Na primer, govoriti fabrikama da ne rade sa drugima, inače će izgubiti profit od svog glavnog kupca (mnogo većeg kapitaliste).
Japan (NathanTikhonov)
Naravno, niko ne sprečava jednog ekonomskog agenta da pre zaključenja određenih poslova dogovori različite dodatne uslove, uključujući i one koji nemaju direktnog odnosa sa predmetom posla. Tako je veoma česta vrsta posla ugovor o zajedničkom vođenju domaćinstva, praćen uslovom o ekskluzivnoj seksualnoj usluzi, i nema osnova za pretpostavku da će u odsustvu države poslovi ove vrste odmah biti potpuno isceljeni.
Ali, kao što jasno vidimo na primeru institucije monogamnog braka, odredba o ekskluzivnosti, čak i kada je jasno naznačena, poštuje se veoma neprecizno, ali pritom nipošto ne svako kršenje ove odredbe dovodi do trenutnog raskida osnovnog ugovora. Stvar je u tome što su ugovorne strane međuzavisne. Čak i ako je jedna od strana posla primetno jača, da bi kaznila drugu stranu koja je prekršila dodatne uslove ugovora, ona će morati da snosi određene troškove, a to će je oslabiti. Štaviše, direktna šteta od kršenja dodatnog uslova može biti prilično mala, ili čak potpuno odsutna, dok sam ugovor može ostati veoma isplativ za jaču stranu. Drugim rečima, prazno samovoljstvo je rastrošno.
Zato će ekonomski jača strana, iako će se nadimati zahtevajući posebnu pažnju, biti primorana da zatvori oči na to da se nipošto svaki njen kapriz neće ispuniti, inače će njenu naviku za sitnom osvetoljubivošću brzo ispraviti činjenica da je ona, po nekom nesporazumu, jača strana u većini tržišnih poslova. Tako nekada uticajne kompanije zbog preteranog ponosa propadaju u neznatnost.
Da. Ovde je, kao i kod rasprave o socijalizmu, važno ne utonuti u detalje. Ispričaš čoveku o Venezueli, a on odgovori da je tamo pogrešan socijalizam, i da je ona uopšte pod sankcijama. Tako je i sa antimonopolnim slučajevima: ispričaš da su nakon prinudnog razdvajanja Standard Oil-a cene nafte samo porasle, a on će se pozvati na gomilu dodatnih faktora, ili će jednostavno reći da je to bio pojedinačni slučaj. Ispričaš o besmislenosti ruske FAS-e, a on će reći da je u Rusiji uopšte sve poremećeno, i da je u pristojnim zemljama drugačije stvar.
Mnogo produktivnijim mi se čini da se pruži opšte razumevanje faktora koji utiču na veličinu firme i na njenu strategiju rada.
Razmotrimo neku kompaniju. Ona kupuje neki proizvod na tržištu, koristi ga za proizvodnju drugog proizvoda – i prodaje taj novi proizvod. Koji je proizvod na ulazu – nije bitno. To može biti sirovina, poluproizvodi, ljudski rad, tehnologije i tako dalje. Koji je proizvod na izlazu – takođe nije bitno, to može biti čak i isti proizvod kao na ulazu, samo pomeren u drugu tačku prostora, sačuvan u vremenu ili pakovan u drugu ambalažu.
Kompanija može menjati svoju veličinu, i to menja efikasnost njenog delovanja (tj. prihod u odnosu na ulaganja). Postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost povećava. Na primer, kompanija koja se bavi prevozom može sebi priuštiti korišćenje transporta veće nosivosti, čiji su troškovi po jedinici težine znatno niži. I postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost smanjuje. Na primer, ekspansija mreže butika van bogatih četvrti dovodi do toga da periferne prodajne tačke donesu manje novca.
Kako se tržišta prodaje šire i kako napreduje organizacija poslovnih procesa, u svetu postaje sve više niša u kojima su velike kompanije najefikasnije. Štaviše, može se ispostaviti da određeno tržište jednostavno neće primiti više od jedne-dve kompanije, a pokušaj da se spreči njihovo povećanje ili da se postojeće razbijaju dovešće do pada efikasnosti i, shodno tome, odliva kapitala u profitabilnije grane. Na taj način će spoljni regulator samo potiskivati granu, povećavajući troškove proizvodnje, što može dovesti i do rasta cena ili uštede na kvalitetu, odnosno upravo do rezultata koji je suprotan cilju regulatora.
Pri tome, kao što sam već opisala za slučaj sa konkretnim Microsoftom, čak i ako kompanija dominira na nekom tržištu, u uslovima slobodne konkurencije ona ipak ne može da se opusti i ostvaruje superprofit od monopolske rente, tako da potrošaču ništa ne preti.
Istovremeno, postoje i faktori koji sprečavaju povećanje veličine kompanija, tako da monstrumi koji nastaju putem neuspešnih spajanja i preuzimanja gube na efikasnosti, i nakon nekog vremena sami počinju da se rešavaju nepotrebnih delova ako ne žele da bankrotiraju, tako da je i ovde prisustvo antimonopolnih organa potpuno suvišno.
Napokon, postoje državne korporacije, za čiji menadžment efikasnost rada korporacije uopšte nije važna, već je važna veličina njihovog ličnog prihoda, a on se najlakše povećava uz solidne promete. Zato će državne korporacije težiti širenju bez obzira na tržišne uslove, ali baš tu su antimonopolni organi nemoćni, jer i sami predstavljaju potpuno isti deo države.
Dakle, kako god da se gleda, nema nikakve koristi ni za biznis ni za potrošače od antimonopolnih organa, postoji korist samo za novčanike onih koji imaju neposredan uticaj na te organe, ili pristup insajderskim informacijama o njihovom radu.
Ne znam zašto se slika ribe tako zalepila za ovaj fenomen, ali sada se oni koji su uključeni u M&A industriju šale na njen račun kako god mogu
Naravno, postoje i drugi OS-ovi, ali je Windows mnogo popularniji od nekog Debiana. Pri tome, koliko mi je poznato, takvo monopolsko stanje nije podržano od strane države (čak i obrnuto), već je nastalo upravo na slobodnom tržištu softvera.
Koliko razumem, vi predlažete da diskutujemo o Microsoftu kao primeru monopolije koja je nastala i zadržala stabilnost na slobodnom tržištu.
Zaista, Microsoft je nekada kreirao veoma uspešno rešenje, značajno smanjivši prag ulaska korisnika u temu personalnih računara, kako kroz jednostavnost korišćenja, tako i kroz činjenicu da je MS DOS bio veoma malo zahtevan po pitanju resursa, u poređenju sa monstrumoznim Uniksom. Zatim je preko sistema kreiran dobar grafički interfejs. Potom, kada je kompaktnost softvera za većinu korisnika postala nekritična, proizvodi kompanije su na vreme reagovali na to i počeli da se razvijaju u pravcu proširenja funkcionalnosti i poboljšanja dizajna. Ukratko, stružno praćenje tržišnih stimulusa omogućilo je kompaniji da dobije veliki udeo na tržištu desktop operativnih sistema. Akumulirani mrežni efekat je takav da pojedinačni neuspešni proizvodi, poput Windows Viste, više nisu sposobni da unište kompaniju; za to bi bio potreban dug niz loših odluka. Ipak, to je sasvim realno. Na primer, pregledač kompanije Google je pobedio Internet Explorer, uprkos njegovoj dubokoj ukorenjenosti u sistemu i prvobitno gotovo monopolskom položaju.
Naravno, može se raspravljati o tome da je država pružala podršku Microsoftu progoneći pirate. Da su pitanja monetizacije softvera u potpunosti prepuštena njegovom proizvođaču, bilo bi manje izobličenja. Ali to ne izgleda kao faktor koji pomaže samo Microsoftu, a ne pomaže njegovim konkurentima. Tako da, u suštini, možemo u prvom približenju smatrati da je tržište ovde slobodno.
I kako je toj velikoj kompaniji u slobodnim tržišnim uslovima? Teško joj je. Na smanjujućem se tržištu operativnih sistema za PC njen udeo je stabilno velik, iako je daleko od 100%. Na tržište operativnih sistema za telefone nije uspela ozbiljno da uđe, tamo dominiraju dva druga proizvođača. Konzole za igranje, naočare proširene stvarnosti, mnoštvo drugih proizvoda – takođe nisu previše uspešno probili.
To jest vidimo da se sve one užase kojima nas plaše udžbenici političke ekonomije u vezi sa monopolima ne mogu primeniti na kompaniju Microsoft: ona ne može da se opusti, podigne cene i uzima monopolsku rentu, već mora, baš kao i svi ostali, marljivo da unapređuje svoje proizvode i vodi fleksibilnu cenovnu politiku kako bi čak i siromašniji klijenti radije kupovali Windows nego koristili pirateriju – a ipak, jedna za drugom, IT kompanije je premašuju po tržišnoj kapitalizaciji.
Pitanje je toliko često, da je kada su pravili podsetnik za rasprave sa učenicima, upisano kao broj jedan.
Zaista, antimonopolne službe nisu potrebne. Monopoli se ili formiraju tamo gde optimalna veličina biznisa ispostavi se uporedivom sa ukupnom veličinom tržišta, ili tamo gde su državne regulative veštački stvorile taj monopol (na primer, kroz licenciranje vrsta delatnosti, ekskluzivne nabavke od jednog dobavljača, izdavanje patenata – drugim rečima, kroz zabranu ulaska na tržište bilo kome drugom osim monopolisti).
U prvom slučaju monopolista uspešno zadovoljava potražnju, tržište raste i vremenom se ispostavi da sada ima mesta i za još nekoliko kompanija, dok pokušaj monopoliste da se bori protiv njih tržišnim metodama dovodi do gubitka profita toliko da je samom monopolisti isplativije da ulaže u neke druge grane, nego da se drži tržišnog uloga tamo gde je još uvek monopolista.
U drugom slučaju monopolista postaje drzak, podižući cene i pogoršavajući kvalitet usluga, dok država mora da se nosi sa nezadovoljstvom kupaca. Rano ili kasno, ili će lobisti potencijalnih konkurenata progurati deregulaciju grane (kao što je Novatek probio pravo na izvoz tečnog gasa, koje je ranije monopolski pripadalo Gazpromu), ili će se razviti crno tržište koje će, ne radeći ništa sa monopolom de jure, podkriti njegov monopol de facto. Očajavši u borbi protiv crnog tržišta državnim sredstvima, monopolista će biti primoran na ustupke – i da konačno počne da smanjuje cene i poboljšava kvalitet.
