Mrežna država. 2. Istorija kao trajektorija.

Ako se gleda odozgo nadole, istoriju pišu pobednici. Reč je o trijumfu političke moći nad tehnološkom istinom.

Zašto vlast brine o prošlosti? Zato što moral društva proizilazi iz njegove istorije. Kada Kinezi govore o zapadnom imperijalizmu, oni ne misle samo na neku zaboravljenu tuču u Južnom Kini, već i na to kako je to povezano sa generacijama kolonijalizma i ugnjetavanja, sa Savezom osam nacija, opijumskim ratovima i tako dalje. I kada vidite da nekoga na američkom Tviteru osuđuju kao adepta nekog -izma, i ovde stupa na snagu istorija. Ponovo, zašto su ti -isti loši? A to proizilazi iz istorije tog -izma…

Na taj način, kada slušate istoriju režima (a to radite svaki put kada čujete kako zvanična tela režima nekoga hvale ili osuđuju), trebalo bi da slušate kritički.

2.3.1. Politička moć kao pokretačka snaga istorije

Kako vlasti koriste istoriju? Koje metode koriste? Istorija nije samo nasumičan skup imena i datuma. Oni imaju proverene metode analize arhiva, sastavljanja družine heroja i negativaca iz prošlosti, pretvaranja dokumenata u (politički) korisne pouke. Evo dva takva modela.

• Politički deterministički model: istoriju pišu pobednici. Ljudi su čuli ovu izreku, ali ozbiljan odnos prema njoj ima duboke posledice. Na primer, onaj ko tvrdi da piše „prvi nacrt istorije“, već time postaje jedan od pobednika. Sa druge strane, istorija je ono što je korisno režimu. Klasičan primer je Katinski šum: priznanje da su to uradili Sovjeti oduzelo bi legitimitet njihovoj posleratnoj kontroli nad Poljskom u periodu 1945–1991, ali čim se SSSR raspao, otkrivanje istine je postalo prihvatljivo.
• Model političkog talismana: istoriju pišu pobednici koji se pretvaraju da deluju u ime gubitnika. Ovo je varijanta političkog determinističkog modela, poznata i kao „ofanzivna arheologija », koji se u današnje vreme praktikuje od strane establišmenta u SAD, Kina i RF, a pri tome svi predstavljaju sebe kao žrtvu. Tehnika se sastoji u tome da se odabere talisman, čije interese zaštitu polaže država, na primer sovjetski proletariat – a zatim proučiti istoriju kako bi se pronašli najgori primeri toga kako današnji protivnik te države radi nešto loše sa izabranim talismanom.
  
  Uzmite te stvarne događaje, postavite ih na naslovnu stranu i uverite se da ih svi znaju. I obrnuto, uverite se da se događaji koji se ne uklapaju u narativ ignorišu ili potiskuju kao tabu. Ponovo, ako uzmemo SSSR kao primer, to je uključivalo traženje beskrajnih (stvarnih!) primera toga kako zapadni kapitalisti varaju radničku klasu, i ućutkivanje daleko gorih (takođe stvarnih!) slučajeva kada su sovjetski komunisti potiskivali svoju radničku klasu, kao i slučajeva kada se sama radnička klasa ponaša neprimereno. Generalizacija na druge kontekste ostavljena je kao vežba za čitaoca, ali trenutno je posebno na glasu ruski primer onoga što bi Amerikanac nazvao „moralnom obavezom zaštite” (R2P).

Takve metode se koriste za pisanje istorije koja predstavlja državu u povoljnom svetlu. Evo još primera:

• Komunistička partija Kine: Današnji kineski mediji osvetljavaju Savez osam nacija, opijumske ratove i slično isključivo u okviru svog unutrašnjeg diskursa, kao dokaze zlonamernosti evropskih kolonizatora koji bukvalno vode ratove kako bi Kinu držali u ropstvu i pod dejstvom narkotika. U njihovoj istoriji za unutrašnju upotrebu ne pominju se ujguri, Tjenanmen i slično. Pod predsednikom Si, KPK je zaista skrenula pažnju na unutrašnji problem korupcije, pokrenuvši kampanju „Tigrovi i muve”… ali delom je to povezano sa tim da se antikorupcijska kampanja pokazala politički korisnom protiv njegovih unutrašnjih neprijatelja i, čini se, nije na nijedan način pogodila njegove saveznike.
• Establišment SAD: Današnji američki establišment aktivno osvetljava događaje od 4. juna 1989. godine i invaziju RF u Ukrajinu 2022. godine, jer su to stvarni događaji koji stavljaju Kinu i Rusiju u loše svetlo, a SAD u dobro. Ali on ni na koji način ne pominje Savez osam nacija iz 1900. godine (kada su SAD pomogle u invaziji na Kinu sa „koalicijom voljnih“ da brane evropski imperijalizam) ili ukrajinski Holodomor iz 1932. godine (kada je Volter Duranti iz kompanije The New York Times pomogao Sovjetskoj Rusiji da uguši Ukrajinu), jer se ovde kritika kreće u suprotnom smeru.
  
  Trenutno se u američkim narativima takođe ne stavlja naglasak na Kulturnu revoluciju (koja postaje previše slična modernoj Americi), niti na zapadne novinare kao što je Edgar Snow, koji su pomogli Mao da dođe na vlast, niti na čitavu ružnu istoriju američke podrške ruskom i kineskom komunističkom pokretu. To nije samo pitanje starosti događaja — na kraju krajeva, mediji pod kontrolom režima se vraćaju dalje u prošlost kada im to odgovara, iskrivljujući radi današnjih naslova događaje iz 1619. godine, međutim, njihova vremenska mašina nekako zastrljava na 1932. ili 1900. godinu. U modernoj Americi, kao i u modernoj Kini, istorija koja je u javnosti — to je istorija koju establišment smatra politički korisnom protiv svojih unutrašnjih i spoljnih konkurenata.
• Britansko imperijalno carstvo: Britanci su, kako u Prvom, tako i u Drugom svetskom ratu, iz jasnih razloga naglašavali zlo Nemčine, ali ne i zlo svog saveznika Rusije – daleko ne u istoj meri, a da ne govorimo ni o sopstvenom zlu tokom Opijumskih ratova, ili o želji indijskog subkontinenta da slobodno diše, i tako dalje. (Ovo pitanje je znatno manje politizovano, jer Velika Britanija više nije kandidat za titulu svetskog šampiona u superteškoj kategoriji, pa se niko ne vređa kada neko ukaže na njenu prošlu korupcionu nedoslednost. Zaista, dokumentovanje grehova Ujedinjenog Kraljevstva sada je postalo lak dodatak zaradi za sve koji su zabrinuti za britansku vrlina, jer je mnogo lakše pobediti poraženi imperiju nego se boriti protiv tabua u imperiji koja je još uvek živa.)

Suština je u tome da čim se odvojite od civilizacije u kojoj ste odrasli i pogledate stvari u poređenju, metode političke istorije će postati očigledne. Jedan od tih trikova zaslužuje posebno pominjanje — to je verzija „istorije zlodela“ u vreme mira:

Jedna od najproverenijih metoda mobilizacije društvene oštrine protiv neprijatelja i opravdanja ratnih radnji su priče o svirepostima. Ova metoda, prema rečima profesora Lasvela, korišćena je „sa nepromenjenim uspehom u svim konfliktima poznatim čovečanstvu”.

Ovaj koncept je podjednako koristan u vreme mira kao i u vreme rata. Zašto? Zato što države podstiču svoje ljude na učešće u ratovima, naglašavajući suštinski odbrambeni karakter svojih postupaka i divlje ponašanje neprijatelja. Ali rat je politika drugim sredstvima, stoga je politika rat drugim sredstvima. Čak i u vreme mira, država se oslanja na silu. A takva upotreba sile zahteva opravdanje. Priča o svirepostima je alat koji se koristi da bi se ljudi ubedili u legitimnost upotrebe državne sile.

Rene Žirar bi, u okviru svog stava, ovo nazvao „opravdavanjem ubistva”. Čim uočite ovu tehniku, videćete je svuda. Nekoliko ublaženih verzija ove priče o zlodelima je osnovni trik koji se koristi za opravdanje širenja političke moći.

• Ako ne nateramo ljude da skinu cipele na aerodromu, ljudi će umreti!
• Ako ne zabranimo ljudima da dobrovoljno uzimaju eksperimentalne lekove, ljudi će umreti!
• Ako ne stvorimo agenciju za dezinformacije kako bismo sprečili ljude da ostavljaju neprijateljske komentare na internetu, ljudi će umreti!

Zaista, skoro sve u politici je potkrepljeno pričama o zverstvima.²⁸ Iza većine akcija vlade obično stoji stvarno, ponekad lažno, ponekad preuveličano žirarovsko opravdanje ubistva (ili, barem, opravdanje traume).

Ponekad se istorija zločina formuliše u terminima borbe protiv terorizma, ponekad u terminima zaštite dece… ali opšti koncept je sledeći: „Dogodilo se nešto toliko užasno da moramo koristiti (državnu) silu kako bismo sprečili ponavljanje toga“. Često se pri tome potpuno ignorišu smrti uzrokovane tom istom silom. Na primer, kada je FDA „sprečila“ smrtne slučajeve usvajanjem strogih regulativa u vezi sa odobravanjem lekova nakon priče sa talidomidom, to je dovelo do mnogo većeg broja smrtnih slučajeva zbog Kefauverovog zakona i kašnjenja u razvoju lekova.

A ponekad se priča o zločinima ispostavi kao potpuno lažna; pre nego što je Irak lažno optužen za posedovanje oružja masovnog uništenja, lažno je optuživan za izbacivanje beba iz inkubatora.

Naravno, ove zabrinutosti se neće uvek potvrđivati. Činjenica da postoji podsticaj da se simuliraju (ili preuveličavaju) zverstva ne znači da su svi zločini lažni ili preuveličani.²⁹ Da, morate znati da države uvek „neuspešavaju“, preuveličavajući ozbiljnost povreda izvršenih protiv njih samih ili protiv simbola čije zastupanje tvrde, pokušavajući da privuku na svoju stranu javnost, bilo kinesku, američku ili rusku.

Ali čim shvatite istorijski model političke moći, sledeći cilj je da se zaštitite i od Skile i od Haribde , kako od preterane poverljivosti, tako i od preteranog cinizma. Jer, kao što je istorija o zverstvima instrument političke moći, tako je i poricanje genocida, nažalost, isti takav instrument — kao što možemo videti iz dobitničkog Pulicerove nagrade izveštaja „New York Timesa“ o staljinskom ukrajinskom holodoru.

Da bismo održali ovu ravnotežu, da bismo znali kada države lažu, a kada ne lažu, potreban nam je oblik istine koji je dovoljno moćan da stoji izvan bilo koje države i sudi joj sa visine svog autoriteta. Način na koji reagujemo na zvaničnu statistiku ne treba da bude refleksivno verovanje ili nepoverenje, već nepristrasan, nezavisan proračun.

Kriptohistorija „odozdo nagore“, koju smo predstavili u prethodnom odeljku, savršeno je pogodna za to. Ali da bismo to u potpunosti procenili, potrebna nam je srodna teorija: tehnološka istina istorijske teorije.

2.3.2. Tehnološka istina kao pokretačka snaga istorije

Model istorije iz perspektive političke moći daje nam koristan uvid u stvari: istorija često predstavlja čisto lenjinsko „ko/koga“ i čisto šmitovsko „prijatelj/neprijatelj“. Ali tvrditi da istorija uvek opisuje isključivo grbu primenu političke moći, bilo bi pomalo suvo³⁰ . Na kraju krajeva, društvo mora širiti i istinite činjenice, na primer o prirodi, inače će se ispostaviti da usevi ne rastu³¹, a politička klasa gubi vlast.

To nas dovodi do korišćenja druge optike za analizu istorije — tehnološki više fokusirane.

• Tehnološko deterministički model: tehnologija je pokretačka snaga istorije. Dok politički deterministički model naglašava da istoriju pišu (i samim tim iskrivljuju) pobednici, čime promovišu samo ono što je korisno za datu državu, tehnološko deterministički model primećuje da postoje neke ključne oblasti — prvenstveno u nauci i tehnici — gde mnoga društva (ako ne većina) imaju koristi od prenosa tehničkih činjenica bez iskrivljenja. Na kraju krajeva, postoji neprekinuti lanac od Arhimeda, Aryabhate, Al-Khwarizmija i ostalih drevnih autora do čitave naše postojeće nauke i tehnike. Stotine godina kasnije nas državni zakoni iz vremena Isaka Njutna više ne zanimaju toliko, ali nas zanimaju Njutnovi zakoni. U ovom modelu sve političke ideologije su postojale u svim vremenima — menja se samo to da li je data ideologija u određenom trenutku tehnološki ostvariva kao organizaciona sistema za čovečanstvo. Dakle: politička moda dolazi i odlazi ciklično, stoga je apsolutni pokazatelj društvenog napretka nivo tehnološkog razvoja kulture, na primer, prema Kardaševevoj skali.
• Model putanje: istorije su putanje. Već smo ranije pominjali ovaj koncept kada smo diskutovali o istoriji kao misterioznom epu krivih putanja, ali ponavljanje neće škoditi. Ako ste tehnički potkovani, možete se zapitati zašto u ovoj knjizi posvećujemo toliko mesta istoriji. Jedan od odgovora je taj što su istorije putanje dinamičkih sistema. Ako možete da provedete ceo život proučavajući talasne jednačine, jednačine difuzije, vremenske serije ili Naᴠije-Stokesove jednačine (a možete), onda možete isto to učiniti i za ljudsku dinamiku. Govoreći detaljnije, znamo iz fizike (i Stivena Volfruma!) da veoma jednostavna pravila mogu stvoriti neverovatno složene putanje dinamičkih sistema. Na primer, za Naᴠije-Stokeсову jednačinu možemo podeliti ove putanje na laminarno strujanje, turbulentno strujanje, neviskozno strujanje, nestišljivo strujanje itd., kako bismo opisali različite načine na koje se polje brzina može razvijati tokom vremena. Ove klasifikacije su zasnovane na merenjima protoka tečnosti tokom vremena. I proučavanje čak i jednog od ovih tipova putanja može postati čitava istraživačka disciplina.
  
  I svo to bogatstvo obezbeđuje dinamika neživih predmeta. Sada to uporedite sa makroskopskim kretanjima miliona inteligentnih agenata. Na sličan način možete pokušati da izvedete pravila ponašanja ljudi u situacijama laminarnih dobrih vremena, burnih revolucionarnih vremena itd., proučavajući dostupne zapise o ljudskom ponašanju — podatke koje ljudi neizbežno proizvode.
  
  Ova analogija je zapravo veoma tačna ako razmislimo o virtuelnoj ekonomiji i istoriji ponašanja ljudi u društvenim mrežama i kriptosistemima. Imajući puninu vremena i puninu zaista otvorenih podataka, možda ćemo čak moći da razvijemo psihistoriju u Azimovom duhu, odnosno način da predvidimo makroskopsko ponašanje ljudi u određenim situacijama, bez zahteva za poznavanjem svih mikroskopskih detalja. Mi već u određenoj meri možemo to da radimo za veštačka okruženja, kao što su igre³² i tržišta, i sve više ljudskih okruženja bukvalno postaje digitalno.³³
• Statistički model: istorija pomaže u predviđanju. Sa stanovišta statistike, istorija je neophodna za precizno izračunavanje budućnosti. Pogledajte bilo koji članak o analizi vremenskih serija ili mašinskom učenju — ili Kalmanov filter, koji ovu koncept čini veoma očiglednim. Parafrazujući Orvela, bez preciznog kvantitativnog zapisa prošlosti nećete moći da kontrolišete budućnost, u smislu da teorija na koju se oslanja vaša kontrola bukvalno neće raditi.
• Model spirale: linearna i ciklična istorija mogu koegistvovati. Sa tačke gledišta progresivca, istorija predstavlja linearan trend postepenog povećanja slobode, i oni koji se protive tome nalaze se na pogrešnoj strani istorije³⁴. Drugi smatraju istoriju cikličnom, neprestanim petljom u kojoj je jedino što ostaje tehnologima — da izmišljaju toplu vodu, ili gde „snažni ljudi stvaraju dobra vremena, dobra vremena stvaraju slabe ljude, slabi ljudi stvaraju teška vremena, a teška vremena stvaraju snažne ljude“. Ali postoji i treća tačka gledišta, pogled na istoriju kao uzlaznu spiralu. Tvrdi se da je sa jedne strane istorija zaista progresivna, sa druge — ona je zaista ciklična, a pomirenje leži u tome što se sa svakim okretom zavrtnja mi pomeramo malo napred u tehnološkom smislu, a ne gubimo sve stečeno. Sa te tačke gledišta, pokušaji da se direktno povrati prethodno stanje su malo verovatni, jer kretanje unazad kroz vreme nije moguće, ali ako se po spirali krene napred tačno za jedan krug, može se postići dobro približavanje željenoj prošlosti. Ili se uvek može jednostavno doći do kolapsa.
• Ozymandiasov model: civilizacija može da se uruši. Istorija nam pokazuje da tehnološki napredak nije neizbežan. To se prilično jasno demonstrira u podkastu „Pad civilizacija“. Jedan od dobrih primera je Göbekli Tepe. Možete o tome razmišljati kao astronom (gde su tragovi svih inteligentnih oblika života u svemiru? Da li je istina da je univerzum mračna šuma?) ili kao antropolog (kako sve te razvijene civilizacije jednostavno odu i potpuno izumru?). Pojavljuje se osvežavajuća misao da naša civilizacija može biti samo najbolji igrač u ovoj onlajn strategiji u ovom trenutku: napredovali smo dalje od svih, ali nemamo garanciju da ćemo pobediti pre nego što se sami istrebimo ³⁵, kao sve druge civilizacije pre nas.
• Lenskiy model: organizmi tokom evolucije nisu poređani po stepenu savršenstva. Richard Lenski je sproveo poznatu seriju dugoročnih evolucionih eksperimenata sa Escherichia coli bakterijom, tokom kojih je svakog dana birao svežu kulturu bakterija, zamrzavao je u animozisu i time je tokom decenija čuvao snimak toga kako je izgledao svaki dan evolucije na površini planete. Neverovatna karakteristika bakterija je u tome što se mogu odmrznuti i reanimirati, pa je Lenski mogao da uzme stari soj E. coli iz 1173. dana i stavi ga u epruvetu sa današnjim sojem kako bi video koji će se bolje razmnožavati u bliskoj budućnosti, ako se računa po broju organizama. Rezultat je pokazao da istorija ne formira strogu uredjenost. Činjenica da je soj iz 1174. dana nadmašio soj iz 1173. dana, a soj iz 1175. dana nadmašio soj iz 1174. dana i tako dalje, ne znači nužno da će današnji soj uvek pobeđivati soj iz 1173. dana. Složenost biologije je takva da ona više liči na nepredvidivu igru tipa „kamena/makaze/papir”.
• Model sudara voza: oni koji ne znaju istoriju su osuđeni da je ponove. Još jedan pristup istoriji je da o njoj razmišljate kao o seriji skupih eksperimenata u kojima su ljudi često donosili određene izbore koji su u to vreme delovali razumno, a na kraju su se našli u očajnom položaju. To je, na primer, komunizam: ideja koja je ubedljiva za mnoge, ali istorija pokazuje da ona u praksi zapravo ne daje dobre rezultate.
• Model lavirinta ideja: oni koji se prilagođavaju istoriji nikada neće izumeti budućnost. Ovo je protivargument modelu rušenja voza: prošli rezultati ne određuju uvek buduće rezultate, i ponekad je za uvođenje inovacija neophodno imati način razmišljanja početnika. Po pravilu, ovo bolje funkcioniše za dobrovoljne tehnologije i investicije nego za modifikacije društva odozgo nadole, kao što je komunizam. Jedan od alata za to je koncept o kojem sam nedavno pisao, pod nazivom „lavirint ideja. Ovde je važno da čak i ako poslovni predlog nije uspeo u prošlosti, to ne znači nužno da neće uspeti danas. Tehnološke i društvene pretpostavke su se mogle drastično promeniti, i vrata koja su ranije bila zatvorena, sada mogu se otvoriti. Za razliku od zakona fizike, društvo nije invarijantno u vremenu. Kao što je jednom priznao čak i vodeći svetski antitehnološki blog:

Virtuelna stvarnost je bila potpuni neuspeh sve dok u jednom trenutku nije prestala da bude. Na taj način je kompanija sledila pravac koji su odredile druge probojne tehnologije. One se ne razvijaju iterativno, postajući postepeno sve korisnije. Umesto toga, ako se gleda spolja, one se uopšte ne razvijaju, napredujući u skokovima, kroz spirale stida, kroz bankrote, medijski šum i smanjenja budžeta – sve dok se jednog dana, iznenada okrećući, potpuno i totalno ne pobede.

• Wright-Fisher model: istorija je ono što preživi u prirodnoj selekciji. U populacionoj genetici postoji važan model nastanka i širenja mutacija, nazvan Wright-Fisher model Kada se pojavi nova mutacija, ona se sreće kod samo 1 od N ljudi. Kako ona dostiže N od N, 100%, ono što se naziva „fiksacijom“? Pa, prvo, moguće je da to nikada i ne uradi. Može jednostavno ne da se učvrsti. Takođe može dostići nivo N od N prosto slučajno, ako je populacija N mala — to je poznato kao „fiksacija putem genetskog drajfta“, kada se ljudi sa mutacijom jednostavno više razmnožavaju od drugih. Ali ako mutacija daje neke selektivne prednosti, ako pomaže domaćinu u reprodukciji u konkurentskom okruženju, onda ona ima više nego realnu šansu da dostigne 100%. Na isti način, istorijske ideje se mogu posmatrati kao one koje doprinose ili, barem ne ometaju širenje u populaciji svojih nosilaca, često autoriteta koji pišu te istorije. Neke od tih ideja su nastale zahvaljujući gluploj sreći, dok druge predstavljaju tvrdnje koje su donele selektivnu korist režimu — često kroz delegitimaciju protivnika i legitimaciju sopstvene vladavine, ili putem pružanja novih tehnologija režimu. To je teorija memetičke evolucije; ideološke mutacije koje povećavaju tehnološku prednost ili političku moć pobeđuju u prirodnoj selekciji.
• Kompjuterski model: istorija je on-chain populacija; sve ostalo je editovanje istorije. Postoji izuzetna knjiga Franka Morettija „Grafici, mape i stabla“. To je kompjutersko istraživanje književnosti. Morettijev argument je da je svako drugo istraživanje književnosti po svojoj prirodi pristrasno. Izbor knjiga za diskusiju sam po sebi predstavlja implicitni urednički rad. Umesto toga, Moretti eksplicitno kreira potpunu bazu podataka sa kompletnim tekstovima i piše kod za kreiranje grafičkih prikaza te baze. Argument ovde je da samo kompjuterska istorija može predstaviti celu populaciju u statističkom smislu; sve ostalo je samo pristrasan uzorak.
• Genomski model: istorija je ono što nam pokazuje DNK (i jezici, i artefakti). Knjiga Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli » predstavlja kanonsko popularno izlaganje ove škole mišljenja, uporedo sa starom knjigom Cavalli-Sforce „Istorija i geografija ljudskih gena“. Kratak argument je sledeći: naša prava istorija je zapisana u našim genima. Obični tekstovi se mogu falsifikovati, iskriviti ili izgubiti, a genomika (savremena ili drevna) — ne. Jezici i artefakti za istorijsku rekonstrukciju su nešto manje pouzdani kao signal, iako često odgovaraju onome što pokazuju nova genomika istraživanja o obrascima drevnih migracija.
• Model stabla tehnologije: istorija su velike ličnosti, delujuće u okviru mogućeg. Teorija velikih istorijskih ličnosti tvrdi da su ljudi poput Isaka Njutna i Vinstona Čerčila oblikovali događaje. Kontraargument glasi da su te ljude nosio struja jača od njih samih, i da bi na njihovom mestu drugi uradili isto što i oni. Na primer, za gotovo svakog Njutna naći će se Lejcnic, koji je takođe mogao izumeti diferencijalni račun. Nijedna od ovih pozicija se ne može potpuno proveriti bez eksperimenta, poput Lenskijevog eksperimenta, u kojem ponovo pokrećemo istoriju sa istim početnim uslovima, međutim, koristan model za usaglašavanje ova dva gledišta je stablo tehnologije iz Civilization. Ukratko, sva poznata nauka predstavlja spoljašnju ivicu krošnje stabla, i čovek može proširiti to stablo u određenom pravcu. Na primer, Satoshi nije imao svog Lejcnica; dok su se drugi fokusirali na društvene, mobilne i lokalne tehnologije, on je radio na potpuno drugačijoj paradigmi. Ali on je bio ograničen dostupnim subtehnologijama, kao što su koncepti poput Hashcash-a, lanca vremenskih pečata i eliptičkih krivih. Baš kao što je Da Vinči mogao da osmisli helikopter, ali ga verovatno nije izgradio od materijala dostupnih u to vreme, model stabla tehnologije dozvoljava individualnu slobodu delovanja, ali je potčinjava ograničenjima onoga što jedna osoba može dostići u određenoj eri. Glavna prednost modela stabla tehnologije je u tome što se (kao i lavirint ideja) može učiniti vidljivim i dostupnim za navigaciju, kao što je to učinio Forsajtov institut dugovečnosti.

Možda će vas malo iznenaditi činjenica da postoji najmanje toliko različitih modela razumevanja istorije (nazovimo ih istorijskim heuristikama) koliko i paradigma programiranja. Odakle ta raznolikost? Stvar je u tome što se proučavanje istorije, kao i ideja strategije državne izgradnje, koju ćemo predstaviti kasnije, može uporediti sa nekom vrstom programiranja ili, barem, tehnikom analize podataka. To jest, istorija je analiza logova.

• Model prikupljanja podataka: istorija kao analiza logova. Ovde mislimo na „logove“ u najopštijem smislu – sve što je društvo zapisalo ili ostavilo za sobom; da, dokumente, ali i fizičke artefakte, gene i umetnička dela, baš kao što „zapis“ u logovima može sadržati binarne objekte, a ne samo tekst.
  
  Ako nastavimo analogiju, možete pokušati da otklonite greške u programu radeći na slepo, bez logova, ili, kao alternativu, možete pokušati da pregledate svaki red logova. Ali umesto bilo koje od tih ekstremnosti, najbolji rezultati se mogu postići ako imate metodu za transformaciju logova u nešto korisno.

Eto zašto postoje istorijske heuristike. To su strategije koje omogućavaju izvlačenje informacija iz svih dokumenata, gena, jezika, transakcija, izuma, neuspeha i uspeha ljudi tokom vremena. Istorija je potpuni zapis svega što je čovečanstvo uradilo. To je veoma bogata struktura podataka o kojoj smo tek počeli da razmišljamo kao o strukturi podataka.

Sada o pisanoj istoriji možemo razmišljati kao o (nepotpunom, pristrasnom, bučnom) sažetku tog potpunog loga. Na kraju krajeva, ako ste ikada pronašli reporterski opis video-dokaza bez linka do primarnog izvora, ili pronašli video koji zavarava zbog snimanja iz određenog ugla, razumećete zašto je pristup potpunom logu javnih događaja ogroman korak napred.

2.3.3. Sukob političke moći i tehnološke istine

Sada smo definisali modele istorije odozgo nadole i odozdo nagore. Sukob ova dva modela, Orvelovog relativizma etablmenta³⁶ i apsolutne istine Bitcoin blockchaina, političke moći i tehnološke istine… taj sukob vredi istražiti.

Hajde da navodimo tri konkretna primera kada se politička moć suočila sa tehnološkom istinom.

• Tesla > New York Times. Ilon Mask je koristio instrumentalni zapis vožnje Tesle kako bi opovrgao članak NYT-a. Kompanija New York Times tvrdila je da se baterija u automobilu ispraznila, ali su logovi pokazali da su namerno vozili automobil tamo-amo dok se punjenje nije potrošilo, i podaci u članku o istoriji vožnje su bili laž. Njegovi brojevi su preokrenuli njihova slova.
• Vremenski pečat > Macron, NYT. Korisnici Tviter-a su koristili vremenski pečat fotografije kako bi opovrgli navodnu fotografiju brazilske požara koju je objavio Emanuel Makron, a koju je NYT bez ikakve kritike preobjavio. Pomoću obrnute pretrage slika pronađena je ista ta slika koju je napravio fotograf koji je preminuo 2003. godine, tako da je imala više od deset godina. To je imalo veliki značaj jer je The Atlantic bukvalno pozivao na rat sa Brazilom zbog tih (lažnih) fotografija.
• Dokaziv prioritet patenta. Kineski sud je koristio vremenski pečat u blockchainu za utvrđivanje prioriteta u sporu oko patenta. Jedna kompanija je dokazala da nije mogla da prekrši patent druge kompanije, jer je njen zahtev bio sačuvan u blockchainu pre nego što je druga kompanija podnela svoj zahtev.

U prvom i drugom primeru, zaposleni kompanije New York Times su jednostavno iskrivili činjenice, kao što to obično rade, šireći politički korisne tvrdnje protiv svoja dva večita protivnika: osnivača tehnološke kompanije i stranog konzervativca. Bez obzira na to da li su ove iskrivljenosti bile namerne ili su nastale zbog nepažnje, jer su bile „previše povoljne, pa stoga nisu zahtevale proveru“, u oba slučaja su to bili pokušaji vršenja političke moći koji su naišli na zid tehnološke istine. U trećem primeru, kineski politički sistem je delegirao blockchainu posao utvrđivanja šta je istina.

U sva tri slučaja, tehnologije su pružile pouzdanije sredstva za određivanje onoga što je istina od prethodnih zlatnih standarda – bilo da je reč o „papiru sa pečatom“ ili volji vladajuće partije. To je decentralizovalo određivanje istine, oduzimajući deo alata centralizovanom establišmentu.

2.3.4. Definicije političke i tehnološke istine

Nije uvek moguće obezbediti decentralizovano određivanje istine bez učešća političkog establišmenta. Neke istine su po svojoj prirodi relativne (i, stoga, spadaju u političke), dok se druge podvrgavaju apsolutnoj proveri (i, stoga, spadaju u tehnološke).

Evo ključa: da li je to istina ako u nju drugi veruju, ili je to istina nezavisno od toga u šta ljudi veruju?

Politička istina je istinita ako svi veruju u njenu istinitost. U ovu kategoriju spadaju stvari kao što su novac, status i granice. Možete promeniti sliku prepisivanjem činjenica u mozgovima ljudi. Na primer, pitanja o tome koliko košta dolar, ko je predsednik i gde prolazi granica zemlje — sve je to zavisno od predstava utkanih u glave ljudi. Ako dovoljan broj ljudi promeni mišljenje, tržišta će početi da se pomeraju, predsednici će se smenjivati, a granice će se pomerati.³⁷

I obrnuto, tehnička istina je tačna čak i ako nijedan čovek ne veruje u njenu istinitost. U ovu kategoriju spadaju činjenice iz matematike, fizike i biohemije. One postoje nezavisno od onoga što ljudi imaju u glavama. Na primer, kolika je vrednost π, brzina svetlosti ili prečnik virusa.³⁸

Ovo su dve krajnosti: političke istine koje se mogu promeniti prepisivanjem softvera u mozgovima ljudi, i tehničke istine koje postoje nezavisno od tog softvera.

2.3.5. Balans političke moći i tehnološke istine

Čim nevoljno priznamete da ne svaki aspekt socio-političkog poretka može biti izveden na osnovu objektivnog proračuna i da neke stvari zaista zavise od proizvoljnog konsenzusa, shvatate da moramo održavati balans između političke moći i tehnološke istine.³⁹

O tome Kinezi imaju sažetu poslovicu: zaostali će biti poraženi. Ako se ne snalazite dobro u tehnologiji, bićete politički savladani. I obrnuto, Amerikanci takođe imaju poslovicu: „Ti – i kakva vojska?“ Nije važno koliko ste dobri kao individualni tehnolog ako vas značajno nadmašuju u političkom smislu. A ako ste dovoljno nepopularni, nećete imati političku moć da sprovedete promene u fizičkom svetu.

Objedinjavanje ovih pogleda tera nas da tražimo balans između nacionalizma i racionalizma, gde se prvi razume u najširem smislu kao „grupni identitet“. To je balans između političke moći i tehnološke istine, između narativa koji stabilizuju grupu i neprijatnih činjenica. Potrebno vam je i jedno i drugo.

Evo kako se političke i tehnološke teorije istorije međusobno odnose. Tehnološka istorija je istorija onoga što funkcioniše; politička istorija je istorija onoga što pomaže u očuvanju moći. Spojimo sve delove zajedno:

• Imamo političku teoriju istorije koja tvrdi da „socijalni i politički stimulansi doprinose širenju politički korisnih narativa”.
• Imamo tehnološku teoriju istorije koja tvrdi da „finansijski i tehnički stimulansi doprinose širenju tehnoloških istina”.
• Imamo niz primera koji pokazuju kako su politički uticajni igrači bili ograničeni decentralizujućom tehnologijom.
• Imamo još više primera koji pokazuju da su neke činjenice zaista definisane društvenim konsenzusom, dok su druge podložne decentralizovanoj proveri.
• I razumemo zašto grupama za opstanak potrebno je i jedno i drugo; zaostali će biti poraženi, a nepopularni nikada neće imati političku moć.

Možemo li ove zapažanja svesti na širu tezu, na sveobuhvatnu teoriju koja uključuje sukob političke moći i tehnološke istine kao poseban slučaj? Možemo. I to nas vodi ka razmatranju Boga, Države i Mreže.

---

²⁸ Odličan primer – video Remija Munasifija „Ljudi će umreti!„

²⁹  Nisu svi zakoni kontraproduktivni, iako su mnogi novi zakoni zaista takvi. To je zato što su novi zakoni poput koda koji se pušta u proizvodnju, čak i bez toga da je pročitan (da ne govorimo o proveravanju), često u uslovima ozbiljnog otpora, utiče na milione građana, skoro ne ostavlja mogućnost kontrole da li su željeni rezultati zaista postignuti, plus povratni ciklus sa klijentima je izuzetno spor, a načina da se prestane sa primenom zakona je izuzetno malo. Ipak, nisu svi zakoni loši!

³⁰  Postoji zabavan mem, koji ilustruje ograničenost političke istorije. „Vreme je stvarno“, kaže Aristotel. „Vreme je iluzija uma“, kaže Immanuel Kant. „Vreme je izmišljeno od strane časovničarskih kompanija kako bi prodale više satova“, kaže Karl Marks.

³¹  Naravno, neki režimi su zaista sprečavali prenos osnovnih naučnih činjenica. Trofim Lisenko je, poznato je, rekao da pšenica bi mogla postati raž , kada bi to radnička klasa želela. On je izazvao sasvim sprečivi glad i uništio mendelovske genetičare zbog njihove buržoaske vere u biologiju koja ne dozvoljava takve trikove. Njegova ideologija mu je na neko vreme donela političku moć… ali u koju svrhu? Podanici koji su vladali u okvirima političke ideologije koja je potpuno negirala tehnološku istinu, na kraju su umirali, što je značilo političku moć nad nikome. Sa ptičje perspektive, ovo se može smatrati oblikom pritiska prirodne selekcije protiv širenja sovjetskog komunizma pojedinačno i protiv čisto političkog determinističkog modela sveta uopšte. Virus mozga koji brzo ubija svog domaćina je loš virus mozga. Drugim rečima, prekomerna laž u službi političke moći povlači posledice, iako ta posledica može biti samo smrt kako vladara, tako i onih kojima se vlada.

³² U istoriji se eksperiment ne može ponoviti. Ali u šahu može. Možete vratiti početno stanje i odigrati igru ponovo.

³³ Ovo je otvoreni metaverse i proširena stvarnost. Ali to su takođe i društvene mreže i finansijske aplikacije. Veoma veliki deo ljudskih interakcija sada ima nešto digitalno u sredini, baš kao što je tokom poslednjih nekoliko vekova u sredini im imao list papira od države (na primer, izvode iz matične knjige rođenih i umrlih, registre imovine itd.)

³⁴ Ljudi za koje se smatra da se protive ispravnom toku istorije, ne samo da gube – oni moraju da se bore protiv promenljive moralne klime, koja će ih pre svega osuditi zbog same te borbe.

³⁵ Naval Ravikant je jednom tvitovao o konceptu „terminatora“, jedinočoveka sposobnog da okonča čovečanstvo.

³⁶ Pod tim podrazumevamo da, ako je sva istina relativna i ispostavi se da je funkcija odnosa moći, politička partija koja je na vlasti može jednostavno diktirati šta je istina. To je spoj Fukove relativističke dekonstrukcije i socijalnog konstruisanja istine iz romana „1984“. Ako je 2+2 ono što oni koji imaju moć govore, onda pogodite šta? Oni koji su na vlasti će reći 2+2=5 ako žele, i čak će naterati laureate Fieldsove premije boriti se za ovu tvrdnju.

³⁷ To je ono čime je američki establishment pozvan da manipuliše na globalnom nivou, a kineski establishment to veoma dobro ume da radi unutar zemlje.

³⁸ Upravo ovde je američki establishment posebno kratkovidan, dok je kineski establishment dovoljno jak. Većina američkih političara nema tehničko obrazovanje, poznati novinari ne umeju da reše osnovne matematičke zadatke, i samo mali broj ljudi uključenih u američki establishment izgradio je nešto složenije od police za knjige. U međuvremenu, kineski establishment je pun inženjera koji su stvarno gradili svoju zemlju poslednjih 40 godina, iako sledeća generacija kineskih lidera možda neće imati takvo iskustvo.

³⁹ Blockchain-ovi zaista prebacuju sve više političkih aspekata u sferu tehnologije, pretvarajući društveni konsenzus o granicama u društveni konsenzus o brojevima. Ali softver u ljudskim glavama i dalje ima značaj, jer blockchain-ovi rade samo ako dovoljan broj ljudi poseduje svoju osnovnu imovinu (održavajući cenu različitu od nule), pristaje da koristi istu verziju softvera čvora i novčanika i tako dalje. Uporedite to, recimo, sa helikopterom, za čiji rad uopšte nije potreban nikakav društveni konsenzus, jer on zavisi isključivo od zakona fizike.