Mreža država. 5. Od nacionalnih država do mreža država.

Mnogi mogu misliti da znaju šta je nacionalna država, ali verovatno o tome ne razmišljaju naročito. Hajde da malo istražimo ovu apstrakciju, biće zabavno. Počećemo da razumemo koliko se nacija razlikuje od države, koliko je teško definisati šta se kvalifikuje kao „nacija“, koliko je naša savremena terminologija o ovoj temi zamršena i koliko drugih načina ljudske organizacije predstavljaju potencijalne konkurente nacionalnoj državi. Ovo istraživanje otvara vrata mreži država.

U procesu ćemo sresti sve one filozofe koje ljudi maglovito pamte iz škole. Znate, sve te Loke i Ruso, Platone i Aristotele, heroje bezbrojnih dosadnih tekstova u knjigama – mnogi od njih su predstavljeni u ovom poglavlju. Ali njihovo prisustvo ovde razlikuje se od tipičnih, suvoparnih i prašnjavih predavanja na fakultetu, jer mreža država čini politologiju primenjenom naukom, sličnijom političkoj tehnologiji. Slušamo sa namerom da ponovimo. To jest, baš kao što su kriptovalute dale svim ljudima, a ne samo predsedniku FED-a, povod da saznaju o svemu, od seigniorage-a do demeraža, kriptodržave daju svim ljudima, a ne samo Otcima Osnivačima, mogućnost primene političke teorije u političkoj praksi.

Ali sve to — samo ako se razume teorija, zato hajde da uđemo dublje.

5.2.1. Šta je nacionalna država?

Najočiglednija definicija glasi da je nacionalna država geografski region sveta kojim upravlja grupa ljudi koje nazivamo vladom. To je ono o čemu govorimo kada spominjemo takve „zemlje“ kao što su Sjedinjene Američke Države i Narodna Republika Kina. To je obeležen zastavom region na političkoj mapi planete.

Britannica daje precizniju definiciju , a naime: nacionalna država je „teritorijalno ograničena suverena država“ koja se „vlada u ime zajednice građana koji se identifikuju kao nacija“. I ovaj poslednji momenat je ključan, jer nacionalna država nije samo vlada koja kontroliše teritoriju. To mora biti vlada koja predstavlja poseban narod, naciju.

5.2.2. Šta je sistem nacionalnih država?

Kod Džošue Kitinga u njegovoj knjizi „Nevidljive zemlje“ postoji odličan odlomak o karakteristikama sistema nacionalnih država. On poredi ovaj sistem sa zatvorenim klubom koji ima osam pravila:

• Pravilo 1: Država je teritorija definisana granicama, koje su međusobno prihvaćene od strane svih država.
• Pravilo 2: Država mora imati državu koja kontroliše (ili, barem, teži da kontroliše) legitimnu upotrebu sile na svojoj teritoriji, i stanovništvo koje se sastoji od građana te države.
• Pravilo 3: Svaki komad kopna mora biti zauzet od strane države.
• Pravilo 4: Svaka osoba na planeti mora biti državljanin barem jedne države.
• Pravilo 5: Na papiru sve države imaju isti pravni status — Tuvalu ima isto pravo na svoju državnost kao i Kina, Somalija isto kao i Švajcarska — čak i ako su politički i ekonomski ekstremno nejednake.
• Pravilo 6: Saglasnost stanovnika svake države je poželjna, ali nije obavezna. Tiranija ili faktička anarhija unutar države nisu osnov za gubitak članstva u klubu.
• Pravilo 7: U određenim okolnostima jedna ili više država mogu izvršiti invaziju ili okupirati drugu državu, ali nemaju pravo da likvidiraju njenu državnost ili preoblikuju njene granice.
• Pravilo 8: Postojeći skup država i granice između njih treba po mogućnosti ostaviti na mestu — to jest, klub preferira da ne prima nove članove.

Dalje Keating primećuje da pravila ovog kluba podržavaju institucije UN-a i vojne snage SAD-a, i da je saglasnost milijardi ljudi preko njihovih vlada u vezi sa trenutnim svetskim redom ono što održava „kartografsku zamrznuće”.

Obratite pažnju: čak i ako se UN smatra neefikasnim, to je Shellingska tačka za sistem. Ništa drugo nema toliku legitimnost, niti se na bilo šta drugo u ovom pitanju toliko poziva.

5.2.2.1. Principi sistema nacionalnih država

Možemo opisati principe koji leže u osnovi sistema nacionalnih država iz druge perspektive, koja će olakšati razumevanje razlika između ovog sistema i sistema mrežnih država koji ćemo predstaviti dalje:

• Fizičko pre svega. Fizička mapa sveta je primarna.
• Sastav. Teorijski, nacionalna država se sastoji od jedne nacije (naroda) i administrativne jedinice (države). U praksi, neke „nacionalne države” su zapravo multinacionalna carstva, dok neke nacije nemaju svoju državu.
• Nema terra incognita. Savremeni sistem nacionalnih država smatra samozračnim da terra incognita ne postoji: da je mapa fizičkog sveta potpuno poznata i stoga može biti podeljena.
• Nema terra nullius. U sistemu se takođe smatra samozračnim da ne postoji terra nullius, nezaštićena zemlja. Uz retke izuzetke, za svaki komadić kopna na površini Zemlje polaže pravo jedna i samo jedna država. Na isti način je podeljen veći deo okeana, izuzimajući međunarodne vode.
• Potpuna podela zemlje. Cela vidljiva mapa je podeljena na geografske regione, koji se nazivaju državama, sa granicama precizno određenim po geografskoj širini i dužini.
• Svaki građanin ima jednu državu Obično ljudi imaju državljanstvo samo jedne države, promena državljanstva se ne dešava često, i većina građana je upravljana istom državom kao i njihovi roditelji. Osnovni način sticanja državljanstva i dalje je jus sanguinis – po krvi.
• Legitimitet koji proizilazi iz fizičke kontrole i izbora. Legitimitet nacionalne države potiče iz nekoliko izvora. Prvo, država mora biti dovoljno sposobna da primenjuje nasilje kako bi faktički kontrolisala teritoriju na koju polaga prava. Drugo, država se pretpostavlja legitimiše zahvaljujući podršci svoje nacije i pokazanom poštovanju prema opštim ljudskim pravima. (Nažalost, ovo je sporedni faktor, jer bilo koja grupa koja de facto kontroliše teritoriju dovoljno dugo, na kraju dobija priznanje.) U idealnom slučaju, legitimna država odražava volju svog naroda, istovremeno poštujući prava pojedinca, dajući pravo glasa kako masama, tako i manjinama u jednakoj meri.
• Centralizovano upravljanje. Rukovodioci države, obično izvršni i zakonodavni organi, pišu zakone na papiru kako bi odredili šta je obavezno, a šta je zabranjeno. Ovi zakoni se obično interpretiraju od strane sudova i sprovode od strane naoružanih ljudi. A u sistemu nacionalnih država, svaki komad zemlje je pod nadležnošću tačno jedne države, bez obzira na to ko se na njemu nalazi.
• Unutrašnji monopol na nasilje. Svaka država održava red na svojim granicama pomoću policije. Građani koji krše zakon izlažu se sve višem nivou nasilja dok ga ne ispune, kao u igri Grand Theft Auto.
• Međunarodni suverenitet obezbeđuju vojne snage. U principu, države ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnje stvari drugih država. U praksi, država zadržava suverenitet samo ako je dovoljno sposobna da se brani od unutrašnjih, kao i od spoljnih protivnika pomoću policije, službi bezbednosti i oružanih snaga.
• Diplomatsko priznanje putem bilateralnih i multilateralnih foruma. Države mogu potpisivati bilateralne sporazume jedna sa drugom ili mogu biti priznate od strane multilateralnih fora, kao što su UN, Svetska trgovinska organizacija (WTO), Međunarodni monetarni fond (IMF) ili G20. Diplomatsko priznanje je pitanje kako politike, tako i birokratskih procedura, a nedostatak priznanja može izolovati državu i/ili njene građane.
• Ugovori upravljaju saradnjom i ograničenjima. Niz prekograničnih ugovora pokušava da reguliše međudržavnu interakciju i ograniči zloupotrebe, obećavajući stvari kao što su ljudska prava i sloboda kretanja — deklaracije koje se često ignorišu.
• Pax Americana. Na kraju, iako nije uvek tako bilo, garant sadašnjeg sistema nacionalnih država su SAD, gde se nalazi sedište UN-a i koje polaze od toga da „osiguraju globalno liderstvo“ i „zaštite međunarodni poredak zasnovan na pravilima“. Sve ostale države moraju se nadati da ovaj garant poretka zasnovanog na pravilima neće odlučiti invaziju na njih, vršiti nadzor, uvoditi sankcije, izlagati ih bombardovanju ili na drugi način destabilizovati ih.

Ovi principi obuhvataju šest sastavnica države: granice, stanovništvo, centralnu vladu, međunarodni suverenitet, diplomatsko priznanje i unutrašnji monopol na nasilje.

5.2.3. Nacionalna država kao termin

Razumevanje termina „nacionalna država“ zahteva od nas da razlikujemo naciju (grupu ljudi zajedničkog porekla, istorije, kulture ili jezika) od države (njihove vlade). To nije isto.

Uprkos tome što se „nacija“ često mešaju sa „državom“, termin „nacionalna država“ ne bez razloga se sastoji od dve reči. Prva reč (nacija) ima isti etiološki koren, kao i „natalitet“. Nekada je označavala grupu ljudi zajedničkog porekla. Druga reč (država) odnosi se na subjekt koji upravlja tim ljudima, komanduje policijom i oružanim snagama, i poseduje monopol na nasilje na geografskoj teritoriji na kojoj živi nacija. U izvesnom smislu, nacija i država su podjednako različiti kao radnici i menadžment u fabrici. Prvi su mase, drugi su elita.

Nacionalna država u najčistijem obliku je nešto poput Japana, u kojem jedna grupa sa zajedničkim poreklom i kulturom (Japanci) zauzima jasno definisanu teritoriju (japanski otoci) i upravlja njome od strane jasnog suverena (japanske vlade), koji predstavlja narod na neki način (prvobitno preko božanstva, a istovremeno preko parlamenta).

5.2.4. Mikronacije i multinacije

Tako dobijamo novi pogled na to zašto takve mikronacije, kao što je Sealand, ne funkcionišu: one stavljaju kola ispred konja, počevši od teritorije i vlade, umesto da reprodukuju prirodni redosled, počevši od naroda i njegove kulture. Upravo tako su istorijski nastale nacionalne države: država je stvorena od strane nacije da bi njome upravljala, a ne obrnuto… iako je kasnije ista ta država često počinjala proces asimilacije drugih u svoju naciju osnivačicu, tako da je proces bio dvosmeran.

Uprkos dvosmernosti, jaje nacije prethodi kokošci države. Sa te tačke gledišta, zapravo je bolji termin od „mikronacija“ „mikrodržava“, jer to nije mikronacija, ako ona ne predstavlja malu grupu ujedinjenih ljudi. Jedna osoba koja je stvorila samoproglašenu vladu je samo sićušna država. Kako se kaže, ti si — a koja je to vojska? Bez nacije nema vojske — i nema legitimiteta.¹⁵¹

Na drugoj strani spektra nalazi se imperija, ili multinacija. Rimsko carstvo, Osmansko carstvo i Sovjetsko carstvo uključivale su mnoštvo nacija i etničkih grupa.

Takav pristup nam omogućava da još više ispravimo naš rečnik. Na primer, pojam transnacionalne korporacije očigledno je izazvan pogrešnom upotrebom reči; Ispravan termin je višeddržavna korporacija (koja deluje u različitim državama), za razliku od višednacionalne države (koja upravlja poslovima mnoštva različitih etničkih grupa unutar svojih granica).

5.2.5. 0 nacija, 1 nacija, N nacija

Između mikrodržava sa nula nacija i imperija sa N nacija nalaze se države sa jednom nacijom, vlade kreirane za upravljanje poslovima jedne etničke grupe na određenoj teritoriji. Međutim, iako ovakva terminologija nije sasvim zastarela, ona je pomalo staromodna. Ove godine je u modi govoriti o nacionalnim državama nešto drugačije.

Prvo, danas često diskutujemo o polietničkim državama — multinacijama, kao što su SAD — koje su zapravo više slične imperijama prošlosti, nego klasičnoj monoetničkoj nacionalnoj državi. Drugo, mnogi tvrde da fizičke granice u eri interneta nemaju značaja. Treće, savremeni diskurs se u mnogo većoj meri fokusira na nacije-projekte, gde su organizujući princip zajedničke ideje, a ne zajedničko nasleđe. Četvrto, i to je najvažnije, sukobi između etničkih grupa unutar država mogu dovesti do građanskog rata, masovnih deportacija, totalitarnog pranja mozga, etničkih čišćenja, prisilnog prelaska u drugu veru i kulturnog uništenja – procesima koji su nedavno doveli do formiranja Istočnog Timora i Južnog Sudana.

Kasnije ćemo razgovarati o tome kako mrežne države rešavaju ove probleme, ali gore navedeni su sasvim razumljivi razlozi zbog kojih je razlika između nacije i države izašla iz upotrebe. Naučnici ne žele nenamerno podsticati separatizam, irredentizam ili nešto još gore, kako ljudi ne bi mislili da ako političko izdanje (država) ne predstavlja sve članove jedne etničke grupe (nacije) u svim zemljama sveta gde oni preovlađuju, onda to nije prava nacionalna država.

Ili, barem ne žele to da rade unutar zemlje. Jer prosečan Amerikanac je pomalo šizofrenik kada je u pitanju ovakva terminologija. On lako može razumeti želju, recimo, ukrajinskog naroda da se izvuče iz sastava Ruske imperije, ili da tibetanska nacija ima sopstvenu vladu, odvojenu od kineske države, ili da persijski narod može da se odvoji od teokratske vlade Irana. Ali ista ta osoba, po pravilu, skeptičnije posmatra to što je Britanija trebalo da izađe iz Evropske unije, a da ne govorimo o tome da „teksaška nacija“ treba da ima svoju sopstvenu suverenu državu.

Ciničar bi mogao reći da nacionalne težnje dobijaju vreme na ekranu proporcionalno nacionalnim interesima; još veći ciničari bi mogli reći da je čak i termin „nacionalni interes“ još jedan primer pogrešne upotrebe reči, jer više liči na „interese države“, s obzirom na to da američka država upravlja sa više od jedne nacije. Međutim, to nas dovodi do ključnog pitanja o tome šta je zapravo nacija.

5.2.6. Šta je nacija?

Nekada je ovo pitanje bilo izuzetno važno: koje su grupe dovoljno značajne da bi se mogle nazvati nacijama, kandidatima za stvaranje sopstvene države? Uskoro će to ponovo postati jednako važno kao i pitanje „šta je valuta“, i iz istih razloga: jer Bitcoin, web3, metaverse, rad na daljinu, mobilni uređaji i internet omogućavaju ljudima izaći iz zastarelih mehanizama i formirati nove grupe lakše nego ikada u nedavnoj prošlosti. Ali koju od tih grupa treba smatrati „nacijom“?

5.2.6.1. Pristup preko definicije

Počećemo od oksfordovske definicije, preuzete iz njihove besplatne usluge Lexico:

Velika grupa ljudi, ujedinjena zajedničkim poreklom, istorijom, kulturom ili jezikom, koja naseljava određenu zemlju ili teritoriju.

Iz ove definicije možemo izvući sledeća svojstva:

• Velika grupa ljudi: nacija mora biti brojčana (10-100 hiljada+?).
• ujedinjena: članovi vide sebe kao deo jedne grupe.
• zajedničkim poreklom: zajednička genetika, češće su stupali u brakove jedni sa drugima nego sa ljudima van nacije.
• (ili) istorijom: zajedla prošlost, neko vreme su živeli blizu jedni drugih.
• (ili) jezikom: zajednički govorni i/ili pisani jezik.
• koja naseljava određenu… teritoriju: sastavljaju se u određenom regionu zemaljske kugle.

U svaki od ovih delova definicije može se „udariti“. Koliko je veliko pojam „velika“? Kako možemo izmeriti da li je grupa ljudi kohezivna? Koliko lokalizovana na konkretnu teritoriju nacija mora biti, ili ona može biti nomadski/kočiva? I zašto imamo složenu tvrdnju „ILI“, skrivenu u sredini, gde se pojavljuju zajedničko poreklo, istorija, kultura ili jezik? Gledajući na to, odmah instinktivno pretpostavljamo da je definicija nacije pomalo neodređena, i to je tačan osećaj.

5.2.6.2. Empirijski pristup

Da bismo našu diskusiju približili realnosti, hajde da razmotrimo konkretne primere grupa koje se nazivaju nacijama:

• Japanci: Oni savršeno odgovaraju gore navedenoj definiciji. Japanci su nekada imali čitavu imperiju, a u SAD (i Brazilu) postoji japanska dijapsora… ali većina ljudi japanskog porekla živi na japanskim ostrvima, govori japanski jezik, kojima upravlja japanska država i koji žive u skoro potpuno monoetničkoj državi.
• Španci: Danas imaju nacionalnu državu, ali su u prošlosti imali međunarodnu imperiju koja je zatim opala, i ostali su uglavnom sami na Pirinejskom poluostrvu. Za sobom su ostavili globalni trag u vidu 20 zemalja koje govore španski, ali ne smatraju sebe delom španske nacionalne države.
• Turci: danas je to multietnička država koja je takođe naslednica još veće imperije, Osmanske imperije, koja je upila i vizantijsko nasleđe.
• Izraelci: Njihov status nacionalne države se vremenom promenio. Jevrejski narod je nekada bio nacija bez državljanstva, dijapsora ujedinjena zajedničkim poreklom i tradicijom, bez zemlje ili vlade koju bi mogli nazvati svojom vlasništvom. Zatim su, u sećanju onih koji su živeli, osnovali državu Izrael. (Herclovi radovi poslužili su kao glavni izvor inspiracije za pisanje ove knjige.)
• Katalonci, Kurdi i Palestinci: Naravno, za svaku Španiju, Izrael ili Tursku postoje Katalonija, Palestina ili Kurdistan, to jest neka grupa koja sebe identifikuje kao naciju i oseća da su njene nacionalne težnje potisnute. To su bezdržavne nacije, što ih razlikuje od nacionalnih država, pri čemu za takvo stanje stvari nije neophodno da postoji neki konkretan razlog.
• Iranci: sada imaju nezavisnu Irsku, ali, kako je poznato, ona nije postojala dugi niz godina pod britanskom vlašću. Kontroverzno pitanje je da li bi trebalo Severna Irska da bude deo Irish Republic ili deo Ujedinjenog Kraljevstva.
• Tajvanci: Ova grupa priznaje se kao nacija od strane nekih država, ali daleko od svih. Mogu se posmatrati kao delimično suverena nacija, koja ima određenu kontrolu nad svojom državom i teritorijom, ali manju nego što bi želeli.
• Amerikanci, Singapurci i Francuzi: ove države su pokušavale, sa promenljivim uspehom, da stvore zajednički identitet tipa „nacija“ od sirovine nekoliko različitih etničkih grupa. Zaista, Amerikanci su po nekim pokazateljima postigli veći uspeh u tim naporima — barem na neko vreme. Amerikanci, Singapurci i Francuzi su u čistom obliku sintetičke nacije.
• Kinezi i Indijci. Ove gigantske države zapravo nisu ni blizu mononacionalne, s obzirom na ogromnu raznolikost različitih grupa unutar granica svake zemlje. Međutim, sve te različite grupe nisu pojavile jedna pored druge iznenada, kao kamp na festivalu Burning Man. One su vekovima živeli rame uz rame u okviru zajedničke civilizacije, sa većim ili manjim stepenom jedinstva u prošlosti, zbog čega je ova kombinacija nacija u većoj meri izložena Lindijevom efektu, nego kasnija polietničke države sa manje iskustva u dugotrajnom suživotu, a kamoli potpuno proizvoljne države koje su ostale nakon ere kolonijalizma. Neki su za takve formacije koristili termin „države-civilizacije“. U izvesnoj meri ovaj pristup se može proširiti i na Evropsku uniju, iako je to više transnacionalna birokratija nego suština koja slavi evropsku civilizaciju.

A u mnogim zemljama Bliskog istoka i Afrike države uopšte ne odražavaju nacije koje ih čine Pokazateljno je ovde prisustvo horizontalnih ili vertikalnih linija na mapi koje ne odražavaju organske fizičke (pustinje, planine, reke) i kulturne (jezici, brakovi, religije) barijere koje pomažu u definisanju nacija. Mnoge od takvih „nametnutih država“ su oproštajni poklon kolonijalnih imperija.

Iz ovih primera već možemo videti prilično mnogo varijacija:

• nacije sa državama (Japanci, Španci)
• nacije bez država (Kurdi, Katalonci)
• nacije sa delimično suverenim državama (Tajvan)
• multinacionalne države koje pokušavaju da stvore sintetičke nacije (Amerika, Singapur, Francuska)
• nametnute multietničke države u kojima čak nema ni ideja o povezivanju nacija u celinu (mnoge takve „države“ su nastale kao rezultat brakova pod nišanom puške nakon završetka evropskog kolonijalizma)
• države-civilizacije – multietničke, ali sa dugotrajnim kulturnim vezama, koje ujedinjavaju nacije koje ih čine (Kina, Indija)

Čak i površnim pregledom ove teme vidimo da pitanje „šta je nacija“ i dalje ostaje uznemirujuće dugme, kontaktna šina, pokretač impulsa, izazivač sporova. Pošto nacija koja je priznata kao legitimna može da polaga na teritoriju i izgradi državu, dok nacija lišena priznanja ostaje bez zemlje i bez države, ulozi u ovom, naizgled apstraktnom pitanju ne mogu biti veći.

5.2.6.3. Filozofski pristup

Samo smo naveli nekoliko konkretnih primera. Možemo li formulisati opšte principe koji definišu koje grupe treba smatrati iskrenim nacijama? Mnogi naučnici, od daleke prošlosti do nedavnog sadašnjeg vremena, pokušavali su da razreše ovo pitanje.

Evo neizbežno nepotpunog izlaganja njihovih pogleda, delimično preuzetog iz Benerove knjižice i pregleda Kaufmana Prva grupa – mislioci kraja 1700-ih i 1800-ih godina, koji su pisali tokom Američke revolucije, Napoleonovih ratova ili revolucija 1848:

• Ruso: ako se grupa ljudi dobrovoljno saglasi da bude povezana istom rukovodećom vlašću, oni čine naciju.
• Marks: nacija je pogodna grupa koju velika sila podržava radi destabilizacije protivnika. Sa pozicije komunizma, nacija je grupa koju treba voditi radi postizanja političke superiornosti, kao i granica koju treba prevazići, kako bi se ujedinio proletariat.
• Lok: ako dve grupe polažu pravo na istu teritoriju, onda treba smatrati nacijom onu koja je „racionalnija i vrednija“.
• Džon Stjuart Mil: ako se grupa saglasi sa istom rukovodećom vlašću i sposobna je da ostvari kontrolu nad delom zemlje, treba je smatrati nacijom. Međutim, koncept korisnosti prema Milu ima veći prioritet nego saglasnost.
• Hegel: naciju formiraju njeni instituti koji je prožimaju osećajem zajedničke etike. Rat se ispostavlja kao iskušenje za tu etičku dužnost i stoga nije zlo po svojoj prirodi, već samo prirodno stanje anarhičkih međudržavnih odnosa.
• Dž. G. Gerder: Ako grupa ima zajednički jezik i poreklo, ona formira naciju, što je koncept poznat kao primordializam. Štaviše, male nacije moraju biti nezavisne od većih nacija koje žele da ih asimiluju nametanjem svog jezika.
• J. G. Fihte Kao i Herder, smatra da pojedinačni jezici i etničke grupe definišu pojedinačne nacije. Štaviše, država može izgraditi naciju putem obrazovanja, usmeravajući stanovništvo ka prihvatanju zajedničkog kulturnog i jezičkog identiteta.
• Ernest Renan: nacija su oni koji su u prošlosti imali „zajedničku slavu“ i zajedničke žrtve, kao i „volju da ih nastave u sadašnjosti“. Postojanje nacije je predstavljeno „svakodnevnim plebiscitom“, koji definiše današnje slaganje naroda.
• Ernest Gelner: Nacije su narodi koji imaju zajednički (putem školskog obrazovanja) jezik, kulturu i oblike komunikacije, posebno prilagođene savremenom društvu.
• Benedikt Anderson: Nacije su samo društvene konstrukcije, zamišljene zajednice zasnovane na jezičkim vezama, pokretane „štampanim kapitalizmom“.
• Erik Hobsbaum: Nacije moraju imati istorijsku vezu sa sadašnjom državom, davno formiranu lingvo-kulturnu administrativnu elitu i dokazanu sposobnost za osvajanja.

Ove definicije se istovremeno preklapaju i protivreče jedna drugoj. Evo nekih tačaka napetosti:

• Primordializam protiv propozicionizma. Nacija može biti grupa sa zajedničkim poreklom, kulturom i jezikom, ali može biti zasnovana i isključivo na idejama i dobrovoljnom udruživanju.
• Obim protiv jedinstvenosti. Naciji je neophodan dovoljan obim kako bi imala mogućnost da se zaštiti, stoga bi trebalo da definiše kriterijume pripadnosti naciji što šire. Ali takođe mora izbegavati ujedinjavanje u tako veliku grupu u kojoj neće ostati nikakva zajednička kultura vredna zaštite.
• Samoodređenje protiv spoljnog sponzorstva. Nacija je delimično zasnovana na samoidentifikaciji kao nacija, ali u praksi ona takođe mora biti sposobna da postigne stvarne rezultate (bivajući „racionalna i vredna“) i da privuče podršku pokroviteljske velike sile.
• Zamišljene zajednice nasuprot stvarnih lingvokulturnih veza. Nacija je zamišljena zajednica i društvena konstrukcija, ali da bi se ova konstrukcija sastavila u stvarnosti, ona mora posedovati dovoljan zajednički jezik i kulturu.

Ove divergencije znače da još uvek ne postoji jedinstven test koji određuje da li je grupa nacija, iako se u svakom konkretnom slučaju mogu navesti manje ili više ubedljivi argumenti, pozivajući se na različite standarde. Međutim, uz pomoć modernih alata mogli bismo razjasniti ovu nejasnoću. Kasnije u ovom poglavlju predstavićemo računarski pristup definisanju nacije, koji dopunjuje empirijski i filozofski pristup. I razgovaraćemo o tome kako ove teorije nacionalnog porekla utiču na strategiju osnivača startap zajednice u „privlačenju klijenata“ ili, u ovom slučaju, sticanju građana.

5.2.7. Šta je država?

Takođe vredi posvetiti vreme i drugoj polovini definicije nacionalne države: šta je država?

5.2.7.1. Pristup kroz definiciju

U ovom korisnom videu navedeno je šest svojstava države:

1. Granica: jasno definisan teritorij
2. Stanovništvo: jedna ili više nacija koje žive na ovoj teritoriji
3. Centralna vlada: sposobnost zakonodavstva
4. Međunarodni suverenitet: teoretski to znači kontrolu nad unutrašnjim poslovima bez mešanja drugih država
5. Priznanje : diplomatsko priznanje od strane drugih država
6. Unutrašnji monopol na nasilje: mogućnost održavanja reda na svojoj teritoriji

Na primer, neuspešna država usred građanskog rata ne ispunjava ove uslove, jer neće moći da spreči mešanje stranih sila (tačka 4) i neće moći da kontroliše nasilje unutar zemlje (tačka 6). Mikronacija se ne računa, jer joj nedostaje teritorija (tačka 1) i stanovništvo (tačka 2). Takođe, administrativna jedinica SAD kao što je Arkanzas neće biti uzeta u obzir, jer joj nedostaje priznanje od strane stranih država (tačka 5) i kontrola u poređenju sa Vašingtonom (tačka 3). Međutim, ponekad provincija može postati nezavisna država.

5.2.7.2. Komparativni pristup

Šta je sa poređenjem? Upravo zato što ih često mešaju, vredi detaljno zastati na tome čime se tačno država razlikuje od nacije.

• Država je politički i pravni entitet, dok je nacija kulturni, etnički i psihološki identitet.
• Državu spajaju zakoni i pretnja upotrebom sile, dok su nacionalne veze osećanja i jezičke/genetske/kulturne karakteristike.
• Država je izgrađena hijerarhijski odozgo nadole, dok je nacija ravnopravna i odozdo nagore.
• I, kao što je gore navedeno, država ima fiksnu teritoriju, vladu i suverenitet nad teritorijom, dok nacija obično ima zajednički jezik, kulturu i/ili poreklo.

Nacije ne moraju uvek imati jednu jedinstvenu državu. Kurdi nemaju državu, a Korejci su podeljeni na dve države. Obrnuto, države mogu upravljati jednom ili više nacija. Britanska država upravlja engleskom, velškom, škotskom i iranskom nacijom, dok je sovjetska država upravljala sa više od 100 različitih nacionalnosti.

5.2.7.3. Pragmatični pristup

Možda najjednostavniji test da li je neka entitet savezna država jeste to da li je član Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ima li dovoljno diplomatskog priznanja? Smatraju li je drugim entitetima koje mi smatramo državama državom? Rečeno, postoji li priznanje? To je važno jer čak ni najveće grupe ljudi, kao što su Kinezi i Indijci, ipak ne premašuju brojčano ostatak sveta; društvena održivost je neophodna za održivost države.

Postoji nekoliko odličnih knjiga na ovu temu — „Nevidljive zemlje“ i „Nisu na mapi„, u kojima se razmatraju takvi granični slučajevi kao što su Nagorno-Karabah, Abkadžija, Pridnestrovlje, Severni Kipar, Somaliland, Južna Osetija, Saharska Arapska Demokratska Republika, Kosovo i Tajvan. Svaki od ovih entiteta ima veći ili manji stepen unutrašnje sličnosti sa državom, pri čemu je Tajvan najlegitimniji, ali svima njima nedostaje određeni stepen potpunog međudržavnog priznanja – često zbog moćnog regionalnog ili globalnog protivnika.

Pošto već diskutujemo o UN-u, primetićemo da bi najbolje ime od „Organizacije ujedinjenih nacija“ moglo biti „Izabrane države“. Na kraju krajeva, mnoge bezdržavne nacije nemaju mesta u Generalnoj skupštini UN-a, kao što su Kurdi, Katalonci ili Tibetanci. I mnoge zemlje koje imaju članstvo u UN-u više liče na multinacionalna carstva nego na mononacionalne države.

5.2.7.4. Filozofski pristup

Keynes je rekao: „Praktični ljudi koji sebe smatraju potpuno slobodnim od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično se ispostave kao robovi nekog mrtvog ekonomiste“. To znači da ako ne znate koji intelektualni softver koristite, verovatno ga koristite nesvesno. Dakle, teško je proceniti mnoge mislioce koji su doveli do moderne države, jer ne razumemo uvek punu dimenziju njihovog uticaja.

Ipak ćemo pokušati. Evo još jednog neizbežno nepreciznog skupa sažetaka onoga što su različiti politički teoretičari mislili o državi.

• Platon: država mora omogućiti uslove u kojima će svako moći da se obezbedi i teži Dobru.
• Aristotel: sve zajednice teže nekom dobru, a država je najviši oblik zajednice koja teži najvišem dobru.
• Lok: Država je legitimna ako osigurava poštovanje ugovora i nastupa kao garant privatnog vlasništva.
• Carlijl: Državom mora upravljati heroj koji obezbeđuje red.
• Šmit: Država otelotvoruje jasnu razliku između prijatelja i neprijatelja.
• Marks: Država je namenjena organizovanju proletarijata protiv vladajuće klase.
• Kejn: Država mora intervenisati kako bi ublažila poslovni ciklus i održala punu zaposlenost.
• Rolz: Država ravnomerno raspoređuje društvena dobra i ekonomske mogućnosti među svojim slobodnim građanima u skladu sa teorijom pravde, shvaćenom kao fer.//
• Hobbs: Država poseduje apsolutnu vlast, i ovaj moćni Leviatan primorava antisocijalne ljude da se ponašaju prosocijalno.
• Ruso: Država je legitimna ako su ljudi pristali na „Društveni ugovor“, u kojem oni sami upravljaju sobom i idealno ne uskraćuju suverenitet potencijalno neslažnim članovima društva.
• Samulson: Država je namenjena pružanju javnih dobara koja privatni subjekti ne mogu da obezbede.
• Li Kuan Ju Država mora pružiti svom narodu maksimalno korišćenje sloboda i poštovati porodicu kao osnovnu jedinicu društva. Država može obuhvatati i više nacija, ali zahtevati lojalnost.

5.2.7.5. Strategije državnog upravljanja i paradigme programiranja

Opet, ovo nije samo suva teorija. Važno je razumeti ove ideje jer se one implicitno, a čak i eksplicitno koriste od strane osnivača i lidera stvarno postojećih država.

Sa aspekta informatike, ove škole mišljenja predstavljaju strategije upravljanja državom, analogne paradigmama programiranja. To jest, često možete rešiti isti problem, recimo, iz objektno-orijentisane, funkcionalne ili imperativne perspektive. Ali neke probleme je lakše rešiti pomoću određene paradigme, dok drugi postaju mnogo komplikovaniji.

Isto važi i za različite teorije države. Štaviše, umesto da se koriste izolovano, ove strategije državnog upravljanja se često spajaju u jedinstvenu pravnu bazu koda, slično tome kako različite paradigme programiranja mogu dopunjivati jedna drugu u bazi koda kompanije.

Na primer, Karlu Marksu je njegov pogled na svet sa nultim sumom omogućavao da lako opravda stvaranje sovjetske države sa ogromnom Crvenom armijom, osmišljenom da uništi kapitalističke ugnjetitelje. Dela Žan-Žaka Rusoa, naprotiv, nisu davala posebno opravdanje primeni sile kao takve, već su predstavljala viziju komunističke utopije zasnovane na opštoj saglasnosti, koja se pozicionirala kao ishod oslobodilačkog nasilja Crvene armije. Karl Šmit i Tomas Karlijl predstavljaju otprilike ekvivalentan par sa desne strane: Šmit zastupa da heroj koristi državnu silu protiv neprijatelja, dok Karlijl govori o velikodušnom redu koji će nastati kao rezultat.

Greška Marksa i Ruso ležala je u njihovom udaljavanju od ekonomske realnosti, jer nisu uzeli u obzir sopstvene interese čoveka. Neuspeh Šmita i Karjla bio je njihov odlazak od političke realnosti, jer nisu uzeli u obzir interese drugog čoveka. Ali njihove strategije državnog upravljanja nekada su bile dovoljno uticajne da upravljaju nekim od najmoćnijih država u svetskoj istoriji, pa ih moramo razumeti, čak i ako ćemo morati da ih odbacimo. Ako se setimo da je PHP, prema mišljenju mnogih profesionalaca, potpuni očaj kao programski jezik, ali je on na neki način doveo do stvaranja mnogih najpopularnijih aplikacija svih vremena (Facebook, WordPress, Slack itd.), može se razumeti suština.

Takođe možemo ići u potpuno drugom pravcu i stvoriti čisto ugovornu državu, implicitno zasnovanu na Hajekovoj/Lokovoj paradigmi, maksimizujući određenu meru bogatstva bez bilo kakvog smisla, koji marxistički ili šmitovske narativi ulažu u državu. Takav pristup takođe ima svoje ranjivosti, jer vakuum smisla može popuniti protivnik čija strategija državnog upravljanja podrazumeva konstantnu ideološku ekspansiju; Zato su platonski/aristotelovski narativi o državi dobri kada na prvo mesto stavljaju cilj.

O prednostima i manama različitih strategija upravljanja državom moglo bi se dugo raspravljati, i vratićemo se ovoj temi. Za sada: pre nego što dizajniramo svoju idealnu državu, moramo imati neku predstavu o tome kakva je, prema mišljenju drugih, njihova idealna država i čemu to dovodi.

5.2.8. Zašto nacionalna država izgleda kao parcelica na mapi?

Jednostavan odgovor: nacionalna država je upravo ta obojena mrlja na mapi. Ali možemo posmatrati ovu mapu kao superpoziciju različitih osnovnih mapa koje pokazuju gde se nalaze članovi nacije — na primer, gde žive govornici jezika, ljudi sa zajedničkim alelima i ljudi slične kulture — nanesenih preko pravnih granica države).

I ponovo kanonican primer je Japan. Sve osnovne mape se poklapaju. Većina govornika japanskog jezika, većina ljudi japanskog porekla, većina nosilaca japanskog jena, većina praktičara šintoizma i većina ljudi koji su Japanci u kulturnom smislu, žive na japanskim ostrvima pod upravom japanske vlade.

Sa drugim zemljama situacija je mnogo gora.

• Neke nacije su fraktalno raspoređene po teritoriji, kao što je to slučaj, na primer, na Balkanu.
• Neke nacije su se proširile širom sveta, kao što je to učinila jevrejska zajednica pre pojave Izraela (u velikoj meri to važi i danas).
• Neke ranije jedinstvene nacije podeljene su između teritorija iz istorijskih razloga, kao što su Severna i Južna Koreja.
• Druge nacije su definisane pomoću nekoliko preklapajućih mapa, jer jedan parametar nije dovoljan da ih razgraniči. Na primer, da ste upravo rekli da svi koji govore španski pripadaju španskoj naciji, pogrešno biste klasifikovali milione ljudi na različitim kontinentima koji ne smatraju sebe delom iste zajednice.
• Neke „nacionalne države“, kao što je Indonezija, imaju čudne granice — delom zato što su one zapravo multinacionalne države.
• Neke „nacionalne države“, kao što su Francuska i Velika Britanija, imaju iznenađujuće raspoređeno globalno prisustvo, jer su one zapravo ostaci multinacionalnih imperija.

Ukratko, idealizovana nacionalna država je država u kojoj su članovi te grupe — nacije — fizički centralizovani unutar jedinstvene ograničene konture na površini Zemlje. To može delovati trivijalno, ali ćemo kasnije u ovom poglavlju razmotriti fizički decentralizovane političke entitete u kontekstu mrežnih država.

5.2.9. Kako su osnovane moderne nacionalne države?

Postoji nekoliko tačaka gledišta na pitanje kako se stvaraju nacionalne države.

5.2.9.1. Sa istorijske tačke gledišta

Prvi pristup je da pogledamo kada su mnoge države osnovane u isto vreme otprilike na istim principima. Možemo odrediti nekoliko kritičnih trenutaka istorije.

• Drugi svetski rat i hladni rat (1945-1991): današnje države su stvorene pod okriljem posleratnog poretka. Nakon Drugog svetskog rata u Evropi su, usled masovnog pomeranja stanovništva, nastale monoetničke države. U međuvremenu, izvan Evrope, kolonije u vlasništvu zapadnoevropskih sila podvrgnute su „dekolonizaciji“, a zatim, možda, i „rekolonizaciji“ od strane SSSR-a ili SAD-a, u ime ideja komunizma ili kapitalizma. Još jedna grupa nezavisnih država nastala je nakon raspada SSSR-a 1991. godine.
• Američka revolucija, Francuska revolucija, Veliko razilaženje (1776-1800-te godine). Pisci kao što je Benedict Anderson pripisuju nastanak evropskog nacionalizma u njegovom savremenom razumevanju „Velikom razilaženju“ početkom 1800-ih godina, nakon Francuske revolucije koja je, sa svoje strane, bila inspirisana Američkom revolucijom.
• Tridesetogodišnji rat, Španski-holandski rat i Vestfalski mirovni sporazum (1618-1648): Vestfalski mirovni sporazum je okončao Tridesetogodišnji rat između protestanata i katolika, koji je pokrenula Reformacija, i postavio je temelje konceptu država sa ograničenim granicama koje imaju teritorijalni suverenitet, za razliku od moći katoličke crkve koja nije bila ograničena granicama.
• Uspon kartografije i štampanog kapitalizma (1500-te godine). Razvoj kartografskih tehnologija omogućio je kreiranje preciznih mapa. Danas to uzimamo zdravo za gotovo, ali bez dobrih mapa na terenu nije bilo jasnih granica, već samo postepenog smanjivanja moći jednog suverena dok je njegova teritorija prelazila u teritoriju drugog.
• Drevno doba.  Države-civilizacije, kao što su Kina i Indija, potiču iz davnih vremena i mogu ukazivati na određenu kontinuitet jezika, kulture i religijske prakse.
• Preistorijski period.  Primordialisti tvrde da su nacije koje čine osnovu država nastale još pre pisane istorije, jer njihove jezičke, genetičke i kulturne veze sežu hiljadama godina unazad. Drugim rečima, nacije su prirodno nastala pojavila, više slična periodnom tabeli elemenata nego društvenoj konstrukciji sa granicama očiglednim u potterijanskom smislu. U tom smislu, svaka prava savremena nacionalna država osnovana je pre više milenijuma.

Važno je napomenuti da ceo svet nije dobio savremene nacionalne države istovremeno. Na primer, Vestfalski suverenitet je prvobitno uspostavljen unutar Zapadne Evrope, a ne izvan nje. Evropske nacionalne države su morale da poštuju granice jedni drugih, barem u teoriji, pa su krenule izvan Starog sveta kako bi osvojile druga mesta.

Ali ove tačke dodira istorijskih događaja i dalje predstavljaju koristan način za razmatranje puteva formiranja nacionalnih država, pri čemu određena tačka postaje značajnija u zavisnosti od toga na šta se stavlja glavni akcenat: na „naciju“, „državu“ ili „nacionalnu državu“ kao kombinaciju tih entiteta.

Sa praktične tačke gledišta, očigledno je da je nemoguće stvoriti državu-civilizaciju poput Kine ili Indije bez hiljadugodišnje istorije. Ali mogli bismo, recimo, izdvojiti iz mase Amerikanaca novu „naciju“, kao što su mormoni (rođeni oko 1830. godine), ili, kao alternativu, projektovati impresivnu novu nacionalnu državu, kao što je „E“-stonija (rođena oko 1991. godine), iz iste nacije koja je ranije bila potiskivana od strane države kao što je dosadna Estonska Sovjetska Socijalistička Republika.

5.2.9.2. Sa aspekta zaštitništva

Alternativni pristup sastoji se u tome da se razmotre detalji o tome kako su osnovane konkretne nacionalne države. Jedna stvar koja upada u oči prilikom proučavanja dovoljnog broja ovih istorija jeste da nacionalna nezavisnost nije samo pitanje samoopredeljenja, jer sudbina mnogih nacija nije određena isključivo njihovim sopstvenim naporima.

Na primer, Sovjeti su bili „antiimperijalistički“ kada je to značilo izgon kapitalista koji su simpatije imali prema Zapadu i dolazak na vlast komunista koji su simpatije imali prema Sovjetskom Savezu. Francuzi su podržavali mladu američku naciju kada je to značilo mogućnost da „probodu oko“ svojim britanskim rivalima. I današnji Amerikanci se ne izjašnjavaju pre glasno u odbranu Kurda ili Jemena, s obzirom na njihove saveze sa turskom i saudijskom državom, ali sa većim entuzijazmom pristupaju Ukrajincima, Tajvančanima i Ujgurima, s obzirom na njihove sukobe sa ruskom i kineskom državom.

Na taj način, za ostvarenje svojih ambicija, bezdržavnom narodu može biti potreban i patron, neka vrsta rizičnog kapitalističkog velikog reda. Samopredodela nije dovoljna.

5.2.9.3. Sa vojnog aspekta

Mnoge zemlje su osnovane na sećanju živih, ali pošto su se često zasnivale na sili, neki ne veruju da je moguće osnovati nove zemlje bez upotrebe sile.

Ipak, da li je moguće? Oni kažu da je nemoguće osnovati Pentagon; oni ne kažu da se ne može naći konkurent poštanskoj službi, sistemu licenciranih taksi ili NASA. Umesto toga, oni odmah prelaze na to da nemamo relativno nedavne osnove… ili ima? Na kraju krajeva, sam Pentagon su izgradili isti ljudi kao i vi i ja, 1943. godine. Indija, Izrael i Singapur su takođe osnovani 1947, 1948. i 1965. godine, redom, i imaju svoje sopstvene odbrambene organe.

Naravno, ovaj izazov se može interpretirati i drugačije. To može značiti: „Dobro, pre nekog vremena je to bilo moguće, ali mislim da se proces formiranja Pentagona ne može ponoviti“, ili, recimo, „Bilo bi loše skupljati ogromnu novu vojsku, jer bi to destabilizovalo situaciju“, ili čak: „Dajlah, ne može se stvoriti najmoćnija vojska na svetu od nule“. Ali odgovori na pitanja ove vrste predstavljaju ugrađenu „Zamku 22“. Ili neko ko razmišlja o stvaranju novih država mora želeti da stvori novu moćnu vojsku (opasno!), ili nema oružje, pa će biti zgnječen od strane onih koji ga imaju (opasno naivno).

Jedan od odgovora je u tome da nam nije potrebno da steknu pun suverenitet, već umesto toga možemo sklopiti ugovor o zaštiti sa postojećim suverenom. Zapravo, upravo to već radi većina „pravih“ država — samo mali broj njih zaista poseduje pun suverenitet, jer većina njih na sličan način sklapa ugovore o svojoj odbrani sa SAD ili (u poslednje vreme) sa Kinom.

Drugi odgovor je da je to tema za posebnu knjigu (i, možda, moraćemo da dodamo još jedno poglavlje), ali za fundamentalno digitalno biće sa fizičkom decentralizacijom širom sveta, glavni način biće nenasilna digitalna odbrana putem tajnosti, pseudonimnosti, decentralizacije i šifrovanja. Google i Bitcoin, svaki na svoj način, štite digitalni trag mnogih miliona ljudi bez ikakve ogromne vojske.

5.2.10. Zašto su stvarane nacionalne države?

Pitanje se može postaviti drugačije: šta je bilo pre nacionalne države?

Kratak odgovor: ljudi su imali različite stogove identiteta. U Evropi stanovništvo je do veoma kasnog vremena sebe prvenstveno nije smatralo „Francuzima“ ili „Nemcima“. Umesto toga, oni su razmišljali o sebi u kontekstu svog feudalnog gospodara, regiona (Bretanja, Prusija) ili religije (na primer, protestant/katolik). Transnacionalne organizacije, kao što je Katolička crkva, takođe su polagale pravo na dominaciju nad svim vernicima, gde god se nalazili, pa se postavljalo pitanje da li Papa ili kralj imaju vrhovnu vlast u određenoj konkretnoj jurisdikciji. Počeli su ratovi .

Vestfalski mir iz 1648. godine rešio je ove probleme i, po mišljenju mnogih, označio početak nacionalne države evropskog modela. Vestfalski mir je podelio teritoriju linijama na mapi. Na svakoj na taj način ocrtanoj teritoriji postojala je vlada koja je predstavljala ljude na toj teritoriji i imala pravo da primenjuje silu u njihovo ime. I te „suverene“ države morale su da ostave jedna drugu na miru.

Teoretski, država je trebalo da postane inovacija u oblasti smanjenja nivoa nasilja. Ti ostaješ u svojoj traci, ja ostajem u svojoj. Jasni suvereniteti će održavati unutrašnji red, a princip nacionalnog suvereniteta će ograničavati agresiju iz inostranstva. Naravno, nije ispalo baš tako; kako unutradržavni, tako i međudržavni sukobi su i dalje imali mesta. Ali takva apstrakcija kao što je nacionalna država je možda i dalje bila poželjnija od prethodne ere imperija sa nejasnim granicama i sukobljenim suverenima.

5.2.11. Kako se nacionalna država širi i skuplja?

Postoje najmanje četiri puta širenja nacionalne države:

• Demografski .  Putem reprodukcije ili imigracije. Nacionalna zajednica raste kada ima više rođenih nego umrlih. Država raste kada se u jednoj od nacija koje je čine primeti demografski rast ili kada prima imigrante koji mogu pripadati i drugoj naciji. Napomenimo da se ovde može pojaviti razlika između širenja države i nacije!
• Geografski.  Putem osvajanja (na primer, ekspanzija Rusije za vreme Ivana Strašnog), putem sticanja (na primer, kupovina Luizijane) ili sporazumom (na primer, prisilno odvajanje Singapura od Malezije).
• Ekonomski. Trgovinom i otvaranjem tržišta. To ne uvek ide mirno: vidi Britansku Istočnoindijsku kompaniju, Smedley Butler i Opijumske ratove.
• Ideološki. Putem obrazovanja i konverzije. Revolucionarna Francuska je uložila značajna sredstva u podučavanje svih građana francuskog jezika, šireći samu identifikovanu francusku naciju. Isto tako, hrišćanske, muslimanske i komunističke grupe su uložile ogromne napore u propagandu. Naravno, dok deo ove propagande povećava bazu podrške nacionalnoj državi (kao što je to učinio maoizam za NR Kinu i, možda, vakhabizam za Saudijsku Arabiju), druge vrste virusnih ideja destabilizuju kako državne, tako i nacionalne granice.

5.2.12. Kako države utiču na nacije, i obrnuto?

Formiranje nacionalne države je dvosmerni proces; nacije stvaraju države koje utiču na nacije, i tako dalje. Iako bi nacija trebalo da bude na prvom mestu, mnoge od najuspešnijih nacionalnih država u istoriji privlačile su ljude iz susednih (a kasnije i udaljenih) krajeva u sastav svog stanovništva pomoću različitih sredstava: od kulturne privlačnosti do silovan i kidnapovan.

Pre Garibaldija, samo oko 2,5% „Italijana“ govorilo na jeziku koji danas poznajemo kao italijanski, a tada je to bio florentinski dijalekt italijanskog jezika. Isto tako, pre Francuske revolucije, manje od 50% stanovništva Francuske govorilo na današnjem zvaničnom varijetetu francuskog jezika. I pre ujedinjenja Nemačke Bismarkom, između Pruske i Austrije postojalo je rivalstvo („nemački dualizam„) oko toga kako tačno i da li uopšte treba formirati „Nemačku“.

Sa ovim fenomenom povezana je petlja povratne sprege između političkih granica i nacionalne kulture. 38. paralela nije imala prethodno postojeće istorijsko značenje u korejskoj kulturi, ali nakon Korejskog rata nivo mešovitih brakova između novih „severnokorejskih“ i „južnokorejskih“ grupa naglo je opao. Takvo stanje stvari traje već 70 godina; što duže ovo traje, to je kulturni jaz između dve grupe veći.

Čvrste političke granice ove vrste služe istoj svrsi kao što su u prošlosti služile prirodne fizičke granice, kao što su reke, planine i pustinje. One sprečavaju alelnu i kulturnu difuziju i, na taj način, doprinose dinamici formiranja nacije. Postoji petlja povratne sprege između političkog/teritorijalnog i lingvističkog/genetičkog/kulturnog aspekta.

5.2.13. Šta nije nacionalna država?

Šta ne predstavlja nacionalnu državu? Ne mislim na trivijalne tvrdnje poput toga da banana nije nacionalna država. Mislim na to, koji još velikomсштаbni način organizacije ljudi u fizičkom svetu nije nacionalna država?

Drugim rečima, da bismo razumeli šta je nešto, moramo razumeti šta to nije. Živimo u svetu nacionalnih država, pa je konceptualizacija nečeg drugog teška. Idealni kontraprimeri su stvari koje su bliske, ali se ipak razlikuju. Evo nekih od njih:

1. Multinacionalna carstva, kao što je Sovjetski Savez, nisu bila tradicionalne nacionalne države, jer su unutar njihovih granica živeli ljudi više nacionalnosti.
2. Bezdržavne nacije, kao što su Kurdi, nisu nacionalne države, jer nemaju zvanično priznatu teritoriju i vladu.
3. Transnacionalni pokreti, kao što je Katolička crkva, nisu nacionalne države, jer se skup svih vernika ne nalazi unutar teritorije države kojom ona upravlja. (Crkva ima Vatikan, ali on obavlja pre svega ceremonijalne funkcije, otprilike kao britanska kraljevska porodica.)
4. Terorističke grupe, kao što je ISIS, koje deluju preko granica i povremeno zauzimaju teritorije, ne smatraju se državama jer im nedostaje diplomatsko priznanje (zbog njihovih užasnih zločina!). Ipak, sovjetski komunisti su bili ISIS svog vremena, i samo su morali da izdrže 16 godina da bi ih F.D. Roosevelt priznao, tako da uz dovoljno upornosti terorističke grupe mogu dobiti priznanje.
5. Nomadski plemena, kao što su Romi i Masai, nisu nacionalne države, jer migriraju između država. Zapravo, veći deo čovečanstva je ranije živeo baš tako, a poljoprivreda i redovne vojske su relativno nedavni noviteti, te se možemo vratiti nečemu sličnom starom modelu sa razvojem digitalnog nomadizma.
6. Korporacije koje posluju u više jurisdikcija , kao što je Google, imaju na svojim serverima više naloga nego što je stanovništvo većine zemalja, i kontrolišu ogroman deo života svojih korisnika, kao što su njihova prepiska i stanja na računima. Međutim, oni predstavljaju prelazni oblik ka našoj koncepciji mrežne države, jer njihovim korisnicima nedostaje nacionalnog samosvesti, a njihovom upravljanju nedostaju kvaliteti koje smo navikli da očekujemo od države.
7. Etnične dijaspore, kao što su japanska ili armenska, nisu nacionalne države. One mogu imati poslovne četvrti i određeni stepen društvene samoorganizacije u tim četvrtima, ali predstavljaju samo izdanak nacije, a ne punu naciju, i definitivno im nedostaju svojstva pune države.
8. Lokalni klonovi, kao što su pšutuni i hazari u Avganistanu, nisu nacionalne države. To su različite nacije unutar neuspele države.
9. Transnacionalni obrasci, kao što su Evropska unija, WTO ili MMF, takođe nisu nacionalne države i sa aspekta njihovog uticaja na odnose između jurisdikcija više liče na Katoličku crkvu.¹⁵²

5.2.14. Koji tehnološki razvoj leži u osnovi savremene nacionalne državne sistema?

Obično ne razmišljamo o pravljenju mapa, štampi i vatrenom oružju kao o novim vidovima aktivnosti, jer su tehnologije koje su im u osnovi izumljene pre mnogo generacija. Ali svako od njih leži u osnovi naše savremene koncepcije država sa granicama, gde ljudi sa vatrenim oružjem osiguravaju poštovanje pisanih zakona.

1. Kartografiranje.  Mapa sveta koju delimo na nacionalne države moguća je samo ako imamo samu mapu sveta. Ne treba biti stručnjak za kartografiju da biste znali da takva mapa nije postojala 1492. godine, kada je Kolumbo plovio okeanom u potrazi za Indijom sa kojom bi mogao da trguje. „Stare“ mape sa natpisima „ovde žive zmajevi“ morale su se pažljivo kreirati. Pre pojave modernog GPS-a postojao je ogroman set tehnologija za pravljenje mapa, uključujući kompase, teleskope i nebesku navigaciju.
2. Štampa.  Ne samo štamparska mašina, već i cela praksa štampanog kapitalizma pomogla je nastanku nacionalne države. Baš kao što su Facebook i Google, želeći proširenje baze klijenata, želeli da svi budu na internetu, nove komercijalne štamparije 1500-ih godina želele su da svi govore jednim jezikom, jer bi to pomoglo maksimalizaciji prodaje štampanih proizvoda.
3. Pucanje.  „Bog je stvorio ljude, ali je Sem Kolt učinio da budu jednaki“. Feudalizam su namecali vitezovi u sjajnim oklopima sa teškim mačevima; vatreno oružje je promenilo situaciju. O prelasku u epohu baruta pisali su i drugi. Ukratko, vatreno oružje je smanjilo važnost fizičke nejednakosti. Svaki muškarac (ili, napokon, žena) sa arkebuzom mogao je da ubije bilo kog drugog muškarca, čak i ako je strelac bio star i nemoćan, a meta bio sam ser LanSlot. Pojava ručnog vatrenog oružja (kao i baletana i topova) destabilizovala je feudalnu hijerarhiju; jaka desna ruka je iznenada postala vrednija od jake leve polulopte, jer su tehnologija i lanac snabdevanja neophodni za proizvodnju musketara iznenada postali vredniji. Pištolj je pomogao da se ubrza prelazak sa feudalne hijerarhije na nacionalističku republiku i doprineo širenju „republičkih“ ideala Američke i Francuske revolucije.

Dakle: kombinacija kartografije, štampe i pucanja pomogla je da se pripremi tlo za vestfalsku nacionalnu državu, gde je mapa određivala granice, štampani dokument uspostavljao zakon, a momak s pištoljem bi pucao u vas jer ste prešli te granice ili prekršili zakon.

---

¹⁵¹ Radi jasnoće: čak i ako je cilj da se postepeno i mirnim putem dobije minimalno neophodan suverenitet — što toplo preporučujemo! — osnivaču startap zajednice biće potrebna „armija“ u smislu u kojem je „armija“ bila kod Gandija. To znači da svoju mrežnu državu teži da izgradi velika grupa ljudi. To je kolektivna igra uloga, a ne samo san jednog čoveka.

¹⁵² Prihvatanje Bitkoina od strane Salvadora kao nacionalne valute, kršeći zahteve MMF-a, na svoj način podseća na to kako su nekada protestantske države demonstrativno zanemaravale zahteve katoličke crkve.