Mreža države. 2. Istorija kao trajektorija.

Govorili smo o istoriji moći – moći Boga, Države i Mreže. Sada, hajde da govorimo o nedavnoj istoriji borbe za moć između Božijih ljudi, ljudi Države i ljudi Mreže.

Prema stereotipima, Božiji ljudi uzdižu⁵⁰ misli i molitve, ljudi Države govore: „Mora postojati zakon!“, a ljudi Mreže pišu određeni kod.

Razlike su veoma duboke. To je razlika i u prvim koracima i u konačnoj lojalnosti. Čim razumete kom Leviatanu neko daje prednost – Bogu, Državi ili Mreži – razumećete koju će taktiku preferirati, koje vrednosti zastupa i odakle te vrednosti potiču.

Da bismo to ilustrovali, primenićemo prizmu Leviatana za analizu (a) unutrašnjih razlika između dve Amerike: konzervativne crvene i progresivne plave, (b) sukoba između globalnih tehnologija i američkog establishmenta i (c) mentalnog modela linearnih ekstrapolatora, lojalnih američkom establishmentu.

Kao što ćemo videti, pojava Mrežnog Leviatana razjašnjava neke konflikte i razdvaja neke frakcije.

2.5.1. Američka plemena i njihovi Levijatani

Ceo svet svakodnevno posmatra beskrajni digitalni građanski rat u SAD na Tviteru. („Žao mi je naše zemlje. Ali koliki sadržaj!“.) O ovoj temi je napisano nebrojeno mnogo reči. Ali koncept Leviatana pruža novi pogled na ova neprijateljska plemena, na konzervativne crvene, progresivne plave i libertarijanske sive, kako ih naziva Skot Aleksander.

Sivo pleme je najlakše analizirati. Radi pravednosti, treba reći da su to pre svega ljudi Mrežnog Leviatana. Ovi tehnološki progresivci nisu samo ateisti, oni su takođe i antietatisti, jer obično ne veruju ni u Boga ni u Državu. Oni su istinski internacionalisti u smislu u kojem njima nisu ni crveni nacionalisti ni plavi lažni⁵¹ internacionalisti, jer ne priznaju američku izuzetnost i komuniciraju sa ljudima iz drugih zemalja putem Mreže kao ravnopravni

Međutim, plavi i crveni su složeniji. Ne može se jednostavno reći „Plavi znači Država“ i „Crveni znači ne-Država“. Nipošto. Značajan deo plavih je već prešao u Mrežu; to su levi libertarijanci, web3 socijalisti. I značajan deo crvenih će ostati veran Državi; nazovimo ih svetovnim nacionalistima.

Dakle, ako (i kada) stvari krenu po scenariju „Mreža protiv Države“, ako se desi visoka inflacija koja će saterati narandžasti bitcoin u udes sa zelenim dolarom, možemo videti ubrzanje tekuće restrukturacije. Mnogi plavi će stati na stranu međunarodne Mreže zajedno sa sivima i crvenima, a mnogi crveni će stati na stranu plavih kako bi zaštitili centralizovanu američku Državu.

Sada hajde da objasnimo detaljnije:

2.5.1.1. Plavo pleme: levi autoritarijci, levi libertarijanci

Svaki član plavog plemena će u narednim godinama morati da donese odluku: da li su lojalni neutralnim decentralizovanim mrežama koje se odnose podjednako prema Amerikancima kao i prema ne-Amerikancima, ili su zapravo samo lojalni američkom establishmentu — u suštini, maskirani nacionalisti? Da li njihova definicija „demokratije“ odgovara svetu u kojem 4% (tačnije Amerikanci) vlada 96% (tačnije, ne-Amerikancima), uništavajući inflacijom ušteđevinu širom sveta, razbijajući lokalne kulture i neprestano vršeći nadzor nad svetom? Ili veruju da ostatak sveta zaslužuje digitalno samoodređenje? Ukratko, da li će međunarodno orijentisani liberal izabrati decentralizovanu Mrežu ili centralizovanu Državu?

Da bismo razjasnili ovaj izbor, hajde da se orijentišemo. Plavo pleme je danas najmoćnije u zapadnom društvu i ima dve⁵² glavne unutrašnje frakcije: levi autoritarce koji obožavaju Državu, i levi libertarijance koji su (nesvesno) ljudi Mreže.⁵³

Buđenje je doktrina, a ne religija

Pre nego što počnemo, moramo razumeti da plavi sistem verovanja – „aktivizam“, ili „agenda“, a doslovno – „buđenje“ — nije sasvim religija. To je doktrina koja uključuje i ljude i Državu i Mrežu.

To jest, iako je postalo popularno govoriti o Buđenju kao o religiji, i iako u tome ima nečega, tačnije je o njemu govoriti kao o doktrini, a naime: „veri ili skupu uverenja kojima se neko pridržava i koja propoveda crkva, politička partija ili druga grupa“. Pojam doktrine obuhvata religijska i politička uverenja, obožavanje kako Boga tako i Države. A u sadašnje vreme „druga grupa“ može biti i bilo koji objekat Mreže, na primer društvena mreža ili kriptovaluta.

Dakle, sada imamo krovni termin: doktrina. Sljedbenici Boga imaju religije (religijske doktrine), lojalisti Države imaju političke partije (sa političkim doktrinama), a oni koji su orijentisani na Mrežu imaju društvene mreže ili kriptovalute (sa strogo prisilnom moderacijom sadržaja ili kriptotribalizmom, zavisno od toga, što su mrežne doktrine). U svakoj doktrini postoji Levijatan, najmoćnija sila. Dakle, religija je samo jedna vrsta doktrine.

Koristeći ovu definiciju, možemo se vratiti na pitanje: da li je Buđenje, kao i komunizam i nacizam pre njega, religija koja je evoluirala kako bi preskočila formalni princip razdvajanja crkve i države, predstavljajući se kao ne-religija? Pa, kao što su već primetili neki, „Buđenje“ zaista ima srodne veze sa mnogim aspektima hrišćanstva: svi mi imamo kalvinistički prvobitni greh fanatizma, otići ćemo u topli pakao klimatskih promena ako se ne pokajemo, nevernici moraju da „odriču“, jeret mora biti suzbijen, uverenja Zapada moraju se propovedati pod cevima pištolja i tako dalje. Vidi knjige Curtisa Yarvina „Kako su kaznili Dawkinsa“, Johna McWhortera „Rasizam probuđenih“, Andrew Sullivan-a o novim religijama Amerike, Noaha Smitha o Buđenju kao drevnoj religiji , u završnom poglavlju Toma Holanda u „Dominionu“, Pola Grema o jeresi, kao i detaljnu infografiku Majkla Šelenbergera i Pitera Bogosjana, koji ilustruju ovu temu.

Ali iako je to tačno, nazivati buđenje religijom nije sasvim prikladno, jer probudženi imaju drugačiju teoriju prvopotežitelja. Buđenje je bolje nazvati doktrinom, jer je zapravo važno primetiti: buđenje ne obožava Boga; umesto toga, jedna frakcija probuđenih obožava Državu, a druga, manje svesno, ljudi Mreže. Ovi unutrašnji konfesionalni raskoli definišu izbor Leviatana. I oni će igrati važnu ulogu u eskalaciji sukoba između Države i Mreže, između dolara i bitkoina, između novinara iz etablmenta i decentralizovanih medija, između američke vlade i globalnog interneta – jer ove nesuglasice obećavaju da će podeliti plavi tim na pola.

Plava Država: levi autoritari

Glavni Leviatan za plave levi autoritare je Država, koja je sasvim stvarna i može vršiti nasilje protiv njihovih (i svojih sopstvenih) neprijatelja, za razliku od Boga, kojeg smatraju imaginarnim. Zato zagovornici Države ismijavaju koncept „misli i molitvi“ u korist „sprovođenja zakona“. Na kraju krajeva, Država postoji i može organizovati ljude za primenu prinudne sile. Ali Božji instrument, crkva, više nema dovoljno vere (barem na Zapadu) da učini isto.

Upravo zato su levi autoritari skloni da smatraju polagano, da se sve nedaće mogu rešiti „moleći za olakšanje“ državi, kreiranjem neke agencije i dodeljivanjem sve više novca. Porezi su svetovna desetina, a čovek koji se plaši vlade nalik je čoveku koji se boji Boga: nije dovoljno samo platiti dogovorenu sumu novca i poštovati državu, jer, kako se direktno kaže u videu Nacionalnog komiteta Demokratske partije, „vlada je jedino čemu svi pripadamo ». Važan nije rezultat, već ispoljavanje vernosti.

Uprkos tome što u kulturnom smislu vole Državu i mrze Mrežu, važno je napomenuti da su levi autoritari u SAD nedavno uspeli da preuzmu kontrolu nad velikim delovima Mreže, postavljajući svoje simpatizere na ključne pozicije u velikim tehnološkim kompanijama tokom batina nad teknokorporacijama i Velikog buđenja 2010-ih godina. (Međutim, u mestima kao što su Netflix i čak Google primećuju se rane znake otpora, što se izražava otkazivanjem najviše „probuđenih“.)

Kako, uobičajeno, izgledaju levi autoritari iz profesionalne perspektive? Korpus levih autoritara su NPC, koji plaćaju mesečnu pretplatu za „New York Times“ radi porcije zvanične „istine“, robovski okrećući glave tamo gde treba uz svako novo ažuriranje softvera, insistirajući na tome da maske ne rade, sve dok iznenada ne počnu da rade, a sve to je čvrsto podržano aktuelnim narativima. To su samo pešadnici, ali, što je zanimljivo, najuticajniji levi autoritari nisu birani zvaničnici.

Kako je, konkretno, detaljno demonstrirao Jarvin, najuticajniji levi autoritari uopšte formalno nisu deo Države koja se bira. To su profesori, aktivisti, birokrate i novinari.

Ključni koncept leži u tome da se veći deo upravljačkih struktura u Americi razvio i počeo da živi van formalne države, što je čini otpornom na pomeranje putem demokratskih izbora. Oni veličaju „demokratiju“, ali je izbegavaju u praksi, koristeći dvosrednji sistem, nepokolebljivost pozicija svojih birokrata i profesora, oslobađanje od poreza svojih fondova i ideološke čistke u svojim organizacijama. Kao i u slučaju komunista, koji su beskrajno pričali o svojim „demokratskim narodnim republikama“, izbegavajući izbore, levi autoritari zapravo izbegavaju glasanje o svojoj kontroli nad ključnim institucijama.⁵⁴

Za ovu levu autoritarnu mrežu, koja kontroliše državu spolja, „prizivajući je na odgovornost“, postoje različiti nazivi. Možemo ih nazvati „Papčani pojas“ (što naglašava njihovu tehnološku zaostalost, kao kod „Rđavog pojasa“), možemo ih nazvati „Saborom“ (što naglašava njihovu svetost), možemo ih nazvati režimom (što naglašava njihovu nelegitimnost) ili ih možemo jednostavno zvati američkim establišmentom (što naglašava njihovu trajnu moć). Kasnije ćemo ih zvati NYT/USD, kako bismo označili njihov izvor istine i osnovu digitalne ekonomije, uporedo sa BTC/web3 i CPC/RMB.

Važno je razumeti da snaga levih autoritara proizlazi iz toga što oni primoravaju zvaničnike centralizovane američke Države i (nedavno) rukovodioce centralizovane Big Tech mreže da uništavaju njihove neprijatelje.

Njihova osnovna metoda se sastoji u „ manipulisanju proceduralnim rezultatima, često tako što se nešto istinito zvanično proglasi dezinformacijom (kao u primeru sa istorijom o laptopu pre izbora 2020. godine), ili, obrnuto, zvaničnim proglašavanjem nečeg lažnog istinitim (kao u slučaju priče sa Cambridge Analytica). Levi autoritari su glavni zagovornici teorije istine kao proizvoda političke moći, jer je „istina“ sve što oni smatraju korisnim za primenu političke moći.

Na primer, kada zaposleni u medijskoj korporaciji govori o članku koji ima „uticaj“, on misli na uticaj u smislu da vam udaraju vladinim štapom putem novog pravila ili odredbe. Pročitajte opise nagrada koje oni dodeljuju jedni drugima i videćete kako čestitaju jedni drugima što su učinili obaveznim ili zabranjenim ono što je ranije bilo dobrovoljno. „Naš izveštaj je doveo do vladinih akcija!“ Da li je ta akcija bila bombardovanje Libije ili zabrana plastičnih slamčica, nije važno; uticaj je uticaj.

Donošenje zakona nije jedini oblik uticaja. Domaćiti nekoga je takođe to. Govorimo o glasnim člancima i kulturi otkazivanja kao da su to odstupanja, ali to je zapravo jezgro leve autoritarne kulture. Setite se da je najprestižnije delo koje je ikada učinio novinar iz etablmana bio Vatergejt: uspeo je da izazove smenu predsednika, prodajući pritom milione primeraka svog novina.

Ovaj epizod je beskrajno romantizovan, ali drugi pogled na njega jeste da se korporativno preuzimanje Amerike, zbog kojeg moramo pokazivati stalnu budnost, zapravo već dogodilo pre 50 godina, samo sa strane levih, kada je nekoliko privatnih medijskih korporacija počelo da sarađuje radi smene Niksona i obezbeđivanja curenja pentagonskih dokumenata, i to dokazuje da se vandržavna kontrolna grupa pokazala uticajnijom od bilo koje izabrane vlade ili oružanih snaga SAD.

Dakle, da li je Vatergejt zločinom? Naravno, ali da li je zaista gore od Rezolucije o Tonkinskom zalivu? Gore od svedočenja Nasirije? Gore od WMD? Gore od laži koja je bila uzrok mnogih američkih ratova? I, shodno tome, gore od onoga što je Džon F. Kenedi uradio radi svog izbora? Na kraju krajeva, koliko god Nikson protestovao, on je sasvim mogao biti prevarant, ali, kao što je ubedljivo izvestio Sejmur Herš, isto je bio i Džon F. Kenedi — međutim, razotkrivanje njegovih predizbornih malverzacija, koje nisu ni najmanje ustupile Vodergatu, nekako je čekalo trideset godina nakon što je stupio na funkciju predsednika, dok određenom Ričardu Milhauzu Niksonu takvog olakšanja nije bilo.

U svakom slučaju, problem nije samo u asimetriji „odgovornosti“ — nije stvar u licemerju, već u hijerarhiji. Problem američkih levih autoritarnih snaga je i u tome što su stvorili užasnu kulturu. Društvo koje stavlja Vodergat na pijedestal fundamentalno se razlikuje od onog koje stavlja na pijedestal NASA (ili SpaceX). Jer, ako se aplaudira gubitku posla, a ne slanju čoveka na Mesec, biće mnogo otkazivanja, a malo stvaranja. Otpuštanje bi trebalo da bude neizbežno zlo, a ne vrhunsko dobro.

Zadržavamo se na Vodergatu jer je to bio trenutak kada je leva autoritarna američka Mreža, koja se nalazila van Države, nedvosmisleno preuzela vlast. To je bila javna demonstracija modela koji je potpuno drugačiji od modela levih autoritarnih Saveta. U SSSR-u je postojalo štampano medijsko telo pod kontrolom države, dok je u Americi sada postojala država pod kontrolom štampe.

Nakon Vodergata, levi autoritarni akteri su znali da su sada oni šefovi šefa, da mogu dovesti do smene predsednika, da mogu „prizvati nekoga odgovornosti“ — i obrnuto, da zapravo niko ne može na bilo koji način pozvati odgovornim njih same Na primer, kakva je kazna bila za objavljivanje „dezinformacija“ koje su dovele, recimo, do rata u Iraku ili do Holodomora? Isključenje sa društvenih mreža? Kompenzacija rodbini poginulih? Ili ništa? Mnogo je jednostavnije sve svesti na jednog Niksona ili čak na Staljina, ako već treba tako reći, nego govoriti o decentralizovanoj masi anonimnih levih autoritarnih ličnosti.⁵⁵

Pre nego što nastavimo našu Leviatan analizu levih autoritarnih ličnosti, naznačimo još dve stvari. Prvo, veoma nedavno, kada se sposobnost američke države na otpor smanjila, levi autoritarni pristalice su prebacili vatru na nova centra uticaja: konkretno, na rukovodioce tehnoloških kompanija. Na određenom nivou oni shvataju da (a) u mnogim kontekstima Mreža > Država i, pored toga, (b) rast uticaja osnivača tehnoloških kompanija širom sveta, kao i levih populista, koji je povezan sa razvojem Mreže, može smanjiti kontrolu levih autoritarnih ličnosti nad Državom, pa su odlučili da (c) izvedu preventivni udar preuzimanjem kontrole nad onim tehnološkim kompanijama koje su dostigle razmere uporedive sa državom.

Njihov način delovanja je u velikoj meri bio isti kao i kod uticaja na Državu: pokretanje medijskog talasa kako bi se progonili rukovodioci tehnoloških kompanija, primoravajući ih da otpuste ljude koji se ne dopadaju levim autoritarnim ličnostima, a zatim ih guranje ka usvajanju politike koja se dopada levim autoritarnim ličnostima — na primer, „moderiranje“ bilo kakvih poruka osim onih koje dolaze iz izvora koje je etablirala vlast.Taj lik, govoreći da je „žurnalistika sirova sila“; ili pogledajte ovo priznanje, da je očigledni cilj medija bio da koriste Državu kao pendreš protiv Mreže radi zabave i profita.

Drugo, važno je razumeti da iza mnogih od ovih levih autoritarnih novinara (kao i aktivista i neprofitnih organizacija) stoji multimilioner sa starim novcem, koji je svoje bogatstvo stekao preko veza ili nasledstvom. U The Atlantic nećete naći nikoga ko bi kritikovao Loren Pavel Džobs, nećete naći nikoga u NPR , ko bi progonio Sorosa, i nećete naći nikoga u The New York Times Company ko bi javno bar priznao, da je njihov šef, Artur Greg Sulcberger – uticajni bogati beli muškarac. To jasno demonstrira njihovo ponašanje: levi autoritarijac želi da vas otpuste ili da vaš šef otpusti vas, ali čak ni ne pominje sopstvenog šefa. U suštini, to su samo psi na povocu, podstanici starog novca, ubice na usluzi establišmenta.

Plava Mreža: levi libertarijanci

Među plavim Amerikancima postoji raskol. Neke od njih, leve libertarijance, zapravo je najlakše opisati kao ljude Mreže, tačnije, društvene mreže. Zapravo, oni su prvenstveno lojalni ne Demokratskoj partiji, pa čak ni institucijama koje stoje iza nje, već svojoj onlajn zajednici koja se sve više udaljava od partijske linije. To su seksualne radnice koje su izložene deplatformingu, oni koji se bave rizičnim društvenim radom, a ne samo njegovim finansiranjem, anarhisti, novinari koji su toliko dosledni u svojim uverenjima da praktično udaraju na svoje korumpirane vlasnike, i oni koji se protive imperijalizmu iz pozicije etike. Zapravo, oni se ne toliko snažno identifikuju sa establišmentom SAD, čak i ako ponekad žele da on sprovede upravo onu strategiju redistribucije o kojoj sanjaju. Glavno njihovo interesovanje su ljudi iz iste te društvene mreže. I ta Mreža postaje njihov novi Leviatan.

Na primer, profesionalni demonstranti mogu koristiti oflajn taktike iz „Prelepih problema” ili „Izvori moći”, kako bi pedantno organizovali ličnu povorku pored vladine institucije… ili mogu uraditi isto to onlajn, samo postavljanjem heštega i materijalizacijom digitalne gomile, a zatim direktno objaviti svoje materijale, umesto da pregovaraju sa novinarom koji služi establišmentu o objavljivanju otkrića. Dakle, šta im danas daje više poluga uticaja: institucije koje okružuju Državu koju su nasledili, ili alati decentralizovane Mreže?

Još jedan faktor koji odvaja leve libertarijance od američkog establišmenta je snažna nagiba levih autoritarnih snaga ka svetosti, a ne ka privlačnosti. Fredrik DeBoer je počeo da diskutuje o ovom pomeranju kada je tek počelo, kada je društvo još uvek prelazilo sa stare judeo-hrišćanske religije na novu doktrinu buđenja:

Ljudi iz Silicijumske doline, nasuprot tome, veruju u nešto poput opipljivih vrednosti povezanih sa progresom i kulturom. Kalifornijska ideologija plus blokčejn ili nešto slično. Tamo gde postoji sadržaj…

U medijima toga nema ničega. Medijske vrednosti stare škole, kao što su izgovaranje istine i razotkrivanje prljavih tajni, odavno su odbacene od strane samih medija, jer prave vrednosti zahtevaju iskrenost, a medijska kultura ne trpi iskrenost. Ne možete provoditi ceo dan na Tviteru pričajući glupe šale o tome da ništa nije bitno, a zatim se okrenuti i reći: „Ali mi smo takođe čuvari istine i demokratije”.

Ako je Silicijumska dolina osetila vrednost medija za akcionare i polako guši industriju, onda će za ispravljanje kursa biti potrebni ljudi iz istog tog okruženja koji su spremni da ustanu i kažu: „Evo mojih vrednosti. One su takve kakve jesu. Ja ih otelotvorujem bez ironije i stoga sam ranjiv. Ako i vi cenite te stvari, moraćete da se borite za spasavanje naše industrije”. Takav stav bi zahtevao spremnost da se prazan sarkazam ostavi po strani i ponovo počne pisati za svet, a ne samo da bi se pokazalo pametnijim od drugih pisaca. Mogu li mediji napraviti takav korak? Ne razumem kako je to moguće; cela industrija je odavno i potpuno preuzeta.

Koliko god ovaj post bio pametan, sve je pošlo drugačije nego što je DeBoer očekivao. Težnja ka iskrenosti – ka popunjavanju te rupe nastale ododsustvom Boga – na kraju je rastrgala plave na pola.

To jest, suprotno DeBoerovoj prognozi („Ne razumem kako je to moguće”), neki od iskrenih plavih su zaista proglasili sebe braniteljima „moralne jasnoće” i sada su prešli na potpuno i neironično obožavanje Države, aplaudirajući višednevnim molitvenim bdenjima sa Liz Čejni zbog uvreda zadatih njihovom svetom Kapitolu. Kao što je detaljno pisao Glenn Greenwald , između demokrata i Ministarstva odbrane više nema nikakve razlike, a sa strane CNN-a nema nikakve kritike Centralne obaveštajne agencije.

To nije bilo spajanje u duhu potpunog komunizma, što bi DeBoer možda i radije prihvatio, ali je ipak bila brutalna deklaracija vrednosti objavljena u medijima⁵⁶. To je kulminacija tendencije ka pobožnom buđenju, koju je Skot Aleksander definisao pre mnogo godina u eseju „Gej-obredi su građanski obredi“. Levi autoritari su za nekoliko godina uradili sa buđenjem ono što je, kako je primetio Niče, kroz mnogo epoha rađeno sa hrišćanstvom: pretvorili su ga iz revolucionarne ideologije u ideologiju vladajuće klase.

Ali svaki pokret ima protivpokret, svaka aktivnost rađa refleksivnost u Sorosovom duhu, i Skot Aleksander se ovde ponovo našao korak ispred. Pre nego što je formulisao svoje „Gej-obredi su građanski obredi“, on je takođe definisao drugu važnu dinamiku — tendenciju odstupanja od religijskog buđenja — i opisao je u eseju „Desničari su novi levičari“. I to nas vraća levim libertariancima.

Taj tip plavih koji sluša Sivu Zonu, Crvenu Paniku ili Džimija Dora, distancira se od obožavanja države. Oni ne žele da izaberu nešto srednje, kao što je, na primer, zakletva na vernost američkoj zastavi i državi nacionalne bezbednosti koju ona simbolizuje. Oni zaista veruju u ono što govore, nastupajući protiv establišmenta, i neće iznenada početi da ga odobravaju samo zato što njihov „tim“ sada nosi slušalice NSA.

Plava Država protiv plave Mreže

Levo-libertarijanska podgrupa plavih počela je da flertuje sa decentralizovanim medijima i web3, jer razumeju da Mreža može biti zanimljivija od propadajuće američke Države. Može li Substack biti profitabilniji od Sulzbergera? Može li zajednica Satoshi Nakamota dati više od zajednice Bernija Sandera? Ako treba sve to da redefinišu kao „ socijalizam», neka bude tako! I ako se tok novčanih priliva menja, polako se menja i njihova ideologija. Da, možda su počinjali kao obične pešice levog autoritarnog establišmenta Amerike, ali ono što vrednuju sve više potiče iz decentralizovane globalne Mreže, a ne iz centralizovane američke Države. Zato počinju da se razilaze. Tako izgleda nastupajući raskol „Mreža protiv Države“ unutar Plamenog plemena.

2.5.1.2. Crveno pleme: svetovni nacionalisti, internacionalistički kapitalisti

Svaki član crvenog plemena konzervativaca će se u narednim godinama takođe morati suočiti sa izborom: da li veruju u osnovne principe utemeljene u Bill of Rights-u i Ustavu, ili će jednostavno osiguravati poštovanje bilo kojih ukazivanja koja dolaze od sve zlonamernijeg establišmenta SAD — odnosno, u stvarnosti sprovoditi podršku etatističkim principima? Da li njihova definicija „Amerike“ odgovara svetu u kojem je federalna vlada SAD sama najodlučniji protivnik slobode, spaljujući njihove ušteđevine inflacijom, dekonstruišući konzervativnu američku kulturu i neprestano ih prateći? Ili veruju da američki gradovi i države zaslužuju digitalno samoodređenje? Ukratko, da li će američka nacija izabrati decentralizovanu Mrežu ili centralizovanu Državu?

Na kraju će to biti svestan izbor. Upravo sada je to nesvesni raskol na tri dela. Tronogi tabure od reaganizma — religiozni konzervativci, svetovni nacionalisti i internacionalistički kapitalisti — stoje na strani takvih Leviatana kao što su Bog, Država i Mreža, redom.

To su njihovi osnovni identiteti, jer se oni poklapaju sa onim što smatraju najmoćnijom silom na svetu: svemogućim Bogom, oružanim snagama SAD ili (indirektno) globalnom mrežom trgovine i komunikacija, koju će ubrzo jednostavno poistovećivati sa kriptovalutom.

Crveni Bog: religiozni konzervativci

Tokom hladnog rata, religiozni konzervativci su verovali u svemogućeg Boga, za razliku od „bezbožnih komunista“ protiv kojih su se borili. Danas je broj ljudi Boga među crvenima drastično smanjen, ali njihov moralni kompas ostaje Spasitelj. Pošto se odvija religiozni preporod, on može biti praćen pojavom startap zajednica zasnovanih na Jednoj Zapovesti, o kojima ćemo kasnije govoriti. Pogledajte Roda Dreera o protestantima, Adrijana Vermuila i Sohra Ahmarija o katolicima, kao i članak „Veliki šator“ u Tablet-u o jevrejskoj zajednici kako biste stekli uvid u stavove u sličnim zajednicama.

Crvena Država: svetski nacionalisti

Ljudi Države među crvenima su uočljiviji. To su svetski nacionalisti, jastrebi nacionalne bezbednosti, ljudi kojima možda ne odgovaraju levi autoritarni režimi, ali koji će, uprkos tome, refleksno podržavati SAD u svakoj stranoj intervenciji. Oni mogu pristati na to da se SAD kreću u lošem smeru, ali smatraju da je u Kini situacija mnogo gora. Stoga i dalje proizvode dronove, uvode nadzor i promovišu video snimke poput ovog, gde se SAD priznaju u podsticanju obojenih revolucija, što se u drugim materijalima često poriče.

U određenoj meri simpatisani ovoj grupi — na kraju krajeva, oni bar ne pale sopstvenu zemlju! — ali, nažalost, njihov pristup spoljnoj politici pomaže u paljenju tuđih zemalja, i to često bez opravdanog razloga.

Problem je u tome što, u odsustvu ubedljive alternative ili neporecivog kolapsa, jednostavno nećete moći ubediti svetskog nacionalistu da i Amerika i Kina postaju digitalne totalitarne države, ili da je američki establishment, koji je gurnuo pola desetine zemalja u smrtonosni haos – to nije baš onaj moralni uzor za kakvog ga oni smatraju.

Razlog je u tome što je crveni državnik – svetovni nacionalista: oni nemaju Boga, ali veruju u Državu, u svetlu sliku Amerike kao blistavog Grada na brdu. Za njih nije važno što on ne postoji u sadašnjosti – to su SAD iz njihovog mladalaštva i iz njihovih filmova. To je „Najbolji strelac Amerike“, i oni će nastaviti da plaćaju za gledanje inspirativnih rimejkova, a ne za depresivne snimke onoga što su američke vojske zapravo uradile u Iraku, Libiji, Afganistanu i Siriji.

U takvoj lojalnosti postoji i pohvalan i razočaravajući aspekt. Ovi ljudi liče na sovjetske vojnike koji su poslušno služili u Afganistanu. Možete tvrditi da se oni bore za stvar koja je u najboljem slučaju besmislena, a u najgorem – štetna, i da će se vratiti kući samo da bi otkrili da su police u prodavnicama prazne, a njihov društveni poredak uništen… ali morate priznati da oni rizikuju svoj život uprkos svemu.

U suštini, crveni svetovni nacionalista često razume koliko je američki establišment loš kod kuće, ali ne želi da čuje o nepotrebnom razaranju koje su američke vojske prouzrokovale u inostranstvu. Tako je njihov skup slepih mrlja suprotan skupu plavih levih libertarijanaca, koji jasno vide propast zemalja kojima nije imalo sreće da prežive „intervencije“ SAD u 21. veku, ali maštaju da ista ta vlada, koja se ispostavi kao haotični uništavatelj u inostranstvu, kod kuće može postati dobrovolelni redistributer.

Drugim rečima, dok crveni svetovni nacionalista zadržava implicitnu veru u američku vojsku u stilu holivudskih filmova, gde ona može da pobedi bilo koga, plavi levi libertarianac istraje u svojoj veri da civilna vlada Države može popraviti bilo šta kod kuće, ako samo dovoljno ljudi to poželi. Ako gledamo kroz prizmu Leviatana, jasno je da su to upravo ona dva načina na koja Država postaje zamena za Boga – u užasnom obliku Oca i velikodušnom obliku Majke, shodno tome.

A šta je sa Kinom?

Hajde da skrenemo misli i na trenutak dotaknemo temu Kine, pošto je to glavni argument crvenih svetovnih nacionalista. Preformulisavajući, crveni nacionalista često priznaje da je vojna intervencija SAD u inostranstvu možda i žalosna, ali da bi dominacija KPK bila toliko gora da nam nije potrebno samo očuvanje prisustva američkih vojnika u inostranstvu, već i njegovo proširenje i jačanje.

Kratak protivargument je da bi umesto toga možda bilo bolje da se druge zemlje naoružaju i preuzmu sopstvenu odbranu – umesto da se SAD, koje tonu u haos, pokušavaju da vode Drugi hladni rat u ime drugih usred unutrašnjeg hladnog građanskog rata i onoga što bi moglo postati Druga Velika depresija.

To jest, iako drugim putem, dolazimo otprilike do istog zaključka kao desni izolacionisti ili levi antiimperijalisti. Da li smatrate da je Amerika previše dobra za svet, ili da ona pogubno utiče na druge zemlje, ili su vaši stavovi neka složena kombinacija oba, mi možemo želeti (i posmatrati) povlačenje američkih trupa i regionalno naoružavanje, a ne Drugi hladni rat.

Kakva je proširena verzija argumenta? Počnimo sa zapažanjem da je KPK represivnija unutar zemlje nego američki establishment, ali je čisto empirijski takođe manje destruktivna u inostranstvu.

Zašto? Ne zbog dobrovolečnosti, već zato što se KPK oprezuje zbog američkih vojnika u inostranstvu. Tako je Kina fokusirana na izgradnju Afrike, dok Amerika razara Bliski istok. Da, možete tvrditi da Kinezi grade kolonije u Africi… ali to su funkcionalne kolonije, sa novim putevima i lukama za transport sirovina, za razliku od prokletih paklenih pejzaža koje su ostavile američke vojne intervencije u Iraku, Siriji, Libiji itd. Pri tome ne smemo imati iluzije: susedi Kine u Jugoistočnoj Aziji znaju da će zmaj delovati svuda gde nema američkog vojnog prisustva. Trenutno je to nemoguće jer je Kina okružena američkim vojskom. I obrnuto, unutar zemlje KPK nema organizovane unutrašnje političke opozicije, pa može biti apsolutno nemilosrdna.

thoughtAmerički establishment ima suprotan set ograničenja: za razliku od Kine, on se ne suočava sa organizovanom vojnom opozicijom u inostranstvu, zbog čega je izuzetno neoprezan u svojoj spoljnoj politici. Ali za razliku od KPK, on se suočava sa organizovanom unutrašnju političkom opozicijom unutar zemlje, zbog čega unutar zemlje ne može biti tako nemilosrdan kao što bi želeo.

Hajde da prvo dublje razmotrimo unutrašnju situaciju, a zatim i vojnu.

Veoma je važno razumeti da kada je reč o građanskim slobodama, američki establishment nije etičkiji od KPK. On je samo manje kompetentan! Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neautorizovano praćenje preko NSA, neustavne pretrese i hapšenja preko administracije za bezbednost transporta, proizvoljno otuzimanje imovine preko građanske konfiskacije i tako dalje. I to je samo ono što je već realizovano — ambicije američkog establishmenta su jednako totalitarne kao i ambicije kineske države, kao što možemo videti iz njegovih delimično neuspešnih pokušaja stvaranja agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Do sada ovim naporima nije smetala „etika“ američkog establishmenta, već neka kombinacija političke opozicije, ustavnih ograničenja i birokratske nekompetentnosti.

Međutim, oni nastavljaju pokušaje. Američki establishment nije dovoljno organizovan da koordinira sve akcije, ali, nažalost, nedavno od njih preuzeti Google, Amazon, Apple i Microsoft sposobni su potrebnog nivoa koordinacije, kao što smo videli tokom deplatformiranja Parler-a i cenzure „razotkrivatelja“ u duhu Tjenanmen. Dakle, videćemo šta će biti dalje.

Sada po vojnom pitanju.

Tokom Hladnog rata, prisustvo sovjetskog odvraćajućeg faktora značilo je da su SAD bile opreznije u svojim intervencijama i generalno postizale mnogo bolje rezultate. Južna Koreja je živela bolje nego Severna Koreja, Zapadna Nemačka je bila bolja nego Istočna Nemačka, a Tajvan je bio bolji nego Maoistička Kina. Čak i uz sve laži obe strane oko Vijetnama, da su SAD pobedile u Južnom Vijetnamu, sasvim je moguće da bi to takođe bila Južna Koreja; ali zbog poraza bezbrojan broj ljudi je morao da beži, a komunizam je odneo mnoge živote u jugoistočnoj Aziji.

Međutim, nakon završetka Hladnog rata, američke oružane snage su postale supersila i postepeno evoluirale u globalnog podstačivača haosa, umesto u konzervativnog čuvara stabilnosti, kao što je to bio slučaj pre 1991. godine. Kao prelazni trenutak može se posmatrati rat u Iraku, ili, recimo, Samantina Pauver R2P Doktrina, koja je pretvorila Siriju u ruševine. Do 2022. godine, teško je okrenuti od pitanja da li Amerika svojim vojnim intervencijama rađa haos — čak će i najuverenijem američkom nacionalisti biti teško da navede zemlju koja je postala bolja nakon nedavne vojne intervencije SAD, dok za period od 1945. do 1991. to nije toliko teško učiniti.⁵⁷

Dobro, hajde da sve ovo spojimo.

Postoji istina u ideji da američke vojske koče Kinu, i da će Kina delovati agresivnije u odsustvu američke vojske… ali to je istina u istoj meri u kojoj je istina i da su sovjetske vojske nekada kočile SAD, a u odsustvu sovjetskih oružanih snaga američke vojske su počele da deluju agresivnije. Dakle, istina je da sovjetske oružane snage na kraju nisu bile sila dobra u periodu 1945-1991, ali je takođe tačno i da američke oružane snage na kraju nisu bile sila dobra tokom perioda 1991-2021.

Sve je složeno. Čak i uzimajući u obzir da su sovjetske trupe u izvesnom smislu sprečile SAD da prave nered na Bliskom istoku, teško je tvrditi da bismo i danas želeli Sovjetski Savez pored sebe koji bi ograničavao američko vojno uplitanje. Isto tako je teško tvrditi da je po cenu ograničavanja kineskih ambicija u Istočnoj Aziji u stilu lawful evil treba da postane tolerancija na američke intervencije na Bliskom istoku u stilu chaotic evil, i da je radi zaštite od potencijalne armade kineskih dronova neophodno prihvatiti beskrajnu destabilizaciju od strane američkih vojnika.

U idealnom slučaju postoji treći put, najbolji izbor – i to može biti, na primer, jednostavno decentralizovana odbrana, kada se zemlje poput Japana i Nemačke naoružavaju, umesto da sve prepuštaju na autsorsing SAD-u ili se pokoravaju Kini. Naravno, ovde postoje problemi — ali ako se vratimo u 1800-te i 1700-te godine, prema tezi „Budućnost je naša prošlost“, ograničeni ratovi između velikih sila, prinuđene da plaćaju deficitnim zlatom, možda su poželjniji od gigantskih globalnih sukoba između supersila sa neograničenim budžetima.

Ukratko: svetski američki nacionalista ima izbor koji ne podrazumeva ni kapitulaciju pred Kinom, ni licemerno tvrdnja da američke vojske trenutno postižu plodne rezultate u inostranstvu. Ovaj treći put leži u podršci regionalnom naoružavanju, a ne u vođenju ratova u ime svih ostalih.

Crvena mreža: internacionalistički kapitalisti

Vraćajući se na našu prvobitnu temu, treća grupa unutar crvenog plemena su internacionalistički kapitalisti. Mi ih identifikujemo kao ljude Mreže. U izvesnoj meri to je retcon, jer internet u obliku u kojem ga danas poznajemo jedva da je igrao odlučujuću ulogu tokom Hladnog rata.⁵⁸ Međutim, ova podgrupa privlači ljude koji se zalažu za komerciju i trgovačke mreže, kako unutar zemlje, tako i van nje – kapitaliste.

Danas je takav kapitalizam gotovo sinonim za internet startape i tehnologiju. U Mreži su rođene kompanije sa najvećom tržišnom kapitalizacijom na svetu. A budućnost mrežnog kapitalizma je kriptokapitalizam, jer on-chain mogu biti predstavljeni ne samo transakcije, već i celokupna finansijska izveštajnost, same kompanije, i, na kraju krajeva, cela ekonomija.

Rast Bitcoina znači da crveni ljudi Mreže imaju potpuno drugačiju predstavu o svom Leviatanu, nešto što je različito i od Boga i od Države. Pošto ni vlada SAD ni vlada Kine ne mogu da zaposle BTC jednim klikom miša, to je simbol međunarodne slobode i prosperiteta, moćniji od bilo koje Države.

Uglavnom i ja simpatišem ovoj grupi, ali ona ima svoje unutrašnje probleme. Prvo, Bitcoin-maksimalizam je veoma sličan doktrini Buđenja po svom fundamentalizmu. Glavna razlika je u tome što je maksimalizam revnički mononumizam (posvećenost jednoj novčiću), a ne monoteizam (jedan bog) ili monoetatizam (jedna država). Mreža ne primorava fanatični aspekt čovečanstva da nestane; ona ga samo pomera sa Boga ili Države na Mrežu.

Crvena Država protiv crvene Mreže

Dakle, vidimo da svi Levijani – i Bog, i Država i Mreža – imaju svoje pristalice u konzervativnom pokretu.

Zanimljiv momenat je u tome što svetovni nacionalisti, budući konzervativni po svojoj prirodi, često mogu ostati verni simbolu još dugo nakon što se njegova suština promenila. Setimo se mnogih „ruskih nacionalista“ koji su bili verni Sovjetskom Savezu, iako je on predstavljao potpuno suprotno od onoga što je postojalo pre 1917. godine. A zatim uporedimo ovu reklamu američke vojske 2008. godine sa nedavnom reklamom 2021. godine.

Tako, u slučaju bilo kog konflikta između Mreže i Države, na primer, moguće borbe između inflacionog dolara i deflacionog Bitcoina, desničarski etatisti mogu stati na stranu nacionalne zastave, dok će desničarski kapitalisti stati na stranu digitalne valute. To jest, ako i kada postane jasno da nastavak američke imperije zavisi od sposobnosti neprekidne inflacije, ljudi Države mogu stati na stranu tradicionalne države, a ljudi Mreže će stati na stranu decentralizovane mreže.⁵⁹ Dakle, imamo podelu „Mreža protiv Države“ unutar crvenog plemena.

2.5.1.3. Perestrojka

Ako spojimo sve ove delove, dobićemo moguću budućnost u kojoj će se levi i desni libertarijanci obe partije suprotstaviti levim i desnim autoritarnim silama.

Već možemo videti prve znake ovog procesa gledajući u sukob Substack-a sa novinarima iz etablmenta, Takera Karlsona i Glenna Greenwalda sa Fox News/NYT, BTC sa američkim dolarom, web3 sa big tech-om, migraciju etničkih manjina ka republikancima i migraciju neokonservativaca ka demokratima.

Ljudi su govorili o zombi-reaganizmu, ali u ovom scenariju će se konačno pojaviti nova koalicija. I to će biti potpuno drugačija raspodela političkog spektra nego u Reaganovoj eri. Umesto nacionalista i kapitalista (desno) protiv internacionalista i socijalista (levo), internacionalisti i kapitalisti (levi i desni libertarijanci) suprotstavljaju se socijalistima i nacionalistima (levi i desni autoritari)⁶⁰.

Ova reorganizacija će označiti sukob Mreže i Države. Autitari će brojčano prevladati libertarijance unutar zemlje, i institucije će biti na njihovoj strani. Ali libertarijanci će imati bolju situaciju sa individualnim talentima, jer će privući ikonoborce, kao i podršku sa ostatka sveta.

2.5.2. Big tech protiv medija

Hajde da promenimo temu i primenimo koncept Leviatana na drugi sukob. Zašto su globalne tehnologije i američki etablment u protivrečnosti?

• Ekonomija. Može se pretpostaviti kao uzrok da su tehnologije uništile sve, od Medison avenjue do Holivuda. Gledajući pad prihoda medija u SAD od 80 procenata samo između 2008. i 2012. godine, teško je poverovati da to nije bio važan faktor.
• Geografija. Može se primetiti da je do 2020. godine centar tehnologije bila Silicijumska dolina, koja se nalazi 3000 milja od koridora Boston-Vašington, gde je smešten američki etablment.
• Demografija. Može se tvrditi da je to zato što su tehnološke kompanije često osnovale imigranti, a američki etablment je za 20-30 poena beliji . I ako se koriste visoki standardi dokazivanja vodećih američkih analitičara koji proučavaju uticaj nejednakosti ili kritičku rasnu teoriju, sama činjenica već predstavlja prima facie dokaz da je američki establišment institucionalno rasistički nastrojen prema svojim razaračima iz bigteka.
• Psihologija. Može se tvrditi da je to povezano sa psihološkom razlikom između ljudi tehničkog/finansijskog sklopa i društvene/političke elite, između ljudi koji su fokusirani na ono što je istinito i onih kojima je stalo do onoga što je popularno. To je povezano sa razlikom između tehničkih i političkih istina.
• Metabolizam. Može se primetiti da je rivalstvo posebno izraženo između američkih tehnokorporacija i medija. Drugim podjedinicama američkog establišmenta, kao što su naučni krugovi, Holivud i vlada, bili su potrebni višegodišnji ciklusi da bi nešto realizovali, dok su samo mediji imali metabolizam koji im omogućava rad 24/7, ne lošiji od onog koji leži u osnovi bigteka. Na taj način su postali vrhunac protivnapada američkog establišmenta. Upravo zato tehnokorporacije daju prednost novinskim biltenima, podkastima, slajdovima i drugim tipovima sadržaja koji se brzo ažuriraju, a u kojima se establišment prvobitno nije specijalizovao.
• Bifurkacija. Može se primetiti da između profesora socijaliste i osnivača tehnostartapa postoji duboka strukturna sličnost: obojica osećaju da moraju biti glavni. Zato su tehnokorporacije kulturni fork američkog establišmenta, baš kao što su i same SAD bile fork Britanske imperije. Koren je isti, a grane su različite. Ambiciozni intelektualac, koji bi u prošlom životu bio akademski teoretičar, pravnik ili novinar, sada se ispostavlja kao osnivač kompanije, inženjer ili investitor.⁶¹ Zato što između medija i tehnosfere postoji zajednička karakteristika — obrada i predstavljanje informacija. Informatika je otišla još dalje: srušila je razliku između reči i dela i pretvorila generaciju intelektualaca u rukovodioce softverskih kompanija. Mnogi ljudi koji su ranije mislili da će samo zastupati usvajanje zakona i ne brinuti o detaljima, otkrili su koliko je teško izbaciti proizvod, upravljati ljudima, ostvariti profit i ostati jedinstveni na areni. Postali su ljudi Mreže. I tada su ušli u konflikt sa onima koji su ostali ljudi Države.

Sve je to faktori. Ali poslednji verovatno odražava suštinu problema, jer u svojoj osnovi sukob bigteka i medija jeste sukob Leviatana.

Na kraju krajeva, imigrant obučen za tehnologije se kreće između država, zadržavajući pritom svoje tehničke veštine i mrežne veze. Za takve kao on, njihova Mreža je primarna zajednica, a Država je sekundarna. I obrnuto, članovi američkog establišmenta dobijaju svoju moć od Države. Ona je potpuno vezana za usvajanje zakona ili uticaj na politiku. A ako Mreža interveniše u taj proces, na primer, pružajući ljudima pristup ka informacijama, koje podrivaju Državu? Zar ta Mreža nije previše odela sebe?

U tom slučaju, sukob bigteka i medija najbolje je razumeti kao sukob fundamentalnih vrednosti između ljudi Mreže i ljudi Države.

2.5.2.1. Konflikt: tehnološki progresivci protiv tehnoloških konzervativaca

O „ljudima Mreže“ se može misliti kao o tehnološkim progresivcima, a o „ljudima Države“ kao o političkim progresivcima (popustljivo) ili tehnološkim konzervativcima (možda realističnije).

Obe grupe su, po svemu sudeći, generalno saglasne oko neophodnosti rešavanja zadataka kao što su borba protiv COVID-19, izgradnja stambenog područja ili smanjenje broja saobraćajnih nesreća. Ali ljudi Mreže obično počinju sa pisanjem koda i razmišljanjem o individualnom izražavanju volje, dok bi za ljude Države prva misao bila donošenje zakona i kolektivno prisiljavanje.

Drugim rečima, ljudi Mreže počinju razmišljanjem o tome kako da dobiju deo mreže, koji bi mogli nazvati svojim. Domen koji mogu stvoriti od nule, počevši od jednostavnog veb-sajta kao što je reddit.com, pa sve do ogromne onlajn destinacije – ali svako traži svoje rešenje dobrovoljno. Osnovni cilj tehnološkog progresiste, osnivača tehnoloških startapa – je da gradi, i da niko nema vlast nad njim.

Nasuprot tome, ljudi Države počinju sa mišlju o osvajanju dela države. Pobeda na izborima, uticanje na zakonodavstvo putem neprofitne organizacije, pisanje članka koji će imati „uticaj“ u smislu uticanja na politiku, imenovanje za zamenika ministra u nekom ministarstvu, ili nešto slično… to je njihov način razmišljanja. Cilj je dobiti deo tog džinovskog pendreša koji je vlada, stvoriti klub koji će prisiljavati ljude (naravno, radi njihovog dobrobit), možda dobiti mali budžet usput i, na kraju, „promeniti svet“ promenom politike. Učiniti obaveznim ili, naprotiv, zabraniti ono što je ranije bilo dobrovoljno, preusmeriti tok novca, primeniti silu putem zakona. Tako je osnovni cilj političkog progresiste suprotan tehnološkom progresu: njihov cilj, bilo izražen rečima ili ne, svestan ili ne, jeste da vrše vlast nad drugima.

Ovo je preuveličana slika. Naravno, postoje dobri ljudi u Državi, kao i loši ljudi u Mreži. Minimalnu prisilu se može koristiti za dobro protiv zaista loših subjekata; ta istina je razlika između minarhizma i anarhizma.

Ali je očigledno da se ova pogleda sudaraju. Jedna grupa ne želi da bilo ko ima vlast nad njima, dok druga teži da vrši vlast nad drugima.

Kao mogući budući scenario, jedan od načina rešavanja ovog problema jeste da ljudi Države iskoriste zakon kako bi uništili američku tehnološku industriju 2020-ih godina, čime bi stekli veću moć unutar zemlje. Ali tehnološka industrija je već postala globalna zahvaljujući radu na daljinu, i većina zaposlenih u tehnološkim korporacijama su već imigranti… tako da ljudi Mreže mogu jednostavno prebaciti svoj fokus u inostranstvo — ili čak uopšte se ne pojavljivati u SAD. Na taj način će federalne akcije jednostavno oterati startapere imigrante, i američka država će izgubiti moć u globalnom razmeru. (Lokalne vlasti i vlasti država u SAD mogu reagovati različito, i to je intrigantan preokret).

Isto se, inače, dešava i u Kini, gde mnogi od najsposobnijih tehnoloških preduzetnika sada sele u nove zemlje — i više ne dolaze u SAD, gde ih svakako ne pozdravljaju.

2.5.2.2. Ogromna Država, a ne Preduzetnička Država

Kao odstupanje, razmotrimo čest argument koji navode američki ljudi Države, a koji glasi da ljudi Mreže duguju svoje postojanje državi. Na kraju krajeva, zar nije njihov bog, vlada SAD, finansirao Internet? Zar nam ne treba državni novac za podršku fundamentalnim istraživanjima? I zar ljudi Mreže ne bi trebalo pokorno spustiti glave i pokoriti se, rado iskazujući poštovanje svetom Deda Semu?

Na ovo postoji nekoliko odgovora. Prvo, prethodnici ljudi Mreže bili su industrijski magnati iz predinternetorske ere, prema kojima se Država početkom 1900-ih definitivno nije odnosila baš najbolje. Drugo, iako je Velika Britanija na određeni način na sličan način dala početak SAD, Amerikanci ne kleče pred Britanskim ostrvima pet puta dnevno.

Ali najdublji odgovor počinje priznanjem zrna istine: otprilike od 1933. do 1970. godine je period kada je centralizovana vlada SAD realizovala branu Hover, Projekt Menhetan i program Apolon. Tranzistori i rani internet su se takođe pojavili u ovoj eri. I bilo je nekih kasnijih inovacija, koje je takođe katalizovala država (iako su ih često neburokrati, koji su uspeli da se priključe fondovima pod nadzorom birokratije), kao što su projekat dešifrovanja ljudskog genoma i autonomna vozila.

Međutim, ni pre, ni posle ovog perioda centralizovana Država nije bila centar tehničkih i naučnih inovacija. Za sve što je povezano sa digitalnim tehnologijama, danas bi to trebalo da bude potpuno očigledno: naučne radnike su privukle tehnološke kompanije i venčer kapitalisti. Ali to važi i za period pre (dobrovoljnog) memoranduma Vannevara Busha, koji je započeo državnu centralizaciju nauke. Na kraju krajeva, veći deo fizike — od Njutna do Maksvela i Ajnštajna — otkriven je pre nego što je osnovan Nacionalni naučni fond (NSF).

Međutim, hajde da govorimo o samom periodu od 1933. do 1970. godine. Ovaj period „vrhunca etatizma“ bio je sasvim stvaran, ali u preuveličanom obliku postao je osnov za knjige kao što je „Preduzimljiva država“ Maccutatea, sa kojima se ne slažem i koje su Mingardi i McClosky detaljno opovrgli u knjizi „Mit o preduzimljivoj državi“.

Evo zašto se ne slažem sa tezom o preduzimljivoj državi:

• Sam naziv je već oksimoron. Kao što nam makroekonomisti neprestano govore, vlade nisu domaćinstva, jer za razliku od stvarnih preduzetnika, država može konfiskovati sredstva i štampati novac. Dakle, u preduzimljivoj državi nema finansijskog rizika i, shodno tome, nema ničeg od „preduzetništva”.
• Knjiga ne uzima u obzir činjenicu da je veći deo matematike, fizike itd. izmišljen pre osnivanja NSF-a, i stoga je funkcionisao bez njegovog postojanja.
• Osim toga, ona ne priznaje da se naukom i tehnologijom može je bavilo se pre pojave velike centralizovane države pomoću distribuiranog modela „gospodina naučnika“, i da se taj model vraća u obliku open source pokreta, a sada i decentralizovane nauke.
• Ona ne uzima u obzir rast i slabljenje mogućnosti centralizovanog državnog potencijala povezanih sa razvojem tehnologije.
• Ona ne objašnjava izazvano od strane države usporavanje inovacija u fizičkom svetu, koje se dogodilo u periodu nakon 1970. godine i koje su dokumentovali Til, Kouen i Dž. Storrs Hol.
• Knjiga ne razmatra koliko je rad ventur investitora i poslovnih anđela zapravo složen, stoga se ne pita da li su ove „investicije“ države donele stvarnu dobit.
• I, što je najvažnije, teza knjige nije u suprotnosti sa onim što bi se dogodilo da imamo mnogo nezavisnih izvora finansiranja, a ne jednu centralizovanu državu.

Dakle, istina je da je postojao period sredinom 20. veka kada su svi drugi igrači, osim SAD i SSSR, bili poraženi, a centralizovane države su dominirale u inovacijama. Ali to nije zato što su bile bolje upravo u inovacijama, već zato što su, zahvaljujući centralizovanim tehnologijama tog vremena, bile bolje u dominiranju. Reč je bilo više o Ogromnoj Državi nego o Preduzetničkoj Državi. I upravo zato tehnološki progresivci Mreže ne poklanjaju refleksivno kolena političkim progresivistima Države.

2.5.3. Linearni extrapolatori i njihovo razmišljanje

Onaj ko obožava svemogući Bog, neće rado menjati svoja uverenja. Kao i onaj ko obožava svemoguću Državu.

S vremena na vreme vera religioznih milenarijada se suočava sa iskušenjem kada se konkretno predviđanje koje je ta vera dala ne ispuni. Isto se dogodilo i sa „svetovnim“ vernicima u komunizam kada je pao Berlin i, kasnije, Sovjetski Savez. Ovi događaji uvek fasciniraju nevernika – bilo da su u pitanju „Rajska vrata“, QAnon, „Müllerov dan“ ili „propadanje države“, zanimljivo je posmatrati šta se dešava kada proročanstvo ne ispuni ⁶²

Zaista, upravo zato su ljudi napisali knjige kao što je „Oboreni Bog“ kada su se okrenuli od komunizma. Leviatan je izdahnuo. Da li je taj Leviatan bio sam Bog ili Država, to je bio razorni slom vere. Prema istoimenoj knjizi „Sve je bilo večno dok nije prestalo“.

Ovo navodi na koristan način razmišljanja o „plavim“ i „crvenim“ etatistima, o levim autoritarnim režimima i svetovnim nacionalistima o kojima smo govorili ranije. Američka država je za njih zamena za Boga, i oni zaista ne mogu da zamisle svet bez nje. Bez obzira na to da li o tome razmišljaju iz perspektive „Konstitucije“ (konzervativni pristup) ili „naše demokratije“ (progresivni pristup), građanska religija SAD je njihova religija, naročito kada vera u Boga naglo bledi.

Dakle, oni ne mogu biti nepristrasno racionalni predviđajući da njihov Bog, Država, može doživeti neuspeh. Ovde mogu pomoći tri ideje.

• Prva ideja je Flatland. Ideja Flatlanda je da je to dvodimenzionalna ravan, i bića u Flatlandu ne mogu istinski da razumeju trodimenzionalne stvari. Oni vide sfere kao krugove koji počinju kao tačke, šire se do maksimalnog radijusa, a zatim se ponovo skupljaju.
• Druga ideja zasniva se na pretpostavci da je istorijsko vreme mnogo duže od ljudskog. Živimo na sićušnom delu velike istorijske krive, putanje koja nam se čini ravnom tokom meseci i godina, jer se istorijsko vreme (obično) kreće sporo.
• Treća ideja su one koje Tayler Kouen diplomatski naziva „ linearnim extrapolatorima, tipom predstavnika etablmenta koji veruju da se sve u suštini ostaje nepromenjeno. To je onaj tip ljudi koji sardonički primećuju: „O, u naše vreme je sve drugačije, zar ne?”, ne shvatajući (a) da citiraju ovu tvrdnju van konteksta i (b) da poricanje ove tvrdnje zvuči kao „ništa se nikada neće promeniti”, što je očigledno pogrešno.

Spojite ove ideje i počećete da dobijate uvid u model razmišljanja linearnih ekstrapolatora, plavih i crvenih etatista. Oni misle da će sve uvek ostati isto, da će se sve kretati istom brzinom.

Jedini ciklusi sa kojima su upoznati su kratki: ciklus disanja u trajanju od nekoliko sekundi, ciklus sna u trajanju od jednog dana i ciklus godišnjih doba u trajanju od jedne godine. Ali oni nisu upoznati ni sa jednim ciklusom koji izlazi iz okvira ljudskog života, jer obično iz istorije ne znaju ništa osim onoga na šta im establishment ukazuje.

Zato što ne razmišljaju o ciklusima, ne razmišljaju o krivama. Oni žive u nekoj vrsti Flatlandije, ali ona nije ravna u smislu dvodimenzionalnosti, već u smislu krive sa nultom izvodom. Ali, kao što je primetio Ray Dalio, u istorijskom smislu situacija ne može dugo ostati nepromenjena. Tako da plave i crvene etatiste očekuje grub šok. Ako govorimo u terminima Leviatana, oni zaista misle da njihov Bog, odnosno Država, u principu ne može umreti.

---

⁵⁰ U izvesnoj meri saosećam sa nekim Božjim ljudima, jer je misli i molitve teže pokvariti nego pravila i odredbe. Štaviše, kada se dogode tragedije, američki Božji ljudi teže pokazati veću dobročinstvenost, nego ljudi Države. Ovi potonji su skloni osećaju da se „daje u kancelariji”.

⁵¹ Zašto plave nazivaju „lažnim“ internacionalistima? Zato što njihovi odnosi sa drugim zemljama zapravo nisu odnosi ravnopravnih. Plavi iz nevladinih organizacija žele kućne ljubimce, a ne prijatelje. Predstavnici Državnog departmana žele da „saveznici“ stoje u redu po mrvice, a ne da odstupaju od scenarija. Plavi su malo diplomatsniji od karikaturalno-nacionalističkih crvenih, ali samo neznatno, a poslednjih godina su se primetno udaljili od Obamove višestruke pristupa, te sada promovišu sopstvenu jednostranu agendu. Vidi rad Alvareza ovde, ovde i ovde, objavljen krajem 2020. godine i prilično široko distribuiran.

⁵² Postoje još i uslovno religiozni plavi, Božji ljudi, ali oni ne pripadaju eliti.

⁵³ Na subredditu r/politiccompassmemes skraćuju ih na authleft i lbleft, prema tome.

⁵⁴ Takođe se ne odlikuju raznolikošću, uprkos tome koliko glasno viču o toj temi. Pogledajte techjournalismislessdiversethantech.com ili istraživanje Haidta posvećeno uverenim progresivistima, koje pokazuje da su ekstremno levi — gotovo svi beli.

⁵⁵ Ova strategija „skupa riba“ je deo odbrane. Pojedinačne ličnosti se mogu izdvojiti, ali grupu može istinski pobediti samo druga grupa.

⁵⁶ Ne predstavljaju se svi plavi u medijima, ali u prvom približnom’? svi mediji su plavi. Kako je utvrdio CPI, 96% političkih donacija novinara ide demokratima.

⁵⁷ Ne, Ukrajina ne ulazi u obzir Američki vojnici nisu uspeli da obuzdaju situaciju, uvukli su zemlju u novi konflikt sličan sirijskom i praktično su iskoristili Ukrajince kako bi iskrvarili Ruse u proxy ratu. Milion ukrajinskih izbeglica, njihova zemlja je razbijena u komadiće, hiljade poginulih, rastuće cene gasa u Evropi, radikalizovano rusko stanovništvo i pretnja Trećeg svetskog ili čak nuklearnog rata – to je jednostavno haos, a ne kompetentno obuzdavanje.

⁵⁸ Vidi takođe odeljak o „Kulturi“ kao trećoj sili uporedo sa Crkvom i Državom u knjizi Jakoba Burkhardta „Sila i sloboda“ iz sredine 1800-ih godina. To odgovara našoj koncepciji Mreže pre pojave Interneta.

⁵⁹ Gde će crveni Božji ljudi naći novo utočište? Pa, to za sada nije jasno, ali neki će se držati đavola kojeg bar poznaju, države u kojoj su odrasli, dok bi drugi mogli da se ulože u Bitcoin kako bi izabrali Benediktovu opciju i odbacili grešno društvo.

⁶⁰ Na jeziku političkog kompasa Rejganova era bila je sukob desničara i levičara, dok bi era rata Mreže i Države bila sukob vrha i dna.

⁶¹ Ponekad bukvalno, kao u slučaju gospodina Greama, Thiela i Moritza, redom. Paul Graham je bio naučnik u oblasti računarstva na Harvardu, Peter Thiel je pričao o tome kako je mogao postati službenik u Vrhovnom sudu, a Mike Moritz je bio novinar pre nego što je postao investitor u venture kapitalu.

⁶² Međutim, nisu sva proročanstva lažna. J. F. Kennedy je zaista poslao čoveka na Mesec pre 1969. godine. Ajnštajn je bio u pravu tvrdeći da se atomsku bombu može napraviti. Ilonu Musku je uspelo da pokrene višekratne rakete. Najbolja tehnološka proročanstva zasnovana su na fizičkoj izvodljivosti, a ne samo na ljudskoj veri.