Mreža države. 2. Istorija kao trajektorija.

Marksistička koncepcija klasne borbe bila je toliko uticajna da ljudi nisu shvatali: ponekad su ove revolucionarne klase pobedile i postale vladajuće klase. A zatim su, sa svoje strane, borile se protiv narednih revolucionarnih klasa.

Zapravo, to se dešavalo prilično često.

Ako želimo da izgradimo zajednicu startapa, razumevanje ove činjenice je veoma važno. Ako se značajno ne razlikujemo od establišmenta (ako nemamo „ponudu desetostruko većeg profita“, kako bi rekao neko ko se bavi ventur capital-om), nećemo moći da privlačimo građane.

Socijalna diferencijacija znači, u izvesnom smislu, biti revolucionaran. Ne nužno u smislu Pariskog Komune. To može biti moralna revolucionarnost u smislu preokretanja određenih pretpostavki koje društvo u celini smatra dobrima, ali za koje možemo pokazati putem pažljivog proučavanja istorije da su zapravo loše⁷⁵. Ova moralna inverzija je upravo moralna inovacija koja leži u osnovi zajednice startapa, i to nas neizbežno vodi ka sukobu levih i desnih.

2.8.1. Zašto uopšte diskutovati o levima i desnima?

Sačekajte. Zar ne možemo jednostavno koristiti tehnologiju bez politike ili koristiti tehnologiju da izbegnemo politiku? Nažalost, ne, jer je politika ljudi koji se ne slažu sa vama. Ako radite sa računarima, robotima ili čistom matematikom, nemate politiku. Ako se nalazimo u visoko organizovanom društvu, takođe nemamo politiku. Ali da bismo izgradili takvo visoko organizovano društvo od nule, moramo razmišljati o politici.

Drugim rečima, ako su osnivači startapa iz 2000-ih i 2010-ih morali da izađu iz okvira tehnologije i proučavaju biznis, onda osnivači zajednica startapa iz 2020-ih moraju prvo da prouče istoriju i politiku. Jer za formiranje nacije je neophodna teorija koja opisuje leve i desne.

Naša teorija počinje diskusijom o raskolu između predstavljanja o moralnom i tehnološkom progresu, analogijom između političkog i finansijskog arbitraže, tržištem za revolucionare – kako političke, tako i tehnološke – kao i konceptom startup zajednica kao načina da se ponovo ujedine moralni i tehnički progres.

Zatim, koristeći prostornu teoriju glasanja, razgovaraćemo o levima i desnima kao realnim konstruktima kako bismo izbegli prigovor da levi i desni zapravo ne postoje, i preciziraćemo naše zapažanje, napominjući da su to konstrukti koji su realni samo u određenom trenutku vremena.

Kasnije ćemo koristiti primere onoga što nazivamo levim, desnim i libertarijanskim ciklusima, u kontekstu kako državnih političkih pokreta, tako i kasnijih mrežno-centričnih tehnoloških startupova, kako bismo razjasnili kako se levi i desni menjaju tokom vremena.

Na kraju, razgovaraćemo o nekoliko konkretnih „prevrata“ u istoriji, kada su pobednički timovi menjali ideološku orijentaciju nakon pobede, i iznet ćemo stav o tome kako će izgledati sledeći prevrat.

2.8.2. Ujedinjenje tehnološkog i moralnog progresa

Pre nego što pređemo na sukob levih i desnih, napomenimo da će koncept pokretanja novog projekta sa moralnom, a ne sa tehnološkom inovacijom biti nepoznat mnogim osnivačima tehnoloških kompanija. Hajde prvo da se upoznamo sa njim.

Prvo, moramo razumeti iznenađujuću sličnost između osnivača startupova i političkih aktivista, između onih koji su fokusirani na tehnološke inovacije i onih koji su zainteresovani za moralno dobro. Progresivci sa početka veka smatrali su da je to isto: progres je bio istovremeno i tehnološki i moralni. Na primer, javna sanitarna zaštita je bila istovremeno i tehnološka inovacija i moralno dobro („čistoća je bila uz pobožnost“).

U poslednje vreme između tehnoloških i moralnih inovatora došlo je do neslaganja, jer američki establishment sada svoje ekonomske razornike smatra neprijateljima.⁷⁶ Kao što ćemo kasnije uvideti, ideja finansiranja predsednika startup zajednica širom sveta može ponovo spojiti tehnološki i moralni napredak. Ali šta tačno podrazumevamo pod „moralnim napretkom”?

2.8.2.1. Moralni napredak su moralne inovacije, to je moralna inverzija

Ako želite da obezbedite moralni, a ne samo tehnološki napredak, moraćete da uvedete nove moralne premisne koje će preokrenuti ono u šta su ljudi ranije verovali. Na taj način, moralna inovacija za jednog čoveka je moralna inverzija za drugog čoveka. Evo nekoliko konkretnih primera:

• pušenje je bilo prihvatljivo, sada se smatra „lošim”
• alkohol je bio „loš” u vreme prohibicije, sada je postao prihvatljiv
• profit je bio „loš” u komunizmu, sada je prihvatljiv
• fakultet se nekada smatrao samo prihvatljivim, ali je u posleratnom periodu postao „dobar”

Odmah na um padaju neka zapažanja:

1. Prvo, ovu listu možete produžiti sa mnoštvom drugih primera (izbegli smo najočiglednije). I verovatno razumete da je značajan deo današnjih javnih diskusija posvećen debatama o tome da li je X moralno dobro ili loše, obično bez sasvim direktnih izjava po tom pitanju.
2. Drugo, moralna inovacija ne mora potpuno da preokrene nešto sa „dobrog” na „loše”. Pažljivo prebacivanje sa „lošeg” na „prihvatljivo” ili sa „prihvatljivog” na „loše” može imati veoma važne posledice.
3. Treće, vidimo da moralni napredak nije tako jednostavan kao tehnološki. Moralni korak napred koji je ponudio komunizam – premisa da je „profit loš” – zapravo je bio užasan novitet koji je doveo do smrti desetina miliona ljudi i pogoršanja opšteg stanja u svetu. Nasuprot tome, moralne inovacije doba prosvetiteljstva bile su dobre, barem u smislu da su vodile ka tehnološkom razvoju.
4. Četvrto, poslednja tačka pokazuje netrivijalnost definisanja onoga što znači „moralno dobro“. Da li to znači deontološko ili konsekvencijalističko dobro? Odnosno, da li je ovaj moralni princip dobar u nekom apstraktnom smislu ili je dobar zato što daje merljivo dobre rezultate?⁷⁷
5. Peto, ako su moralne osnove nekog društva u celini ispravne, onda će većina predlaganih moralnih inovacija ili inverzija, budući da su generalno nametnute ljudima, samo pogoršati njihov položaj.

Sve je to istina, ali važno je nešto shvatiti. Ključna tačka za osnivača startap zajednice mora biti to da značajan deo ljudi želi moralni napredak. Baš kao što tehnološki inovator želi da stigne na Mars, veći deo društva želi da se oseća kao dobri ljudi koji se bore za neku veliku stvar. I ako im ne date taj razlog, oni će ga izmisliti i/ili početi da se bore jedni protiv drugih. (Primetite da sam Mars postaje moralni razlog ako se formuliše kroz „planetu B za čovečanstvo“ ili „istraživanje novog fronta“.)

Drugo, važno je razumeti da sfera moralnih inovacija može biti ograničena u slučaju dobrovoljnog učešća. Komunističke revolucije 20. veka bile su zlo ne samo zbog svojih ubojitih rezultata, već i zato što su sprovodile masovne eksperimente nad ljudima protiv njihove volje. One koji su želeli da odustanu ili odu, zaustavljali su berlinski zidovi i gvozdeni zavese. Ali zaboravljene američke „komunističke zajednice“ iz 1800-ih su generalno bile dobre, jer su tamo ostajali samo oni koji su želeli da učestvuju. Onaj kome se to nije dopadalo, mogao je da ode. Zato je otvoreni front tako važan: on daje prostor za moralne inovacije, ne pogađajući one koji se ne slažu sa eksperimentom.

Treće saznanje je da tehnološke inovacije podstiču moralne inovacije. Iako ljudska priroda ostaje otprilike konstantna, tehnologije se menjaju. Nove tehnologije uzrokuju pojavu novih moralnih principa ili preispitivanje starih. Razmotrimo pretpostavku da je „sloboda govora dobra“: 1776. godine to znači jedno, u eri visoko centralizovanih masovnih medija drugo, a u eri kada se sve svodi na digitalne simbole prenete putem interneta treće.

Sa tim je povezano još jedno saznanje: moralne inovacije podstiču tehnološke inovacije. Kada heliocentrični model više nije smatrao moralnim „zlim“, ljudi su mogli razviti preciznije zvezdane mape, koje su vremenom dovele do okeanske navigacije, satelita i svemirskih putovanja. I obrnuto, ako uvedete moralnu pretpostavku da je „digitalna centralizacija loša“, napredovaćete po onoj grani tehnološkog stabla koja počinje sa Bitcoinom.

I poslednja razmatranja: baš kao što većina pokušaja tehnoloških inovacija ne uspeva, ista sudbina čeka i većinu pokušaja moralnih inovacija. Međutim, ako se ovi neuspesi dešavaju u ograničenim okvirima konsenzusne startap zajednice, oni su prihvatljiviji kao cena moralnog napretka. I ako mislite da je društvo u mnogim aspektima sada postalo generalno loše, možda nije tako teško pronaći načine da ga poboljšate putem moralne inverzije.

2.8.2.2. Politički arbitraža i finansijska arbitraža

Moralna inverzija je oblik političke arbitraže. Niče je kritikovao hrišćanstvo zbog toga, ali je takođe morao priznati da je to funkcionisalo.⁷⁸ Zašto je to funkcionisalo? Jedan od stavova je da je „osuđivanje blagostanja i utešavanje patnje“ u suštini ista koncept kao i kupovina po niskoj ceni i prodaja po visokoj. Vi podržavate nešto kada je cena niska, i zauzimate „short“ poziciju kada je visoka.

Emocionalni naboj ovih pojmova je, naravno, veoma različit. Politički arbitraža, usmerena na podršku ljudima sa niskim statusom i napade na one koji imaju visok status, obično se formuliše kao moralni imperativ, dok se finansijska arbitraža, koja se sastoji u kupovini imovine niske vrednosti i prodaji imovine visoke vrednosti, obično prikazuje kao nepristrasan mehanizam za sticanje finansijskog kapitala. Ali setite se da ljudi ponekad zaista navode moralne argumente u korist kupovine jeftino i prodaje skupo („to pomaže tržištima da postanu efikasnija“). Na taj način, možete i okrenuti emocionalni naboj reči druge strane i razmišljati o „osuđivanju prosperiteta i utešavanju patnje“ kao o nepristrasnom mehanizmu sticanja političkog kapitala.

Postoji povezano sa tim zapažanje: koncept „kupuj jeftino, prodaj skupo“ podrazumeva da postoji mnogo različitih imovina na izboru i mnogo pravaca za arbitražu. Nasuprot tome, koncept „osuđivati prosperitet i utešavati patnju“ tiho podrazumeva samo jedan pravac: jaki protiv slabih. Međutim, postoji nekoliko pravaca primene moći. Na primer, osoba koja prikuplja milion dolara za humanitarne svrhe može biti ekonomski prosperitetna, ali istovremeno socijalno slaba u poređenju sa novinarom establishmenta koji odlučuje da ga osudi zbog njegovih tvitova. Dakle, sposobnost da se odredi ko tačno „prosperira“, a ko „pati“, sama po sebi se ispostavlja kao oblik moći. Onaj ko može da izabere koga nazvati „prosperitetnim“, ko može da izabere pravac političke arbitraže, može nastaviti da uništava „prosperitet“, dok sam ostaje sasvim prosperitetan. A to znači da koncept „osuđivanja prosperiteta i utešavanja onih koji pate“ takođe može biti mehanizam održavanja političkog kapitala.

Objedinivši sva ova razmatranja, možemo početi da većinu moralnih formulacija koje kruže u vazduhu svrstavamo u svojevrsnu političku arbitražu, što će nam omogućiti da o tome razmišljamo racionalnije. Politička arbitraža podrazumeva podršku frakciji koja je danas politički slabija nego što bi mogla ili trebalo da bude. Rani pristalica, koji rizikuje sopstveni politički kapital kako bi svojoj frakciji dao pravedniji uticaj, takođe će moći da dobije deo te moći ako ona zaista i nastupi.

Vredi razmisliti o statusu koji su dobili očevi osnivači, prvi boljševici, Maoovi komunisti koji su pobedili u građanskom ratu, borci za građanska prava ili istočnoevropski disidenti nakon pada Sovjeta. Sve ove veoma različite grupe društvenih revolucionara preduzele su značajan statusni rizik — i nakon revolucije su dobile značajne statusne nagrade.

2.8.2.3. Tržište za revolucionare

Čim uvidimo podudarnost između finansijske i političke arbitraže, razumećemo da postoji tržište za revolucionare.

Danas postoje dva tipa revolucionara: tehnološki i politički. I postoje dva tipa pristalica ovih revolucionara: venčer kapitalisti i filantropi. Sponzori traže osnivače, ambiciozne lidere novih tehnoloških kompanija i novih političkih pokreta. I to je tržište za revolucionare.

Koristeći ovaj pristup, možemo uporediti tehnološki ekosistem sa političkim. Možemo povući analogiju između osnivača tehnoloških kompanija i političkih aktivista, venčer kapitalista i političkih filantropa, tehnoloških trendova i društvenih pokreta, škole startapa YC i foruma slobode u Oslu, „Vodiča za brzi rast“ i „Lepog problema“, startapa i nevladinih organizacija, velikih kompanija i vladinih institucija, Crunchbase i CharityNavigator, i tako dalje.

Baš kao što postoji čitav ekosistem za pronalaženje i podršku osnivačima tehnoloških kompanija, postoji sličan ekosistem i za političke aktiviste. Naravno, sve to nije toliko otvorenije. Između političkih filantropa i njihovih mladih proteža ne postoje ugovori o uslovima, nema „izlaza“ u milijardama dolara, i obično ne viđamo da se politički aktivisti hvale svojim finansiranjem na isti način na koji osnivači tehnoloških kompanija govore o svojim investitorima. Zapravo, putevi finansiranja su često čak i namerno skriveni kako bi se sprečila istraživanja opozicije.

Proces prelaska sa jednog revolucionara sa briljantnom idejom na malu grupu sa skromnim finansiranjem, a zatim na masovni pokret, sličan je putu tehnološkog startapa. I kraj može biti još ambiciozniji; ako će vodeći osnivači tehnoloških kompanija na kraju upravljati javnim kompanijama kao što su Google i Facebook, vodeći politički aktivisti će na kraju upravljati zemljama kao što su Mjanmar i Mađarska.⁷⁹ „Javljanje“ se odvija drugačije.

Pogledajmo još jednom karijere tako različitih političkih aktivista kao što su Aung San Suu Kyi, Viktor Orban, Vaclav Havel, Hamid Karzai, Ahmad Chalabi, Joshua Wong, Liu Xiaobo i slični njima. Svi oni se uklapaju u naš model. Zapadni resursi su im pomagali da dođu do vlasti i izgrade prozapadne vlade u svom regionu. To ne znači da su takvi politički aktivisti uvek pobeđivali (Wong i Xiaobo nisu uspeli), ili da su se dobro snašli na dužnosti (Karzai i Chalabi nisu uspeli), ili da su čak ostali na strani Zapada na neodređeno vreme (Su Kyi i Orban nisu postali). Ali ako pratite karijeru svakoga od njih, videćete nešto poput tog epizoda, kada je Soros finansirao Orbana, i obojica su zajednički nastupali kao revolucionarna sila protiv Sovjeta. U tom trenutku Soros je bio filantrop, a Orban njegov proteže, baš kao što bi ventur kapitalista mogao podržati ambicioznog mladog startapera. To je klasičan primer kako pristalice traže lidere na tržištu revolucionara.

2.8.2.4. Startap zajednice ponovo spajaju tehnološki i moralni progres

Misao da su sve te različite političke revolucije slične startapima koje podržava ventur kapital može delovati iznenađujuće, pa čak i uznemirujuće. Ali revolucije je teško pokrenuti, pa se sponzor često ispostavlja kao velika sila. Na primer, Francuzi su odigrali odlučujuću ulogu u Američkoj revoluciji.

Koliko je to relevantno za nas? Startap zajednica ponovo spaja koncepte tehnološke i političke revolucije, objedinjuje dva različita vida progresa i otvara novi put ka moći. Jer sada i osnivač tehnološke kompanije i politički aktivista mogu proglasiti sebe predsednicima startap zajednice.

Sponzori mogu finansirati startap zajednice koristeći mehanizme stvorene za tehnološke startape, otvoreno, sa jasnim ugovorima i uz saglasnost svih građana. Ali oni takođe mogu postići moralne inovacije ka kojima teže politički revolucionari. I ako se ove startap zajednice grade na frontu, bilo da je digitalni ili fizički, tada se moralne inovacije više ne nameću odozgo nadole, već ih odozdo nagore prihvataju ljudi koji su odlučili da uđu u zajednicu. To daje ambicioznim mladim političkim reformatorima pouzdaniji način za postizanje svojih ciljeva.

Ukratko: ako smo ranije videli kako osnivač tehnološke kompanije stvara startap da bi postigao ekonomske promene, a politički aktivista stvara društveni pokret da bi postigao moralne promene, u budućnosti ćemo moći videti kako startap zajednice, koje opisujemo u ovom radu, kombinuju aspekte oba.

2.8.3. Dve ideologije

2.8.3.1. Prostorna teorija glasanja

Sada ćemo se vratiti na leve i desne.

Najjednostavniji pristup je govoriti o levima i desnima kao da su to stalne kategorije; čućete to kada ljudi govore o „levima“ i „desnima“ kao o grupama.

Pristup drugog reda je osporiti ovu dihotomiju. Ljudi primećuju (i potpuno ispravno!), da dolazi do permutacija, da dihotomizacija levih i desnih ne odražava u potpunosti⁸⁰ političko ponašanje, da mase nisu toliko ideološki dosledne kao elite, da se kategorije menjaju tokom vremena i tako dalje.

Pristup trećeg reda sastoji se u priznavanju ove složenosti, ali korišćenju prostrane teorije glasanja, koja nam omogućava da situaciju procenimo kvantitativno. Kao što možemo videti, prostorna teorija glasanja nam omogućava da analiziramo sve: od glasova u Kongresu do odluka Vrhovnog suda i uredničkih članaka u novinama. Nakon sprovođenja takve analize, videćemo da će prva glavna komponenta prostornog rasporeda glasova zaista odgovarati spektru levih/desnih.

Pristup četvrtog reda je da se primeti da se ova osa (sasvim stvarna!) zapravo rotira tokom vremena. Radi se više o relativnom plemenskom pozicioniranju (glasanje za članove istog političkog plemena), nego o apsolutnom ideološkom pozicioniranju (glasanje za stalnu ideološku poziciju). Revolucionarna taktika dovodi do toga da jedno pleme pre ili kasnije preuzme vlast, a taktika vladajuće klase pre ili kasnije neće pomoći da se odbrani vlast koju drži drugo pleme, stoga će se „levi“ i „desni“ u istorijskim razmerama postepeno menjati, čak i ako nazivi plemena ostanu isti.

2.8.3.2. Sukobi stvaraju frakcije

Pošto je iz ugla teorije igara optimalna taktika formiranja koalicija, stalno se javljaju dve frakcije. Stvar je u tome da ako se u borbi za bilo koji deficitarni resurs jedna grupa okupi oko sebe saveznike, a druga ne, onda prva grupa ima tendenciju da pobedi.

To je fundamentalni razlog zašto su ljudi skloni da se udružuju u dve frakcije koje se bore jedna protiv druge za oskudne resurse, sve dok jedna ne pobedi. Pobednička ekipa uživa u kratkom mednom mesecu, nakon čega se obično ponovo raspada unutar sebe na levi i desni levi, i bitka počinje iznova. Nakon Francuske revolucije, levi i desni su se prvi put pojavili pod ovim imenima. Nakon Drugog svetskog rata, nekada saveznici SAD i SSSR su ušli u hladni rat. A nakon završetka Hladnog rata, pobednička frakcija SAD je pretrpela unutrašnju hiperpolarizaciju. Snažan lider može na neko vreme sprečiti da se ovo dogodi, ali raspad pobedničke strane na levi i desni su skoro zakon društvene fizike.

2.8.3.3. Levi i desni kao privremena taktika, a ne stalne klase

Nazive dve taktike koje se javljaju u ovim bitkama možemo pratiti od vremena Francuske revolucije⁸¹ — levi i desni — ali oni su skoro kao magnetni sever i jug, kao jin i jang, očigledno kodirani u našoj prirodi.

Leva taktika sastoji se u delegitimisanju postojećeg poretka, dokazivanju njegove nepravednosti i težnji ka redistribuciji oskudnih resursa (moći, novca, statusa, zemlje), dok se desna taktika sastoji u tvrdnji da je trenutni poredak pravedan, da levi izazivaju haos i da će posledični konflikt uništiti oskudan resurs, umesto da ga samo redistribuira.

Možemo zamisliti okolnosti u kojima će desni stav biti pravedan, i kada će levi biti takav. Ključni koncept je u tome da su, u istorijskoj razmeri, levi i desni privremene taktike, a ne definišuće karakteristike plemena. Na primer, protestanti su prvobitno, u vreme Martina Lutera, koristili levu taktiku prema katoličkoj crkvi. Zatim, stotinama godina kasnije, američki potomci tih revolucionara – protestantski establišment, WASP – koristili su desnu taktiku kako bi zaštitili svoj položaj vladajuće klase. Kao što ćemo videti, u istoriji se dešava mnoštvo takvih preokreta, kada određeno pleme koristi levu taktiku u jednom istorijskom periodu, a njegovi kulturni potomci koriste desnu taktiku u drugom.

Kakvi su obrasci korišćenja leve ili desne taktike od strane nekog plemena? Pleme koje se brani (vladajući sloj) koristi desnu taktiku, a pleme koje napada (revolucionarni sloj) koristi levu taktiku. Pošto institucionalni branitelji imaju tendenciju da pobeđuju, svaki pojedinačni član revolucionarnog sloja oseća se kao gubitnik. Ali pošto institucionalni branitelji moraju neprestano da se bore protiv masa revolucionara kako bi zadržali svoju poziciju, vladajući sloj se oseća ranjivim.

Uprkos velikim pobedama, kada plemenu koje koristi desnu ili levu taktiku uspe na kratak vremenski period da očisti polje od svojih neprijatelja, obično se ubrzo pojavi novo pleme koje se nalazi levo ili desno od pobednika, i bitka počinje iznova. Hoćemo li ikada moći da izađemo iz ovog ciklusa sukoba oko oskudnih resursa?

2.8.3.4. Front ublažava frakcionu borbu

Ključna reč ovde je oskudnost. Sve se menja kada se otvori front, kada se pojavi nova oblast nepopunjenog prostora, gde resursi iznenada postaju manje oskudni. Ovde ima manje neizbežnih sporova, jer ugnjetavani sloj može da bira: borbu ili bekstvo, glas ili izlazak. Potencijalnim revolucionarima više nije neophodno da koriste levu taktiku kako bi oborili vladajući sloj, što bi dovelo do odmazde sa strane desnih. Umesto toga, ako im se ne dopada trenutni poredak, oni mogu otići na front kako bi pokazali da je njihov put bolji, ili će doživeti neuspeh, kao što se dešava mnogim startapima.

Front znači da su revolucionari istovremeno manje praktično otežani na putu ka reformama (jer vladajući sloj ne može da im spreči odlazak na front i odlazak nezadovoljnih građana sa sobom), ali su takođe i etički više ograničeni (jer revolucionar ne može jednostavno da nameće željene reforme dekretima, već umesto toga mora dobiti izričito pristanak, ubeđujući ljude da prihvate njegovu jurisdikciju).

Međutim, to su razumni kompromisi. Dakle, iako front nije panaceja, on se barem ispostavlja kao sigurnosni ventil. Evo zašto je otvaranje fronta može biti najvažniji metapolički korak koji smo u stanju da preduzmemo radi smanjenja političkog konflikta.

2.8.3.5. Dva duha u više tela

Govorili smo o levima i desima kao o taktikama. Takođe se to može predstaviti kao život dva duha u različitim telima. U bilo kojoj populaciji u bilo kom trenutku, jedna supopulacija će biti opsednuta duhom levinjenja, a druga duhom desinjenja.

Levi i desni u tom smislu su skoro slični duhovima koji lepršaju od domaćina do domaćina, istovremeno zauzimajući umove miliona ljudi, koordinišući grupe jedna protiv druge. I kada počnemo da proučavamo istoriju religija ili političkih pokreta, postaje vidljivo da svi imaju „levu metodu“ za revolucionarni napad i „desnu metodu“ za odbranu vladajuće klase.

Zašto onda ljudi često diskutuju o levima i desima kao da su to stalne klase, a ne privremene taktike?

Jedan od odgovora može se naći po analogiji sa tehnološkim startapima. Baš kao što startap želi da što duže pokušava da deluje „revolucionarno“, a velika kompanija želi što duže da deluje „dominantno“, tako je i revolucionarnim levima potrebno vreme da priznaju da su postali vladajuća klasa, a ni onome ko sebe shvata kao člana vladajuće klase ne dopada se odmah da shvati da je zapravo izgubio moć. Paradoksalno, ali oba takva priznanja demorališu. Očigledno je da za bivšeg člana vladajuće klase priznanje da je njihova klasa potpuno izgubila — udar na moralni duh. Ali priznanje pobede od strane bivšeg revolucionara takođe dovodi do toga da njegovi jedra više ne hvataju vetar revolucije, i on gubi svoje moralno opravdanje.

Drugi razlog je u tome što tranzicija, po pravilu, teče postepeno i vidljiva je samo u istorijskom razmaku. Dakle, govoriti o „levima“ ili „desnima“ u određenom periodu je sasvim razumno. Međutim, danas prolazimo kroz period restrukturiranja, kada je prebacivanje između ovih taktika primetnije.

2.8.3.6. Moje levo je tvoje desno

Imajte na umu da mi ne zauzimamo nikakav stav u vezi toga da li su leve ili desne strategije objektivno „dobre“. U našem modelu to je samo taktika koju koriste sukobljena plemena iz dve različite društvene mreže. Revolucionarno pleme koristi levu taktiku, a vladajuće pleme koristi desnu taktiku. Ali ako pleme koje koristi levu taktiku počne da pobeđuje, ono počinje da koristi desnu taktiku kako bi zaštitilo svoje pobede, i obrnuto.

Kao analogiju, pogledajmo ovu gifku sa dva magneta. Oni se odbijaju i završavaju u ogledalnom položaju. Sa levima i desnima je slično: moje levo je tvoje desno. Šta god jedna strana izabere, druga će morati da primeni ogledalnu taktiku.

https://imgur.com/tRToZaC

Amerikanci su ovo videli u režimu ubrzanog snimka tokom COVID-a. Prvo su republikanci bili zabrinuti zbog virusa, dok su demokrate nazivali ljude rasistima zato što su obratili pažnju na njega. Zatim, čim je Tramp počeo da govori da virus nije ozbiljan, pozicije su se promenile: demokrate su pozvale na lokdaune i sprovodile ih, dok su se republikanci borili protiv njih sa libertarijanskih pozicija. Potom je Tramp ponovo prešao na podršku vakcinaciji, dok su Biden, Harris i drugi demokrate izjavili da neće verovati Trampovim neproverenim vakcinama. Zatim se pojavila vakcina (ona ista koja je administraciji Trampa razvijena brzinom svetlosti!), i mnogi demokrate su se iznenada ispostavili kao pristalice uvođenja onoga čega su nekada želeli da izbegnu, dok su mnogi republikanci sada to ismevali kao nepodnošljivo narušavanje slobode.

Naravno, sva ta kolebanja se mogu racionalizovati. Oni koji to rade obično se pozivaju na Kejnsa: „Kada se činjenice promene, ja menjam svoje mišljenje, a šta vi radite, gospodine?“ Može se reći, na primer, da su SAD prvo bile previše apatične prema Covid-19, a zatim previše oštro reagovale. Čvrsti pristalice partijske linije, nesumnjivo, mogu dati logična objašnjenja uočenom redosledu događaja.

Ali haјde da na trenutak zaboravimo na ove detalje i fokusiramo se na promene stavova. Koju god poziciju jedna grupa zauzimala, druga je radila suprotno. Objašnjenje koje odgovara Okkovom brijaču jeste da je to bilo jednostavno odbijanje magneta i borba frakcija. Proglašeni ideali bili su samo maska plemenskih interesa. To je u skladu sa modelom u kojem se desničari i levičari vremenom menjaju mesta, jer sada već u realnom vremenu vidimo kako se te promene dešavaju. U takvom periodu konflikt ima više plemenski karakter („demokrate protiv republikanaca“) nego ideološki („levičari protiv desničara“).

Dakle, sumiramo: (a) levo i desno su merljivi fenomeni koje možemo videti pomoću prostorne teorije glasanja, (b) osa levo/desno je stvarna, ali se vremenom okreće, (c) ovi koncepti su drevni i neiskorenjivi, možda uporedivi sa jin/jang ili magnetnim severom/jugom, (d) oni su komplementarni par taktika za pristup ograničenim resursima, (e) ako jedna grupa koristi levu taktiku, druga je skoro primorana da zauzme desnu taktiku kao odgovor, i obrnuto, (f) front ublažava političko sukobljanje levičara i desničara, jer su na frontu konflikti oko oskudnih resursa manje izraženi, (g) možemo misliti o levičarskoj taktici kao o revolucionarnoj, a o desničarskoj kao o taktici vladajuće klase i (z) u istorijskoj vremenskoj skali taktike stalno menjaju svoje nosioce.

Hajde sada da produbimo ovaj poslednji trenutak, možda najmanje očigledan, a to je koncept prema kojem duhovi levice i desnice menjaju svoje nosioce u istorijskoj vremenskoj skali. Počnimo naše istraživanje predstavljanjem ciklus levice, desnice i libertarijanaca.

2.8.4. Tri ciklusa

2.8.4.1. Levi ciklus

Levi ciklus je priča o tome kako revolucionarna klasa postaje vladajuća klasa.

Razmislite o sledećim pojmovima: hrišćanski kralj, protestantski establišment, republikanski konzervativac, sovjetski nacionalista, preduzetnik iz KPK ili kapitalista iz pokreta Buđenja. Svaki od ovih složenih termina je sinteza pojma koji su nekada bili povezani sa levičarskim konceptima i pojma povezanog sa desničarskim.

Ovaj prefiks je važan: nekada povezivan sa levim idejama. U jednom trenutku hrišćani su predvodili revolucionarni pokret protiv Rimskog carstva, protestanti su predvodili decentralistički pokret protiv katoličke crkve, republikanci su predvodili abolicionistički pokret protiv Juga, Sovjeti su predvodili internacionalistički pokret protiv nacionalističkog Belog pokreta, KPK je predvodila komunistički pokret protiv kapitalista, a Probudjeni su predvodili kritički pokret protiv američkih institucija.

Ali zatim su stekli moć, a sa njom su se pojavile i nove navike. Revolucionarni levi, koji su opravdavali dolazak na vlast, delimično su se transformisali u institucionalne desne, koji su opravdavali primenu moći. Po svojoj prirodi, revolucionarna grupa primenjuje levu taktiku da bi došla do moći, ali čim pobedi, otkriva da mora koristiti desnu taktiku kako bi očuvala moć protiv nove generacije levih pobunjenika. Lenjin je obećavao zemlju, mir i hleb — a zatim je Trocki brzo organizovao Crvenu armiju. Na taj način je levi revolucionar ponovo stvorio desnu hijerarhiju.

Može se ovo formulisati u vidu priče: grupa revolucionara vođena manifestom borila bi se protiv tiranina i došla do vlasti – samo da bi neki lik poput Staljina kompromitovao revoluciju, preuzeo uzde vlasti i postao novi tiranin. Protiv njegovog poretka biće potreban novi manifest i nova revolucija. Većinu opisanog dinamike odražava izvanredan kratki film „Večera za nekolicinu”⁸².

Ako uzmemo perspektivu od 1000 godina, to je dug ciklus koji počinje time što hrišćanski revolucionari do 476. godine n.e. ruše Zapadno rimsko carstvo, što dovodi do nastanka vladajuće Katoličke crkve i Svetog rimskog carstva, a zatim (više od 1000 godina kasnije!) vidimo kako Martin Luther 1517. godine n.e. kači svojih Devedeset pet teza na Wittenbergську crkvu – kao novi manifest koji rađa potpuno novu generaciju protestantskih revolucionara.

Postoji li ikakva alternativa ovom ciklusu, gde na kraju revolucije na vlast dolazi nova vladajuća klasa? Pa, ako revolucija ne dovodi do nekog poretka, dobija se nešto više slično scenariju Pol Pota ili Stele sedam ubistava, gde se „revolucija” održava beskrajnim ubistvima. Nešto slično je možda i označilo slom civilizacija prošlosti.

Dakle, neki red post-revolucionarni poredak je poželjniji. To nas vraća na međusobno prožimanje levog i desnog: hrišćanskim kraljevima, protestantskom establišmentu, republikanskim konzervativcima, sovjetskim nacionalistima, preduzetnicima iz KPK i probuđenim kapitalistima. Svaki od njih opravdava novu vladajuću klasu, novi poredak pomoću jezika revolucionarne klase.

Primetićemo da svaka od ovih mešavina nema tačno jednake uddele revolucije i tradicije. Ali sam ovaj model se u istoriji ponavlja nebrojeno puta. Uspešna revolucionarna klasa postaje institucionalna klasa, zatim dolazi do regroupiranja, i nova institucionalna klasa se suočava sa novom revolucionarnom klasom.⁸³

2.8.4.2. Desni ciklus

Desni ciklus je priča sadržana u poznatoj izreci: jaki ljudi stvaraju dobra vremena, dobra vremena stvaraju slabe ljude, slabi ljudi stvaraju teška vremena, a teška vremena stvaraju jake ljude. Evo vizuelno:

Ovaj ciklus počinje s desna i okreće se ulevo. Ako bismo ga opisali kao priču, ona bi počela usponom male grupe Spartanaca koji se pridržavaju strogih moralnih načela. Oni se rađaju na granicama imperije, kao neka barbarska vođa sa snažnim osećajem grupnog duha – ono što bi Ibn Haldun nazvao asabijom. Zatim kreću u pokret i počinju da osvajaju svet. Njihova neukrotiva volja prožima na izlaze propalu imperiju koja ih okružuje. Na kraju postižu potpunu pobedu. Jaki ljudi stvaraju dobra vremena.

Ali kako rastu, oni više ne mogu sve raditi na poverenju, pa stoga moraju početi uvoditi poreze i procedure. A bogatstvo koje su stvorili počinje privlačiti lenje parazite, ljude koji žele da se pridruže nečemu velikom, umesto da sami izgrade nešto veliko. A u njihovim posedima nalazi se mnoštvo ljudi koje su upravo osvojili, koji ne dele njihove vrednosti i uz to ne vole previše kada ih osvajaju. Niko ne želi da radi tako vredno ili da bude tako nemilosrdan kao ta grupa osnivača, s obzirom na to kakva se bogatstva nalaze pod nogama, pa se oni zabavljaju i zauzeti su svađama međusobno oko trivijalnosti. Dakle, dobra vremena stvaraju slabe ljude.

Na kraju, ova birokratska, rascjepkana, dekadentna imperija pada u ruke nove bande Spartanaca spolja. I tako slabi ljudi stvaraju teška vremena i, zauzvrat, postaju plen jakih ljudi.

2.8.4.3. Libertarijanski ciklus

Libertarijanski ciklus je priča o tome kako libertarijanac, koji je stvorio svoju kompaniju, ponovo stvara državu.

Prvo što libertarijanac uradi jeste da napusti gušeću birokratiju velike kompanije kako bi osnovao svoju sopstvenu. Većina takvih usamljenika odmah doživi neuspeh, ali zahvaljujući superiornosti u manevrisanju i visokoj motivaciji u radu, osnivač kompanije može zaraditi dovoljno novca da zaposli nekoga. U prvim danima, najvažnija veličina je brzina razvoja. Svaka osoba mora biti nezamenljiva.

Na kraju, u slučaju uspeha, kompanija počinje da dobija određenu strukturu. Konzervativizam preuzima primat. Pošto biznis neprestano raste, osnivač dodaje jasnu strukturu, definiše putanje karijere i stabilnu hijerarhiju. Sada najvažnija veličina postaje „bus number“ – maksimalan broj ljudi koje autobus može da pregazi, a da kompanija nastavi da radi. Odjednom, svaka osoba sada mora postati zamenljiva.

To podseća na prelaz sa jednocelija na višecelija. Osnivač mora da investira u birokratiju koja dehumanizuje kompaniju i pretvara svakog zaposlenog u zamenljivi deo. U suprotnom, jedna osoba može da ode i kompanija će se raspasti.

Otprilike u ovo vreme u kompaniju počinju da prodiru paraziti. Oni ne žele da rizikuju sopstveni mali ili čak kućni biznis. Oni žele mnogo pogodnosti, visoke plate, nisko radno opterećenje i minimalan rad uz maksimalan prinos. Oni zapravo nisu orijentisani na pravdu; kompanija je samo posao, a oni od nje uzimaju rentu. Zamenljivost ih čak i privlači! Oni znaju da ne moraju da preuzimaju odgovornost, da ne snose individualnu odgovornost za uspeh ili neuspeh poslovanja. Sistem će ih podržati. Takvo ponašanje je za njih racionalno, ali se ono prerasta u privilegovanost i na kraju dovodi do sloma poslovnog modela kompanije, iako to može potrajati veoma dugo.

Na kraju, neki zaposleni, čija je inicijativa potisnuta, odlučuje da izađe iz otupujuće birokratije i osnuje sopstvenu kompaniju na libertarijanskim principima, što pokreće ciklus iznova. Prema spiralnoj teoriji istorije, sav progres se odvija po Z osi: čovek stvara kompanije, skalira birokratiju kako bi joj pomogao da se razvija, a nakon toga vidi kako birokratija preuzima moć i podstiče najbolje da odu. Tako libertarijanac-osnivač ponovo stvara državu.

2.8.4.4. Jedinstveni ciklus

Sve navedeno se može povezati u teoriju jedinstvenog ciklusa.

• Levi ciklus počinje sa grupom revolucionarnih levičara, koji zatim postaju institucionalni desničari.
• Desni ciklus počinje sa grupom odlučnih desničara, koji zatim postaju dekadentni levičari.
• Libertarijanski ciklus počinje sa grupom ideoloških libertarijanaca, koji na kraju grade birokratsku državu.

Ako se ovo spoji, dobijamo revolucionarne, odlučne ideologe (sumiramo levičare/desničare/libertarijance), čija slavna pobeda završava institucionalnim, birokratskim propadanjem (sumiramo levičarski/desničarski/libertarijanski ciklus).

Većina ljudi nije dovoljno proučavala istoriju da bi imala predstavu o cikličnosti u vremenskom periodu od stotinu godina ili dužem. Ali mnogi ljudi su upoznati sa životnim ciklusom uspešnih tehnoloških startapa koji pokazuju takvo ponašanje tokom 10 godina. To je najduži eksperiment koji možemo ponavljati više puta tokom ljudskog života. I, srećom, rezultati su široko svedočeni.

To jest, u našem životu smo videli mnogo primera kako startap ruši dominantnu kompaniju⁸⁴ pomoću nepredvidive taktike, sam postaje aktivni igrač, a zatim koristi taktiku dominantne kompanije da se odbrani od novog talasa startapa koji se protiv njega usmeravaju.

Takođe smo svojim očima uvideli da uspešan tehnološki startap obično predstavlja spoj levog i desnog. On ima leve aspekte misionarskog žara, kritike postojećeg poretka, želje da nešto promeni, neformalne odeće i stila, prvobitno ravne organizacione strukture i revolucionarnih ambicija. Ali on takođe ima i desne aspekte hijerarhije, liderstva, kapitalizma, odgovornosti i ugovornog poretka. Ako imate samo jedno bez drugog, nećete moći da izgradite značajnu kompaniju. Desno bez levog je u najboljem slučaju Papirna kompanija Dandera i Miflina⁸⁵; levo bez desnog je idealistička kooperativa koja nikada neće pustiti proizvod u rad.

Na kraju, takođe smo videli da, kao i većina revolucija, većina startapa doživljava neuspeh. Neuspešni startapi ne preuzimaju dovoljno veliki deo novčanog tržišta, a neuspešne revolucije ne preuzimaju dovoljno veliki deo političkog tržišta pristalica. Ali oni startapi koji će postici uspeh, moraće da se bore i protiv startapa i čak protiv većih kompanija, sve dok sami ne postanu globalni Golijat (što se retko dešava!).

Na taj način, teorija jedinstvenog ciklusa opisuje ciklus centralizacije, decentralizacije i re-centralizacije. Revolucionarni, odlučni ideolozi se odvajaju od establišmenta, a zatim – ako im to uspe – stvaraju džinsku centralizovanu imperiju koja kasnije degeneriše i rađa sledeću grupu revolucionarnih, odlučnih ideologa.

2.8.4.5. Novi šef: nije potpuno isti kao stari

Koncept koji smo opisali nije marksizam⁸⁶, jer u njemu nema ideje grupa koje menjaju stranu sa leve na desnu i obrnuto. Marksista tiho predviđa samo jedan prelaz, kada „siromašni“ pobede „bogate“, proglase neizbežnu eru komunizma, i tu se sve završava. U njihovoj teoriji istorije nema cikličnosti. To je jednostrano uspon ka utopiji.

Teorija jedinstvenog ciklusa više liči na radnju dela „Životinjska farma„, gde je „novi šef isti kao stari šef“, Ničeov koncept o religijama gospodara, odlomak iz Duronovih „Lekcija istorije“ o srčanim ritmovima ekonomije ili model konačnih automata Skota Aleksandera.⁸⁷ Svaki od ovih narativa priča priču o cikličnosti; Orvelova knjiga posvećena je cikličnosti elite („novi šef je isti kao stari šef“), kod Durana je poglavlje posvećeno ekonomskoj cikličnosti, a Aleksanderov post se tiče kulturne cikličnosti.

Ali teorija jedinstvenog ciklusa uopšte ne govori o baš idealnom ciklusu — novi šef može biti mnogo bolji ili gori od starog, ne može biti potpuno isti. To je najbliže spiralnoj teoriji istorije, jer se ne vraćamo nužno na isto mesto na Z-osi. Mnoge od ovih revolucija mogu zapravo pogoršati položaj svih, predstavljajući pomak unazad na Z-osi, baš kao što mnogi startapi propadaju. Međutim, s vremena na vreme događaju se odlučujuće revolucije — obično u nekom smislu otvarajuće nove granice — koje guraju čovečanstvo napred na Z-osi i menjaju svet na bolje.

2.8.4.6. Pobeda u svetom ratu

Jedan od načina razmišljanja o teoriji jedinstvenog ciklusa je da objedinimo našu teoriju levog kao taktike revolucionarnog klase i desnog kao taktike vladajuće klase. Za pobedu, lideru su potrebna oba aspekta. Levo daje sveto opravdanje za vođenje rata, desno daje snagu za pobedu u bitci, i zajedno oni omogućavaju tom lideru da vodi sveti rat. Uzmimo dva primera:

• Mao je bio komunist, ali je takođe u potpunosti bio „snažan čovek“, stvoren od strane „teških vremena“. U njemu je postojala ta desna nemilosrdnost, i za razliku od stereotipnog veganskog pacifiste iz libertarijanskih levih, njegovi ljudi su bili spremni da primenjuju smrtnu kaznu za bilo koji zločin, stvaran ili izmišljen. Bez određenog dela te desne fizičke moći, on ne bi mogao da pobedi nacionaliste koji su mu se protivili, a koji su bili spremni da koriste vojnu silu.⁸⁸
• I obrnuto, ako se setimo Poljaka i Estonaca koji su se pobunili protiv Sovjetskog Saveza 1980-ih godina, oni nisu samo iznosili tradicionalno desne argumente u korist kapitalizma, nacionalizma i tradicionalne religije, već su takođe iznosili leve argumente u korist demokratije i slobode govora. Bez nekog dela tog tradicionalno levog humanizma, oni ne bi pobedili Sovjetski Savez, koji je tvrdio da poseduje još veću svetost.

Stvar je u tome da je u svakom svetom ratu levo reč, a desno mač. To su sveštenik i ratnik, i potrebni su vam oba.

Levi programiraju umove. Sveštenici i novinari, naučni krugovi i masovni mediji ulivaju ratnicima osećaj pravednog cilja. Oni takođe opravdavaju konflikt pred brojnim svedocima, ubeđujući ih da ili ne intervenišu, ili stanu na stranu ratnika. U ovoj koncepciji levog, sveštenici prenose revolucionarni žar koji opravdava rat protiv neprijateljskog poretka, blagoslove ga, posvećuju ga, govore da je to neophodno i vrludno, motivišu ratnike, podižu im moral i pretvaraju ih u nosioce velike misije, sposobne da pobede bilo kog plaćenika.

Desni pružaju resurse. Oni dovode same ratnike, poljoprivrednike i rudare, inženjere i lokomotive, sirovu fizičku snagu, neophodnu hijerarhiju, neophodnu štedljivost, dobit i gubitak, odlučnost i organizovanost, surove istine neophodne za održavanje pokreta, što dopunjuje moralne pretpostavke koje su pokrenule pokret, vrh šiba koji vodi ovaj sveti rat.

Zašto su za pobedu potrebni i desni i levi? Ako ovo nije rat robota (vratićemo se tome kasnije), potrebni su nam borci visokog moralnog duha, stoga nam je očigledno potreban desni komponent, kako smo ga definisali. Ali manje je očigledno to da se i bez leve komponente ne može pobediti, jer će moralni duh plaćenika nestati mnogo ranije nego moralni duh revnosnih slugobranika misije.

Malo ćemo se zadržati na tome što desni često potcenjuju sve što ne pripada fizičkom svetu.⁸⁹ Ako se to odnosi i na vas, ne treba da mislite o onome što rade levi samo kao o rečima, kao o kličevima adepta Buđenja ili religijskim glupostima. Ono što oni rade može se opisati kao kreiranje društvenog operativnog sistema, softvera za društvo, koda koji koordinira ogroman broj ljudi radi postizanja zajedničkog cilja, govoreći im šta je dobro a šta loše, šta je dozvoljeno a šta nedozvoljeno, šta je pohvalno a šta odvratno. A svi logički zaključci i stvarne vojne akcije samo proizlaze iz tih moralnih pretpostavki.

Sumirajući: za pobedu u ratu zaista su potrebni i reč i mač, kako levi tako i desni. I ovaj koncept je primenljiv van konteksta bukvalnog rata, na mnoštvo velikih političkih pokreta, jer (preokrećući Klauzewica) politika je rat vođen drugim sredstvima.

Opet, to ne znači da svaki pokret ima tačan odnos levih i desnih koncepata 50/50, niti da postoji neka globalno optimalna kombinacija X% levih i Y% desnih koji funkcioniše u svim vremenskim periodima i za sva društva, kao ni da „centar“ uvek pobeđuje. Suština je u tome da se umirući levi ili desni pokret često može aktivirati uvođenjem ideja sa druge strane.

Grupa koja koristi desnu taktiku često oseća deficit autentičnih smisla i drži se pozicije vladajuće klase, ne razumevajući kako bi je trebalo da opravda ispočetka pred skeptičnim posmatračima. Nasuprot tome, grupi koja koristi levu taktiku često nedostaje praktičnost i ona napada vladajuću klasu bez konkretnog plana o tome kako će zameniti tu klasu u slučaju revolucije. Sinteza levog sa desnim u našem razumevanju se značajno razlikuje od onoga što obično nazivamo hibridom levog sa desnim, odnosno pasivnim centrizmom.

2.8.5. Četiri prevrata

Kao što je Saul Alinsky izjavio u Pravilima za radikale: „Vladar je Makijaveli napisao za imućne o tome kako zadržati vlast. Pravila za radikale su napisana za nemućne o tome kako se osloboditi imućnih“. Može se zamisliti treći deo ove izmišljene trilogije, a on bi bio o tome šta će se dogoditi kada Nemućni pobede i postanu Imaćni.

Mi to nazivamo političkim prevratom, po terminu povezanom sa kriptovalutama. Prevrata je kada broj 1 odjednom postane broj 2, i obrnuto. To se dešava kada revolucionarna klasa svrne vladajuću klasu samo da bi postala nova vladajuća klasa. Zatim bivša vladajuća klasa biva zaboravljena… ili postaje nova revolucionarna klasa.

U ovom odeljku ćemo razmotriti nekoliko prevrata: inverziju bele radničke klase iz levih u desne, američke i globalne prevrate u poslednjih 100 godina, kao i niz istorijskih prevrata koji stavljaju ovu dinamiku u širi kontekst.

2.8.5.1. Proleterski prevrat

Prva šokantna priča je o inverziji radničke klase. Kako je Stahanov postao Archie Banker? Odnosno, kako je bela radnička klasa za sto godina iz jezgra levog pokreta postala jezgrom desnog?

Prvo: ko je uopšte Stahanov? To je Chad socrealizma, mitski sovjetski radnik kojem su svi muškarci želeli da budu, a sve žene želele da budu sa njim; onaj koji je navodno vadio deset dnevnih normi uglja za jedan dan, koji nije samo drug, već pravi brat, momak iz „radničke aristokratije“ koji nekako nikada nije uzeo odmor. Evo fotografija Alekseja Grigorjeviča Stahanova (verovatno izmišljena), 1930-te godine.

A ko je Arči Banker? Pa, to je netolerantni glava porodice iz nekada popularnog šoua iz 70-ih pod nazivom „Svi u porodici“. Bankerova uloga je bila takva da ga u svakoj epizodi ponižava „Meso“, njegov prosvetljeni zet sa visokim obrazovanjem. On je kontrast za scenariste televizijskog šoua, oličavajući sve mračno i zaostalo u svetu. A evo fotografija (definitivno izmišljenog) Arčija Bankera iz 1971. godine.

Dakle: ovo su dva potpuno različita imidža bele radničke klase, sa razlikom od svega nekoliko decenija! Kako je došlo do preokreta? Zašto se dogodio?

Radnička klasa kao opravdanje revolucije

U prvoj polovini 20. veka, osoba za čiju brigu su se borili svi prosvetljeni ljudi bila je radnička osoba. Radnička osoba! Knjiga Eptona Sinklera bila je za nju. Orvel i Narodni front su se borili za nju zajedno sa stalinistima u Španskom građanskom ratu. Sve krevave prolijeve od strane Lenjina, Trockog, Staljina — sve je to navodno bilo za nju. Hitler je takođe tvrdio da podržava radničku osobu, naravno, arijsku; pun naziv njegove partije je Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija. I komunisti i fašisti su jednoglasno tvrdili da je radnička osoba najplemenitija, skromna, ponižena i neizmerno stradala žrtva nemilosrdne klase kapitalista… kao i hrabar, mišićav i čvrst okosnicu neizbežne revolucije.

Upravo u tom kontekstu su svuda kačeni plakati sa Stahanovom (i njihovi nacistički ekvivalenti).

Naravno, u praksi je komunizam bio ropstvo, jer su radnici morali predavati 100% svoje zarade državi. U suštini, Stakhanovljevi posteri su bili ciničniji od bilo koje kapitalističke infografike u sobama za odmor. Sovjetski radnik nije mogao da protestuje, nije mogao da štrajkuje, nije mogao da promeni posao, nije mogao ništa da kupi za svoju „platu“. I to su bili srećnici! Nesrećnike je primoravao da kopa Belomorkanal golim rukama Trocki ili ih je Staljin deportovao u Sibir. Kao i u nacističkoj Nemačkoj, rad nije oslobađao.

Ali, kako god bilo, komunizam je imao silu. Na vrhuncu svog razvoja pokrivao je „26% površine kopna Zemlje„. To je bila sekularna ideologija koja je upravljala žarom religioznog pokreta – čisto obožavanje Države ili, u našoj terminologiji, potpuna zamena Boga – Vlastom. Decenijama kasnije, nakon što se u poststalinovskom SSSR-u žar malo smirio, on se razvio u punoj snazi u NRK i Kambodži. Politička formula koja je uzdigla radnika na postolje kao žrtvu moćnika, omogućila je diktatorima jedne za drugim širom sveta da dođu do apsolutne vlasti — Lenjinu, Trockiju, Staljinu, Mao, Pol Potu, Kastru, Kim Il Senu — a zatim da porobe radničku klasu u ime njenog oslobođenja.

Radnička klasa kao protivnik revolucije

Zatim se dogodilo nešto zanimljivo. SAD su uspeli da izbegnu komunističku revoluciju (uz muk, vidi Henri Volas i Venona), prežive burne šezdesete i u dovoljnoj meri podele prihode sa sindikalnim radnicima, kako bi počeli da se identifikuju sa Amerikom, a ne sa „bezbožnim ruskim komunistima“. Fizička manifestacija toga bio je Bunt tvrdog šešira 1970. godine, kada su američki sindikalni radnici tukli „prljave hipije“ koji su zastupali Severni Vijetnam.

Sada su se odjednom na prvi plan izmislile ranije ignorisane negativne osobine radničkog čoveka. Pre svega, bio je beo. Takođe i rasistički, seksistički i homofobičan. Uz to i neukazan. Oni koji su bili bolji od njega trebalo je da mu daju lekciju. I tako je na ekran počeo da izlazi film „Sve u porodici“ sa Arčijem Bankerom, prikazujući radničkog čoveka potpuno drugog tipa. Ne Stahanov, ne super-Čad socijalističkog realizma, ne zvezda priče „Dečak osvaja traktor“, već go lenjar koji je oličavao sve loše u društvu — i koji je sada sam bio ugnjetilac.

I koga je on ugnjetavao? Naravno, novi proleterijat: žene, manjine i LGBT. Njihova demografija nije imala toliku političku moć kada je komunizam ubrzano osvajao dominaciju početkom i sredinom 1900-ih godina, ali je njihovo značaj postepeno poraslo i činilo više od 50% američkog elektoralata — politički plen koji čeka svakoga ko je razumeo kako to iskoristiti. To je bila, ako želite, prilika za političku arbitražu, samo se vrednost arbitraže merila moći, a ne novcem.

Upravo tako je bela radnička klasa prešla iz ugnjetavanih u ugnjetitelje. Ali morao se desiti još jedan događaj: pad Sovjetskog Saveza.

Komunizam su bili centralizovani levi

Grupa „manjina“ žena/obojenih/LGBT (kojoj pripada >90% svetskog stanovništva, ako se malo zamisli) postala je postepeno glavno opravdanje Novih levih, baš kao što je radnička klasa bila opravdanje za Stare leve.

Ali postojao je tranzicioni period.

Tokom mnogo godina zapadni levi su i dalje podržavali oba tabora: pristalice Sovjetskog Saveza koegistencirale su sa Novim levima.⁹⁰ Na kraju krajeva, hipi grupe, koje su tada prebijale sindikalne radnice, bile su povezane sa „Hanojskom“ Džejn Fondom i imale su prokomunističke ili, barem, anti-antikomunističke stavove. Bile su „objektivno prosovjetske“, ako koristimo terminologiju koja se tako nije dopadala Orvelu. Čak i sredinom 1980-ih, takav lav među zapadnim levima kao što je Ted Kenedi, predlagao je sklapanje dogovora__ s SSSR-om, ako ga levi podrže na mestu predsednika SAD.

Međutim, Sovjetski Savez nije mogao postojati večno. Iz niza razloga, počevši od rata u Afganistanu, obnavljanja američkog moralnog duha i povećanja vojnih troškova za vreme Reagana, pokreta za slobodu u Istočnoj Evropi i baltičkim zemljama i, naravno, potpune nesposobnosti sopstvene ekonomije da proizvodi potrošačku robu, SSSR je bio na poslednjem zvuku. Gorbačov je nenamerno osudio imperiju na smrt u svom pokušaju da je reformiše, istovremeno ukidajući cenzuru i preoblikujući ekonomiju. Dvostruki udar u vidu glasnosti i perestrojke destabilizovao je nekada čvrsto kontrolisani sistem. Gorbačov je zaista preduzeo neke mere za suzbijanje protesta (misli se na raciju na Vilnjuski televizijski toranj), ali u suštini nije bio tako nemilosrdan kao Stalin, a kritična masa njegovih ljudi je ionako sanjala o kapitalističkoj potrošačkoj robi. Dakle, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i pokušaja restauratorskog udara sa strane „tvrdolinijaca“ u avgustu 1991. godine, već do Božića 1991. cele imperije zla je srušena.

U tom trenutku, zapadne leve sile su se našle na raskršću. U Kini je 13 godina ranije Den Sjaoping uspeo da nadmudri izabrane naslednike Mao Ce-dunga, zatvori u zatvor takozvanu „frakciju četvorke“ i okrene Kinu na „kapitalistički put“. A sada je i drugi veliki komunistički šampion, Sovjetski Savez, doživljavao poraz.

Ispostavilo se da će centralizovane leve sile, leve sile sa imenovanim i identifikovanim liderom, centralizovane leve sile SSSR-a i Kine, Stalina i Maoa… te centralizovane leve sile na kraju izgubiti kontrolu i biti poražene od strane centralizovanih desničarskih sila Sjedinjenih Država.⁹¹

Dakle, nakon 1991. godine više nije bilo centralizovanih levica, više nije bilo komunizma, osim u takim žarištima kao što su Kuba i Severna Koreja, što više nije imalo nikakve globalne posledice. Umesto toga, došlo je vreme decentralizovanih levica, spajanja pokreta za građanska prava i Fukove dekonstruktivističke teorije, onoga što danas nazivamo Buđenjem.

Buđenje su današnje decentralizovane leve sile

Kao što možemo videti, Probudljeni nemaju jednog zajedničkog vođu poput Staljina. Nemaju nijednu knjigu kao što je „Manifest komunističke partije“. Čak ne vole ni kada ih nazivaju jednim imenom. Za pokret koji je u ostalim pitanjima toliko opsednut preimenovanjem stvari u duhu poštovanja prema svojim vrednostima, ovo je veoma primetno!

Bez obzira na to da li ih ljudi nazivaju „politički korektnim“, „SJW“, „probudđenim“ ili kako god vi to kažete, oni će pokušati da obrišu tu etiketu i reći da su jednostavno „dobri ljudi“ (naravno, vas će bez ikakvih problema nazivati bilo kojim imenom).

U prvom naletu, mogli bi se nazvati demokratama, ali mnogi probudljeni su radikalniji od kandidata Demokratske partije (iako i dalje glasaju za njih), a mnogi obični demokrate se još uvek ne smatraju probudđenima.

Takođe je teško ne primetiti da su granice Buđenja pomerljive. Svako može jednostavno početi da iznosi retoriku Buđenja. Nekim od njihovih navedenih ideja (za razliku od njihove stvarne prakse) čak se može i simpatičavati. I ja to radim⁹², bar u vezi sa zvaničnim sloganima – ko je, na primer, protiv jednakosti pred zakonom? Ali, naravno, oni se nikada ne zaustavljaju na tome.

Može se primetiti da imaju svoje simbole, heštegove i zastave (koje, kada se podignu, ukazuju na kontrolu nad teritorijom, kao i svaka zastava), ali oni se često izbegavaju priznanje da je njihovo delovanje duboko političko. Iznova i iznova izjavljuju da to jednostavno znači biti „dobra osoba“. A zatim se ponovo vraćaju zahtevima za regulacije i preimenovanju ulica.

Imaju svoje organizacije, mnoštvo NVO i medija, od kojih je Sulzbergerov „New York Times“ možda najuticajniji. Ali nema jedinstvene upravljačke grupe, samo veoma dug rep simpatizera.

Saberimo sve ovo: nema jednog vođe, knjige, imena ili organizacije. Dakle, ako su komunisti bili centralizovani levi, onda su probudljeni postali decentralizovani levi. Ako su komunisti bili slični katolicima, ujedinjenima u jedinstvenu hijerarhiju, onda su probudljeni više slični protestantima, gde bilo ko može postati propovednik.

Komunizam je stavljao Državu u prvi plan, Buđenje stavlja Mrežu u prvi plan

Inače, ako se gleda iz perspektive koncepta Leviatana, ovde postoji jedna suptilnost. Iako su komunisti bili centralizovani, oni nisu bili potpuno ljudi Države. Razlog je taj što su imali kako sovjetsku državu, tako i Komintern – međunarodnu mrežu špijuna i revolucionara. Ali nakon 1917. godine, oni su bili prvenstveno ljudi Države, jer je globalni pokret išao potpuno u pratnji sovjetske vlade.⁹³

Kod Budnih je obrnuto. Oni su prvenstveno – ljudi Mreže, jer se njihovo stanište nalazi izvan izabranih državnih funkcija. Poluge kontrole nad vladom SAD nalaze se u nevladinim sferama: u medijima, naučnim krugovima, neprofitnim organizacijama i među neodvoljivim državnim službenicima.

Ali baš kao što komunisti ne kontrolišu sve države (iako su to želeli), tako ni Budni ne kontrolišu sve mreže (iako to žele). Njihova glavna slabost je u tome što još uvek ne imaju potpunu kontrolu nad englesko govorim internetom, kineskim internetom ili globalnim kriptomrežama. Ali Budni hrabro pokušavaju da steknu takvu kontrolu. I prelaz sa slavljenja Stahanova na osuđivanje Arčija Bankera u tome prilično pomaže, jer su korisnici društvenih mreža mnogo korisniji za sticanje moći nad Mrežom nego fabrički radnici.

Zašto? U 20. veku arena delovanja bila je fabrička hala, a komunizam se svodio na štrajkovanje. To je bila kolektivna akcija koja je, činilo se, pomogla radnicima, preraspodelom bogatstva mržljivih šefova. U srednjoročnom periodu, naravno, konkurentsko udruživanje sindikata je zapravo naštetilo radnicima jer su (a) morali da plaćaju sindikalne doprinose koji su apsorbovali veći deo povećanja plate, (b) dobili su na vrat još jednu grupu menadžera u vidu sindikalnih šefova, (c) njihovi postupci su vodili ka smanjenju konkurentnosti poslodavca koji se gušio od štrajkova, i (d) u slučaju da je njihova zemlja zaista postajala komunistička, potpuno su gubili mogućnost štrajkovanja. Ipak, organizacija sindikata pomogla je komunistima da steknu uticaj na države. Opšti štrajkovi mogu paralizovati živote čitavih zemalja.

U 21. veku arena delovanja je internet, a Buđenje se svodi na kancelacije. Sada nema nikakve fabričke hale, nema formalnog sindikalnog lidera, nema centralizovanog rukovodstva iz Moskve. Umesto toga, bilo ko može u bilo kom trenutku odlučiti da iskoristi retoriku koja lebdi u vazduhu kako bi predvodio kampanju protiv svog „tlačitelja“, zajedno sa drugima koji podržavaju jedan ili više principa Buđenja. To je decentralizovani levi pokret otvorenog koda.

Kao i štrajk, kancelacija je kolektivna akcija koja, čini se, pomaže „marginalizovanima“, preraspodelom statusa od mržljivih tlačitelja ka onima koji ih kancelišu. Lajkovi, retvitovi i pratioci se preraspodele u realnom vremenu. Međutim, u srednjoročnom periodu, kancelacija zapravo šteti „marginalizovanima“ jer (a) sada svako može da otkaže drugog povodom bilo čega, što život čini izuzetno neprijatnim i (b) stalne kancelacije dovode do formiranja društva sa niskim nivoom poverenja. Ipak, kancelacija pomaže Buđenima da preuzmu kontrolu nad mrežama. Ljutnja na društvenim mrežama tokom 2010-ih omogućavala je dovođenje na kolena rukovodilaca tehnoloških kompanija, baš kao što su opšti štrajkovi u 20. veku mogli da paralizuju živote čitavih zemalja.

Od radničke klase do same budne klase

Tako je Stahanov postao Arči Banker. Čim su SAD dovoljno tesno integrisale svoju radnu klasu kako bi razladile njen revolucionarni potencijal, i centralizovane desničare pobedile centralizovane levičare u SSSR-u i NR Kine, levičarima je bila potrebna nova grupa koju bi mogli koristiti za opravdanje svoje revolucije. U „marginalizovanim slojevima“ pronašli su ono što je sada došlo na vlast pod nazivom Buđenja.⁹⁴ Od radne klase do same budne klase.

2.8.5.2. Američki prevrat

Drugi prevrat se odnosi na to kako su se u poslednjih 155 godina menjale pozicije Republikanske i Demokratske partije. U kontekstu ovog pitanja, većina Amerikanaca nejasno pamti da su Republikanska i Demokratska partija „prešle na drugu stranu“, da su republikanci bili levičari 1865. godine, a desničari 1965. godine, ali ne znaju kako je to tačno⁹⁵ upravo i

dogodilo.

Kako se Republikanska partija transformisala iz „radikalnih republikanaca“ iz Linkolnovog doba u konzervativne republikance sredine 20. veka, a zatim svela na proleterske kamionaše partije post-Trampa? I kako su demokrate prošli put od konfederatista separatista do anti-antikomunističkih liberala, a zatim postali partija probuđenih kapitalista?

Kratka verzija

Ukratko, republikanci su tokom Građanskog rata stekli moralni autoritet, iskoristili ga za osvajanje ekonomskog uticaja, zatim su bili kritikovani od strane (onih koji su promenili svoje stavove) demokrata zbog toga što su toliko bogati, a potom su izgubili moralni autoritet, što je dovelo do gubitka ekonomskog uticaja, usled čega smo došli do trenutne situacije. Demokrate su se nalazile na suprotnoj strani ovog ciklusa.

Ciklus 1865-2021. godine

Sada detaljnije.

Hajde da se vratimo u 1865. godinu. Odmah nakon Građanskog rata, republikanci su posedovali pun moralni autoritet i potpunu kontrolu nad zemljom. Tokom Rekonstrukcije i naknadnih događaja, taj moralni autoritet su pretvorili u ekonomsku moć i do kraja 1800-ih su se obogatili. Na kraju krajeva, ne biste želeli da predsednik vaše železničke kompanije postane izdajnik-demokrata koji simpatizuje Konfederaciji, zar ne?

Postepeno su demokrate počele da se pozicioniraju drugačije⁹⁶: ne kao partija Juga, već kao partija siromašnih. Važan trenutak bio je govor „Zlatni krst“ Vilijama Dženingsa Brajana 1896. godine. Još jedan ogroman korak bila je reizbor Rooseveltovog 1936. godine, kada se podrška crnoleskih birača pomerila za 50 poena od republikanaca ka demokratima, iako su na lokalnom nivou i dalje glasali za republikance.⁹⁷ Proces se završio 1965. godine, kada su crnoski birači otišli još 10-15 poena u pravcu podrške demokratima, iako je era borbe za građanska prava zapravo bila samo vrhunac trenda koji je trajao nekoliko decenija.

Posle 1965. godine, demokrate su imale pun moralni autoritet. I tokom narednih 50 godina, od 1965. do 2015. godine, demokrate su pretvorile svoj moralni autoritet u ekonomsku moć. Vi ipak ne biste želeli da sveznaručitelj-republikanac postane generalni direktor vaše tehnološke kompanije, zar ne?

Sada je ovaj ciklus dostigao svoj zenit, i kritična masa visokoplaćenih i statusnih pozicija u SAD pripada demokratima. Malo statistike i grafikona ilustrovaće ovu priču. Demokrate imaju:

• 97% političkih donacija novinara
• 98% političkih donacija zaposlenih u Twitteru
• >91% profesora na najboljim univerzitetima u SAD
• 26 od 27 najbogatijih izbornih okruga
• >77% političkih donacija od Facebook, Apple, Amazon, Microsoft, Google

U međuvremenu, republikanci su u velikoj meri postali stranka ekonomskog i kulturnog proleta. Naravno, postoje izuzeci, kao što su Vrhovni sud i zakonodavna tela država u kojima većina pripada republikancima, ali pogledajte dijagram Instituta Brookings, koji pokazuje da preko 70% BDP-a SAD sada pripada demokratskim okruzima. Pogledajte takođe ovaj skup grafikona za 2019. godinu, odnosno pre pokretanja štamparije i uništenja malog biznisa, koji su se dogodili tokom COVID-a. Dominacija postaje još totalnija ako se razmisli o kulturnim institucijama.⁹⁸ Šta je republikanski Harvard – da li je to Univerzitet Boba Džonsa? Šta je republikanski Holivud – neki momci koji prave mimove na 4chan-u?

Dakle, demokrate su postale stranka vladajuće klase, establišmenta. A republikanci se pozicioniraju kao stranka prola, revolucionarnog klase. Evo zašto vidimo da demokrate rade, na primer, takve stvari:

• pale suze za Kapitol šest meseci nakon rušenja spomenika Džordžu Vašingtonu
• osuđuju slobodu govora
• stvaraju kancelarije za dezinformacije
• prelaze sa istraživanja delovanja vlade na „istraživanje” građana
• pišu scenarije za reklamne regrutne video-spote za CIA i vojsku
• stavljaju Pride zastave na napadne helikoptere
• zalažu se da korporacije otpuštavaju ljude po sopstvenoj volji
• brane deplatformiranje kao pravo privatnog vlasništva
• zauzimaju establišment nacionalne bezbednosti
• izdvajaju dva milijarda dolara za policiju Kapitola
• odobravaju trošak od 40 milijardi dolara za rat

To je kao citat iz „Dune“: „Kada sam slabiji od tebe, tražim od tebe slobodu, jer to odgovara tvojim principima; kada sam jači od tebe, oduzimam ti slobodu, jer to odgovara mojim principima“. Sada, kada su demokrate jake, oni deluju kao desničari. I sada, kada su republikanci slabi, vidimo da deluju kao levičari:

• kritikuju imperijalno uticaj Amerike u svetu
• protivode ratu i vojnoj pomoći
• ne veruju FBI ili policiji
• izražavaju ograničenu simpatiju prema trenutnim protivnicima Amerike
• pozitivno govore o sindikatima
• predstavljaju antikriminatorne nacrte zakona radi zaštite republikanaca
• lobuju za slobodu govora

To objašnjava čudne promene u američkoj politici u poslednjih nekoliko godina. Živimo u eri restrukturiranja, kada mnoge institucionalne stvari menjaju boju iz plave u crvenu i obrnuto, pre nego što na kraju postanu jarko plave ili jarko crvene. Sloboda govora je sada označena crvenom, a FBI plavom. Zato što su demokrate sada – vladajuća klasa.

Napomenimo da ovo nije podrška bilo kojoj strani, već samo zapažanje da su se dve sinusne i kosinusne talasne linije sa ultra-dugim vremenskim intervalima sada pomerile u suprotnu relativnu fazu. Partije sa kojima se mnogi identifikuju i koje su nesvesno smatrali da imaju zauvek zadat karakter, u stvarnosti nipošto nisu stalne. Radikalni republikanci su postigli socio-ekonomsku moć, i to što su branili svoja osvajanja učinilo ih je konzervativnim; reakcionarni demokrate su izgubili socio-ekonomsku moć i postepeno su postali revolucionari. Sada se ponovo menjaju mesta.

To, naravno, ne znači da se pozicije menjaju mesta u svemu. Demokrate i dalje zastupaju pravo na abortus, republikanci i dalje zastupaju pravo ploda na život. Republikanci i dalje imaju jednu ili dve institucije, kao što su Vrhovni sud i neke države. Upravo kao što su demokrate nakon Građanskog rata bile veoma slabe, ali nisu iskorenjene i sposobne su da služe kao omotači.

Ipak, obe partije su razmenile mesta u svim institucionalnim elementima, čak i ako mnogi republikanci nastavljaju, u duhu Montija Pajtona, da se pretvaraju kao da je konzervativna Amerika njihove mladosti upravo dobila telesnu ranu, a mnogi demokrate nastavljaju, nalik Sovjetima, da se pretvaraju da vladajuća klasa i dalje ostaje revolucionarna partija. U Meksiku postoji odličan naziv za taj tip stvari — PRI ili „institucionalna revolucionarna partija“, ali za nas je poznatija metafora pojam kao što je startap.

Kao što je ranije napomenuto, uspešan startap želi da misli, da i dalje pravi svoje prve korake na tržištu, jer je to dobro sa aspekta zapošljavanja i morala. Ali demokrate već odavno nisu startap. Partija je završila svoj 155-godišnji put od poražene frakcije u Građanskom ratu do vladajuće klase Amerike.

Međutim, u tome postoji nešto od Tezejevog broda Svi delovi su se zamenili mestima, i partije su promenile strane, ali se trijumfalna demokratska koalicija iz 2021. nekako ispostavila geografski i demografski sličnom republikanskom sastavu iz 1865. godine: liberali orijentisani ka severoistoku nastupili su protiv konzervativnih južnjaka u ime zaštite manjina.

A ako odemo još dalje u prošlost, to će biti odraz Engleskog građanskog rata iz 1640-ih godina. Ukratko, ljudi koji su došli u Masačusets bili su ideološki potomci Roundheads, a oni koji su naselili Virdžiniju dvadeset godina kasnije bili su potomci Cavaliers, pa nije iznenađujuće što su potomci ova dva plemena dvesta godina kasnije vratili u rat⁹⁹ sredinom 1800-ih godina, ili da se njihovi ideološki potomci pripremaju za novi konflikt upravo sada. Pogledajte kratak pregled u Semje Albiona, koji je napisao Skot Aleksander.

Ne sve se menja mestima

Po želji se mogu prikazati geografske, demografske i ideološke koalicije dve partije na grafikonima za poslednjih 155 godina. Tamo će se videti nekoliko različitih fenomena sličnih sinusnim talasima, i 2021. godina će biti ogledalni odraz 1865. godine. Ali ako zaronimo dublje u ideološke aspekte ovog odraza, videćemo neke zanimljive stvari.

Na površinskom nivou simboli ostaju netaknuti: demokrate i republikanci i dalje koriste iste logotipe, baš kao što je Komunistička partija Kine zadržala sierp i čekić više od 40 godina nakon kapitalističke revolucije Deng Sjopinga. Na političkom nivou, kao što je već napomenuto, nije se sve promenilo: demokrate i dalje zastupaju pravo na abortus, republikanci i dalje zastupaju pravo ploda na život. Ali na ideološkom nivou već ima o čemu pričati.

Neki ljudi su rođeni kao revolucionari. Zato, kada su se demokrate iz revolucionarnog sloja pretvorile u vladajuću klasu, kada su prešle sa retorike „dosta je plaćanja policajcima“ na finansiranje policije Kapitola¹⁰⁰ , urođeni revolucionari su izašli iz autobusa. Ne radi se nužno o jednom problemu, kao što su policija, vojska, covid ograničenja ili druge regulative — okidač je različit za svakog pojedinca — ali zajednički motiv je u tome što urođeni revolucionar jednostavno uvek oseća neprihvatanje onoga što doživljava kao iracionalnu vlast.

Zamislite osnivača startapa koji jednostavno ne može da se prilagodi velikoj kompaniji kada ona kupi njegov startap, ili pisca koji jednostavno odbija da se suzdržava u svojim člancima zbog političkih ograničenja koja diktira urednik. Među urođenim revolucionarima ovog pravca su Glenn Greenwald, Matt Taibbi, Jack Dorsey, Elon Musk, kao i mnogi stanovnici substack.com i osnivači tehnoloških kompanija. Oni jednostavno ne mogu da se pokoravaju etablmentu. Ali oni takođe imaju stvarne razmirenja među sobom, pa su nezavisni i ne mogu da iznose partijsku liniju. Dakle, urođeni revolucionar je prvenstveno usmeren protiv etablmenta i, stoga je danas više antidemokrata nego prorepublikanac. Mnogi od najuspešnijih ljudi u sferi tehnologije i medija dele ovu karakteristiku: oni ne žele da slušaju autoritete jer misle da znaju bolje, što je u njihovom slučaju često sasvim opravdano. Oni su principijelno nepokorni i neposlušni, krše pravila i traže novine, pridržavaju se ideoloških, a ne plemenskih stavova, oni su osnivači, a ne sledbenici — i, na taj način, postaju pesak u zupčanicima bilo kog etablmenta.

Drugi tipovi ljudi su ideološki skloni suprotno, onome što neki mogu nazvati „imperijalizmom“, a drugi „nacionalnim veličanstvom“. Kada su republikanci potpuno transformisani iz vladajuće klase u revolucionarnu klasu i kada su se od organizovanja invazije na Irak spustili do dezorganizovane invazije na Kapitol, neokoni poput Dejvida Frema i Liz Čejni prešli su na drugu stranu. U našoj tehnološkoj analogiji, to su rukovodioci velikih kompanija koji se pridružuju kompaniji tek kada ona zaposljava više od 1000 ljudi, i odlaze na odlazak kada vide vatrena pisma na zidu. Njihov potencijal rasta je manji, ali je manji i njihov potencijal pada. Oni su više orijentisani na zagarantovanu platu i prestiž. Oni su prociklini, a ne kontrciklini kao revolucionari. Oni prate strategiju „jata riba“, uvek idući zajedno sa masom. I u tom kontekstu, njihova ključna karakteristika delovanja nije toliko u tome što su „prodemokratski“ nastrojeni, koliko u tome što su antirevolucionarni. Ovo stava deli većina osoblja u vojnim ministarstvima i službama nacionalne bezbednosti. Oni su principijelni zagovornici pridržavanja pravila, institucionalni lojalisti i drže se načina razmišljanja „odozgo nadole“.

To znači da upravo sada, odmah nakon što se Amerika reorganizovala, vidimo sva četiri tipa: (a) revolucionarne demokrate koji i dalje smatraju svoju partiju opozicijom, (b) republikance koji razmišljaju u duhu vladajuće klase koji na sličan način (kao što bi rekao Dejvid Riboj) „ne razumeju koji je vek “, (c) revolucionarne protivnike etablmenta, kao što je Grinvold, i (d) antirevolucionare sa načinom razmišljanja vladajuće klase, kao što su Frem i Čejni.

Vremenom, ako istorija bilo čemu uči, nezavisni mislioci će se udaljiti od vladajuće klase ka revolucionarnoj klasi, dok će se vladajućoj klasi pridružiti mnogo veća grupa konformista. Vraćajući se na našu tehnološku analogiju¹⁰¹, možemo zamisliti da je nekoliko najnezavisnijih ljudi napustilo Google, dok se mnogo veći broj ljudi koji nisu skloni riziku zaposlio u toj kompaniji. U Google-u nije ostalo mnogo od duha ranog startapa, ali postoji plata i stabilnost.¹⁰² To li podseća na dinamiku koja karakteriše demokrate u njihovoj formalnoj ulozi vladajuće klase Amerike: oni u velikoj meri kontrolišu establišment, ali su izgubili talenat.

Drugi američki građanski rat?

Vratimo se na prethodni odeljak. Da li je 2021. godina zaista ponavljanje 1865. godine? Pa, ako je u skladu sa tezom „Budućnost je naša prošlost“ istorija u obrnutom smeru, možda i nije. Možda period od 1861. do 1865. još nije nastupio; možda je Drugi američki građanski rat još uvek ispred nas. Razmotrićemo ovu mogućnost kasnije u našem naučno-fantastičnom scenariju „Američka anarhija”.

Međutim, ako se zaista будем držali istorijskih analogija, postoji još jedan faktor koji je tek počeo da se javlja 1860-ih godina, ali je dominirao u kasnijoj eri. Nakon što se završio sukob Severa i Juga, Amerika je usmerila svoju pažnju na (Divlji) Zapad. Na sličan način, nakon mogućeg bučnog sukoba demokrata i republikanaca, možemo usmeriti svoju pažnju na tehnologiju.

Jer je tehnologija treća frakcija. To je grupa koja se pre pandemije nekada poistovećivala sa zapadnom obalom, ali je sada najbolje posmatrati kao decentralizovanu mrežu.

Za najmanje polovinu njih situaciju se može opisati otprilike ovako. Tehnološke kompanije, čije su sedišta i dalje u Silicijumskoj dolini, verovatno će aktivno učestvovati na strani američkog establišmenta u bilo kom Drugom američkom građanskom ratu, obezbeđujući nadzor, deplatforming i digitalno prisiljavanje u interesu vladajuće klase. Ali nosioci decentralizovanih globalnih tehnologija — oni koji učestvuju u isprepletenim, ali potpuno različitim pokretima, kao što su BTC i web3 — pokazaće potpuno drugačiji stav. Možda zapravo nisu „pro-republikanski“, ali će biti anti-vladajuća klasa i nastupati posebno protiv inflacije i cenzure, koji su vladajućoj klasi neophodni za održavanje svoje ratne mašine. Svaka istinski globalna decentralizovana platforma će u početku pružati otpor zahtevima za cenzuru od strane američkog establišmenta.

Ovo može postati sledeći korak u američkoj državnom prevratu: sukob između decentralizovanih ljudi Mreže i centralizovanih ljudi Države, između globalne tehnologije i američkog establišmenta.

2.8.5.3. Globalni prevrat

Treći prevrat se odnosi na globalni obrt događaja u poslednjih 30 godina, kada su komunističke zemlje postale etnonacionalističke, a kapitalističke zemlje postale etnomazohističke. Kao rezultat ovog prevrata, ekonomski levi zemlje postale su kulturno desne, a ekonomski desne — kulturno leve. Ideologije su zamenile mesta, ali je geopolitičko rivalstvo ostalo isto.

Slika iznad ilustruje ovaj proces. Najdesnija zemlja na svetu je trenutno NR Kina, etnocentrična hanška država, gde je «ženstvenim muškarcima» sada zabranjeno pojavljivanje na televiziji i gde je proglašeni cilj irredentističko ujedinjenje. Njena osnovna pretpostavka je etnonacionalizam, koji se može preformulisati kao: „Kinezi su najbolji”.¹⁰³

I obrnuto, Probuđena Amerika za Ameriku je otprilike isto što je Sovjetska Rusija bila za Rusiju. To je najlevija zemlja na svetu, mesto gde se bele šalju na kraj reda za vakcinaciju, i gde je proglašeni cilj — sponzorisanje globalne revolucije. Njena osnovna pretpostavka je etnomazohizam, koji se može preformulisati kao: „Beli ljudi su najgori”¹⁰⁴.

Globalna osa je 1988. godine bila političko-ekonomska

Prvo, kakav je politički spektar bio 1988. godine, neposredno pre pada Berlinskog zida? Sa desna na levo:

• SAD pod Reganom: desno-centristi
• Zapadna Evropa (NATO): centristi / desno-centristi
• Švajcarska: neutralni centrizam
• NR Kina: pod Dengom Siaopingom migrira udesno, manje ideološka, teško ju je smestiti na skalu
• Indija: leva, socijalistička
• SSSR, Varšavski pakt: ultralevi

Ne mislim da bilo koja od ovih ideoloških pozicija može delovati previše kontradiktorno. Ove zemlje su se jasno identifikovale kao konzervativne, socijalističke ili komunističke, zavisno od toga. Indija je bila socijalistička zemlja, ali nije bila član Varšavskog pakta i nije pretila Zapadu oružjem. Kina je bila nominalno komunistička, ali takođe nije bila neprijateljska prema Zapadu i ulazila je u drugu deceniju kapitalističkih reformi koje je Deng započeo 1978. godine. SAD su bile zagovornici desničarskih kapitalista u zemljama kao što su Čile i Južna Koreja, dok je SSSR bio globalni sponzor levih komunista na mestima kao što su Kuba i Severna Koreja.

Globalna osa u 2022. godini – etnokulturna

Kako izgleda globalni politički spektar do 2022. godine, odmah nakon početka rusko-ukrajinskog rata?

• Američki establishment: ekstremno levi etnomazohisti, obeleženi Zastavom progresa
• Zapadna Evropa: levi centristi, ali sa rastućom disperzijom
• BTC/web3: pseudonimni centar
• Indija, Izrael, Singapur, Višegradski sastanak: desno-centristi
• Republikanska Amerika: desničarski nacionalisti
• NR Kina, Rusija: ultradesničarski etnonacionalisti, Z-simbolika i „Mi smo ovde zauvek”

Prva stvar koju treba primetiti je da se glavna osa pomerila. Glavna osa više nije političko-ekonomska osa kapitalizma protiv komunizma, već etnokulturna osa etnomazohizma protiv etnonacionalizma. Da li je najveće zlo kada država svesno zastupa interese rase svoje većine (kao što tvrdi Amerika), ili je to najveće dobro (kao što tvrdi Kina)? Ili ne bi trebalo ni jedno ni drugo, kao što tvrde tvorci pseudonimne ekonomije?

Druga stvar koju vidimo je da se i centar pomerio. Švajcarska više nije neutralna, jer je sada stala na stranu SAD. Današnja Švajcarska je kriptovaluta i kriptografija, ono što je Obama nazvao „švajcarskim bankovnim računom u vašem džepu“. I, kao što je upravo napomenuto, novi centar nudi etičku alternativu kako američkom etnomazohizmu, tako i kineskom etnonacionalizmu, a to je pseudonimna meritokratija.

Treći zanimljiv detalj: više ne koristimo američku zastavu za predstavljanje establišmenta SAD, jer je to u velikoj meri kontroverzan simbol: neki predstavnici establišmenta polaze pravo na njega, dok drugi tvrde da on izaziva zabrinutost. Dakle, umesto toga, za establišment SAD koristimo Zastavu progresa, jer (a) je ponosno ističu Ministarstvo spoljnih poslova i u Beloj kući i (b) ona jasno razlikuje establišment od republikanske Amerike, koja svakako ne ističe Zastavu progresa, već umesto toga može istaknuti zastavu „Tanke plave linije“ ili, na kraju, zastavu bitcoin-maksimalizma¹⁰⁵.

Četvrta stavka (koja nije na slici) je u tome što više ne smatramo republikansku Ameriku poklapa sa establišmentom SAD. To je zato što su SAD — dvo nacionalne država sa dveju sukobljene etničke grupe (demokratama i republikancima), a ne mononacionalna država. Međutim, nismo postavili zasebnu republikansku zastavu na crtež, jer bi njeno postavljanje na desnu nacionalističku stranu moglo da je grupiše sa Kinom, a republikanci ne mrze Kinu toliko koliko mrze demokrate. Zbog toga ćemo za veću preciznost morati da koristimo više dimenzija, a ne samo linearnu osu, i o tome ćemo diskutovati u sledećem delu posvećenom tripolarnom svetu.

Petu stvar koju vredi primetiti: Evropa se trenutno nalazi generalno desnije od etnokulturnih pitanja američkog establišmenta, dok je 1988. godine bila levlje od SAD (ako vaš radar to ne pokazuje, pogledajte, recimo, komentare Makrona i Orbana).

Poslednja i najvažnija stvar je u tome da je sve ovo, u prvom približenju, gruba inverzija 20. veka, pošto su bivše komunističke/socijalističke zemlje sada na etnokulturnoj desnoj strani, a kapitalistički blok na etnokulturnoj levoj.

Obrazloženje za globalni politički spektar 2022. godine

Kako možemo utvrditi da je ova etnokulturna osa razumna jednodimenzionalna predstavu stvarnosti? Hajde da to uradimo korak po korak.

1. Postojanje ose. Prvo, sile broj 1 i broj 2 ove ere su SAD i Kina, što ih pre svega čini polovima neke ose.

• Evo grafika svetskog BDP-a, koji pokazuje SAD i Kinu kao broj 1 i broj 2.
• Evo grafika globalne vojne moći, opet broj 1 i broj 2.
• Evo koncepta G-2 Jana Bremera.
• Takođe se o tome govori u nekoliko knjiga i članaka: „Namena je rat“, „Sjedinjene Države protiv Kine“ (evo kratkog pregleda FT-a) i „ Kako pogrešno razumeti Kinu”.

2. Jedinstvo New York Times-a, Harvarda i Demokratske partije kao američkog establišmenta. Zatim, hajde da utvrdimo da postoji podudarnost između neformalne vlade Amerike (NYT, Harvard itd.) i formalne vlade (izabranih demokrata i karijernih birokrata). Suštinski, želimo da pokažemo da (a) to je međusobno povezana socijalna mreža i (b) da ona pripada levim etnomazohistima.

• Zastava progresa je podignuta iznad Ministarstva spoljnih poslova SAD
• Zastavu progresa podižu u Beloj kući portparol SAD i admiral mornarice.
• 97% političkih donacija novinaraišlo je demokratama
• 90,1% studenata Harvarda glasalo je za demokrate
• 98,82% partijskih donacija, koje je evidentovala savezna izborna komisija Harvarda, otišlo je demokratima
• 90% profesora vodećih univerziteta su demokrate
• Tokom 2010-ih godina, upotreba etnomazohističkih termina u New York Times-u eksponencijalno je porasla.
• Grafici u Iglejasovom članku o Velikom buđenju pokazuju da su bele demokrate u mnogim kulturnim pitanjima više levo od crnih demokrata.

3. NYT osuđuje sve što je desnije od njega. Treće, hajde da pokažemo da je vodeći novine američkog establišmenta, New York Times, objavljivalo članke koji ukazuju na to da su Kina, Rusija, Indija, Izrael, Singapur, Mađarska i Francuska „fašističke“ i „autoritarne“ i, samim tim, desne. Primećujemo da nijedna od ovih zemalja nije osuđena kao „komunistička“ ili leva prema verziji „New York Times-a”.

• Kina: „Može li se Kina nazvati „fašističkom”?”
• Rusija: «Moramo to reći. Rusija je fašistička».
• Indija: «Modijev dolazak: okret Indije udesno»
• Izrael: «Izraelci su možda počinili zločine protiv čovečanstva tokom protesta u Gazi, navodi UN»
• Singapur: «David Marshall, 87 godina, protivnik singapurskog autoritarizma»
• Mađarska: «Ranije je nazivao Viktora Orbana saveznikom. Sada ga naziva simbolom fašizma».
• Francuska: «ekstremno desni okret Francuske»

4. Kina i Rusija su kulturnije desnije od SAD. Dalje, hajdemo da utvrdimo da Kina i Rusija zauzimaju konzervativne pozicije u kulturnom smislu u vezi sa brakom i porodicom, što ih stavlja znatno desnije od današnjeg Zapada.

• Rusija: pogledajte njihove postupke u korist „tradicionalnih porodica“ i članak Ričarda Hananije o Rusiji kao „Velikom Satani u liberalnoj mašti”.
• Kina: možete pročitati o zabrani „muškaraca ženskog izgleda“, propagandi tradicionalnog braka i porodice.

5. Evropa je takođe kulturnije desnija od Amerike. Sada hajdemo da pokažemo kako su evropske zemlje izašle sa izjavama koje pokazuju da su one zapravo takođe desnije od Amerike po etnokulturnim pitanjima, iako nisu toliko udaljene od SAD kao Kina i Rusija.

• Francuska o Buđenju (Woke): Prema Makronu, Francuska odbacuje američku kulturu „buđenja“, koja gura SAD ka rasizmu
• Višegradska grupa o imigraciji: Visegradska četvorka se protivi novom migracionom planu EU
• Velika Britanija o imigraciji: britanski „Zakon protiv izbeglica“: šta bi svako trebalo da zna

Dakle, ako sve ovo spojimo, dobićemo (a) postojanje ose SAD/Kina, (b) grupu institucija koje se sa opravdanim osnovom mogu smatrati glasom američkog establišmenta, (c) niz optužbi New York Times-a na račun drugih zemalja zato što su desnije od američkog establišmenta, (d) stavove Kine i Rusije, koji su daleko od etnokulturnih desničarskih stavova američkog establišmenta, i (e) niz izjava predsednika evropskih država, kao što su Macron i Orban, koji ukazuju na to da je američki establišment još leviji od njih.

Obratimo pažnju da čak i ako dovedemo u pitanje apsolutni položaj jedne ili druge zemlje na ovoj osi, teško nam je da osporimo njihov relativni položaj. To jest, ako odemo na gore navedene linkove, može se videti da NYT zaista smatra Rusiju i Kinu (kao i Francusku, Mađarsku, Indiju, Izrael itd.) desničarima u etnokulturnim pitanjima. I Rusija i Kina zaista smatraju da je američki establišment leviji od njih u istim tim pitanjima.

Tako detaljno zastajem o ovom pitanju zato što je ono prilično implicitno. Podela na kapitaliste i komuniste u 20. veku bila je zvanična, objavljena ekonomska podela. Nasuprot tome, današnji raskol između etnonacionalista i etnomazohista je neoficijelni, neobjavljeni kulturni raskol. Ipak, to je glavna globalna osa konflikta i sasvim realan razlog neprijateljstva između kinesko-ruskih vlasti i američkog establišmenta.¹⁰⁶ Čak i ako je geopolitika ostala slična, i Kineci i Rusi u okviru koncepta Svetskog ostrva prema Mackinderu i dalje nastupaju protiv anglo-Amerikanaca, ideologija je izvršila prevrat.

2.8.5.4. Istorijski prevrati

Naša četvrta priča o prevratima predstavlja pregled istorijskih prevrata. Kako je revolucionarna klasa kroz istoriju postajala vladajuća klasa?

• Od hrišćanskog kolapsa do hrišćanskih kraljeva. Rani hrišćanstvo je bila prvobitna verzija komunizma; oduzela je legitimitet, a zatim i uništila Rimsko carstvo. Zatim, mnogo generacija kasnije, Sveto rimsko carstvo, svesno prihvatajući ime svoje daleke prethodnice, pretvorilo je hrišćanstvo u ono što je Niče nazivao „gospodarskom“ religijom, koja je učvršćivala hijerarhiju, a ne podrivala je. U vreme Rimskog carstva, hrišćani, kao revolucionarna klasa, bili su levi. Zatim, nakon pobede, potomci tih hrišćana su na kraju postali desni, budući vladajuća klasa.
• Od protestantske erezije do WASP establišmenta. Mnogo kasnije, Martin Luther je započeo protestantski ustanak protiv Katoličke crkve / Svetog rimskog carstva. Još kasnije, potomci ovih protestanata stigli su u SAD kako bi dali początek WASP aristokratiji! Protestanti su bili levi, kao revolucionarna klasa. Zatim, nakon pobede, potomci ovih protestanata su na kraju postali desna vladajuća klasa.
• Od revolucionarnih kineskih komista do prinčeva. Današnja Komunistička partija Kine je još jedan primer. Kako ljudi nazivaju potomke prvih komunista koji su se borili i protiv Japancı i protiv kineskih nacionalista pod vođstvom Čang Kai-šeka, radi sticanja pune kontrole nad Kinom? Pa, oni su prinčevi. Teško je naći šablonski primer prelaska iz revolucionarne klase u vladajuću.
• Od marginalizovane manjine do Buđenog kapitala. I, možda najvažniji savremeni primer, jeste Buđeni kapital. Grupe kao što su žene, manjine i LGBT, koje su zamenile radničku klasu kao stub Demokratske partije, sada su za Buđenu Ameriku otprilike ono što su radnici i seljaci predstavljali za Sovjetsku Rusiju: njeni talismani u čije ime se sprovodi sva politika. Komunistima nije bilo naročito važno što su radnici i seljaci u Sovjetskom Savezu zapravo slati u GULAG, a za Buđene nije naročito važno ako žene i manjine u Buđenoj Americi pate od kriminala i inflacije – za pokret je važna samo snaga stečena pomoću retorike.
  
  Na taj način, CIA i vojska sada stavljaju u prvi plan svoje ženske špijunke i ženske vojnike. Američko Ministarstvo spoljnih poslova nam govori da crne živote je važno. I kada američki helikopteri prilaze cilju, oni to čine pod dugom lukom. Mem je sada realan: Buđenje sada opravdava američki nacionalizam baš kao što je komunizam racionalizovao ruski imperializam. Onima koji pritiskaju okidač govori se da ubijaju radi višeg cilja, da su moralno superiorni u odnosu na one koji su u nišanu. Upravo revolucionarna ideologija opravdava vladajuću klasu.

Mogli bismo dalje množiti primere, ali obrazac je očigledan. Čim vidimo nekoliko slučajeva istorijskih državnih udara, to menja naš pogled na trenutne događaje. Ideološki pomaci postaju predvidljiviji. To malo liči na razgovor iskusnog investitora, koji je video uspone i padove mnogih kompanija, sa početnikom preduzetnikom. Kada je video ovo ranije, prepoznavanje obrazaca smiruje nerve i omogućava razlikovanje onoga što je zaista „neprecedentno“ od onoga što je presedan.

---

⁷⁵ Startap kompaniji je prvenstveno potrebna tehnološka revolucionarnost, iako je često prisutna i kao podtekst moralna revolucionarnost, zbog čega „promenite svet!“ za mnoge predstavlja veliku motivaciju. Pretvaranje ovog podteksta u tekst je od presudnog značaja upravo za startap zajednicu, a ne samo za običnu startap kompaniju, jer misionarske zajednice teže da nadmaše kompanije plaćenika. Vidi Jednu zapovest, naročito odeljak o paralelnim mrežnim zajednicama.

⁷⁶ Vidi Big Tech protiv medija.

⁷⁷  Naš argument je da je moralni princip dobar sa konsekvencijalističkih pozicija ako privlači ljude u vašu novu startap zajednicu u skladu sa Jednom zapovesti.

⁷⁸ Nice je cenio heroizam, a ne viktimologiju, i nije mu se dopadalo što je inverzija vrednosti ponižavala Rim. Ali on je takođe morao da poštuje pobednika, a viktimologi su na neki način ipak pobedili. Ova kontradiktorna opažanja spajaju činjenice da se pobednici po pravilu smiruju, dok poraženi mogu postati veoma motivisani. Ali ne utonu svi pobednici u samozadovoljstvo zauvek; ponekad se pojavljuju preletači koji postaju kontraelite i staju na stranu „poraženih“. Kontraelite i „poraženi“ zatim formiraju, redom, rukovodstvo i bazu revolucionarnog pokreta koji napada pobednike sa ciljem stvaranja nove vladajuće klase — u slučaju uspeha.

⁷⁹ Naravno, postoje nivoi pobede ispod nivoa „upravljanja zemljom“. Na primer, većina političara bi smatrala ogromnom pobedom dobijanje neograničenog državnog finansiranja za svoju aktivističku organizaciju. To znači da je filantrop, koji je prvobitno finansirao projekat, sada oslobođen te potrebe, a buduće finansiranje će se vršiti preko javnosti. To podseća na situaciju sa rizičnim kapitalistom koji je uložio kapital u mali startap, a zatim video kako on postaje javna kompanija. Sada neće morati da preuzima sav rizik i može početi da žnjeli svoj udeo nagrade. Razlika je u tome što kada grupa političkih aktivista postane „javna“, ona se stapa sa Državom, a kada tehnološka kompanija postane „javna“, ona se stapa sa Mrežom investitora.

⁸⁰ Najbolji primer: glasanje za nadzor deli republikance i demokrate po principu suprotstavljanja „Mreže“ i „Države“. „Libertarijanski“ trenutak se dogodio, ali ne unutar Države, već unutar Mreže.

⁸¹ Međutim, ovi koncepti su nastali još pre Francuske revolucije, čak i ako su ovi termini tada prvi put upotrebljeni. Levi i desni se protežu, bar do sukoba hrišćana i Rimljana, a možda čak i do samog začetka ljudske civilizacije.

⁸²  Zanimljiv trenutak u Večeri za malo – on implicitno preokreće našu spiralnu teoriju istorije, jer kraj kratkog filma sugeriše da svaki novi krug levog ciklusa ostavlja manje resursa za sledeći. To je malthuzijanski/erlihanski pogled na ograničenu zalihu resursa, koju troši čovečanstvo.

Zapravo, dešava se da je ovaj pogled tačan. Sovjetski komunisti su naneli opsežnu ekološku štetu, uključujući primetno isušivanje Aralskog mora, ostavljajući manje onima koji su došli posle. A kambodžanski komunisti ubijali su svakog intelektualca, što je verovatno smanjivalo šanse za buduće Renesansno doba. Ali to su bili komunistički režimi, a ne kapitalistički, pa ako se i možemo ne složiti sa mišljenjem talentovanog režisera (Nassos Vakalis), to bi bilo samo u pitanju tipa društva koje pokreće čovečanstvo napred – i toga da li je progres uopšte moguć.

Jer su nekada svi ljudi (ili njihovi pretodnici slični ljudima) bili u prirodnom stanju, nisu imali odeću ni dom. Zatim su izmišljeni različiti tehnologije koje su počele da stvaraju bogatstvo i razdvajaju čoveka od majmuna. Ako se složimo da je srednjovekovni seljak u izvesnom smislu bio bogatiji od paleolitskog pećinara, priznajemo da je dugoročni progres moguć. To je u suprotnosti sa idejom da svaki novi krug ciklusa obavezno pogoršava naš položaj.

⁸³ Živimo usred ove reorganizacije, kako unutar SAD, tako i izvan njih.

⁸⁴ Obično uz pomoć onih koje Piter Turčin naziva kontraelitama, visokim članovima društva koji se ne slažu sa trenutnom elitom. U slučaju startapa, kontraelita bi bili rizični kapitalisti koji teže da finansiraju uništenje velike kompanije. U slučaju revolucionarnog političkog pokreta, to bi bila nezadovoljna plemićka klasa koja traži demografsku grupu koju bi mogla da predstavlja.

⁸⁵  Čak je i to nepravedno prema izmišljenoj Paper kompaniji Dander i Mifflin. Neko, možda Danderi i Mifflinovi, je nekada sigurno strastveno voleo papir. Možemo u mislima vratiti vreme unazad, kada je sistem međukancelarijske korespondencije bio, u suštini, korporativni intranet, i taj papir je za svaki biznis bio isto što i internet povezivanje danas. U svakom slučaju, nekome je u nekom trenutku to moralo delovati zanimljivo. Jer previše je teško osnovati kompaniju inspirisan samo novcem. John Collison je na sličan način primetio, da je skoro sve što vidimo — ova stolica, ova fontana — bio nečiji omiljeni projekat, s obzirom na to koliko je teško izbaciti nešto konkurentno.

⁸⁶ Marksizam postavlja da su „siromašni“ uvek bili potlačeni od strane „bogatih“, čak i ako se ove grupe zapravo drastično menjaju tokom vremena. Ali jednostavna računica pokazuje da je u stvarnosti prilično teško održati bogatstvo kroz generacije. Pretpostavimo da muškarac ima 2 deteta, 4 unuka, 8 praunuka i tako dalje. Tada bi čak i veoma bogat čovek delio svoje imovinu između 2^N potomaka generacije N. Ako pretpostavimo da između generacija prolazi oko 30 godina, malo civilizacija poseduje dovoljno dugoročne stabilnosti da bi u njima bilo moguće dosledno duplirati imovinu svakih preko 30 godina, naročito ako se uzme u obzir godišnje otpisivanje troškova života. I ova računica predviđa samo dvoje dece u svakoj generaciji, a može ih biti i više. Da se primenjuje primorodstvo, a ne jednaka raspodela među svim potomcima, stariji sin bi dobio celo imovinu, ali ostalih 2^N-1 ne bi imalo sreće. Dakle, potomcima bogatog čoveka je zapravo prilično teško da ostanu „bogati“. Kada ovu koncepciju primenite ne samo na pojedinca, već i na čitavu klasu „bogatih“ ljudi, to iskrivljuje implicitni mentalni model marksizma: naime, da postoji statička klasa „bogatih“ ljudi koji dominiraju nad „siromašnima“ tokom nekoliko generacija.

⁸⁷ Skot pozicionira prebacivanje između levog i desnog isključivo kao pitanje stila, i u tome ima istine. Ali mislim da, pored forme, postoji i sadržaj: leva taktika je namenjena razaranju poretka, a desna taktika – za njegovu odbranu. Ono što on opisuje više liči na to kako ventur kapitalisti i osnivači napuštaju uspešan startap kako bi potom pronašli/finansirali konkurenta tog startapa.

⁸⁸ Molim vas primetite: verujem da je Čang Kaj-Ši bio mnogo poželjniji od Maoa tokom građanskog rata u Kini, jer su ljudi na Tajvanu živeli mnogo bolje nego stanovnici NRK pod Maoom u periodu 1949-1978.

⁸⁹ (Revolucionarni) levi retko potcenjuju desne (vladajuću klasu), jer su topovi, tenkovi, bogatstvo i druge konvencionalno desne stvari veoma opipljive.

⁹⁰ Ne možemo u nekoliko rečenica opisati svu složenost odnosa između zapadnih levičara i Sovjetskog Saveza, ali su oni prilično dobro opisani ovde. Ukratko, pre Drugog svetskog rata Amerikanci su odigrali ključnu ulogu u osnivanju i funkcionisanju Sovjetskog Saveza, do tačke koja se danas potpuno prećutkuje. Svako je sebe smatralo nadređenim partnerom u odnosima, onim koji koristi drugog. Nakon Drugog svetskog rata, između njih je trajala prava borba za svetsku dominaciju tokom Hladnog rata, u kojoj su među Amerikancima ostali pristalice Sovjetskog Saveza, a unutar Sovjetskog Saveza – simpatiseri SAD koji su prelazili na drugu stranu. Ali čak i sredinom 1970-ih, nakon poraza u Vijetnamu, nije bilo očigledno da će SAD pobediti u Hladnom ratu. Na kraju, američki establišment je počeo da misli o Sovjetima kao o podređenima i počeo je da naziva najvernije komuniste „konzervativnim pristalicama čvrste linije“. Do 1991. godine Sovjeti su kapitulirali ne samo zbog unutrašnjih ekonomskih problema ili spoljnog vojnog pritiska, već i zbog gubitka značajnog dela podrške „meke sile“ sa strane zapadnih levičara.

⁹¹  Ako primenjujemo našu terminologiju, u kontekstu SSSR-a sovjetska vlada je koristila desnu taktiku, budući da je bila vladajuća klasa. Međutim, u globalnom kontekstu, Sovjetski Savez je koristio levu taktiku, pokušavajući da zapali revoluciju.

⁹² Isto tako saosećam sa radničkom klasom, ali znam da odgovor na njihove probleme nije socijalizam, komunizam ili fašizam.

⁹³ Pre sovjetsko-kineskog raskola, koji je bio primetan svojom formalnošću.

⁹⁴ Primetićemo da Buđenje zapravo ne donosi korist „marginalizovanima“. Komunizam je obećavao oslobođenje radnicima samo da bi ih gurnuo u ropstvo GULaga. Buđenje tvrdi da donosi korist „marginalizovanima“, ali vredno radi na njihovom potpunom osiromašenju putem inflacije i razaranja stabilnosti u njihovim krajevima. Još uvek smo u relativno ranoj fazi, ali postoje svi znaci da će dalje biti gore.

⁹⁵ Dinesh D’Souza bi uopšte poricao da se to dogodilo! Ako vas zanima, evo njegovog slučaja, kao i slučaja Erika Fonera (autor ne navodi reference – napomena prevodioca).

⁹⁶ Naravno, nije se sve promenilo. U ovom periodu republikanci su ostali nacionalistička stranka. Ali demokrate su se transformisale iz separatista u internacionaliste. Na primer, Vudro Vilson je bio potpuno posvećen ideji Lige nacija, a jedna od prvih akcija Frenklina Ruzvelta na mestu predsednika bilo je priznanje Sovjetskog Saveza.

⁹⁷ Vidi „Kako su crni postali plavi“ i str. 30 knjige „Oproštaj sa Linkolnovom strankom”.

⁹⁸ Primetićemo da se logika nesrazmernog uticaja ovde obično ne primenjuje; nedostatak predstavljanja političke klase ne smatra se posledicom diskriminacije. Međutim, primetimo da demokrate žele da stupaju u brak samo sa drugim demokratama , a republikanci se obično žene drugim republikancima. Na taj način, u roku od samo jedne generacije ili slično, ove političke grupe su same po sebi osuđene da postanu etničke grupe, veoma slično onome što se dogodilo sa sunitima i šiitima ili protestantima i katolicima. Ideologija utiče na biologiju.

⁹⁹ Činjenica da ista dva plemena nastavljaju periodično da se ratuju najmanje 400 godina, znači da njihove konkretne razloge za borbu možemo redefinisati pre više kao neprevaziđeno plemenske, nego prolazno ideološke, nešto što više liči na sukob Hatfielda i McCoyev nego na bilo koju grandioznu bitku ideja.

¹⁰⁰ Da, preslagivanje je odavno bilo potrebno, ali ovo je posebno očigledan javni primer.

¹⁰¹ Opet, razlog zašto toliko često koristimo analogiju sa ciklusom „startap – velika kompanija“ je taj što je to jedan od retkih dugoročnih ciklusa sa kojima je danas upoznato milionsko stanovništvo. Ne možemo se isto tako sigurno osloniti na istoriju, recimo, Rima, jer se ona jednostavno ne predaje na odgovarajućem nivou u školama ili filmovima.

¹⁰² Facebook je ovde više izuzetak: tehnološka kompanija sa najvećim potencijalom za obnovu i unutrašnje uređenje, jer je još uvek predvodi njen prvobitni osnivač. To je ono što bi Sam Burja nazvao „živim igračem”.

¹⁰³ Evo, ako želite, dokaza o kineskom etnonacionalizmu. Ministarstvo odbrane SAD je napisalo o tome u izveštaju „Strateške posledice kineskog rasizma: strateška asimetrija za Sjedinjene Države“. Tamo se navodi: „U kineskoj istoriji i savremenoj kulturi, Kinezi se smatraju jedinstvenim i nadmoćnim u odnosu na ostatak sveta. Drugi narodi i grupe se posmatraju kao inferiorni, sa kliznom skalom inferiornosti”.

¹⁰⁴ A evo, ako želite, citat o američkom etnomazohizmu:  zaposlenik zvaničnog megafona američkog establišmenta tvrdi, da je «rasizam prisutan u svemu. To treba uzeti u obzir u našim naučnim izveštajima, u našim beleškama o kulturi, u našim nacionalnim izveštajima. Zato za mene nije reč toliko o pojedinačnim slučajevima rasizma, koliko o našem načinu razmišljanja o rasizmu i nadmoći bele rase kao osnavi svih sistema u zemlji».

¹⁰⁵ Na primer, zastava „Thin Blue Line“ je Twitter korica pionira kriptovaluta Nika Saboa. Njegov pogled na svet je zapravo logički dosledan, jer je on zapravo minarhista, a ne ortodoksni kriptoanarhista. On je za društvo sa pozitivnim sumarnim rezultatom, koje omogućava ljudima da mirno akumuliraju bogatstvo, i stoga je protiv pljački i nereda. Iako može da se osloni na kriptografiju za zaštitu svojih bitkoina, on podržava policiju kako bi održala red u svemu ostalom.

¹⁰⁶ Radi veće konkretnosti, može se razmotriti deklasifikovani brifing Ministarstva odbrane iz 2013. godine. Ovde američka vojska preporučuje da se Kina nazove „rasističkim“ kako bi to pomoglo u trci naoružanja, i da se te poruke promovišu preko aktera pop kulture, a ne direktno preko zvaničnih predstavnika. Evo citata: „Poruka Sjedinjenih Država da je ‘Kina rasistička država’ pomoći će u osvajanju saveznika u globalnoj masovnoj kulturi, koja je pod snažnim uticajem ideala ukorenjenih u zapadnoj levo političkoj misli, uključujući snažne antirascističke struje. Popularni predstavnici filma, muzike, televizije i sporta moći će mnogo bolje da privuku pažnju mlade publike širom sveta na kineski rasizam nego zvanični ili poluzvanični Vašington”.