Автор: Битарх

Šta svaki pristalica sile vlasti treba da razume

Voluntarist, Bitarh

Postojanje prisilne silovite vlasti u društvu najčešće se opravdava neophodnošću rešavanja određenih zadataka pomoću nasilnih metoda. Pritom se pretpostavlja da će ljudi i dalje u značajnoj meri posedovati određene slobode i prava. Siguran sam da sami etatisti – pristalice silovite vlasti, žele da imaju slobode i prava, žele da se prema njima odnosi kao prema ličnostima i da se računaju. Teško da bi iko, čak i od predstavnika rigidnih etatističkih stavova, želeo da se pretvori u bezvoljnog roba ili državno vlasništvo, kojim bi se strogo upravljalo u svakom aspektu života, ne dajući nikakve slobode.

Naravno, etatisti čine veliku grešku računajući na to da će se silovita vlast prema njima odnositi sa poštovanjem, da će ih računati, kao i da će se nekako sama ograničavati. Pandemija koronavirusa je dobro pokazala kako se vodeći svetski demokratije, kao što su Australija i Kanada, mogu gotovo trenutno pretvoriti u autoritarne režime, a autoritarni Kina – u brutalnu diktaturu, gde se prema ljudima odnosi upravo kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. U istoriji je takođe bilo mnogo slučajeva kada su vlade, čak i one prilično demokratske i liberalne u svojim uređenjima, namerno zanemarivale slobode i prava ljudi, pa čak i trovile i ubijale obične građane.

Bilo koji etatista, čak i onaj koji zastupa koncept minimalne silovite države, kako bi bio dosledan u svom stavu, mora odustati od priznavanja bilo kakvih sloboda i prava za sebe. U svakom trenutku bilo koja silovita vlast može sa čovekom uraditi šta god želi. Njeno delovanje se nikako ne može ograničiti samo na izvršavanje određenih konkretnih zadataka. Ako ona raspolaže agentima sposobnim da počine ubistvo u izvršenju jednog konkretnog zadatka, znači da to mogu uraditi uopšte radi bilo kog cilja. Stacionarnom banditi treba samo povod ili razlog da izda odgovarajući nalog. Zar se neko ne slaže da to upravo tako funkcioniše?

Nastavljajući da zastupa etatističke stavove, osoba mora priznati da će se u okviru sistema koji preferira prema njoj odnositi kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. Silovita vlast može zanemariti bilo kog čoveka, ili ga čak namerno žrtvovati. Ona, naravno, može stati i u odbranu običnih ljudi, ali samo u onim slučajevima kada joj je to isplativo. A ako iznenada postane isplativo zanemariti ili žrtvovati ljude – onda će se upravo to i dogoditi.

Neće spasiti čak ni direktna demokratija, gde u teoriji većina i dalje može „potrošiti“ manjinstvo, a u praksi to može jednostrano uraditi i sasvim mali broj izvršilaca demokratske volje. Na primer, to će uraditi neke silovne strukture, čiji direktni zaposleni i upravljači, naravno, nikada neće biti većina. Ništa neće sprečiti takav organ da počini bilo kakvo nasilje, osim ako građani sami ne budu masovno naoružani i spremni da se brane od napada na svoj život.

Ako se neko smatra ličnošću, želi da poseduje slobode, prava i izbor, onda kategorički ne bi trebalo da zastupa čak ni minimalne etatističke stavove. U suprotnom, njegova pozicija će biti apsolutno nedosledna.

Učimo da razumemo decentralizovane sisteme

Voluntarist, Bitarch

Jedna od grešaka koje se često prave u odnosu na koncepte određenih sistema je nesposobnost da se razume njihova decentralizovana suština. Navešću kao primer apsurdno, ali ipak često zastupljeno pitanje o kriptovalutama – šta će biti ako „vlasnik“ bitkoina odluči da stvori koliko god želi novih novčića ili na neki drugi način promeni njegov sistem? Ovde je očigledna nesposobnost da se razume kako valuta može da nema nekog vlasnika. Tradicionalno razumevanje valute uvek podrazumeva postojanje konkretnog emitenta koji izdaje nove novčane jedinice i poseduje isključivo pravo na to. I mnogi zaista ne mogu da zamisle kako može biti drugačije.

Primer sa bitkoinom je pokazateljan jer je to već funkcionalan sistem bez centralizovanog organa upravljanja. U njegovom slučaju nema nikakvog emitenta, niko ne može jednostrano doneti bilo kakve odluke u vezi sa radom njegovog sistema bez direktnog saglasnosti onih koji drže više od 50% uključenih računarskih kapaciteta. Svaki takav držalac (majner) poseduje sopstvenu kopiju čvora mreže, i svaka takva kopija je identična. U tome i sastoji decentralizacija – centralni čvor uopšte ne postoji. Jednom kada ga pokrene svoj tvorac, takav sistem, uz uključivanje dovoljnog broja računarskih kapaciteta, više nikada ne prelazi u jednostrano upravljanje.

A još veću decentralizaciju celom kriptovalutnoj sistemu daje činjenica da svako ko želi može pokušati da pokrene novu kriptovalutu sa sopstvenim principima rada. Ne postoji takvo pravilo (niti mogućnost njegove realizacije) da na internetu postoji i koristi se samo jedna konkretna kriptovaluta (kao što se to najčešće dešava sa običnim valutama na teritoriji država). Njih može biti onoliko koliko ljudi sami odluče da koriste u određene svrhe.

Ako valuta može biti decentralizovana, zašto to ne mogu biti i drugi sistemi, na primer sistem javnog upravljanja? Njegovo tradicionalno razumevanje sastoji se u tome da na određenoj teritoriji mora postojati jedan jedini organ (država) koji poseduje „legitimno“ pravo da svima nametne jedan jedini poredak, po potrebi pribegavajući pretnjom primene nasilja. Ali, mislite li da ne bi bila ista greška smatrati ovu varijantu jedinom mogućom, kao što je greška smatrati mogućim postojanje valuta samo uz prisustvo njihovih konkretnih emitenata?

Bila bi to velika glupost odbaciti mogućnost postizanja slobodnog nenasilnog društva, u kojem paralelno postoje različiti, slobodni za izbor sistemi javnog poretka, samo zbog principijalne neželje da se razume i prihvati mogućnost postojanja decentralizovanih sistema uopšte. Oni koji i dalje nastavljaju da misle isključivo „centralizovano“, gde svaki sistem mora imati neki jedinstveni centar upravljanja, trebalo bi da nauče da razumeju mogućnost decentralizacije određenih sistema.

Zašto u bezbednosnim strukturama postoji znatno veći procenat nasilnih ljudi

nego u celom društvu generalno, i šta to govori o sadašnjim društvenim sistemima

Voluntarista, Bitarh

Zanimljive stvari nam pokazuje američka statistika o domaćem nasilju u porodicama policajaca. Ispostavilo se da do 40% policijskih oficira u SAD praktikuje nasilje prema svojim bližnjima. Nivo nasilja u porodicama policajaca do 4 puta premašuje onaj u celokupnom američkom društvu. Vredi napomenuti – ovo je rezultat nekoliko anonimnih anketa samih oficira. Njihove porodice pak retko prijavljuju nasilje i traže pomoć, jer ne očekuju istu od kolega svojih agresora. I oficirima se zaista retko iznose realne optužbe za domaće nasilje – dok se generalno istražuje 92% prijava o tome, konkretno u slučaju oficira ovaj pokazatelj iznosi svega 42%. A to znači da je nivo domaćeg nasilja u porodicama policajaca u stvarnosti možda mnogo viši od 40%. Takođe, među predstavnicima svih profesija generalno, policijski oficiri su se pokazali kao najskloni domaćem nasilju.

Naravno, ovo je samo američka statistika, ali nema razloga da se ne pretpostavi da će zaposleni u sigurnosnim strukturama biti značajno nasilniji od ostatka stanovništva u svim zemljama. I ne treba se čuditi ovakvom stanju. Očigledno je da će upravo nasilniji ljudi, koji ne osećaju jak otpor i odbojnost prema vršenju nasilja, i kod kojih je empatija slabije izražena, biti skloniji da izaberu profesiju u kojoj je iniciranje nasilja službena dužnost.

Šta to znači za društvo? Zapravo, postojeći sistemi društvenog upravljanja i pravnog poretka širom sveta, zasnovani na „legitimnom monopolu“ određenog organa (države) u primeni nasilja, postaju oruđe u rukama nasilnih ljudi. Mali procenat nasilnika dobija vlast nad svim ostalima, normalnim ljudima, koji u većini slučajeva nikada ne vrše nasilje. I očigledno je da će ovi nasilnici koristiti silinsku vlast u sopstvenom interesu, ne ograničavajući se određenim normama i zakonima, ili ih interpretirajući i prepisujući po svojoj meri. Takođe, oni sigurno neće odustati od nasilja u privatnom životu, smatrajući ga generalno normalnim instrumentom za postizanje određenih ciljeva, ili čak pribegavajući njemu radi oslobađanja od stresa i agresivnosti, istresajući se na ljude oko sebe.

Treba razumeti da je sve u tome zašto neki ljudi vrše nasilje. Naravno, neki događaji i ciljevi ih mogu provocirati ili podstaći, ali što je važnije od toga – oni jednostavno ne osećaju dovoljan otpor i odbojnost prema nasilju, uključujući i slabije izraženu empatiju u poređenju sa drugim ljudima. Upravo time se može objasniti nasilje u ljudskom društvu, ako se obratimo konceptu mehanizma inhibicije nasilja, koji tvrdi da svakom normalno razvijenom pojedincu pripadaju urođeni kočnici agresije prema drugim ljudima, čije je prisustvo, između ostalog, važno za razvoj iste te empatije.

A može li se očekivati od ljudi, sposobnih da lako vrše nasilje zbog nedostatka takvih kočnica, da će se ograničiti na njegovu upotrebu samo kao instrumenta održavanja zakona i određene pravde? Naravno da ne, za njih je nasilje norma, prema njemu ne osećaju ništa negativno i pribegavat će mu uvek kada smatraju potrebnim. Upravo zato se bilo koji društveni sistem, čije izvršavanje poretka zahteva nasilno potkrepljenje, teško može nazvati pravičnim i onim koji radi na dobrobit običnog čoveka – takvi sistemi samo daju prednosti nasilnicima i utvrđuju njihovu vlast nad normalnim ljudima.

Ubica je samo jedan, a žrtava – hiljade

Voluntarist, Bitarh

Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.

Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).

U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?

Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti:
– hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava);
– NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.

U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.

Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.

Zakoni o oružju – instrument u izvršenju genocida

Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.

Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?

Šta genocidi mogu reći o ljudskoj nasilnosti

Voluntarist, Bitarh

Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?

U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.

Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.

Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.

Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.

Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.

Izvori:

  1. Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
  2. Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
  3. Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
  4. The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.

Korupcija uvek prati silovnu vlast

Voluntarist, Bitarh

Samo postojanje silovne i „obavezne“ vlasti za sve dovodi do pojave korupcije. Šta god i ko govorio, sve vlade sveta su korumpirane, samo da nisu svi spremni to da priznaju i da ovaj fenomen nazivaju pravim imenom, često se skrivajući iza termina kao što je „lobiranje“. I to nije iznenađujuće – ako neki društveni organ poseduje „legalno“ pravo na monopol u uspostavljanju i kontroli poretka u društvu, uključujući i primenu sile, onda će različite interesne grupe uvek obraćati pažnju na njega u pokušaju da ostvare svoje ciljeve na račun ugrožavanja prava i sloboda drugih interesnih grupa. To je neizbežno čak i u najliberalnijim demokratijama, jer ni u njima ništa ne sprečava neku interesnu grupu da podstakne dovoljan broj činovnika da donesu odluku koja joj je potrebna.

Sve dok postoje silovne prisilne vlade, korupcije i ugrožavanja interesa jednih ljudi u korist interesa drugih ljudi nije moguće izbeći. Samo na slobodnom tržištu različiti interesi mogu stabilno koegzistirati paralelno jedni s drugima, jer je za to dovoljno samo da svaki interes ima barem minimalnu grupu „potrošača“. Politika pak može u svakom trenutku doneti zakon kojim će na određenoj teritoriji sve alternative nekom jednom interesu biti diskriminisane, ili čak potpuno likvidirane. I takav zakon će biti potkrepljen pretnjom primene nasilja u slučaju njegovog neizvršavanja.

Silovni kontrol i propast državne demokratije

Voluntarista, Bitarh

Događaji tokom pandemije koronavirusa dobro su pokazali kako se neke od najdemokratskiji država na svetu mogu lako pretvoriti bukvalno u autoritarne režime sa jakom vladinom moći, potiskivanjem opozicije i zatvaranjem „neprihvatljivih“ ljudi u zatvore. Radi se o Australiji i Kanadi, koje u rangiranju demokratije zauzimaju mesta među deset najboljih zemalja. Vlada prve države je u borbi protiv pandemije odlučila da pribegne totalnim zabranama izlaska iz kuće i kretanja građana, praćenju istih i zatvorskм kaznom za prekršioce. U drugoj je vlada na proteste kamionista protiv koronavirus ograničenja odgovorila blokiranjem bankovnih računa, potiskivanjem aktivnosti opozicije, uvođenjem vanrednog stanja i hapšenjima nekih od protestnika. Ili se setimo Francuske, koja je takođe prilično demokratska zemlja, međutim, njeni policajci se ne ustručavaju da batinaju ljude bez maski, a gotovo svake antivladine akcije završavaju se grubim razbijanjem protestnika od strane bezbednosnih snaga.

Demokratija se veoma lako može pretvoriti u autoritarni i represivni režim. I ne treba se tome čuditi – čega se još može očekivati od vlada koje su, iako prilično demokratske i liberalne u svojim ciljevima, ipak i dalje oslonjene na instrument sile u realizaciji tih ciljeva? Kada neki organ u društvu ima pravo na silnu prinudu ljudi i mogućnost da efikasno raspolaže tim pravom, to je samo pitanje vremena i postojanja povoda kada će se sila iz običnog instrumenta podrške zakonu pretvoriti u instrument sprovođenja represija i jačanja vlasti.

Zato treba razumeti da je jedini mogući put ka dostizanju slobodnog i nenasilnog društva iskorenjivanje silnih instrumenata upravljanja, i sama po sebi zamena autoritarnog režima demokratijom u dugoročnoj perspektivi neće dati ništa. Pridržavanje demokratskih i liberalnih vrednosti je apsolutno besmisleno i beskorisno ako se zajedno sa njima aktivno ne podržava nedopustivost nasilja, kako u privatnim odnosima između ljudi, tako i u realizaciji mera od strane bilo kakvih udruženja i javnih organa upravljanja.

Papirni novac kao uzrok osiromašivanja ljudi

Voluntarist, Bitarch

Znate li zašto je u Sjedinjenim Državama nakon 1971. godine produktivnost rada nastavila rasti nepromenjenim tempom, ali su pritom realni prihodi ljudi naglo prestali pratiti rast produktivnosti i ostali praktično nepromenjeni? Ili zašto je nakon 1971. godine tokom 50 godina indeks potrošačkih cena skočio 7 puta (ono što je 1971. godine koštalo 1 dolar, sada košta 7 dolara), iako je do 1971. godine za približno takav rast cena bilo potrebno skoro 200 godina? Ili možda zašto je udeo stanovnika SAD-a koji žive sa roditeljima do 29. godine postepeno opadao do 1971. godine, ali je nakon toga ponovo počeo da raste? Ili zašto je odnos vrednosti nekretnina i prihoda radnika u SAD-u za to vreme samo nekoliko puta porastao?

Odgovor je krajnje jednostavan – 15. avgusta 1971. godine, predsednik SAD-a Ričard Nikson je konačno ukinuo zlatni standard, otkazavši fiksnu konverzibilnost američkog dolara u zlato. Nakon toga, američki dolar je postao praktično papir koji nije ničim potkrepljen. Upravo nakon te odluke počelo je osiromašivanje Amerikanaca, koji su ranije samo bogatili.

Ova prilično jednostavna činjenica jasno potvrđuje apsolutnu neopravdanost papirnog novca kao sredstva razmene dobara između ljudi i akumulacije bogatstva. Korišćenje papirnog novca je samo siguran način da se postane siromašan. Uostalom, čega se još može očekivati od novca koji se može štampati u neograničenim količinama, čime se obezvređuju ušteđevine ljudi, dok se istovremeno obogaćuju činovnici, državne strukture, subvencionisani oligarsi i banke, koji su prvi primili novu novčanu masu i realizovali je još po starim cenama. Ili čega se još može očekivati ako se novac bezgranično deli po veštački niskim kamatnim stopama za razvoj biznisa koji bi bio apsolutno neprofitabilan i propao pri stopi formiranoj u uslovima slobodnog tržišta. Pa teorija austrijske ekonomske škole ne bez razloga naziva neograničenu emisiju novca i kreditnu ekspanziju glavnim uzrocima ekonomskih kriza.

Ljudi će samo siromašiti sve dok ne odustanemo od državnih papirnih valuta u korist novca koji nije pod kontrolom bilo kojih centralizovanih upravljačkih organa i koji ima strogo ograničenu emisiju novih novčića. Plemeniti metali su u prošlosti pokazali svoju pouzdanost kao sredstvo razmene i akumulacije bogatstva. Ali u savremenom digitalnom svetu, gde informacione tehnologije igraju ključnu ulogu u svim vrstama aktivnosti i odnosa, kriptovalute mogu služiti kao pouzdano sredstvo razmene.

Kod stacionarnog bandita postoje samo privilegije, a ne prava

Voluntarist, Bitarh

Jedan od najvažnijih pojmova u životu bilo kog društva su prava. To mogu biti takozvana ljudska prava, pravo na vlasništvo, autorska prava i još mnoga druga prava. Ali ako postavimo pitanje odakle zapravo sva ta prava potiču, često nam mogu odgovoriti da je država njihov izvor. To znači da definisanje i održavanje prava zapravo spada u funkcije organa koji proglašava „monopol“ na svoju vlast i na primenu nasilja u društvu.

Kakva će onda u tom slučaju biti suština pojma prava u stvarnosti? Odgovor je jednostavan – taj pojam je identičan pojmu privilegije. Tako, pod državnom vlašću imate slobodu govora samo zato što ste za to dobili privilegiju. Vaše vlasništvo zapravo nije vaše – vama je samo data privilegija da njime vladate i da ga koristite. Možete se baviti određenom profesijom ili voditi neki sopstveni posao samo na osnovu dozvole izdate odozgo. I ovu listu možemo nastaviti skoro do beskonačnosti, budući da su sva vaša prava i slobode zapravo samo privilegije od stacionarnog bandite.

Države širom sveta su više puta eksplicitno pokazale da ne postoje nikakva prava, već samo privilegije kojih ljudi mogu lako biti lišeni. Vremenom su mnoge vrste aktivnosti postale ekstremno regulisane, imovina ljudi je više puta oduzimana, ljudi su više puta gubili svoje slobode, ljudima je bilo zabranjeno da koriste bilo šta kao sredstvo razmene osim „državnog“ novca, a to je samo mali broj primera ovakvog oduzimanja privilegija. Sada se privilegovana priroda državnih prava, a posebno prava vlasništva, može dobro posmatrati na primeru Rusije. Kompanijama koje su obustavile aktivnosti u zemlji preti oduzimanje njihovih aktiva, svi strani državljani iz „neprijateljskih država“ su prvo lišeni autorskih i patentnih prava, a zatim i potpuno prava na kupovinu i prodaju nekretnina. Što se tiče slobode govora i delovanja, ona je oduzeta čak i ljudima iz, činilo bi se, krajnje liberalnih i demokratskih zemalja, na primer kada su u Australiji i Kanadi protiv ljudi koji nisu želeli da prihvate određena državna ograničenja zbog kovida primenjene stroge sile. I ovu listu takođe možemo nastaviti skoro do beskonačnosti.

Čak i ako zamislimo idealno demokratsku državu koja se i dalje oslanja na instrument nasilja, prava koja iz nje proizilaze takođe će biti privilegije. U tom slučaju, određivanje toga koje privilegije će organ nasilja dati ljudima, a koje će im oduzeti, za svako konkretno pitanje odlučivaće mišljenje većine. I na kraju, zbog neizbežne razlike u mišljenjima i različitog sastava većine po različitim pitanjima, svi ljudi će ponovo biti potčinjeni privilegijama. Uostalom, u stvarnom životu stanje je još gore, jer idealni demokratski stacionarni banditi uopšte ne postoje.

Radi jasnijeg razumevanja suštine sadašnjih prava, njih treba nazivati upravo privilegijama, jer zapravo nema nikakve razlike između ova dva pojma. Takva razlika će nastati tek kada nasilje bude iskorenjeno kao metoda upravljanja društvenim životom, kao i uopšte vođenja ljudskih međusobnih odnosa generalno, kao rezultat čega pravo neće biti predmet politike održavane nasiljem, već predmet dobrovoljnog ugovora i saglasnosti između ljudi.