Predstavljam prevod još jednog poglavlja Mehanike slobode, Anarhija i efikasno pravo. Ovde Fridman podseća na svoj opis pravnog sistema na slobodnom tržištu i primenjuje na njega uobičajenu analizu ekonomske efikasnosti. Dobija se zaključak da korist pružalaca prava i njihovih izvršilaca na tržištu prava nije uvek precizno povezana sa koristiom klijenata odgovarajućih agencija. Drugim rečima, ankap ne dovodi do stopercentne pravde za sve, a i oblast privatnog prava je podložna tržišnim neuspesima (njih Fridman detaljno analizira u prethodnom poglavlju). Ipak, pokušaji uspostavljanja pravnih normi pomoću političkih mehanizama su podložniji sličnim neuspesima u mnogo većoj meri, tako da tržište ipak rešava stvari.

U Poglavlju 52, Pozitivna predstava o pravima, David Friedman, koristeći konceptualni aparat koji je uveo u prethodnom poglavlju, razvija ideju Schellingovih tačaka i strategija potraživanja sa modela mikrosocijuma od dve osobe na društvo proizvoljne složenosti.

U stvarnosti, Friedman detaljnije i utemeljenije uvodi upravo onu definiciju prava koju ja redovno koristim u svojim tekstovima: prava su potraživanja koja se tolerišu. Nije iznenađujuće što smo otkrili ovakav paralelizam u razmišljanju: da ga nije bilo, retko da bih se odlučila da prevedem njegovu knjigu nakon što sam pročitala bukvalno samo par poglavlja.

Nastavljam da objavljujem prevod Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

U poglavlju Pregovaranje u uslovima anarhije autor analizira na koji način u Hobsovskom prirodnom stanju, gde nema nikakvih mogućnosti da se prisili neko drugi na poštovanje dogovora, ti sami dogovori uopšte mogu nastati i biti poštovani. Drugim rečima, kako ljudi uopšte izlaze iz stanja rata svih protiv svih bez ikakve države. Za objašnjenje se koristi prilično zanimljiv koncept iz teorije igara, kao što su Šelingove tačke. Ne znam kako je vama, ali za mene je materijal bio potpuno nov, tako da sam iskreno uživala u procesu uređivanja teksta.

Počinjem da objavljujem prevod petog dela Mehanike slobode.

Kao i obično, sve počinje poetičkim epigrafom. U njemu Friedman ironično komentariše Hobbesovu ideju o mitskom prirodnom poretku u kojem se odvija rat svih protiv svih, i gde je samo država sposobna da zaštiti ljude od tog primordijalnog užasa. A ja sam morala da se setim kako se sastavljaju soneti.

Poglavlje 49, Prvi pravni sistem. Friedman najavljuje svoju novu knjigu o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od našeg. Tada je još uvek bila u procesu pisanja, sada je već napisana, ali još uvek nisam počela sa njenim prevodom. On tvrdi da bukvalno svi (ili skoro svi) današnji pravni sistemi izvode svoje poreklo iz prilično jednostavne za razumevanje tradicije krvne osvete, a zatim to demonstrira na nekoliko primera.

Poglavlje 50, Anarho-kapitalizam: verzija za vrtić. Ovde Friedman ukazuje kako se ovaj početni pravni sistem, putem jednostavne modifikacije, pretvara u osnovni model pravnog poretka kod ankap-a – koji ima otprilike takav odnos prema stvarnim savremenim modelima bezdržavnog obezbeđivanja prava, kakav ima ekonomija Robinsona Krua prema stvarnoj ekonomiji.

Zatim ću se nakratko prebaciti na prevod Erika Maka. Za njega je još uvek prikupljeno veoma malo, ali nadam se da ćete me ohrabriti svojim donacijama. Podaci za uplatu su na stranici prevoda.

I jedna mala kuriozitet, koja ilustruje popularno mišljenje da ankap-i obično nisu jaki u matematici. Kada je rad počeo da se bliži završetku, jasno sam videla da mi se statistika prevedenih poglavlja nekako ne poklapa, ponovo sam izbrojala i ispostavilo se da je ukupno poglavlja nešto više, a prevedeno nešto manje nego što sam ranije pokazivala na slikama. Sve teče…

Završila sam poslednje poglavlje drugog izdanja Mehanike slobode, iz 1989. godine. Ostala su samo relativno sveže glava trećeg izdanja, objavljenog 2015. godine. Poglavlje je čudno i u ovoj knjizi deluje pomalo van teme, jer se umesto mehanike slobode u njemu govori o malo poznatom autoru detektiva sa početka 20. veka – G. K. Čestertonu. Završetak prvog izdanja je, po mom mišljenju, izgledao nešto logičnije, dok ovo poglavlje deluje kao neka proširena dodatak knjizi.

U recenziji se priča o tome koliko je Česterton bio odličan, pravi liberal stare škole, koji uspešno kombinuje to sa katolicizmom i određenom empatijom prema Jevrejima. Verovatno je to zanimljivo ljubiteljima Čestertona, a meni se, u suštini, sviđaju priče o ocu Braunu – ali, po mom mišljenju, u Mehanici slobode ovo poglavlje je višak.

Dalje ću vam na neko vreme omogućiti odmor od Fridmana i prebaciti se na Molinju.

U četrdeset šestoj glavi Mehanike slobode, Dejvid Fridman analizira ideju privatnog novca, slobodnog bankarstva i svega toga što se osamdesetih godina prošlog veka činilo daleko udaljenijim i manje izvodljivim nego što je to sada.

Glavni deo poglavlja, Tržište novca, predstavlja izlaganje same konceptualne ideje privatnog novca. Još uvek nisam pročitala Hajekovo istoimeno delo, ali čini se da se Fridman u velikoj meri oslanjao upravo na njega. Autor analizira zašto će održavanje monetarnog sistema od strane države uvek biti loše i zašto ne postoji nikakav problem u tome da se time bave privatnici.

Prvo dodatno podpoglavlje, Koju tačno robu?, bavi se pitanjem na kojoj se tačno robi treba bazirati monetarni sistem u Prelepoj Americi Budućnosti. Fridman predlaže korišćenje korpe berzanskih robe čija će cena što bolje korelirati sa nivoom potrošačkih cena. Ukratko, bumer je izmislio stablecoin. Savremeni mehanizmi omogućavaju lako izdavanje tokena vezanih za bilo koju korpu robe, ali praksa pokazuje da su najpopularniji tokeni koji su u odnosu jedan prema jedan vezani za običan fiatni dolar.

Drugo dodatno podpoglavlje, Preferencije nisu predviđanje, sadrži autorove žalbe na to da je sistem koji je izumeo sjajan, ali neizvodljiv, i da će privatni novac pre biti vezan za zlato, čija neelastična ponuda Fridmanu iz nekog razloga deluje kao tragedija – nego za indeks potrošačkih cena.

Nakon duže pauze objavljujem samo jedno poglavlje iz knjige „Mehanika slobode“ Davida Friedmana, ali se nadam da ću se uskoro ubrzati. Kao i obično, podsećam vas da projekat prevoda možete podržati svojim donacijama na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Poglavlje 45, Postoji li libertarijanska spoljna politika, posvećeno je razmatranjima o moralnoj dilemi koja se nalazi pred potencijalnom libertarijanskom vladom Sjedinjenih Država. S jedne strane, za odbranu od tako ozbiljnog protivnika kao što je Sovjetski Savez, potrebni su značajni napori, što implicira mrežu međunarodnih saveza. S druge strane, svaki savez podrazumeva mogućnost da će se morati ratovati za tuđe interese u ratovima koji nemaju nikakve veze sa libertarijanskim vrednostima. Na kraju, Friedman dolazi do zaključka da je politika nemešanja ipak poželjnija za libertarijance.

Od tada je Sovjetski Savez prestao da postoji, i time su argumenti u korist politike nemešanja samo ojačali.

Nastavljam da vam isporučujem sadržaj za polagano čitanje u karantinu, ovog puta se vraćajući dedu Fridmanu. Poglavlje 44, Privatno sprovođenje zakona, srednjovekovna Islandija i libertarijanstvo, naravno, nije uporedivo sa prethodnim po veličini, ali je takođe prilično veliko. Ipak, čita se neuporedivo lakše, jer ovog puta to nije teorija, već istorija, i to zasnovana na beletristici.

Uopšte, doba saga na Islandu je možda moj omiljeni istorijski period, posle možda samo antičke Helade, tako da sam tekst uređivala sa velikim zadovoljstvom, volela bih da je uvek tako. Nadam se da će i vas čitanje obradovati, a zatim možete odmah preuzeti sagu o Egilu – i krenite, uronite u svet proto-anka!