Тег: banke

Finansijska sloboda i nasilje su nespojivi

Zagovornici autoritarnih desničarskih (konzervativnih) ideja treba da razmisle — da li je uopšte kompatibilna ta finansijska i ekonomska sloboda koju toliko hvale sa očuvanjem fizičkog nasilja u društvu?

Prilično veliku grešku prave oni koji smatraju da se mogu obezbediti slobodni ekonomski odnosi u društvu u kojem je dopuštena nasilna aktivnost, a još manje u društvu u kojem postoji snažan centralizovani organ nasilja. Hajde da ispravimo tu grešku.

Odmah ćemo napomenuti da je problem mnogo širi od nasilja sa strane države, što znači da samo uništenje stacionarnog bandita nikako neće rešiti taj problem. Problem je u samom agresivnom nasilju kao takvom, bez obzira na njegov izvor. Javnost će samo nastavljati da podržava države u jačanju finansijske kontrole dokle god postoji pretnja finansiranju nasilnih aktivnosti, na primer, terorizma. Čak i u bezdržavnom društvu, ljudi će, u strahu da ne postanu žrtve nasilja, nastaviti da vrše pritisak na slobodne i nezavisne finansijske strukture kako bi i one što je više moguće kontrolisale protok finansija. Takođe, i same strukture su zainteresovane za kontrolu, jer i njima nasilje predstavlja pretnju.

Možda ste čuli za slučajeve kada su neke evropske banke dobrovoljno blokirale račune kriptovalutnih trejdera zbog sumnje u finansiranje terorizma, iako su trejderi dostavili svu dokumentaciju propisanu zakonom u okviru AML/KYC procedure. Država nije primorala banke da to čine, ali su one, uprkos tome, ipak odlučile da se odreknu dela dobiti radi smanjenja potencijalne reputacione štete po sebe (u slučaju da je kriptovaluta zaista dobijena od džihadizma ili plaćenih ubistava i da bi to kasnije isplivalo na površinu, klijenti koji brinu o svojoj reputaciji ne bi želeli da posluju sa tim bankama, čak i ako su banke, sa stanovišta državnog zakona, sve uradile ispravno).

Takođe, ne zaboravite da će u društvu sa nerešenim problemom nasilja finansijska kontrola neizbežno rasti sa razvojem naučno-tehničkog progresa, jer će potencijalni nasilnici imati sve više mogućnosti da nanesu značnu štetu, na primer, koristeći veoma energetske nosioce energije, nove vrste eksploziva, ili čak biološku pretnju u vidu namernog virusnog zaražavanja (DNA sintetizatori postaju sve dostupniji iz godine u godinu).

Do čega će sve ovo na kraju dovesti? Do toga da će mnogi tržišni agenti, budući u strahu, maksimalno temeljno proveravati poreklo sredstava bilo kog subjekta koji ulazi u transakcije sa njima. Ko bi zapravo želeo da sklopi posao sa osobom koja zarađuje svoj novac prodajom eksploziva teroristima, i time stavljajući sopstveni život u opasnost?

Kao rezultat, transakcijski troškovi će samo rasti, a bilo kakve nepreciznosti i sumnje dovešće do blokiranja bankovnih računa i oduzimanja sredstava sumnjivom licu, samo da bi se izbeglo nasilje. Mnogi mogu biti pogođeni bez razloga (problem „lažnih uzbuna“ niko nije ukinuo). To će očigledno usporiti ekonomiju, učiniti je prilično neefikasnom, što će na kraju dovesti do snažnog pada blagostanja ljudi i kočenja napretka. Čak ni korišćenje nekontrolisanih finansijskih instrumenata, kao što su kriptovalute, neće pomoći, jer one takođe neće imati smisla ako većina agenata u ekonomiji ne bude želela da ih prihvata, ponovo, strahujući od nasilnog porekla.

Konservatori mogu prigovoriti — upravo je jaka država potrebna za suzbijanje nasilja. Oni smatraju da se, ako se ona pravilno uobliči u ustavne okvire koji ograničavaju njeno širenje, može obezbediti kako ekonomska sloboda, kako bi ljudi mogli bez prepreka da zarađuju novac i bave se preduzetničkom delatnošću, tako i nizak nivo nasilja.

Međutim, jaka država ne može opstati bez finansijske kontrole, za svoje postojanje joj potrebna su ogromna sredstva koja se mogu dobiti samo naplaćivanjem visokih poreza od ljudi i preduzeća, kao i korišćenjem monopolskih privilegija u značajnom delu ekonomskih sfera. Jaka država je nescompatible sa slobodnom ekonomijom. I čak i slaba minimalna država takođe, jer se ona uvek izopačava u jaku državu; političare je nemoguće zaustaviti u proširenju svojih ovlašćenja, što možemo dobro posmatrati tokom čitave istorije država. Čak i države koje na prvi pogled deluju najliberalnije, kao što je na primer Švajcarska, svakim danom jačaju ekonomsku kontrolu nad svojim građanima.

Štaviše, političari imaju interesovane grupe ljudi koje ih podržavaju, i mnogo opravdanja za jačanje kontrole – to je i širenje državnog socijalnog programa, i povećanje odbrambene sposobnosti, i navodno razvoj ekonomije. Ovo poslednje je najapsurdnije što se može zamisliti — kako to nasilno oduzimanje sredstava iz ekonomije putem oporezivanja njenih učesnika, kao i strogo ograničavanje njihovog delovanja u određenim ekonomskim sferama, može pomoći njenom razvoju? Besmislica! Ali neke interesovane grupe prate i takvu besmislicu.

Mislim da bi sada trebalo da bude jasno da je borba protiv nasilja kao fenomena uopšte kritično važna za postizanje finansijske slobode i svih njenih pratećih pozitivnih aspekata. A društveni modeli koji dopuštaju iniciranje nasilja, bilo da je ono državno-monopolističko i centralizovano, ili privatno i nezavisno, očigledno protivreče finansijskoj slobodi.

Bitarh

Kako se u slučaju ankap razrešavaju međunarodni zločini? Na primer, karding.

royal_hacker

Odmah želim reći da se reč „ankap“ loše slaže kako sa rečju „međunarodni“, tako i sa rečju „zločini“, jer se „međunarodni“ danas koristi kao sinonim za reč „međudržavni“, a „zločin“ označava kršenje zakona, kojih u ankapu, ponovo, nema, već postoje mnoga privatna pravila i preferencije koje formiraju spontane poretke. Tako da ću morati da prevedem pitanje sa etatističkog na ankapski jezik pre nego što počnem da odgovaram.

Dakle, kako se u anarhokapitalističkom društvu rešavaju kršenja prava vlasništva pri korišćenju instrumenata globalnog tržišta? Kao primer uzećemo karding.

Jedan od popularnih karding poslovnih lanaca danas otprilike izgleda ovako:
1. Koristeći rupe u bezbednosnim sistemima banaka i internet prodavnica, hakeri izvlače baze podataka sa kreditnim karticama.
2. Karderi kupuju baze delimično za dalju primenu.
3. Karder kupuje robu u internet prodavnici koristeći podatke sa ukradene kartice.
4. Robu koju je poslala prodavnica prima „drop“.
5. Drop deli deo vrednosti robe sa karderom, a zatim prodaje robu.
6. Karder opere dobijeni novac i ostvari čist profit.

Nemojte pogrešno razumeti – sav ovaj materijal se može pronaći na Google-u za pet sekundi, i već za pola sata ćete imati više znanja o karding-u nego što sam ja potrudila da steknem 😉

Dakle, specifičnost ovog visokotehnološkog kriminalnog posla je u razvijenoj podeli rada, korišćenju naprednih tehnologija anonimizacije na svakom koraku, i, shodno tome, prilično visokoj ceni hvatanja čak i samo jednog učesnika lanca, a da ne govorimo o razotkrivanju celog lanca.

Još jedna specifičnost povezana sa kardingom je to što je vlasnik kartice osiguran od ovakve prevare putem procedure povraćaja sredstava od strane banke, koja, sa svoje strane, prebacuje troškove na internet prodavnicu. Na taj način, krajnji žrtve i glavni zainteresovani za uništenje ove kriminalne industrije postaju onlajn trgovci, a njihov glavni alat nije nipošto potraga za prevarantima, već usavršavanje zaštite, čime mogu odlično da se bave i uz prisustvo države i bez nje, jer ona ovde, čini se, nema veze sa slučajem, pošto, navodno, ni na šta ne utiče.

Zapravo, utiče. Državne regulative otežavaju prodavnicama prelazak na plaćanje u kriptovalutama – koja, za razliku od centralizovanih bankarskih sistema, ne poznaje pojam kao što je otkazivanje transakcije, što prodavnicu potpuno izbacuje iz zone udara u takvim situacijama i čini krajnjom žrtvom onoga ko je propustio svoj privatni ključ od kripto novčanika.

U odsustvu države, bankama će biti teže da prebacuju troškove na ritajlere, jer će morati iskreno da se takmiče na slobodnom tržištu sa kriptovalutama i nude prodavnicama što povoljnije uslove za ekviziring. Tako će morati barem maksimalno da se posvete zaštiti podataka, masovno da uvedu dvofaktorsku autentifikaciju pri onlajn kupovini i slično, a ako se ipak pojavi zahtev za povraćaj novca, u većini slučajeva će morati sami da snose taj gubitak. I to je odlično, neka ostanu u tonusu.

Dakle, mogu li karderima u ankapu (anarhokapitalizmu) da se osećaju bezbedno? To će zavisiti od strategije koju banke koriste. Ako se fokusiraju na pasivnu zaštitu, karderima će biti učinjeno da uđu u tehnološku trku, što će povećati cenu i intelektualni prag za bavljenje karding poslovom. Ali zaštita može biti i aktivna. Tržište se može preplaviti lažnim dropovima koji će varati kardere, lažnim prodavcima baza podataka koji će prodavati podatke o nepostojećim kreditnim karticama i pokušavati da prevare kupca, mogu se uvoditi blesari u tematske zajednice – reč je o tome da se ovu kriminalnu industriju može učiniti znatno skupljom i rizičnijom nego što je sada, i to takođe može dovesti do toga da se veći deo kriminalnih preduzetnika prekvalifikuje za nešto bezazlenije.

Beli karton – to je o još jednoj moćnoj grani kardinga, ali to je već sasvim druga priča