Počinjem da objavljujem prevod četvrtog dela Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Ovaj deo je napisan za drugo izdanje knjige, između 1973. i 1989. godine, i zamišljen je kao prošireni postscriptum knjizi, po čemu se i zove. Čini se da autor prvobitno nije planirao pisanje još dva dela nakon ovog.

Kao i obično, novi deo se otvara poetičnim epigrafom, u kojem autor izjavljuje da mu je dosadno da objašnjava očigledne istine onima koji su već ubeđeni u istinitost učenja, pa će radije krenuti u oblast nerešenih problema i graničnih pitanja libertarijanizma.

Poglavlje 41 se zove upravo tako – Problemi. U njemu Dejvid Fridman detaljno razrađuje zašto je besmisleno pokušavati izvesti celo libertarijansko učenje iz jednog jedinstvenog, jednostavnog osnovnog principa u kojem bi se kasnije samo trebalo slediti. Naprotiv, on, prateći Makijavelijem, izjavljuje: nema ničega što je po sebi dobro ili loše, već je sve stvar okolnosti.

Poglavlje 42, Moja uverenja. Ovde autor nastavlja razmišljanja iz prethodnog poglavlja, razmatrajući pitanje: ako sve što je ispravno ne možemo izvesti iz jednog osnovnog libertarijanskog principa, da li onda ne treba preći na utilitarianizam i početi zahtevati prosto maksimiziranje ukupne koristi, na neki misteriozan način kalkulišući različite radosti i nesreće. I iako i tu ekstremnost na kraju odbacuje, ipak se oseća da mu je ekonomska računica draža od apstraktnih moralnih normi. I to me vraća na moje sopstvene prigovore protiv strategije ubeđivanja etatista da prestanu sa saradnjom sa državom, koja se zasniva na moralnoj argumentaciji.

Poglavlje 38, Ekonomija krađe, ili odsustvo vladajuće klase, daje ekonomsku analizu industrije krađe, pokazuje da konkurencija u ovoj sferi vodi ka osiromašivanju društva, i da je ova industrija, u suštini, neisplativa čak i samim lopovima. Sličan sistem argumenata pokazuje da ni država, kao vrsta krađe, nije isplativa čak ni najvišim političarima, pošto njihovi troškovi ispadaju veći od profita. Naravno, ovaj argument deluje paradoksalno, jer mu se lako mogu suprotstaviti brojni kontraeemplari, međutim, glavni zaključak poglavlja ne odnosi se na poricanje mogućnosti individualne koristi kroz državu, već na ukazivanje na to da se iza postupaka države ne vidi nikakav jedinstven klasni interes.

Poglavlje 39, Desna strana zamke javnog dobra, govori o veoma zanimljivom paradoksu, povezanom sa tim da se javna dobra uvek nedovoljno proizvode u odnosu na potražnju za njima, usled nepogodnosti pri njihovoj monetizaciji. Kod države, takvim javnim dobrom ispostavljaju se dobri zakoni koji život čine jednostavnim, udobnim i bez tereta, nasuprot lošim, koji raspoređuju troškove na sve, a profit donose malima. Međutim, kod anarhije je sve upravo obrnuto: pošto se zakoni u određenom smislu kupuju na tržištu, dobri zakoni ispostavljaju se kao privatno dobro i proizvode se do potpunog zadovoljenja potražnje, dok se loši ispostavljaju kao društveno zlo: spremni su samo retki da troše na njihovu proizvodnju radi sopstvenog profita, a njihovo uvođenje mogu sabotirati svi, i to veoma jeftino. Na taj način, ako se uspe nekako preći sa države na anarho-kapitalistički poredak, on će se pokazati potpuno otpornim na pokušaje povratka države.

U Poglavlju 40, Kako stići odavde tamo, Fridman mi kaže da sam odličan i da ispravno razumem strategiju izgradnje ankap-a, a Mihailu Svetovu predlaže da smiri žegavost u izgradnji vertikale vlasti u libertarijanskoj partiji i fokusira se na lične prosvetiteljske projekte. Hvala, Dejvide!

U Postscriptumu za perfekcioniste Fridman objašnjava koje teme nije obradio u knjizi i zašto.

Ovde se završava prvo izdanje Mehanike slobode. Svaki sledeći delovi su pisani za drugo i treće izdanje knjige

Juče je Devid Fridman proslavio 75. rođendan. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da pripremim ceo prevod za njegov jubilej, pa objavljujem naredne tri poglavlja.

Poglavlje 35. U čemu se prognoza svodi na spekulaciju. Ovde se Fridman priznao pred nama da je opisao samo jednu od mnogih varijanti anarho-kapitalističkog društva – agorističku, koja je podjednako strana i komunama i korporacijama, ali teži samozapošljavanju i malim agencijama frilensera (awww!). Istovremeno se ispostavilo da reč agorizam nije izmislio Konkin, već Robert le Fevr, o kome, nažalost, ništa ne znam.

Poglavlje 36. Zašto baš anarhija? U ovom poglavlju Fridman mora da objasni zašto mu ideja ograničene države toliko ne odgovara i zašto tako uporno zastupa baš ideju anarhije. Nažalost, autor odgovara: ograničenu državu smo već probali: ne uklapa se u nikakve okvire, uporno nam se zaklanja na lice.

Poglavlje 37. Revolucija – najgori izbor. Ovde se Fridman ne polemiše toliko sa ankapima, koliko sa klasičnim anarhistima koji su uvereni da se država može ukinuti samo revolucionarnim putem. Argumentacija ne blista originalnošću, ali je prilično jasna.

Poglavlje 3.2, Policija, sudovi i zakoni na slobodnom tržištu, prevelo je davno Jelena Makeeva po nalogu LPR-a. Sada sam je konačno redigovala; vremenom ista sudbina očekuje i preostala četiri poglavlja prevedena za LPR.

U ovom poglavlju razmatra se centralni deo Friedmanove slike društva u anarho-kapitalizmu — koncept privatnih konkurentskih agencija za zaštitu prava, koje će preuzeti ulogu policije i delimično osiguravajućih društava. Takođe je opisana interakcija takvih agencija sa privatnim arbitražnim sudovima.

Poglavlje 3.3, Problem stabilnosti, bavi se pitanjem da li će čitav ovaj lepi sistem privatnih agencija za zaštitu prava biti održiv, ili će oni neizbežno formirati državu. Naravno, Friedman tvrdi da je sve održivo, jer u suprotnom nema smisla ni započinjati to, a zatim navodi obrazloženja za tu tezu.

Takođe sam revidirala sadržaj u skladu sa Friedmanovom unutrašnjom numeracijom poglavlja, jer je kod njega bilo tako da ovde numeriše, tamo ne numeriše, ovde stavlja nasumičan tekst…

Obično, kada počnem da radim na prevodu sledećeg dela Mehanike slobode Davida Fridmana, dugo posle počinjem. Svaki deo on prethodi pesničkim opusom sopstvenog autorstva, gde se duhovitost sadržaja kompenzuje nespretnošću forme. Srećom, ovog puta sam sa stihovima uspeo da završim relativno brzo. U njima se David naivno čudi kako svetski poredak uspeva da postoji u takvoj harmoniji, uprkos vladinom zanemarivanju tih stvari, i kako same vladine usluge izazivaju samo osmeh: kao da to neko društveno dobro nije baš najbolje dobro.

Šta je anarhija? Šta je država? U ovom poglavlju Fridman daje definiciju onome što namerava dalje da kritikuje tokom celog dela, a objašnjavanje svake filozofske mutne priče prepušta Lisandru Spuneru.

Dobijamo drugi deo Mehanike slobode Dejvida Fridmana.

Zagađenje. Govori se o tome koje bi mere smanjenja državne regulacije štetnih emisija mogle dovesti do poboljšanja ekološke situacije, a svakako i do pravednijeg poretka odgovornosti za zagađenje.

Odbijamo napade prijatelja socijalizma. U ovom završnom poglavlju drugog dela knjige, Fridman ispaljuje nekoliko argumenata koji pokazuju pravedniju prirodu kapitalizma u poređenju sa socijalizmom. Svaki od njih nije dovoljan za zasebno poglavlje, pa su, očigledno, tako i prikupljeni. Razmatra se argument o tome koji mehanizam distribucije obezbeđuje veću jednakost, koje je društvo manje sklono korupciji, gde su bolji uslovi u proizvodnji i koji je sistem manje kritično zavisan od idealnih ljudi.

Povodom rata koji se nikada nije dogodio između SAD i Irana, a kojem je iz nekog razloga pripisivan status svetskog rata, objavljujem vanredni prevod dva poglavlja iz Mehanike slobode Dejvida Fridmana, posvećenih problemu vojske i odbrane u bezdržavnom društvu.

Nacionalna odbrana: ozbiljan problem. U ovom poglavlju, napisanom ubrzo nakon invazije sovjetskih trupa na Čehoslovačku, nacionalna odbrana se posmatra iz perspektive ekonomije javnih dobara, mnogo pažnje se posvećuje tome zašto je u ovoj oblasti izražena efektivnost „vozača bez karte“ (free rider), i zaključuje se da, iako postoje određeni preduslovi da bezdržavno društvo može samo sebe da zaštiti, ako se ispostavi da je to nemoguće bez neke minimalne države koja se bavi isključivo pitanjima odbrane, veštac je spreman da prihvati to manje zlo.

Ozbiljan problem, deo II. Posle četrdeset godina, Fridman se ponovo osvrnuo na ovu temu, i ovog puta je mnogo optimističniji. U poglavlju se zagovara pristup „ko nije služio, nije čovek“ (koji bi devojke trebalo da pokazuju) i druge totalitarne trikove, jer totalitarizam znači kada se sve radi dobrovoljno, besplatno i uz pesmu. Na samom kraju, autor se takođe skeptično nasmejao povodom vojnog potencijala Irana, što formalno uvodi temu u dnevni red početka 2020. godine.

Objavila je još nekoliko poglavlja Mehanike slobode.

Pužući kapitalizam. Autor primećuje uspeh taktike socijalista koji su oteli dobro zvučnu reč liberalizam i sami sebe nazvali liberalima. Dalje on predlaže da se iskoristi ista taktika: prestati da se ratuje protiv socijalizma i početi da se on poboljšava, sve do tačke potpune neprepoznatljivosti od pravog klasičnog liberalizma.

Ako vam je to potrebno, samo kupite. Ovde Friedman navodi jednostavne proračune koji pokazuju da nema nikakvih razloga zbog kojih radnici u okviru važećih poretaka u SAD ne bi mogli da obezbede sebi puno pravo socijalističko radničko samoupravljanje, ako im to bude potrebno – jednostavno kupovinom svojih kompanija iz sopstvenih plata. Za to bi bilo potrebno mnogo manje sredstava nego za krvavi socijalistički revoluciju.

Retki – znači, potrošivi. U ovom poglavlju Friedman napominje da ne treba mešati ekonomski termin „retki resursi“ sa svakodnevnim razumevanjem reči „retki“. Detaljno se razmatra zašto u eri potpune automatizacije ipak neće nastati preduslovi za nestanak institucije vlasništva, koliko god naši levoanarhistički prijatelji želeli suprotno.

Objavljujem još tri poglavlja Mehanika slobode Dejvida Fridmana.

Da li je Vilijam F. Bakli zarazna bolest? Vilijam Bakli je konzervativac koji je 1965. godine vodio glasnu, ali neuspešnu kampanju za gradonačelnik Njujorka, napisao knjigu o tome, u kojoj je, raspravljajući o problemima grada, pomenuo narkomaniju kroz metaforu epidemije. Debatujući protiv takvog stava, Fridman zastupa legalizaciju sa etičkih i utilitarianističkih pozicija.

Ovo je moj život. U ovom poglavlju Fridman zastupa deregulaciju u farmakologiji i prehrambenoj industriji, ukazujući na to da oprez ubija mnogo više života nego neprovereni lekovi ili nekvalitetni proizvodi.

Prava dece. Ovde se pokazuje da je besmisleno sprečavati prevremnu emancipaciju deteta, i da u uslovima u kojima se roditeljsko vaspitanje pokazalo neprihvatljivim za dete, sloboda može biti bolji vaspitač.