Leonid Volkov, zamenik šefa za političke tehnologije, više puta je najavljivao nešto neviđeno što priprema za spasavanje šefa, i evo, objavio je. Zapravo, izmislio je Free State Project. Tamo se prvo vodila provera onih koji žele da se pridruže projektu, i tek nakon što se skupi dvadeset hiljada voljnih da se preselimo u obećanu zemlju, počinje preseljenje. Tako je i u našem slučaju. Svima koji nameravaju da se pridruže obredu molitve za oslobađanje Navaljnog iz tamnice, predlaže se da se prvo prijave na sajtu, i tek kada ih bude pola miliona, biće određen datum obreda i ostali detalji.
Kažu da je sajt skoro odmah pao zbog naleta zainteresovanih, ali u trenutku kada sam stigla do njega, jedino što je odavalo veliko opterećenje bio je neispravan brojač. Tako da se red veličine mogao proceniti samo prema krugovima na mapi (mada je stigao izveštaj – pređena je granica od 200 hiljada prijava). Da biste se registrovali, potrebno je navesti svoju adresu (možete samo kliknuti na tačku na mapi) i važeću e-mail adresu. Nakon provere e-maila, glas onoga ko se prijavio se računa – barem se broj pored moje kuće na mapi povećao za jedan.
Mogućnost povlačenja glasa nije predviđena, tako da ako se datum izlaska na ulicu pokaže kasnijim od datuma mog odlaska u Crnu Goru, neću moći da obavestim organizatore da neću moći da dođem.
Šta mogu reći o perspektivama akcije? Da je zadatak bio baš oslobađanje Navaljnog, onda bi trebalo uzeti nekog talanca, recimo Katerinu Tihonovu, i zahtevati momentalno oslobađanje Alekseja, preteći smrću ove žene. A izabrani instrumentarij je pogodniji pre svega za okretanje čamca. Pa, u redu, okrenućemo ga, iako mi je već dosta toga. Navaljnom to nikako neće pomoći, ali on je odrastao dečak i znao je šta radi.
Razmisliću malo na temu ugasenog protesta i nadam se da ću nakon toga dugo da se distanciram od teme Navaljnog.
Šta nam je rekao Volkov na strimu 4. februara? Da su, naravno, predvideli mogućnost zatvaranja, i za taj slučaj imaju plan: zaplenjivati imovinu Putinovog okruženja u inostranstvu, izazivajući time raskol među elitama i približavajući Tabakerov scenario (ili konačno pretvaranje RF u Belorusiju, kada okruženje diktatora ne pokazuje nos u inostranstvu, ali ovde prepušta sebi do daske).
Na to je reagovao Svetov, izjavivši da je prekid uličnih akcija dobra ideja, ali da bi bilo još bolje da ih se uopšte i ne započinju: samo doći u Rusiju i tiho se zatvoriti u zatvor.
I tu već ne mogu a da se ne razbesnim. Zašto se uopšte ikada zatvarati? Zar se zadatak oduzimanja imovine Putinovog okruženja nije mogao rešiti bez zatvaranja jednog Navaljnog i šesnaest hiljada onih koji su se bunili zbog njegovog zatvaranja? Bez toga se ne može nastupiti pred Evropskim parlamentom ili Kongresom SAD? Pa zapravo obrnuto, zatvaranje tome samo smeta, moraju nastupati kolege. Bez zatvaranja se ne mogu objaviti novi razotkrivajući snimci? Pa ne, snimci sa Aleksejem su očigledno živahniji nego bez njega. Ili bi video snimak o palati pogledalo manje ljudi, ako ne bismo organizovali promo-turu od Berlina do Kremljevskog centrala? Da, možda manje. Oko deset miliona. Je li to toliko kritično?
Ukratko, Volkov me nije ubedio, i i dalje smatram da je Navaljni uzalud strahovao da će u inostranstvu izbledeti i postati nikome zanimljiv kao političar. Svojim odlaskom u zatvor stvorio je mnogim dobrim ljudima mnoge poteškoće, i da, to je čisti viktimblejming sa moje strane, u tako kratkoj suknji nije trebalo leteti u tako opasnu zemlju.
Naravno, postoji određena verovatnoća da strane elite nisu previše poverovale Bellingkhatovoj istrazi o Naválnijevom trovanju, i da je samožrtvovanje postalo samo finalna demonstracija: da, gledajte, oni su tamo zaista poludeli, sada živite sa tim i borite se ako možete. Ako je to tako, to definitivno baca senku na besprekorne moralne kvalitete dede Bajdena i babe Merkel i prikazuje ih kao kanibale.
Ali dobro. Putin je uspešno preživeo još jednu krizu povezanu sa izlaskom desetina hiljada demonstranata na ulice, silovci su se razmrdali nakon kovida, sada su radosni, veseli i spremni da pritvaraju sve vikendom čak i bez ikakvih masovnih akcija. Pritvaranima se propisuju novčane kazne, oni šalju račun FBK-u, a zatim to sve tuže u Strazburgu, ali to je proces koji ne ide brzo. A ljudi su tek što su osetili taj zamah, i sada pričaju o izdaji upravo zato što je sva kakva aktivnost veoma iznenada prestala, a oni su se tek što probudili nakon godinu dana kovida i dremke.
Izvinite, ali FBK vam ovde nije pomoć. To je mašinerija za sprovođenje i promovisanje antikorupcijskih istraga. FBK će nastaviti da deluje metodama FBK-a. Ni Navaljniji štabovi vam neće pomoći. To je electoralna mašinerija. Oni će i dalje koristiti doktrinu pametnog glasanja. Ako želite nešto više, a ne samo da izlazite na ulicu kada vas pozovu, a u ostalo vreme da donirate i lajkujete – moraćete sami da se organizujete. Ovde je glavno ne juriti ni za slavom, ni za masovnošću. Jednostavno lepo provodite vreme u društvu pouzdanih prijatelja koje ste stekli u nekoj drugoj situaciji. A onda čitate u vestima: „nepoznate osobe su ukrasile zgradu opštine svežim grafitima“ ili „nepoznate osobe su probušile gume automobilu sudije“. Pa vidi ti to, – šaljete vest prijateljima, – kakve čudne vesti, šta im je to auto zamerio?
Juče uveče sam razmišljala da izložim sopstvene utiske o nedavnim uličnim akcijama dok su još sveži, ali se pojavila zanimljivija povod. Aleksej Nefedov, bivši autor ovog kanala, bio je zadržan na ulici, pa sam odlučila da ga ispitam kako se sve odvijalo. Pošto loše vodim intervjue, razgovor je brzo skrenuo na neobavezne teme, pa je ispalo prilično interesantno.
– Saznala sam za tvoje zadržavanje kada sam već sama išla kući, jer sam na ulici retko vadila telefon i gledala samo kanal koordinacije. Ovo je prvi put da je zadržan moj bliski poznanik. Uopšte, zadržavanja su postala norma, tako da nisam bila naročito zabrinuta, ali sam odmah odlučila da iskoristim priliku i pitam kako to izgleda sa te strane, izvini zbog takve grubosti. Za početak – kako si se našao u toj situaciji?
– Prilikom sastavljanja protokola uzeo sam 51. član, i još nisam razgovarao sa advokatom o liniji odbrane, tako da ću za sada uzdržati od komentara. Mogu samo reći da preporuke koje si izdala na kanalu u petak nisu da su loše, samo važe za druge uslove. Govoriš o tome šta bi velika masa ljudi trebalo da radi, ali ona to ne može bez komande. A komandovati se može samo anonimno na Telegramu. Ovaj signal će jako kasniti. Fantazije o nekim signalima zastavicama su za ljude koji su prošli bar neku vrstu usklađivanja. Ukratko, to nije naš slučaj. Zato su ljudi išli razbacanim kolonama, lako su ih seckali, blokirali kretanje. I zadržavanja su išla bez problema. Na trgu se može napraviti lančana blokada, u koloni je to nerealno. Čitav kolovoz je pod kontrolom snaga reda, tako da će iskočiti sa strane, otpozadi – i iznenada napasti bilo koga. Sa mnom se upravo tako i desilo.
– Čudno, većina mojih preporuka se odnosila na individualne taktike, ili male grupe poznanika, da se drže u grupama. Ali ipak sam se nadala da će nivo koordinacije biti veći. Šta je bilo dobro nakon zadržavanja?
– Za početak, umesto klasičnog kombija, iz nekog razloga je korišćen običan Gazel, bez rešetaka, sa običnim građanskim tablicama. Da nije imao nizak plafon, moglo bi se pomisliti da je skinut sa linije. U njega su ugurali osam ljudi, popeli su se dvojica kosmonauta, i krenuli u RVD. Stigli su brzo, ali su posle pola sata stajali ispred vrata, tako da je bilo vremena za razgovor sa kosmonautima. Potpuno apolitični, dobronamerni momci. Treba da se zadrže – zadržaćemo. Treba da se ubiju – ubijaćemo. Naredba je naredba. Na napade kolega sa linije odgovarali su da oni jednostavno ne razumeju život, pozivali ih da odu da rade u Rosgvardiju kako bi došli normalno. Uopšte, u celoj četu za štampanje prekršajnih naloga vidi se dobro uspostavljena rutina. Doveli su ih, sačekali signal da mogu da uđu, uneli su ih u parovima i odveli u podrum. Tamo ponovo čekanje, zatim sastavljanje protokola o dovođenju i pretrazi. Potom u dežurnu jedinicu, tamo imaju naredbu da fotografišu i rade otiske prstiju. To je nezakonito, ali od njih se zahteva. Tako pokušavaju da pritisnu čisto psihološki, i to im veoma dobro ide. Odbio sam da dajem otiske prstiju i bio sam siguran da će me sada procesuirati zbog kršenja zakonitih zahteva policije, po članu 19.3. Čak sam za svaki slučaj resetovao telefon na fabrička podešavanja. Ali to je sve zapravo nebitno. Uopšte, taj osećaj besmislenosti bilo kakve žurbe – on je u RVD-u veoma jak. Odmah u glavu kreću citati Strugačkih, gde je stari revolucionar govorio: sada nije strašno, ali kada su mi testerisali ruku i pritom se žalili na niske plate – tada je bilo strašno.
– Šta se sada očekuje dalje?
– Tri dana imaju da prenesu predmet sudu, nakon toga će me pozvati i reći za koji datum je zakazan. Na sudu dobijam kaznu i podnosim žalbu okružnom sudu. Žalba se odbija, i ja se obraćam ECHR-u. ECHR mi nakon otprilike tri godine dodeljuje odštetu. Kazna se plaća nakon odbijanja žalbe. Mogu sam da platim, mogu da zamolim FBK za pomoć. Pripremu prijave ECHR-u takođe pomažu advokati FBK. Ukratko, i sa naše strane je potpuno rutinski konvejer, kada su unapred poznati ne samo rokovi, već i ishodi sudova. Postoji i neprijatan trenutak. Pocompat pola godine su mi protesti kontraindikovani, dok ne istekne prekršaj. Kao što si tačno primetila, dva prekršaja znače oduzimanje prava na posedovanje oružja. Tako da sada sedim mirno, vodim sudsku borbu protiv države, ne pravim pokrete. Ili moram da prebacim pušku na poznanike, ako poželim da nastavim sa aktivizmom.
– Svetov upravo sada ima strim. U njemu on, kao i ja, govori da je Navaljni precenio svoje uticaje, i da u ovoj situaciji nikakav mirni protest neće doneti rezultate. Može doneti samo sliku za diplomatski pritisak na režim spolja. Pre nedelju dana mi se činilo da postoje šanse da protest uskoro prestane da bude miran. Sada se čini da je šansa izgubljena. Šta misliš?
– Svako je prinuđen da sudi prema onom delu slike koji vidi direktno. Zatim upoređuje podatke i dobija neko šire razumevanje. Stigao sam samo da se vratim, operem i večeram, nisam čak ni pročitao feed. Na onom delu gde sam danas bio, zid je čvrst, ne može se probiti čelom. Silovaca ima jako mnogo, akcije takvog obima i intenziteta će razbacati bez napora. Šteta ekonomiji od zatvaranja centra grada vikendom na tri sata je minimalna. Pri tome, mi smo ipak provincija, svi razumeju da se odluka o Navaljnom donosi u Moskvi, a mi smo tu samo kao masa. Kada su u pitanju lični interesi, kao što je bilo tokom mitinga protiv komunalnih tarifa, ljudi su besniji i aktivniji. Niko ovde neće ozbiljno stati uz Navaljnog. Samo uporedi kako su danas vikali „slobodu Navaljnom“ i kako „slobodu Bojku“. Bojko je bliži, popularniji, za njega će vikati glasnije. Ali on izlazi sredinom februara, tako da će se ljudi ograničiti na povike, neće krenuti u tuču.
– Dakle, smatraš da je sve uzalud?
– Ulička politika je veoma potreban trening o samoorganizaciji, o samoosvešćivanju građanskog društva. U ovoj sferi nam je već mnogo toga uspostavljeno. Sve što sam uradio prilikom hapšenja jeste da sam pritisnuo crveno dugme. Dalje su se pokrenuli nevidljivi točkovi, i to je to, o hapšenju pišu donosioci odluka na Tviteru, zovu me iz OVDinfo, dolazi advokat, dolazi poslastica, svaka dalja pravna borba je stavljena u sistem. Ljudi uče da mirno brane svoje interese uz pomoć dobrovoljne saradnje. To su veštine koje su aktuelne kod ankapizma. Na ovim primerima je praktično pokazati kako ankap funkcioniše. Sa ovim ljudima ćemo ga, na kraju krajeva, izgraditi. Ili ne ankap, već panarhiju. Jer nesistemski komunisti imaju svoju mrežu uzajamne pomoći, levi anarhisti svoju, nacionalisti svoju. Mi već uspostavljamo društvo sa EKU. Jednostavno se uspostavljanje odvija u pozadini suprotstavljanja jednoj zajedničkoj spoljnoj pretnji.
– To su sve veoma dugi periodi, ali mladi imaju kratak horizont planiranja. Zar ti ne deluje da ljudi mogu jednostavno da izgore?
– Važno je menjati fokus. Ja sada privremeno završavam sa uličnom aktivnošću i naći ću sebi drugo zanimanje. Možda će to biti pomoć onima koji će još uvek biti hapšeni. Možda ću ići da držim predavanja o bitkoinu. Odmor je prebacivanje na druge vrste aktivnosti. Partije su dobre po tome što su to velike organizacije sa nekoliko različitih pravaca rada, sagorevanje se dešava mnogo sporije nego ako umesto toga, na primer, samo učestvuješ u neprekidnim protestima ili samo volontiraš na izborima.
– Partije mi deluju kao način za neproduktivno trošenje gomile vremena. Na svom kanalu takođe imam veoma raznoliku aktivnost i odgovaram na pitanja o najrazličitijim temama. A čim se prebacim na ulični protest – već sam blizu sagorevanja, jer nema trenutnog rezultata. To nije kao da napišeš post, prodiskutuješ o objavi, a sutra pišeš novi.
– Zamisli da samo ideš u fitnes centar. Takođe sebi daješ redovno opterećenje i neprimetno se menjaš. U procesu može biti dosadno ili neprijatno, ali vidiš ljude pored sebe koji rade istu stvar, to takođe pomaže u motivaciji.
Sutra, 31. januara, ponovo izlazimo na ulice. Posle 23. januara vidimo prilično jasnu taktiku režima: maksimalno otežati koordinaciju i izbaciti iz igre sve organizatore, kao i one koji teoretski mogli biti organizatori, čak i ako se konkretno sada ne izlažu, ali su u prošlosti bili primećeni u nečem sličnom. Na mestima održavanja akcija će biti gušena veza, ograničavano kretanje javnog prevoza, blokirani trotoari i putevi, a objekti zatvarani.
Navaljnov štab nastavlja da insistira na tome da predstojeća akcija bude mirna. To znači da se predlaže da se policajci ne šutiraju po stomaku, čak i ako im zapari vizir.
Kako se predlaže da se ponašamo u okviru onih ograničenja koja nam nameće neprijatelj i koja nam nameće sopstveno komandovanje?
Ovo nije poslednja odlučujuća bitka, već samo jedna od epizoda predstojećeg veoma dugog suočavanja.
Ali sutra treba nastupiti upečatljivije nego pre nedelju dana.
Verovatno će izaći malo više ljudi, ali to nema naročit značaj.
Moramo pokazati odlučnost, ali pritom pretrpeti minimalne gubitke.
Zato glavni akcenat stavljamo upravo na bezbednost.
Anonimnost. Neupadljiva odeća koja krije prepoznatljive osobine, obavezno stavljamo maske, bez bedževa i ostalih aksesoara koji olakšavaju identifikaciju.
Dolazimo u grupama. Ako nemate svoju ekipu, pokušajte da se priključite nekome. Ne smete ostati sami i bez nadzora.
Ne stojimo na trgovima, stalno se krećemo kao gusta masa, ne dozvoljavamo da nas opkole ili preseku; pri pokušajima policajaca da uđu u redove – spajamo se rukama.
Pri pokušajima hapšenja, hvatamo one koje hapse, opkružujemo nastalu gužvu i zahtevamo od policajaca da odu bez plena.
Snimamo kamerama samo policajce. Svoje – ni u kom slučaju. Od novinara zahtevajte da snimaju samo opšte planove i to samo otpozadi. Bez intervjua, šaljite ih u p****. Pritom baš psovkama, kako ne bi bilo iskušenja da to puste u etar. Najbolje što možete uraditi sa novinarom vladinog kanala je da ga tajno gurnete na policajce i odmah nestanete u masi.
Plakate ne nosimo. Osim ako taj plakat nije na šperploči, a šperploča na čvrstom drvenom stubu. Ko zna, možda zatreba.
O oružju. Koristi se samo za sprečavanje hapšenja i samo tada kada to ne beleže kamere. Spray-bočice i gel-bočice su dobre. Aerosolne su loše (mogu postradati svoji).
Zastave su potrebne samo za orijentaciju, da bi se znalo gde je glava i rep kolone. Zastavonoša ne sme ići sa ivice – on je primarni cilj za hapšenje. Ako zastavonošu ipak hapse – otimajte mu zastavu, ako sam ne dozna da je baci daleko u masu. Neka zastavu dalje nosi neko drugi. Glupo je nositi zastavu sa sobom u policijski kombi.
Skandiranja – minimum, bolje je glasno pozdravljati prijateljski nastrojene vozače koji sirendaju. Skandiranjem se takođe mogu obaveštavati zadnji redovi o važnim detaljima situacije. „Putin je govno!“ – loše skandiranje. „Policija desno!“ – dobro.
Kada se dostigne krajnja tačka šetnje, potrebno je odmah i veoma brzo se razići u različitim pravcima, ali ne pojedinačno, već u nekoliko kolona, prema broju mogućih pravaca kretanja na završnoj tački šetnje. Ovo je najopasnija faza akcije, bilo bi žao proći celu rutu i završiti u kombiju pred sam kraj.
Ako na završnoj tački čekaju policajci, tamo uopšte ne treba ići – bolje je skrenuti ranije i otići daleko u stranu, i tek na bezbednoj udaljenosti od neprijatelja završiti akciju.
Sve ove preporuke su za regione. Dve stolice imaju svoju specifičnost, ogromno iskustvo sa sličnim akcijama, plus potpuno drugačiji broj ljudi, oni će se sami snaći.
A razne banalnosti, poput toga kako se ponašati u policijskoj stanici, ostavljam pravnicima. Za početak, ne treba tamo ni dospeti.
Da, sve je ovo priprema za prošli rat. Ako nas sutra umesto pendreka dočekaju vodeni topovi, gas i gumeni meci, od ovih preporuka će malo šta biti od koristi. Ako se situacija pokaže kao toliko nepredviđena, treba jednostavno bežati što dalje sa mesta akcije, jer će to značiti da sledeći put treba poneti potpuno drugu opremu.
Prepostovanje ovog teksta je bolje raditi sa anonimnih naloga.
Na ovo još uvek ne pozivam, mada već želim, naravno
Današnji mitinzi su razveli moju melanholiju. Izašao je veliki broj ljudi, narod narod narod was zol i vesel. Policajci su bili mnogo više nego prethodnih godina. Radili su bez žestine, ali dovoljno odlučno. Ljudi su u hodu učili kako se povezuju, pokušavali su da odbrane svoje. Plakata i zastava je bilo malo, nisu izlazili da se cure, ali da pritiskaju masom.
Posebno motivišu video snimci gde policajce prskaju biberom, gađaju snežkama ili jednostavno tuku po licu. Malodušno sam izbacila sprej iz džepa pre polaska, ali sledeći put ću ga obavezno poneti. I, možda, ću čak tražiti povod da ga primenim. Oseća se da će ovog puta, ako dođe do krivičnih prijava, one više neće biti izmišljene, ne zbog plastičnih čaša, već pošteno. I imam čudan osećaj da će takve krivične prijave pre podgrejati narod, nego što će ga zastrašiti. Da, naravno, ovo zapisujem sada dok su još vreli sledeći, dok su adrenalinova sećanja sveža. Ali ljudi se već sada moralno pripremaju da izađu za nedelju dana, ako ne ranije, i njima su takođe adrenalinova sećanja sveža. Tako da je eskalacija sa strane protestujućih sasvim verovatna, a to je upravo ono što je potrebno za pojavljivanje šansi za njegov uspeh.
Posebno hvala onom, i dalje mi nepoznatom, mladom čoveku koji je sprečio moje hapšenje, zgrabiivši me uz vik: „ajde, skloni ruke, to je moja devojka!“. I policajac je, što je karakteristično, sklonio ruke. Tako radi homested)))
Ovo je Moskva, čini se. Kod nas nije bilo takvih ohrabrujućih kadrova, nažalost.
