Ponekad se nasilna dela, počev od njihove primene kao metode rešavanja interpersonalnih konflikata, pa sve do geopolitičkih odnosa, mogu opravdati prihvatanjem takozvane koncepcije preventivnog napada. Na taj način, nasilje se priрівnava samoodbrani, budući da je žrtva napada navodno i sama agresor, ona je nameravala da izvrši napad i sigurno bi to uradila da joj nije upućen preventivni udarac. U praksi se ovakav način razmišljanja može lako primetiti u konfliktnim situacijama, kada se, na primer, na isključivo verbalne pretnje odgovorilo nasiljem. A još jasnije se on može pratiti u slučajevima kada je neka pretnja budućim napadom predstavljena kao opravdan povod za započinjanje ratova.
Podrazumeva se da preventivni napadi ne postoje kao zasebna kategorija agresije, a naročito ne kao oblik samoodbrane. Određena „preventivnost“ u ovom slučaju predstavlja potpuno isto opravdanje kao i svako drugo moguće opravdanje nasilja; ona nimalo ne čini konkretan slučaj njegove primene nečim drugim, kvalitativno različitim od ostalih slučajeva. Naravno, ako su postojale neposredne pretnje izvršenjem nasilja ili realan pokušaj napada, tada se odgovornim silnim merama može reći da je samoodbrana. Ali ako to nije bio slučaj, onda imamo posla upravo sa nasilnim napadom, a sve ostalo su samo nagađanja, izmišljena kako bi se opravdalo sopstveno nasilje pred drugima.
Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?
Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!
Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!
Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.
Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.
Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?
Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.
Pozicije ludditskog i antiprogresivnog karaktera, koje se protive naučno-tehničkom progresu, iako su prilično nepopularne, ipak postoje, stvarajući mit o porobljavanju ljudi tehnologijama. Ove pozicije optužuju upravo tehnologije za to što ljudi brzo gube slobodu i srećan život. Na primer, uz njihovu pomoć vlade dobijaju sve više moći i mogućnosti da manipulišu ljudima, što znači da je naučno-tehnički progres, još od trenutka industrijalizacije društva – zlo koje je potrebno iskoreniti. Naravno, mnogi će i bez dodatnih objašnjenja smatrati takvu argumentaciju krajnje apsurdnom, ali hajde ipak da pogledamo šta nije u redu sa njom.
Suština je u tome da tehnologije same po sebi ne dovode ni do kakvog porobljavanja čoveka. Do toga prvenstveno dovodi nasilje kao metod rešavanja problema i dostizanja određenih ciljeva, uključujući i upotrebu od strane istih tih vlada. Sve one se oslanjaju na pretnju primenom određenih „legitimnih“ i „zakonitih“ silnih mera prema bilo kom običnom čoveku, ako taj ne bude sledio određeni poredak. Tehnologije u ovom slučaju samo čine takvu pretnju efikasnijom u izvršenju i pomažu u jačanju moći već postojećih vlada.
Ali razmislite – čak i najjednostavnijim alatom, kao što je čekić, mnogo je lakše zastrašiti, potčiniti, ili čak i potpuno osakatiti čoveka, nego golim pesnicama. Samo što je čekić stvoren da zakucava eksere, i to je problem u čoveku koji je sposoban da počini nasilje koristeći bilo koje dostupne alate, a ne u samom čekiću. A sa oružjem je upravo ista situacija – problem nije u njemu, već u mizernom procentu ljudi spremnih da ga primene u izvršenju nasilnih napada.
Rešenje je potrebno upravo za problem nasilja i činjenicu da neki ljudi teže silnom potčinjavanju drugih ljudi. Čim taj problem bude rešen i nasilne hijerarhije dominacije nestanu iz društva, tehnologije više neće na bilo koji način doprinositi porobljavanju ljudi. Boriti se treba protiv nasilja i mizernog procenta nasilnika u društvu, a ne protiv tehnologija, koje su inače jedino što je moglo spasiti ljude od beskonačne gladi, bolesti, smrtnosti dece i drugih užasnih pojava iz prošlosti, a takođe će omogućiti čovečanstvu da preživi i nastavi svoje postojanje u dugoročnoj perspektivi.
Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.
Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.
Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.
Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.
Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.
Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.
Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.
U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.
Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.
Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.
Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.
Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.
Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?
A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.
Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?
Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.
Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.
Verovatno ste upoznati sa argumentom da samo korišćenje nekog dobra navodno samo po sebi podrazumeva saglasnost sa ustaljenim pravilima za to, čak i ako takva saglasnost nije bila eksplicitno potvrđena. Na primer, boravak na određenoj teritoriji automatski obavezuje osobu da se pridržava njenih pravila. Ako se ne slaže sa pravilima, ne treba da posećuje tu teritoriju, inače ga potpuno opravdano očekuje kazna predviđena za takvo prekršaj. Slično funkcioniše sa bilo kakvim korišćenjem materijalnih dobara i interakcijom sa drugim ljudima. A neko ko se poziva na autorska prava može čak tvrditi da se takvo pravilo odnosi i na nematerijalna dobra. Na primer, samo korišćenjem nekog programa, automatski pristajete da se pridržavate pravila koja je postavio njegov programer i samog zakona o autorskim pravima („clickwrap“).
Često se ovakvog argumenta služe etatisti – zagovornici sile državne vlasti. Pomoću njega oni mogu opravdati bilo kakve obaveze koje proizilaze iz određenih državnih zakona, kao sličnu implicitnu saglasnost sa normama koje oni utvrđuju. Vrlo često tvrde da samo boravak osobe na teritoriji države već obavezuje tu osobu na potpuno potčinjavanje svim državnim zakonima. Pa neka onda ne budu iznenađeni što se ovaj argument može okrenuti protiv njih samih.
Glavni instrument etatiste u nametanju proizvoljnosti stacionarnog bandita („zakonodavstva“) je prisila kroz pretnju primenom nasilja. Jer da li bi etatista uspeo da primora baš vas da nešto uradite ili ne uradite, a da vam ne preti nasiljem? Naravno, ono može biti inicirano samo prema konkretnoj osobi, kojoj, polazeći od koncepta implicitnog ugovora, ništa ne sprečava da jednostavno postavi svoje sopstvene uslove za interakciju sa njom.
Upozoravam da, ako neko želi da izvrši nasilje nad mnom, on time stupa u ugovor o saglasnosti za sprovođenje procedure eutanazije u okviru moje samoodbrane. Budući da je upozoren i upoznat sa mojim pravilom, izbor je sada na samom onome ko želi da izvrši nasilje. Odlučivši se na to, on time implicitno potpisuje ugovor koji sam ja postavio i prihvata uslove navedene u njemu.
Razumejući ovo, etatisti ostaju samo dve moguće opcije kako se dalje odnose prema konceptu implicitnog ugovora. On može ili nastaviti da se pridržava njega, čime priznaje drugim ljudima pravo na neograničenu samoodbranu od bilo kakvih pokušaja vršenja nasilja nad njima, ili jednostavno izbaciti ovaj neodrživ i neosnovan koncept iz liste svojih argumenata za odbranu nasilne vlasti.
Kada se nasilje deli na kategorije kao što su nedopustivo, dopustivo, pa čak i neophodno, u toj podeli se pravi najgrublja greška. Ona sastoji u pretpostavci da se može boriti samo protiv nedopustivog nasilja, bez diranja ostalih kategorija. Navodno, iniciranje nasilja može biti korisno u određenim situacijama, pa bi stalo vredelo sačuvati upravo to „korisno“ nasilje.
Međutim, deliti nasilje na različite kategorije prema pokazatelju dopustivosti i nedopustivosti je jednostavno apsurdna zamisao. Nasilje je nedeljivo; ne postoje ljudi koji su sposobni da počine nasilni napad jednog tipa, a istovremeno nesposobni da počine drugi. Čovek je ili sposoban ili nesposoban da počini nasilni napad uopšte. U tačnosti ove tvrdnje lako ćete se uveriti nakon kratkog objašnjenja same prirode nasilnog ponašanja i jedne zanimljive činjenice.
Nasilje nije isključivo racionalan postupak kojem čovek pribegava uvek kada mu je to isplativo i kada ne nosi ozbiljne rizike. Manifestacija nasilja ne zavisi isključivo od društvenih kočnica i protivteži. Bez obzira na stimuluse, većina ljudi nikada nije počinila i neće počiniti akt nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima, kao što je nanošenje značajne fizičke štete drugoj osobi ili ubistvo. U celoj istoriji čovečanstva i u svim okolnostima, na primer u ratovima i genocidima, manje od 2% ljudi je počinilo takve radnje.
Kao pravilo, čoveku su svojstveni prirodni inhibitori agresije – inhibitor nasilja koji pri pokušaju da počini akt nasilja kod njega izaziva samo osećaj odbojnosti. Takođe, ovaj mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena većini ljudi. Sposobnost prosečnog čoveka da nanese stvarnu fizičku štetu drugim ljudima ograničena je samo samoodbranom u slučaju neposredne pretnje po život.
Sada vredi pomenuti jednu veoma važnu i zanimljivu činjenicu. Kao što pokazuje statistika domaćeg nasilja u SAD-u, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku u svim američkim porodicama. I to su samo oni slučajevi o kojima su policajci sami izvestili u anonimnim anketama; sigurno se mnogi od njih čak ni tada nisu priznajuli u svojoj sklonosti nasilju.
Zadržavanjem makar jedne kategorije nasilja, neizbežno je zadržavanje i svih ostalih kategorija. Da bi u društvu bilo policajaca, vojnika, a naročito nekih specijalnih službi i „dželata“ koji izvršavaju naređenja o uklanjanju nekoga, neophodno je postojanje određenog procenta ljudi koji su uopšte sposobni za nasilje. U suprotnom, takve zaposlene jednostavno ne bi bilo odakle uzeti. Ali ako se ovakvo stanje stvari zadrži, onda privatna nasilna kriminalnost nikada i nigde neće nestati. Štaviše, sami zaposleni će biti izvor privatnog nasilja. Danju je neko izuzetno uspešan službenik, uvek spreman da po naređenju sprovede bilo kakvo nasilno pritvaranje, a uveče se vraća kući i prebija svoju ženu i decu. Sudeći po statistici, upravo to se može očekivati od čoveka koji uopšte ne oseća tako jaku odbojnost prema vršenju nasilja kao drugi ljudi.
Pokušaj da se nasilje od strane ljudi sposobnih da ga počine samo ograniči, a ne iskoreni, jednostavno neće upaliti. Efikasno se može boriti samo protiv celokupnog nasilja i svih nasilnika odjednom. Nasilje se ne sme deliti na kategorije dopustivosti i nedopustivosti (a naročito ne po neophodnosti), inače ovaj problem neće nestati, i u društvu će nastaviti da ostaje onaj mali procenat ljudi koji su sposobni da ga počine u bilo kom trenutku i u bilo kom obliku.
O prirodnosti vršenja brutalnog nasilja od strane čoveka, pa čak i ubistava, često se tvrdi na osnovu navodnog beskrajnog posmatranja ljudskog društva. Nijedan dan u istoriji nije prošao bez ubistava i čak nekih naoružanih konflikata, i to se nastavlja u savremenom svetu. A to znači da je čovek izuzetno okrutan i nasilan.
Ali takve tvrdnje su zasnovane na čisto subjektivnom osećaju o događajima koji se dešavaju u svetu. Na primer, 69% Amerikanaca veruje da je među igračima američkog fudbala problem domaćeg nasilja veoma rasprostranjen. Ovo verovanje je podstaknuto medijskim skandalima koji se odvijaju oko igrača koji zaista vrše takve radnje. Ali ako se ne oslonimo na subjektivne osećaje, već na statistiku, ispostaviće se da se u porodicama igrača domaće nasilje javlja skoro 2 puta ređe nego u proseku svih američkih porodica. U isto vreme, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku. Ali o lošim policajacima američki mediji verovatno neće govoriti, osim ako slučaj nije previše skandalozan ili na neki način profitabilan za vladu. Štaviše, policajci su čak i pokrivani u svom nasilju. Tako, prijave zbog problema domaćeg nasilja često uopšte nisu razmatrane ako je optuženi policajac.
Upravo na taj način se formiraju mitovi o nasilju. Može zavesti i nepotpunost podataka. Kada se razgovor započne o određenom broju poginulih u nekom genocidu ili ratu, često se pretpostavlja da je bilo približno toliko ubica. Ali to će se pokazati kao potpuno netačno ako pogledamo slučajeve gde je broj ubica ipak bio poznat. Na primer, genocid do 2 miliona ljudi u Kambodži organizovalo je svega 55-70 hiljada crvenih Kmera.
U odnosu na sve ljude, nasilje vrši veoma mali procenat njih. O suprotnom mogu govoriti samo subjektivne ocene zasnovane na nepotpunosti podataka ili uobičajenim zabludama. Ako svakodnevno posmatrate nasilje, to apsolutno ne govori o tome da nasilje vrši veliki broj ljudi. To je jednostavno manjina koja ga vrši prilično često, a i samo nasilje previše privlači pažnju u poređenju sa drugim događajima.
