilikom zauzimanja Nove Kaledonije od Francuske, oni su iznosili 78 ljudi. Mislim da teško grešim ako kažem da je Narodna flota Meganezije ukupno izgubila par stotina ubijenih i toliko teško ranjenih. Ah, da, svim ratom upravlja onaj razvojni programer kompjuterskih strategija bez ijednog naoružanog podanika, kojeg su svi lokalni autoriteti jednoglasno izabrali za vođu i kojem su potčinili svoje ni malo male vojne kontingente.
Zatim oni sklapaju mir sa SAD, koji je za Amerikance bio jednako povoljan kao Trampov mir sa Iranom.
I negde u sredini teksta shvate da su već eliminisali gomilu ljudi u skladu sa nekom Hartijom, međutim, zaboravili su da sastave samu Hartiju. Morali su se okupiti na asambleji, gde je australijski filozof predstavio nacrt, i tada su lokalni autoriteti zamalo počeli da se međusobno pucaju. Ali sve je, naravno, prošlo u redu, i nakon toga su ljude eliminisali u skladu sa Hartijom uz potpuno poštovanje procedure.
Postavlja se logično pitanje: ako je pobediti državu vojnim putem tako jednostavno, šta je sprečavalo da se to uradi ranije? Naravno, neću davati najočigledniji odgovor da su sve to prazne fantazije autora i da je pobediti državu u ratu jednostavno nemoguće. Slažimo se oko toga da je ključni faktor bilo istiskivanje svih antidržavnih elemenata na jednu tačku, kao rezultat čega je nastala ovakva sinergija.
Jasno je da i dalje postoji masa prigovora na unutrašnju logiku ove vojne strategije, i ovde je najlogičnije objašnjenje sledeće: ova igra je prolazila na minimalnom nivou težine. Protivnici su glupi, neorganizovani, zanemaruju obavještajni rad i planiranje. Saveznici imaju beskonačne resurse i idealno rade u timu.
Zašto je to urađeno? Očigledno, kako bi se kod svih potencijalnih učesnika pokreta probudila maksimalna zainteresovanost. Venture investitoru su potrebne privlačne brošure, a detaljan opis svih mogućih rizika će ga samo odbiti. Tim više što države ponekad zaista pokazuju tako zapanjujuću neefikasnost da hipotetička Aluminijumska revolucija zaista ima šanse za uspeh.
Deo 2. Ankapovi se pridružuju igri
A sada zamislimo da je na početku igre na terenu bila još jedna frakcija — libertarijanska. Recimo, bilo je tako.
Prema prvobitnom Rozovom zapletu, nakon pljačke zlatnog galeona, sektaši se povlače da zalizu rane na atolu Suvorova, gde se nalazi tajni tranzitni punkt Kokainskog puta. A sada se vratimo četvrt veka unazad…
U 2011. godini ruski politolog Anton Bakov izjavio je da na atolu Suvorova utemeljuje Rusko carstvo — naslednika RC, uništenog tokom prevrata 1917. godine. U trenutnoj realnosti, Bakovljev projekat je propao nakon nekoliko godina, ne izašavši nikada iz okvira internet diskusija. Sličan tok događaja bio je i u Rozovljevoj knjizi. Međutim, u zapletu koji mi konstruišemo, Bakov se pokazao uspešnijim (jer igramo na niskom nivou težine). Uspeo je da se dogovori sa vladom ostrva Kuka o stvaranju memorijalnog kompleksa na atolu Suvorova u čast otkrića atola ruskom ekspedicijom Lazareva. Do 2014. godine na atolu je otvoren memorijal, ruski kulturni centar i pravoslavna crkva. Zatim se dogodila aneksija Krima i, na insistiranje SAD, Rusija je obustavila finansiranje projekta. Čečkisti i obavještajci iz kulturnog centra su se vratili u domovinu, ostao je pop, kao i deo doseljenika.
U Bakovljevom projektu bilo je dve frakcije: konzervatori i libertarijanci. Konzervatori su želeli da kopiraju Rusko carstvo, libertarijanci da grade slobodno društvo. Nakon obustavljanja državnog finansiranja, etatisti su otišli, a libertarijanci su smatrali da im nije u interesu da se vrate u zemlju obolelu od imperijalne histerije. Naprotiv, oni su pozvali određeni broj istomišljenika iz celog sveta. Podsetimo da je Vit Edlička objavio stvaranje Libertlenda tek 2015. godine; Free State Project je tek 2016. objavio da je dostigao prag od 20.000 potpisa, nakon čega je zvanično počelo naseljavanje Slobodne države; prva zemlja za buduću Prosperu kupljena je 2017. godine; projekat Montelibero je uopšte startovao 2021. Tako je, u našoj 2014. godini, pacifički libertarijanski projekat imao prednost, zahvaljujući kojoj su najstrastveniji završili upravo na atolu Suvorova, a ne u Granitnoj državi ili na ostrvu usred Dunava ili Karibskog mora, a kamoli na komadu zemlje u Crnoj Gori.
Glavne frakcije među prvim Suvorovcima:
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Do početka radnje knjige, libertarijanska kolonija na atolu Suvorova živi već četvrt veka, odrasla je druga generacija kolonista. Brojnost kolonije neposredno na atolu je maksimalno nekoliko stotina ljudi, jer je sam atol prilično mali. Međutim, učesnici projekta žive na svim ostrvima Kuka.
Kako su se tehnologije razvijale u svetu Meganezijskog ciklusa? Revolucija neuronskih mreža se nije dogodila, niti Starlink. Zato su biotehnologije ispostavile se razvijenijim nego u našem svetu. Zbog toga postoje organska integrisana kola, slabija od naprednih silicijumskih, ali dostupnija za decentralizovanu proizvodnju. Takođe postoje transgenne kulture svih sorti i boja. Zašto je ispalo baš tako? Odgovor je očigledan: zato što je sa početkom Ukrajinskog rata KNR iskoristila priliku i silom prisvojila Tajvan, i svetska industrija poluvodiča je propala. Tako je svetska naučna misao krenula u drugom pravcu.
Satelitska veza je slaba, a našim ankapima je potreban pouzdan širokopojasni internet, jer ovde imaju IT stručnjake, koji su uz to zatrpani bitkoinima, plus jedriljase. Zbog toga se rado upuštaju u komplikovanu mrežu vazdušnih brodova-repetitora nad celim Pacifikom. Rozov ne opisuje kako su izgledali čvorovi mreže, ali je poznato da veza nije prekinuta, uprkos tome što su Sjedinjene Države uništile fabriku za proizvodnju odgovarajuće opreme. Znači, vazdušni brod je izuzetno autonoman i ne zahteva redovne popravke i tehničko održavanje. Mislim da, s obzirom na procvat biotehnologija, ovaj vazdušni brod predstavlja nešto poput vesterfeldove meduze, samo bolju. Kolonija mikroorganizama se hrani alkoholom, razlažući ga na ugljenik i vodonik. Od ugljenika ona izgrađuje grafenske zidove aerostata. Vodonikom puni aerostat. Reakcija razlaganja je egzotermna, a proizvedene toplote je dovoljno da se napaja elektromotor i predajnik. Kada alkohol priđe kraju, meduza postepeno gubi vodonik kroz zidove, spušta se ka okeanu i počinje da jede fitoplankton, prerađujući ga u alkohol. U to vreme, po želji, meduza može biti ulovljena i izvršeno tehničko održavanje serverske opreme. Meduze su teritorijalne životinje. One razmenjuju signale i pokušavaju da se rasporede u prostoru tako da ne budu na nekomforno maloj udaljenosti, ali ni toliko daleko da izgube signal. Signale koje prima, meduza retransmituje. Ne znam da li meduza ume da se razmnožava. Najverovatnije joj je za to ipak potreban inkubator, gde se ona okuplja oko servera sa prethodno instaliranim softverom, a zatim počinje da živi svoj meduzin život, noseći server na leđima.
Izvinite zbog ovako dugog tehničkog odstupanja, fantastičari uvek greše time, tako je zakon žanra.
Kratko rečeno, na početku radnje knjige imamo prilično veliku agorističku zajednicu koja se bavi IT-om, logistikom i decentralizovanim finansijama. Zajednica je udarila u granice razvoja jer nema mogućnosti širenja tamo gde su državne regulacije jake. Iz nje povremeno otpadaju grupe koje se nastanjuju na određenim ostrvima, ali zadržavaju vezu sa zajednicom, pre svega zahvaljujući bitkoin standardu i tokenomiki ala Montelibero. Međutim, to je prilično sporo širenje. Sa kokainskim donovima libertarijanci nemaju šta da dele, ali postoje određeni ekonomski kontakti. Donovi dobijaju vezu i pomoć sa prometom. Libertarijanci s vremena na vreme naručuju od donova usluge prinude (enforcement).
I tada, kao Roberta u Ruanapur, na njih padaju sektaši-socijalisti iz LiRe, sa pet tona zlata i planovima da započnu rat.
Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?
Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću
Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.
Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.
Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.
Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.
Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.
Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.
OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?
Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“
I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.
Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.
Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.
Ideja ovog teksta vrlutala mi je po glavi prilično dugo, jer mi se veoma ne dopada kada reči gube bilo kakav smisao i pretvaraju se u obične etikete, kao Plavi i Zeleni na konstantinopoljskom Hipodromu. Koja je razlika između njih? Pa-a… e-e… jedni su plavi jer navijaju za Plave, a drugi zeleni jer navijaju za Zelene, logično, zar ne? Pacaci i ćatlani, kao što je poznato, nisu nacionalnosti, niti profesije, niti rase, niti religije, to su pacaci i ćatlani. Isto tako, u poslednjih sto godina, smisao reči „politički desni“ i „politički levi“ pretrpeo je totalnu i apsolutnu eroziju. stvar nije čak ni u tome što radikalno desni i radikalno levi zapravo rade istu stvar (prolivaju reke krvi / pozivaju na njihovo prolivanje), o čemu nas uči čuvena teorija potkovice. Nije stvar ni u tome što levima nazivaju bilo koga, pa čak i ludi režim ajatolaha koji je vešao komuniste i gejove na auto-kranove, dok zapadni LGBTQA+++ narativ zakukuje u paroksimima strasti prema HAMAS-u, ISIS-u i drugim islamskim ljudojedima. Stvar je u tome što su ove reči bukvalno, potpuno, uopšte izgubile svoje prvobitno značenje (pričem i to odavno), ali još uvek nisu stekle novo.
Još 1945. godine, čuveni „papa-nacista“ Pije XII (teoretski — ultra-desni katolički konzervativac) zajedno sa Huanom Peronom (teoretski — levi progresivni reformator) zajednički su spasavali od Staljina (teoretski — ultra-levog, barem ga je tako Zapad prodavao u strašilicama o „crvenoj pretnji“ kapitalizmu) naciste (koje narod opšteprihvaćeno, iz nekog razloga, smatra ultra-desnim, iako su zapravo leviše od Staljina). Pitanje od tada nije postalo jasnije, već naprotiv, samo se zakomplikovalo, jer se pojavila teologija oslobođenja (levi latinoamerički izvod suštinski desnog katolicizma), narodni mudžahedi (levi iranski izvod suštinski desnog islama, uspešno isčišćen od strane ludih šiita), postoje levi libertarijanci (što je samo po sebi navodno oksimoron).
Putina podržava isti onaj levi američki woke-esteblišment kao i HAMAS (pri čemu polovina tog esteblišmenta nije ni leva ni desna, već duginja, a u Rusiji za to idu u zatvor, ali za njih je Putin i dalje Veliki Levi Vođa, jer je on protiv proklete Amerike), ali njihov otelovljeni vox populi — Demokratska partija SAD — iz nekog razloga je ratovala protiv Rusije mnogo žestoko nego tipično desni Tramp (istovremeno, pritom zagovarajući transgenderne tranzicije kod dece od pet godina, neograničenu migraciju i 56 rodnih zamenica). Opet, kada bi sve ovo pogledali desni stare škole, uključujući libertarianske ikone poput Sesila Roda, Rokefelera ili Karnegiija, oni bi izvukli svoje gatlingove mitraljere.
Uglavnom, upotreba prideva „levi“ i „desni“ u sadašnje vreme je potpuno, sasvim, apsolutno besmislena. Oni ne nose nimalo informacije, jer ne funkcionišu čak ni kao političke etikete: čujemo „desni“ i ne razumemo: da li je on za Volodju Pu, da li je za Hameneija, da li je za Endru Džeksona (osnivača, inače, Demokratske partije), da li je za Trampa, ili možda uopšte za Hitlera ili Netanjahua. Kao što vidimo, zajedničko je svim ovim likovima samo pripadnost Homo sapiensu.
Naravno, uzviknuće pobožni libertarijanac, odavno smo čuli za ove probleme, i odavno imamo rešenje za njih! To je naš omiljeni Politički kompas Dejvida Nolana, samog libertarijanca i, stoga, onog koji ima tipične libertarianske kognitivne distorzije. Prvo, sebe je on, naravno, smestio u najprestižniji kvadrat „desnih individualista“, prebacivši tamo sve ono ukusno — ličnu slobodu i slobodu preduzetništva. Drugo, on je, kao i svi libertarijanci, opsednut ekonomijom, jer je libertarijanizam rođen kao opozicija marksizmu, pokretu pozvanom da bičuje kapitalizam sa naučne i etičke tačke gledišta, oslanjajući se upravo na ekonomiju. Sledstveno tome, da bi bičovali komunizam jednako efikasno kao što je Marks udario kapitalizam, libertarijanci su nužno bili fokusirani na isto to. Bob Blek, sećam se, u jednom od svojih skandaloznih eseja nazvao je to radnim fetišizmom: samu ideju da se i kod kapitalista i kod komunista tokom 150 godina nije promenila poruka, oni su i dalje opsednuti samo jednim — kome pripada rad.
Srazmerno tome, Nolan nije mogao a da ne uključi problem rada u svoj dijagram jednostavno po definiciji, inače ne bi bio kapitalista, samo što je rezultat ispao krajnje nezadovljavajući. Zašto je tako? Zato što su u njegov omiljeni ugao dospeli i ekstremni idealisti-ankapi i sasvim državne akule kapitalizma kojima se libertarijanci mole: svi ti Rokefeleri, Morgani, zlatni dugmad sa dolarom i tako dalje i tako dalje, koji su, pored toga što su pljuljali na ličnu slobodu svojih radnika (Ford je uopšte proveravao svakoga: s kim i kako spava, ide li u crkvu, igra li karte i psuje li), oslanjali se na državu, živeli sa njom u dirljivnoj sinergiji i uopšte nisu želeli njeno ukidanje (kao Teodor Vejl, otac monopolizma AT&T na komunikacije, koji je postao moguć samo zahvaljujući državi).
I ovde izlazi ono najsmešnije: formalno, po Nalanu, njih uopšte nema gde smestiti! Ne postoji nijedna ćelija za cinične gadove koji su pljuljali na bilo kakve ideologije (a američki „robber barons“ su bili isti takvi libertarijanci kao i Staljin), već su jednostavno težili moći. Pa, Rokefeler je, recimo, smatrao sebe dobrim WASP-om, bio je fanatik-baptista, svake nedelje išao u crkvu (kao i mnogi hiperkapitalisti te ere), ali to je zajedničko nasleđe kalvinizma: ako si bogat — blagosloven si, zato budi bogat i pljuni na sve ostalo. Strašna holandska V.O.C., prva transnacionalna korporacija u istoriji, istresla je više ljudi u Indoneziji nego Pol Pot u Kambodži, a njeni Heren XVII (Sedamnaest gospodara, sveznalošti upravni odbor koji je imao privatnu vojsku i flotu, kovao sopstvenu valutu i objavljivao ratove državama) bili su dobri kalvinisti i ljudi koji duboko veruju u pravednost svojih postupaka, ali su ipak delovali sasvim racionalno, egoistično i hladnokrvno, ne pateći od prekomernog idealizma, njihov jedini pravi bog bio je profit.
U skladu sa tim, predlažem da ove etikete konačno pošaljemo na smeće istorije i da ih ne koristimo ni za šta osim onoga za šta su istorijski bile namenjene, tj. za opis sednica Narodne skupštine Velike Francuske revolucije. Pokušaji da se popravi Nolanova šema dodavanjem dodatnih dimenzija takođe se mogu smatrati neuspešnim, jer šema postaje pretrpana, a jasnije nam nije gde je levo, a gde desno. Čime se može zameniti ono što je bliže stvarnosti? Dvema novim, jednostavnijim i logičnijim osama. Horizontalno ćemo postaviti Idealizam (vera u dogmu, utopiju, viši cilj) naspram Cinizma/Realpolitika/Socijal-darvinizma (pragmatizam, hladan proračun, preživljavanje, korist). Vertikalno ćemo pak uzeti Volju za moć (kontrola, potiskivanje, hijerarhija) naspram generalizovane Težnje za slobodom (decentralizacija i autonomija ličnosti). Ovo je veliki i integralni kriterijum, jer osoba može, na primer, zastupati slobodu veroispovesti, ali biti protiv slobode upotrebe narkotika, ali u tom slučaju je nećemo priznati kao dovoljno visoko pozicioniranu na ovoj skali. Najjednostavnije ovu tezu je jednom formulisao poznati matematičar-anarhista Verbitski: „Ako želite slobodu, zahtevajte slobodu za naciste, pedofile, homoseksualce, uopšte za sve. Jer se ljudi dele na pristalice slobode i protivnike. Onima koji ne vole slobodu, sloboda ionako nije potrebna. A oni koji vole slobodu, je zaslužili“.
Ovaj kompas konačno zakrpljuje one rupe u politologiji o kojima smo gore govorili, jer on ne ocenjuje političare po njihovim sloganima („za radnike“ ili „za kapital“), već po njihovom psihotipu, motivaciji i stvarnom načinu delovanja.
Hajde da vidimo šta nam to donosi u praksi. U kvadrant moćnih cinika i pragmatika totalne kontrole, kao prirodno, uleteće i useliti se Josif Staljin i Džon Rokefeler (kao i svi robbery barons, od Armora, Morgana i Gulda do Forda, Karnegiija, Vejla i Tomasa Votsona), Sesil Rods, Musolini i Sadam Husein. Svima njima je bila potrebna samo moć radi moći, stabilnosti i ličnog trijumfa. Utopije ih ne zanimaju, oni ih koriste samo kao širm za mase. Glavno je efikasnost sistema i totalna kontrola nad resursima. Etaloni i stalni posetioci ovog sektora su takođe Venecijanska sinjorija, otac Realpolitika Oto fon Bismarck, obe vladajuće partije SAD, latinoamerički diktatori gotovo bez izuzetka — od Perona i Batista do Pinochet-a. Ovde takođe pripadaju Tečer, Indira Gandi, Naser i maršal Tito. Ovde će dospeti i mnogi delatnici Trećeg rajha koji nisu patili od fanatizma, kao što su potpuno iskren epikurejac, sibarit, korumpirani cinik i narkoman Gering („ja sam odlučiv ko je kod mene Jevrej“) i tehnokrata Šper („dajte mi već nešto da izgradim“), kao i Dönics, Guderian i ostali komandanti.
U najstrašniji kvadrant — moćnih idealista i mesara utopije — upašće Pol Pot, ajatola Homejni, Robespijer, Savonarola, rukovodstvo ISIS-a, Kalvin i slične ličnosti. To su ljudi opsednuti velikom idejom (izgradnja komunizma, Halifata, Carstva Božijeg), zarad koje su spremni da spale milione ljudi. Moć je za njih instrument preuređenja čovečanstva. Ovde spadaju i mnogi tradicionalno levi, od Karla Marksa do Kastra, Ho Ši Mina i Če 게vare. Sa izvesnim zatezanjem, ovde će se smestiti i Napoleon Bonaparte (iako je bliže granici sa cinizmom). On je iskreno verovao u Razum, Progres i Kodeks i smatrao je da gradi uređen, sekularan, napredan svet, očišćen od srednjovekovnog haosa. Zarad ove prelepe pravne imperije, on je poslao milione ljudi u grob i potčinio sebi celu Evropu. Mao je pravi titan ovog kvadranta. Za razliku od Staljina, koji je bio pragmatični menadžer, Mao je bio fanatični ideolog. Nisu ga brinuli stabilnost države niti ekonomija, verovao je u utopiju novog komunističkog čoveka do samog kraja. Enver Hodža i Čaušesku su mnogo manjeg kalibra, ali takođe ovde borave. Na granici sa Slobodnim idealistima smestiće se fabijanci i utopijski socijalisti poput Bernarda Šoua, Herberta Velsa i ostalih Sen-Simonovaca. Gotovo svi oni su verovali da društvo mora biti strogo i totalno kontrolisano od strane države, a da njime treba da upravlja ekspertska elita naučnika-činovnika. Mnogi od njih (uključujući Šoua) otvoreno su se divili Staljinu i Musoliniju zbog njihovih sposobnosti „efikasnih menadžera“. Hitlera ćemo takođe pronaći ovde, iako je njegova utopija bila čisto ludilo (kao i mnoge druge utopije), zajedno sa njegovim glavnim sveštenicima — Himmlerom i Gebelsom.
U kvadrant Slobodnih idealista i romantičara autonomije upašće ljudi kao što su Diogen iz Sinopa, rani hrišćani pre nego što su postali državna crkva, Mahatma Gandi, Lav Tolstoj, hipiji 1960-ih. Oni veruju u prelepu, pravednu budućnost ili u apsolutni moral, ali kategorički odbacuju aparat nasilja, državu i prisilu, i žele da ljudi slobodi dođu dobrovoljno. Ovde spadaju i mnogi iskreni libertarijanci sa svojim NAP-om. Svi oni idealizuju ljudsku prirodu i smatraju da će se, ako se ukloni ugnjetavanje (država, porezi, vojska), ljudi sami organizovati u prelepe, mirne zajednice. Zbog nedostatka volje za moćju, ovaj kvadrant je istorijski bezbranjen — njegovi predstavnici obično prvi bivaju žrtvovani od strane Moćnih idealista ili potčinjeni Moćnim cinicima. Mihail Bakunin je bešumno mrzeo državu u bilo kom obliku i posvađao se sa Marksom, genijalno predvidevši da će marksisti, ako dođu na vlast, izgraditi najstrašniju tiraniju u istoriji. Ali Bakunin je bio idealista: verovao je da je dovoljno samo zapaliti fitilj opšteg bunta kako bi se ljudi sami od sebe ujedinili u slobodne federacije bez ikakvog prisila, tako da i on ovde spada. Pored njega su se udobno smestili Pjer-Žozef Prudon i knez-anarhista Petar Kropotkin, verovatno najplemenitiji i najčistiji slobodni idealista. On je iskreno verovao da će ljudi bez države živeti u apsolutnoj harmoniji, deleći sve što je potrebno po principu anarho-komunizma.
Najadekvatniji, sa moje tačke gledišta, je poslednji kvadrant, Slobodni cinici i pragmatičari slobode. Oni strastveno žele slobodu lično za sebe i svoju grupu, ali nemaju iluzije u vezi sa čovečanstvom. Ne veruju u bratstvo ljudi niti u svetlu budućnost. Razumeju da je svet okrutan i sebičan, i grade slobodu na osnovi čistog pragmatizma. Ovde spada ratobornije krilo libertarijanaca, šifropanki i kriptoanarhisti, otac Mahno, pirati Karibika iz 17. veka i autori Ustava SAD-a. Oni ne pokušavaju da izgrade utopiju, već pokušavaju da izbore komad slobode u ovom sumornom svetu. Ovde spadaju i istaknuti praktičari anarhije, kao što su Ros Ulbricht i čak, delom, Ajn Rand. Njih često greškom svrstavaju uz konzervativce, ali ona ih je prezirala. Rand je slobodni cinik u najčistijem obliku. Nikakvo „bratstvo ljudi“, nikakav altruizam i samopožrtvovanje (u tome je uopšte videla koren fašizma i komunizma). Društvo, prema Rand, treba da se sastoji od tvrdih, nezavisnih egoista koji komuniciraju isključivo preko slobodnog tržišta i kapitalističke razmene, gde niko nikome ništa ne duguje.
Kao i obično, da bi teorija bila funkcionalna, ona mora objasniti nedostatke prethodne, a novi kompas dobro pokriva sve nedostatke starog. On trenutno objašnjava zašto savremeni woke-aktivisti tako lako pronalaze zajednički jezik sa ISIS-om i Iranom, dok su na tradicionalnom kompasu na različitim polovima. Jednostavno, i jedni i drugi imaju svetu dogmu i kolosalnu volju za moćju, psihološki su oni rođeni braća. Staljin i Rokefeler su ovde potpuno isti — to su jednostavno dva menadžera koji upravljaju ljudskim stokom, dok su Pol Pot i Homejni dva luda proroka koji su odlučili da imaju pravo da tu stoku preoblikuju. Marks i Bakunin su bili saborci u Prvoj Internacionali, ali je Marks otišao u gornji kvadrant Moćnih idealista, a Bakunin, naprotiv, u donji — Slobodnih idealista, i tako su postali smrtonosni neprijatelji. Rokefeler i Ajn Rand smatraju se ikonama kapitalizma. Ali Rokefeler (Moćni cinik) je uništavao slobodno tržište, stvarajući monopol pomoću državne regulacije i potplaćivanja, dok je Rand (Slobodni cinik) smatrala takve monopoliste izdajicama kapitalizma i parazitima na telu slobodnih tvoraca.
U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.
U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.
Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.
Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.
Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.
Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.
Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.
Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.
Jedva sam počela da se radujem što sada mogu direktno u Telegram da ubacujem dugačke objave, a onda je Sperry izbacio mega-dugačku objavu koja sigurno nigde neće stati. Čak sam i na svom sajtu prvo razmišljala da je ne objavljujem na jednoj stranici, već po poglavljima, ali sam ipak odlučila da se ne komplikujem toliko.
Najstrašnije je to što se on ne šali kada to naziva kratkim esejom; stigla sam da čujem još određeni broj istorijskih anegdota koje nisu ušle u tekst, i po želji je on mogao biti znatno duži. Ja to ne umem!
@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.
U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.
Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.
Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.
Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.
Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.
Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).
Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.
Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.
Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.
Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.
Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.
Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.
Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.
Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.
Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.
Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.
Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.
Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.
Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.
Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.
I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.
Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.
I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.
Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.
A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.
Zamolila sam ChatGPT da moj dugački tekst o problemu ugovora stilizuje kao arapski traktat. Možete pogledati kako je uspeo u sledećem tekstu; nisam promenila nijedno slovo, jer reče Gospod: ostavite čoveku čovekovo, a neuronskoj mreži ostavite neuronski šut.
Rasprava o tome na koji način ljudi održavaju pravdu u svojim poslovima kada nad njima nema jednog vladara
U ime Allaha Milostivog, Samilosivog.
Hvala Allahu, Koji je stvorio ljude tako da zavise jedni od drugih i učinio razmenu blaga uzrokom napretka zemalja. Mir i blagoslov Njegovom Proroku, koji je bio trgovac pre nego što je postao Poslanik, i koji je rekao:
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
Znaj dakle, o tražiocu znanja, da postoje društva gde ljudi željeno uglavnom stiču putem razmene, a ne putem dara ili nasilja. U takvim društvima blagostanje zavisi od trgovine, zanata i uzajamnih sporazuma. Međutim, upravo tamo nastaje i posebna teškoća: niko ne može unapred garantovati da će svaki posao biti pošten.
To je naročito primetno kada jedna osoba ispuni svoj deo sporazuma danas, a druga obeća da će svoj ispuniti tek nakon meseci ili godina.
Zato su mudri ljudi od davnina pribegavali pisanim ugovorima.
Reče Uzvišeni u suri „Krava“:
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
Obrati pažnju da Uzvišeni ne naređuje da se zapisuje kupovina jabuke na bazaru ili šolje šerbeta u čajhani. Jer se takvi poslovi završavaju pre nego što stigne da se javi spor. Jedan predaje robu, drugi novac, i oboje odlaze zadovoljni.
Ali drugačije je sa sporazumima čije se posledice razvlače u vremenu.
Kada gazda zaposli radnika, on ne kupuje već obavljen rad, već obećanje o radu. Kada zanatlija prihvati porudžbinu, on ne prodaje gotov proizvod, već obećanje da će ga izraditi. Kada trgovac oprema karavan, on ne kupuje robu, već nadu u budući profit.
Zato su strane primorane da detaljno opišu svoja očekivanja.
Ko obezbeđuje alat?
Ko odgovara za štetu?
Kako razlikovati marljivost od nemara?
Koje okolnosti treba smatrati opravdanim razlozima?
Bez takvih pojašnjenja, svako će kasnije pamtiti samo onaj deo razgovora koji mu je pogodan.
Međutim, ovde nastaje druga teškoća.
Jer ljudski život nije kao geometrijski crtež.
Aristotel je rekao da predmeti praktične mudrosti ne poseduju preciznost matematičkih predmeta. I zaista: ako trougao ostaje trougao danas i sutra, ljudi se neprestano menjaju.
Sluga može postati gazdin prijatelj.
Učenik može postati učiteljev partner.
Partner može postati rival.
A osoba zaposlena da mete pod može ispasti vešt kuvar ili vešt lopov.
Zato se svaki ugovor neizbežno sastavlja od strane ljudi koji poznaju budućnost gore nego što im se čini.
Ako odnosi prestanu da donose korist jednoj od strana, oni se obično mogu prekinuti uz umerne gubitke. Radnik odlazi od gazde, gazda pušta radnika, i preostale nesuglasice najčešće ispadnu nedovoljno velike da bi se zbog njih uništio život obe strane.
Ali najteži slučaj nastaje kada je reč o ulaganju kapitala.
Jer su ovde želje strana od samog početka različite.
Onaj ko daje novac želeo bi da ga jednog dana ponovo vidi, pri čemu uz profit.
Onaj pak ko prima novac, najviše bi bio zadovoljan situacijom u kojoj novac ostaje kod njega zauvek.
Zato trgovinski poduhvati zahtevaju silu koja podstiče ljude da ispunjavaju obećanja.
Međutim, i ovde je preterivanje jednako štetno kao i nedostatak.
Ako je prisila preslaba, niko neće poveriti svoja sredstva drugim ljudima.
Ako je pak prisila previše jaka, svaki neuspešni preduzetnik rizikuje da postane rob svojih kreditora.
Jer uspeh poduhvata nikada nije zagarantovan.
Brod može potonuti.
Karavan može biti opljačkan.
Radionica može izgoreti.
I zato nije svaki gubitak posledica obmane.
Sledstveno tome, napredak države ne zavisi od maksimalne strogoće niti od maksimalne blagosti, već od pravog odnosa između njih.
U ovom pitanju mudrost podseća na ono što je Aristotel nazivao sredinom između ekstremnih tačaka.
Jer postoje dve bolesti trgovine.
Prva bolest sastoji se u tome da niko nikome ništa nije dužan.
U takvom društvu trgovci brzo prestaju da veruju jedni drugima, zanatlije rade površno, a zajmoprimac tuđi novac doživljava kao dar sudbine.
Druga bolest je suprotna.
U takvom društvu svaki dužnik živi pod pretnjom propasti, svaki radnik bira samo između različitih oblika zavisnosti, a oni koji drže vlast koriste svoju moć za uništavanje konkurenata.
Obe bolesti su pogubne.
Zato razumni ljudi prema ugovorima gaze sa poštovanjem, ali ih ne pretvaraju u predmet obožavanja.
Jer ugovor postoji radi koristi ljudi, a ne ljudi radi ugovora.
Ako svako slovo svitka postaje važnije od zdravog razuma, ugovor se postepeno pretvara iz instrumenta saradnje u instrument gospodarstva.
Iz tog razloga svaka trgovina počiva na pretpostavci savesnosti.
Ljudi moraju polaziti od toga da njihov partner želi ostvariti korist ne putem uništavanja posla, već putem njegovog uspešnog završetka.
Dobar ugovor je koristan obema stranama.
Ako korist ostvaruje samo jedna strana, onda pred nama nije ugovor, već vrsta naredbe.
Međutim, samo nada u savesnost nije dovoljna.
Potrebno je razumeti koje sile čine savesnost isplativom.
U sva vremena takav zadatak rešavale su zajednice.
Trgovac nije putovao samo kao pojedinac.
Iza njega je stajao njegov grad.
Njegov rod.
Njegov ceh.
Njegova vera.
Ako su trgovci nekog grada stekli slavu prevaranata, sledeći karavan iz tog grada dočekivali su već bez prethodnog gostoprimstva.
Ako je pak neko bez razloga vređao takve trgovce, rizikovao je da privuče neprijateljstvo cele zajednice.
Zato je reputacija postajala vrsta bogatstva.
Ibn Haldun je pisao da ljudi dostižu velike ciljeve samo zahvaljujući asabiji — uzajamnoj podršci i solidarnosti.
Isto važi i za trgovinu.
Međutim, i ovde preterivanje donosi štetu.
Kada pripadnost korporaciji postane važnija od sposobnosti čoveka, tržište gubi fleksibilnost.
Tada mesto poverenja zauzima monopol.
Mesto reputacije — privilegija.
A mesto saradnje — prisila.
Zato su vremenom nastali drugi načini obezbeđivanja poverenja.
Jedan od njih postalo je osiguranje.
U takvoj shemi se pojavljuje treća strana, koja prima naknadu za spremnost da pokrije štetu od nepredviđenih okolnosti.
Ali upravo zato što osiguravač ne želi da plati više nego što treba, on pažljivo istražuje ponašanje učesnika u poslu.
Time osiguranje ne samo da raspoređuje rizike, već i podstiče transparentnost.
Međutim, ni ono nije čudo.
Osiguranje dobro štiti od nesreće, ali loše štiti od zlog namera.
Ako se prevara ispostavi kao isplativija od poštenog rada, nijedan osiguravajući fond neće moći dugo da postoji.
Zato su trgovci smislili takođe zaloge i račune uslovnog čuvanja.
U nekim slučajevima novac ostaje kod posrednika do ispunjenja obaveza.
U drugim slučajevima strane rizikuju unapred uplaćeno obezbeđenje.
Ali i ova sredstva imaju svoje granice.
Ona dobro rade tamo gde predmet posla već postoji.
Ona gore rade tamo gde predmet posla tek treba da se stvori.
Upravo zato najrizičnija vrsta trgovine ostaje ulaganje kapitala u nove poduhvate.
Kako se tržište razvijalo, sve veći broj interakcija postajao je uobičajen.
Za njih se pojavljuju pravila.
Standardi.
Posrednici.
Osiguravači.
Arbitri.
Iskustvo.
Svet trgovine postepeno postaje sličan prelepom vrtu, gde su staze popločane kamenom, opasna mesta ograđena, a pored svake raskrsnice stoji putokaz.
U takvom vrtu je udobno živeti.
Ali je teško se obogatiti.
Jer visok profit nastaje tamo gde još uvek nema staza.
Zato se najveća bogatstva ne stvaraju u vrtu, već iza njegove ograde.
Tamo gde trgovci kreću u neistražene zemlje.
Tamo gde plovidbe traže nove puteve.
Tamo gde ljudi ulažu novac ne u postojeći posao, već u samu mogućnost njegovog pojavljivanja.
Slično kao što je Sinbad Moreplovac jednom добыo dijamante iz doline do koje nije vodio nijedan bezbedan put, razumni investitor traži mogućnosti tamo gde ostali vide samo opasnost.
Da, oko takvih poduhvata uvek će se okupljati sanjari, avanturisti i prevaranti.
Ali pored njih će se pojaviti i ljudi sposobni da razlikuju sterilno ludilo od plodnog ludila.
I upravo oni će postati pioniri novih tržišta.
Ostali će doći kasnije, kada se rizik smanji, a profit postane skromniji.
I zato treba zaključiti:
Ugovori su neophodni.
Reputacija je neophodna.
Jamstvo je neophodno.
Osiguranje je korisno.
Ali nijedan od ovih instrumenata nije sposoban da potpuno oslobodi čoveka rizika.
Jer rizik je cena koju ljudi plaćaju za mogućnost da otkriju nešto novo.
A zato se najveća bogatstva rađaju ne tamo gde opasnosti uopšte nema, već tamo gde ljudi umeju da joj pogledaju u lice otvorenih očiju.
U komentarima na objavu Bitara i Voluntariste rasplamsala se diskusija o ugovorima i njihovoj obaveznosti. Iznosila su se mišljenja kako je ugovor svetinja, ali i ona da ugovor sam po sebi ne vredi papiru na kojem je napisan, već je važna samo dobra volja ugovornih strana. Sve je to bilo praćeno pitanjima o tome kako se uopšte predviđa izgradnja ancap-a ako se tamo ugovori neće poštovati. Pokušaću da definišem svoj pristup ovom problemu.
Ancap je slobodno tržište plus decentralizacija prava. To jest, s jedne strane, on podrazumeva razvijene odnose razmene — darivanje i prisila nisu potpuno isključeni, ali definitivno ne dominiraju. A s druge strane, ne postoji garancija spuštena odozgo da će razmena biti poštena. Posebno u situacijama odloženog razmene, kada jedna strana transakcije pruža stvarnu vrednost već sada, a druga obećava neku pretpostavljenu vrednost kasnije.
Pod ugovorom ću u okviru ovog teksta podrazumevati pratnju transakcije razmene određenim neočiglednim uslovima. Upravo njih je potrebno fiksirati u eksplicitnom obliku, jer bi se u suprotnom sigurno ispostavilo da su strane različito razumele jedna drugu. Nema posebnog smisla sastavljati detaljan tekst koji opisuje transakciju kupovine povrća na pijaci. Tamo se često ne pita ni za cenu: osoba jednostavno skupi robu, pokaže prodavcu, on navede neki iznos u granicama razuma, osoba plati i ode: sve funkcioniše na osnovu podrazumevanih pravila — toliko da čovek može čak i ne znati jezik, već samo pokazivati cifre na kalkulatoru.
Druga stvar je ako se pretpostavlja da transakcija treba da se desi samo u slučaju da obe strane pristanu na neku odloženu interakciju. Na primer, postoji ugovor o zaposlenju. Jedna strana obećava produktivan rad, druga obećava platu. Ali pored toga javlja se želja da se potvrdi o čemu su strane saglasne: koja strana obezbeđuje prostor, alat i materijale; koji rad se smatra produktivnim i, shodno tome, plaćenim, a koji rad je, naprotiv, sabotaža i podložan kazni; u kojoj meri radnik snosi odgovornost za štetu poslodavcu, a u kojoj meri poslodavac za štetu radniku, i tako dalje. Fiksiranje ovog saglasja u eksplicitnoj formi omogućava, prvo, da strane same ne zaborave nakon nekog vremena o čemu je postignut dogovor, a drugo, da se pozovu na taj sporazum u slučaju da bilo koja strana odluči da privuče neka treća lica kako bi osigurala svoje interese.
Trebao bi mi izvršni radnik za izgradnju palate…
Ovde postoji očigledan problem. Dugotrajni odnosi neizbežno su praćeni promenama, ponekad veoma radikalnim. Ove promene može biti nemoguće predvideti unapred, ili je njihova mogućnost na početku delovala previše nebitno da bi se uopšte opisivala. Zaposliš radnika — a posle nekog vremena otkriješ da je on već biznis partner ili čak supružnik. Ili, naprotiv, da je to konkurent koji je osigurao start svog biznisa koristeći tvoju bazu klijenata. Ili manje radikalno: zaposliš osobu za čišćenje, a ona se ispostavi da odlično kuva. Ili toliko pedantno čisti prostor da usput „očisti“ i neke vrednosti koje su u njemu čuvane.
Ali zapošljavanje je samo polovina problema. Na kraju krajeva, ako su se odnosi primetno promenili, ali obe strane imaju interes da ih nastave, novi odnosi se mogu utvrditi izmenama u ugovoru. A ako je jedna od strana zainteresovana za raskid odnosa, ona može jednostavno dati otkaz ili, shodno tome, izbaciti radnika napolje. Pri tome strane mogu imati nerešene potraživanja, ali ako se raskid odnosa ne odlaže, obim tih potraživanja će biti mali, pa će biti lakše oprostiti ih nego insistirati na konačnoj računici.
Gore je ako je reč o investicijama. Tamo je jednostran raskid odnosa upravo ono čega investitor od samog početka želi da izbegne, dok je primalac investicije upravo u takvom scenariju od početka zainteresovan: samo mi daj svoje novce i otiđi zauvek. Da bi, uprkos tako snažnoj asimetriji u stimulansima, investicije uopšte postojale kao primetan fenomen, potreban je sistemski faktor prisile primalaca investicija da teže ispunjenju prvobitnih sporazuma, a ne da postave investitora pred činjenično stanje: novac je potrošen, povrata nema, možda će nešto biti vraćeno jednog dana, inšallah. Istovremeno, kada ovaj faktor deluje previše strogo, onda preduzetnik snosi dodatne rizike: uspeh biznisa nikada nije garantovan, čak i ako je preduzetnik radio sve u skladu sa početnim biznis planom za koji su investicije dobijene. On zaista može završiti u situaciji gde su investicije potrošene, uspeh nije postignut, nema šta da vrati, a tu još i pomenuti faktor prisile započinje svoje nasilne akcije naplate duga. Što je prisila jeftinija za investitora, to će on rado investirati u sumnjive projekte, i to će uslovi pod kojima pruža investicije biti stroži.
Investicioni klima se upravo formira od osećaja takvih nijansi: kolika je verovatnoća iznenadnog mešanja trećih lica i prirodnih sila u bilateralne odnose fiksirane ugovorom; koliko su preduzetnici savesni u poštovanju dogovorenih planova, ili su pre skloni da sakupljaju novac za jedno, a troše ga na drugo; ali i obrnuto, kolika je verovatnoća da cilj pružanja investicija nije stvaranje i razvoj biznisa, već zaduživanje preduzetnika i pretvaranje njegov u kmet.
Drugim rečima, obe krajnosti štete ekonomskom prosperitetu u društvu. Loša je uslovno leva krajnost, kada radnika nije moguće motivisati i svaki malo-malo složen projekat jednostavno nije ostvariv, jer su se svi razišli svojim poslovima i sa posla nose svaki ekser. A ako si dovoljno glup da pozajmiš novac, bolje je da se odmah oprostiš od svog novca, biće potrošen na razne dobre stvari, ali tebi od toga po samom dizajnu društva nije predviđena nikakva korist. Ali loša je i uslovno desna krajnost, kada radnik ima izbor između nekoliko vrsta robničkih ugovora i gladi, a ako neko ima želju da radi za sebe pomoću pozajmljenih sredstava, redotravljanja će ga postaviti u podjednako teške uslove kao i plaćenog radnika, samo uz dodatnu svakodnevnu perspektivu upadanja u dugovničko ropstvo. Ako neko počne da se bavi biznisom sopstvenim, pošteno ušteđenim sredstvima, onaj ko ima resurse za prisiljavanje svojih radnika i dužnika na red, oseća nepreborav kamen iskušenje da koristi te resurse kako bi stavljao smetnje nezavisnom konkurentu, čak i ako će se to smatrati protivpravnim postupkom.
Ifriti ili džinovi? Marks ili Pinoče?
U primeni na temu ugovora, to znači da su, s jedne strane, ugovori, kao svedočanstva o postojanju složenih i strukturiranih deklaracija strana, u društvu sa razvijenim tržištem potpuno neophodni i, uopšte govoreći, treba da uživaju poštovanje. Ali, s druge strane, težnja da se za svaku cenu ispoštuje svaki ugovor do poslednjeg slova, kao i težnja da se u ugovore upišu svi zamislivi uslovi interakcije strana sa nepojmljivom preciznošću — kontraproduktivna je i dovodi do gubitka tog istog poštovanja prema ugovorima, budući da oni počinju da se doživljavaju više kao instrument nasilja one strane koja je sastavila ugovor nad onom kojoj je predat gotov tekst na potpis.
Najvažnije u ugovornim odnosima je pretpostavka savesnosti učesnika. I same strane ugovora i javno mnjenje moraju biti uvereni da je ugovor, prvo, privilegija ravnopravnih (dokument koji opisuje neravnopravne odnose zove se „statut“), drugo, proizilazi iz težnje strana ka sopstvenoj koristi, a treće, dobar ugovor je koristan za obe strane. Upravo ta pretpostavka savesnosti primorava jednu stranu da ozbiljno i dobronamerno razmotri izjavu druge strane da prethodni uslovi ugovora više nisu za nju korisni, i stoga je poželjno da se oni revidiraju, a ako to nije moguće, da se ugovor pažljivo raskine.
Ali savesnost nije svojstvena svima i ne u svim uslovima. Da bi se pretpostavka savesnosti opravdala, a ne podsticala ponovnim zaključivanjem ugovora sa prevarantima, potrebno je razumeti da na tu samu savesnost deluju snažni stimulansi. Ostaje razumeti koji bi to mogli biti stimulansi u svetu sa razvijenim tržištem i odsustvom centralizovane prisile.
Istorijski, takvi stimulansi su obezbeđivani gotovo isključivo putem pripadnosti ugovornog partnera određenoj zajednici koja snosi deo odgovornosti za svog člana, a zbog toga je primorana da samostalno osigura njegovu savesnost u odnosima sa spoljnim svetom. Ako su trgovci iz tog i tog polisa varali pri trgovini, sledeći trgovci iz tog polisa mogu biti opljačkani ili im može biti zabranjen ulazak u luku. A ako se opljačkaju trgovci iz tog i tog polisa bez razloga, nakon toga umesto trgovaca može doploviti i kaznena ekspedicija. Ili neće doploviti niko, jer je vaš polis stekao loš glas među trgovcima. Ako zaposlite kamenoresca iz gildije slobodnih kamenoresaca, on će raditi tako da ne bude sramota njegovu korporaciju. Ako zaposleni Švajcarci pobegnu sa bojnog polja, koga će zanimati zapošljavanje Švajcaraca?
Međutim, oslanjanje isključivo na takve osiguravajuće grupe nosi i određene troškove. U neki trenutak, na primer, može se ispostaviti da imate pravo da zaposlite samo člana sindikata, inače su i vama i vašem radniku zagarantovani problemi. I tada pripadnost profesionalnoj zajednici više nije znak kvaliteta, već jednostavno nametnuta neizbežnost. Povezivanje čoveka za korporaciju oduzima tržištu fleksibilnost, primorava ga da propusti povoljne prilike, usporava progres i, na kraju, šteti opštem prosperitetu, a da ne govorimo o tome što provocira konflikte ni iz čega — odnosno tada kada se određene strane mešaju u tuđe stvari, tvrdeći da u tom poslu imaju i svoj interes.
Ali ako osoba ne pripada grupi koja snosi odgovornost za nju, kako onda garantovati njenu savesnost putem čisto tržišnih stimulansa? U mnogim slučajevima može pomoći osiguranje. U transakciju se uključuje treća strana koja prima premiju i zauzvrat se obavezuje da garantuje nadoknadu štete od nepredviđenih okolnosti koje su nastale uprkos savesnom izvršenju ugovornih obaveza od strane ugovarača. Ova strana je zainteresovana da ne plati ništa u slučaju osiguranja, i stoga će pokušati da dokaže nesavesnost jedne ili druge strane. To znači da strane postaju zainteresovane da sastave ugovor i vode poslove maksimalno transparentno, kako ne bi ostale odgovorne kada dođe do perspektive isplate osiguranja.
Da li će nam takva šema pomoći? Nažalost, samo delimično. Ona nimalo ne štiti od svesne prevare ako je korist od nje veća od iznosa premije osiguranja. Prevarant je otišao sa novcem, a osiguravajuća kuća rašire ruke i kaže da je očigledno reč o nesavesnosti ugovornog partnera, od čega ona nije osigurala niti namerava da osigurava, jer ako danas plaćate gubitak od postupaka prevaranta, sutra će polovina svih transakcija postati prevara.
Za obezbeđivanje garancija pri trgovini i zapošljavanju dobro pomažu mehanizmi escrow računa i različite šeme založivanja. U slučaju escrow-a, učesnici transakcije gube mogućnost da dobiju uplatu dok trećoj strani ne dokažu činjenicu izvršenja ugovornih obaveza. U slučaju zaloga, gubitak jednog učesnika transakcije usled postupaka drugog nadoknađuje se iz vrednosti zaloga. Ali to nimalo ne pomaže u zaštiti investitora, jer pri investiranju u stvaranje biznisa od nule upravo on ulaže novac, dok preduzetnik samo daje obećanje da će taj novac usmeriti na stvaranje posla koji treba da donese profit.
Da li je ova ranjivost toliko kritična? Treba pogledati kontekst. Tržište razvija naviku ka tipizovanim radnjama jer one štede transakcione troškove. Na razvijenom tržištu konkurencija dovodi do smanjenja osiguravajućih provizija, pa osiguranje rizika ne postaje posebno skupo, i to se radi praktično svuda. Svet tipizovanih tržišnih interakcija pretvara se u udoban park sa popločanim stazama, detaljnom infografikom i ogradama na svim opasnim mestima. Simpatično, udobno, lepo i bez ikakvog drajva. Drugim rečima, smanjuje se maržalnost biznisa. Dobar plen može se ostvariti samo pri otvaranju novog tržišta. I samo tu ulazimo u prostor nezaštićenih investicija.
Venturirano investiranje, na samu biznis ideju — to je svestan rizik radi šanse za veliki dobitak. Da, ova sfera će privlačiti čudne ljude: projektante, info-prevarante, obične kriminalce. Ali i sa strane investitora u ovu sferu će ulaziti oni koji su spremni da sarađuju sa takvom publikom, da među ludačkim projektima prepoznaju one čije ludilo izgleda plemenito, da pojačaju manijake-izumitelje sposobnim menadžerima i tehničkim stručnjacima — ukratko, tržište će nagraditi one koji se puštaju na more ne u koritu, već barem u karaveli. A potom će o njima pisati legende, i neko će takođe zaraditi na širenju tih legendi.
