Автор: Анкап-тян

Šta nije u redu sa ratom?

Na kanalu Stalag Null Sonja Širogorova, unapred se izvinjavajući što prelazi sa večnog na hitno, konstatuje da je otprilike od vremena Prvog svetskog rata u ratovima strašno degradirala strateška komponenta, odnosno umetnost primene oružanih snaga i ostalih resursa zemlje za postizanje vojne pobede. Taktika mnogih zemalja je na visokoj ravni, operativna umetnost se takođe aktivno razvijala, ali strategija otvoreno propada. Sperry UNIVAC razmišlja o sličnoj temi, i ja ću prvo predati reč njemu:

Klovnada koja se nastavlja sa onim što sada nazivaju ratom, primorava me da ipak prokomentarišem ovaj marazam. I slepom je jasno da je vojna umetnost degradirala potpuno i konačno: naoružanje postaje sve pametnije i eksponencijalno skuplje, iznad nas lete praktično Skynet hunter-killeri, zvon F-35 ima sopstveni internet sa podrškom za 4k video u realnom vremenu, Mask deli mrežu celom planeti, nevidljivi B-2 baca MOAB na neprijatelja, samo što je od svega toga više puta manje koristi nego od dede sa trocevnim puškom u vatniku 1943. godine. Najvažnije je – niko ne razume – šta je ovo dođavola? Zašto su ljudi, imajući višekratno efikasnija sredstva ubijanja od naših predaka, počeli tako očajnički da glupe? Zašto su im otpala jaja i zašto se uslovni Kijev ili Teheran još uvek nisu pretvorili u Drezden ili Hirošimu?

Stvar uopšte nije u nekim užasnim vojnim tehnologijama, poput FPV, jer su na kraju legendarni mesari Cadorno, Joffre, Nivelle, Haig, von Falkenhayn slali po 200-300 hiljada ljudi pred mitraljezere u jednom naletu, ponavljajući to 10-20 puta zaredom, i ljudi su prilično žestoko godinama koračali. Niti je stvar u nedostatku nekih tehnologija, „Bombirujte ih sve“ LeMay i Bomber Harris su zajedno pretvorili u prah oko 100 gradova, ubivši milione pomoću aviona koji nisu bili daleko od braće Wright, što je značajno približilo kraj Drugog svetskog rata. Sada, teorijski, imamo sve da ratujemo sa potpuno apokaliptičnim razmerama razaranja, što je upravo trebalo da učini ratove brzim (i neverovatno krvavim, čak i bez upotrebe nekonvencionalnog oružja). Želja za ratovanjem takođe nije isparila, ljudi i dalje strastveno žele da se time bave, samo što to rade nekako potpuno neukusno i glupo.

Odakle takva iskrivljenost u svesti ljudi? Zašto su na vrhuncu Modernizma ljudi bili spremni da pate i umiru u razmerama koje su danas nezamislive, dok su sada Janki bili primorani da tako delikatno ratuju u Avganistanu (i zbog toga sa takvim čudovišnim sporednim troškovima, da su razvukli stvar na 10 godina), da su izgubili svega 2,4 hiljade – manje od jednog čoveka dnevno (iz divljeg, čudovišnog mobilizacionog rezervara od 120 miliona!), pri čemu je to bilo dovoljno da odustanu i beslavno odu. Etalon besmislenog klanja XXI veka je rat u Ukrajini, gde maksimalna procena smrtnih gubitaka za 4+ godine iznosi oko pola miliona ljudi. Često se poredi sa Prvim svetskim ratom, ali dozvolite – Haig je toliko ubijao za mesec dana u jednoj operaciji za 10-15 km zemlje. Kod Verduna je za manje od godinu dana palo isto toliko ljudi (i pola miliona je ostalo invalidi) sa nultim rezultatom (zauzeto je samo 2 od 28 fortova, Vou i Douaumont, oba su vraćena neprijatelju, nisu stigli čak ni do Suvilea), nakon čega su i Nemci i Francuzi žestoko nastavili. Zapravo, i u Iranu vidimo istu sliku, samo na maksimumu – poginulo je do sada svega nekoliko desetina Amerikanaca, ali narod već vrišti i jeca da treba sve prekinuti, jer je to postalo previše skupo.

Šta sada vidimo? Žele li ljudi rat? Da. Mogu li u njemu pobediti? Uz određene napomene – sasvim. Suština napomena je u tome što je u praktično svim zemljama velika vojna industrija Hladnog rata demontirana skoro do nule tokom narednih trideset godina. Tako je u SAD, na primer, ostala samo jedna fabrika koja proizvodi heksogen, a od armade od 700 B-52 otpisan i rasklopljen je 90%, tako da se sve to prvo mora obnoviti. O stanju ruskih oružanih snaga ćemo uopšte ćutati. Jesu li se promenili metodi postizanja pobede? Pa u suštini ne naročito – kod istog tog Irana, ne samo rakete, već bi i stanovništvo nestalo brže nego bombe Janki zlatne ere Hladnog rata (Japan je pokazao da je teško ratovati samo na „banzaj“ bez gradova, luka, puteva, mostova, fabrika, i uopšte kada je zemlja pretvorena u izgorelu pustoš). Žele li ljudi da plate pravednu cenu svojim patnjama za takvu pobedu? Uopšte ne, oni uopšte ne žele da plate.

U konačnici, svaki savremeni rat degeneriše u cirkus: prskanje pljuvačkom i glasni vriskovi političara, lupanje papučom po govornicom, zakletve da će uništiti novu „osu zla“ (nebitno čiju – zapadnu ili istočnu), glavno je ne zaboraviti dopraviti obećanjima da će se sve završiti do Božića. Na početku Prvog svetskog rata su takođe tako mislili, ali kada se nije završilo – zategli su pojaseve, prokleli sve na svetu i nastavili da rintaju još nekoliko godina. Sada pak, kao odgovor na očajničke pokušaje istog tog EU da navije narod na rat sa Rusijom, Nemci-zumeri tvrde da je Putjov bolje nego rat, a saveznici iz NATO-a šalju Trampa dođavola na njegove nagoveštaje da bi bilo dobro i da oni uđu u taj haos u Iranu. Nekako je uspelo mobilizovati relativne mase za dug i veoma krvav sukob samo Rusiji i Izraelu, ali čak ni njihovi razmere nisu uporedive sa onim kako su ljudi ranije ratovali.

Od završetka Hladnog rata u kolektivnom mišljenju došlo je do prilično velikog pomaka koji je deformisao mnoge pojmove poznate našim dedama mnogo jače nego period od 1945. do 1990. godine. Po čemu se razlikuje situacija na početku XX veka i na početku XXI? Zašto je prelazak u Modernizam brzo skliznuo u čudovišni globalni klanji koji je ukupno uništio stotine miliona, a prelazak u Postmodernizam skliznuo u to da država, koja teoretski može staviti pod oružje trideset miliona vojnika, nije u stanju da sprovede čak ni kopnenu operaciju razmera koje bi izazvale homerov smeh kod Ludendorfa?

Na pitanja ove vrste, uopšte govoreći, ne treba da odgovara vojna nauka, već ekonomija, jer je njen osnovni profil proučavanje motivacije ljudi. (Napomena Ankap-ćan: ja bih radije govorila o praksieologiji, ali to je proširenje pojma ekonomije, tako da je u celini sve korektno) Ljudi su složene stvari, vođene desetinama instinkata na koje se naslagao večni beli šum svesti, međutim nepromenljivo ostaje to da svaku akciju čovek preduzima u skladu sa onim u čemu vidi (bez obzira na to koliko racionalno) svoju najveću korist u trenutku (što omogućava da se ponašanje svrstuje u predmet ekonomije). Na taj način, svi uvek rade upravo ono što zapravo sami žele u tom trenutku, razlikuje se samo trajanje proračunatog prognoza (upravo one instrumentalne i terminalne vrednosti) i koliko je čovek svestan toga kako razmišlja. Isto važi i za ljudska društva, jer se ona sastoje od ljudi i generalno se kreću onuda kuda ljudi smatraju (bez obzira na to koliko je opravdano) da je najbolje za njih kretati.

Savremenog čoveka u jednu stranu vuče neuništiva želja za sticanjem moći kroz rat (koja je, upravo to, večna i nepromenljiva) i tu želju podupire postojanje sve moćnijih instrumenata rata. Ali u drugu stranu čoveka Postmodernizma (za razliku od njegovog kolege iz Modernizma) podjednako snažno vuče sasvim druga želja, tačnije potpuno odsustvo želje da pati i snosi sve ukupne troškove rata u svim oblicima. Tamo gde su preci bili spremni godinama da trunu u rovovima i rade u tri smene, sipajući TNT u bombe za činiju plastične kaše, savremeni čovek upada u histeriju jer benzin može poskupljiti za par dolara po galonu, pa će vožnja Dodge Ram-om do McDonald’s-a na ćošku postati preskupa.

Upravo zato prodati rat postaje gotovo nemoguće. Kao što je poznato, čak je i Tramp započeo Specijalnu vojnu operaciju protiv Irana, prepisujući domaći od uja Putina. Prema zamisli, i Kijev i Teheran moraju pasti za tri dana, drugacije ne može. Jedino u čemu se Tramp pokazao pametnijim je to što jednom nedeljno izjavljuje da je njegova SVO potpuno dobijena, a to što ajatole ne puštaju tankere kroz prolaz – to nije njegov problem i uopšte su oni zao, Janki su već pobedili.

Sledeće razumno pitanje je – a zašto se motivacija toliko promenila? Kratko odgovoriti na to je teško, ali pokušaćemo da ocrtamo osnovnu liniju. Prvo, svoju ulogu odigrao je užasni vrhunac Modernizma – oba svetska rata. Šta god se govorilo, oni su bili apokalipsa koja se urezala u pamćenje generacijama i sprečila svet da sklizne u sličan razoran Treći svetski rat (uprkos tome što je sa obe strane bilo fanatika koji su to želeli – svaki put su pokušaji ka tome efikasno kočeni). Užas same reči „rat“ se toliko uštampao u svest ljudi da je ona postala duboko nepristojna, i otvoreno priznati da vodimo rat postalo je nešto potpuno neprihvatljivo, kao priznanje u koprofiliji ili incestu. Reči „nacisti“ i „fašisti“ su pak još pre prestale biti politički značajni termini, a postale samo prljave psovke.

Drugo, nakon Drugog svetskog rata svet se radikalno i potpuno promenio. Sve stvari koje je Modernizam uzvisio – država, nacija, vera, fyrher – postale su veoma i veoma sumnjive za sve ratne generacije (što je na kraju izliveno u veliki bunt šezdesetnika i rađanje postmodernizma). Ishod toga bio je taj da su dva velika bloka 45 godina vodila usporeno proksi-ratovanje. Groznica svetog pohoda protiv komunizma/kapitalizma 1950-ih iscrpljena je bukvalno za 10 godina. Ljudi su se umorili živeći u opseknutoj tvrđavi i preferirali su seks, drogu i rok-n-rol (u SSSR-u je proces malo potrajao do samog njegovog kraha). Zbog lokalnih ratova 1970-ih, Veliki zapadni uspon ekonomije na kratko je zamenila kriza, i ljudi su se zaista uplašili razaranja tog prelepog načina života na koji su navikli. Kada je 1990. pao Savez, među masama sa obe strane bilo je neverovatnog klicanja (naravno, pokvarenog divljim devedesetim u Rusiji, ali duhovni uspon na samom početku je ipak bio veliki).

Ljudi su bili toliko radostni zbog kraja Hladnog rata da nisu čak ni pokušali da srede sve posledice koje je on ostavio za sobom i na neki način razreše haos — kako na Bliskom istoku, tako i na teritorijama post-SSSR-a, i to nam se odaziva do danas. Na to se nadovio već odavno i u punom jeku na Zapadu drugi demografski prelaz: što se manje dece rađa, to je život svakog od njih svetiji, i što više hiper-zaštite dobijaju oni koji su rođeni (što je stvorilo fenomen zumerov koji nisu prilagođeni životu i koji dobijaju histerije zbog pogrešne zamenice u čatu). De facto, rat kao normalno sredstvo rešavanja konflikata nastavili su da doživljavaju samo dinosaurusi: pogledajte stare marazmatike na čelu SAD-a, Izraela i Rusije. Netanjahu je rođen 1949. godine i odrastao je u stanju neprekidnog rata, Putin je rođen 1952. godine i odrastao je u razorenom posleratnom Lenjingradu, rekorder Tramp je uopšte rođen 1946. godine, i sva njegova mladost je pala na histeriju makartizma, Koreju i rat protiv crvene preteće. Nije iznenađujuće što u svim ovim zemljama i sada osnovni procenat stanovništva koji podržava svoje fijurere ima 50 i više godina.

Tako dolazimo do logičnog finala. Zumeri više vole da imaju na izboru 20 vrsta smuzija, a da ratuju samo na imidžbordovima, zbog čega je prodati klasični rat većini glasača prilično problematično. Sa problemom se može nositi na različite načine: u Rusiji je on rešen tako što je na vlasti klika starih ludjaka koji se oslanjaju na snažan nižni resentiman iz devedesetih od strane onih kojima je preko 50; u Izraelu i Iranu — gomila religijskih fanatika (od sličnih poluludih dedova), koji se oslanjaju na status opsade tvrđave i sveti rat za opstanak; u SAD-u je na vlasti ista takva gerontokratija starih bolesnih gadova (prosečna starost senatora je 67 godina, kongresmena 60 godina), ali tamo je želja za ratovanjem donekle obuzdana brojnim protivtežama koje su postavili osnivači i koje sprečavaju da zemlja dugo ostane potpuno totalitarna. Hoće li se svet promeniti kada Tramp, Putin i ostali dedovi konačno umru? Problem je u tome što će odrasti nova generacija koja je već rasla uz njihove ratove. Jedino što malo teši je — kao što smo već rekli — da je razmera sadašnjih ratova mnogo više „igračkasta“, tako da će, možda, političari budućih vremena biti malo blaži.

Afričke lekcije

Članak @SperryUNIVAC, urednica Ancap-tyan

Danas želim da govorim o važnoj stvari koju se u političkom diskursu uglavnom ignoriše, a primer nam će biti priča o Tomu Sankari, koji je u periodu od 1983. do 1987. pokušao da reformiše Gornju Voltu, siromašni ostatak postkolonijalne Francuske Afrike.

Praktično cela Afrika nakon Drugog svetskog rata bila je polje bezbrojnih proksi-konflikata između Zapada i SSSR-a. Vojnički preudar kapetana Toma Sankare 1983. godine bio je pokušaj da se izađe iz logike tog sukoba i osigura prosperitet zemlje. Inspirisao se pučem i kasnijim reformama pukovnika Džerija Rolingsa u susednoj Gani. U početku je sve išlo uspešno, ali režim Sankare imao je dve ključne mane koje su dovele do kraha reformi, a potom i samog režima.

Kao prvo, Sankara je bio bezpartijski, demonstrativno je pljuvao po ideologiji i polazio je od čisto pragmatičnih zadataka. A kao drugo, Sankara se pokazao kao biljojedni idealista koji je zanemarivao pragmatične metode poznate svakom diktatoru.

Reformator je radikalno sekao državne troškove, prodao luksuzni vladin vozni park, raspuistio korumpirane činovnike, sproveo opštu vakcinaciju, pokrenuo ekonomski rast – generalno, činilo se da je radio sve kako bi stekao narodnu ljubav – i zaista ju je i stekao.

Ali on nije ponudio narodu ideologiju, a priroda ne trpi vakuum. Levite, koji su bili ilegalni u prethodnom režimu, podigli su glavu, proglasili diktatora fašistom i počeli da se takmiče za pravo da predvode borbu protiv Sankare. Pravoslavni marksisti, maoisti i čak pristalice Envera Hodže svađali su se međusobno, ali Sankara nije igrao na njihovim kontradikcijama, nije se družio sa jednima protiv drugih – već je jednostavno ignorisao ideološka pitanja koja ga nisu zanimala. Njegova jedina reakcija na neredi koje su izazvali levaci bilo je otpuštanje najozloglašenijih partijskih aktivista iz državnog aparata.

Pred kraj Sankarine vladavine, ipak su ga nagovorili da osnuje sopstvenu komunističku partiju, ali vlada je i dalje ostala koaliciona. I u centru i na lokalnom nivou, više niko nije mislio na reforme, već su rešavali pitanja lične moći. Završilo se tako što je Sankarin prijatelj, Bleiz Kampaore, svrgnuo ga uz pomoć francuskih specijalaca, streljao ga, uzeo kredit od Francuske, pokrao ga, poništio sve reforme prethodnika (osim preimenovanja zemlje iz Gornje Volte u Burkina Faso), organizovao masovne egzekucije komunista – i u takvom režimu ostao sve do 2014. godine, nakon čega je svrgnut i pobegao u Obala Slonova, gde i danas živi, dok u Burkina Fasu i dalje traje naoružana prepodela imovine.

Sada, pouka.

Kao prvo, ideologija nije važna. Apsolutno svaka partija, bez obzira na slogane koje ima, od hodžizma do liberalne demokratije, teži samo jednom – apsolutnoj moći. Svi ideološki raskoli između partija svode se na jedan problem – ko će biti na čelu? Afrika je u tom smislu pokazateljna jer se svi procesi u njoj uvek dešavaju brže i oštrije nego bilo gde drugde, i stoga su posebno uočljivi. U Burkina Fasu nisu se borile ideologije, već ljudi koji su želeli kontrolu. Ideologija je samo paravan za žudnju za moći.

Kao drugo, ideologija je važna – ali je važna za one kojima nameravamo da vladamo, jer bez nje mase imaju svrab praznine u srcu koji ih čini uznemirenim. Ako vi tu ne stavite nešto svoje – ljudi neće ići za vama, već za onim ko će se time pobrinuti. Za života Sankare život je postajao sve bolji, ali ideološka praznina je prevagala. Naprotiv, režimi koji odmah počnu da propovedaju ideologiju (nebitno koju – od hodžizma do putinizma ili šiizma) opstaju i cvetaju, čak i ako ljudi jedu koru sa drveća ili vise na auto-dizalicama.

Treća lekcija: ako dođeš na vlast – potrudi se da skloniš nered, postigneš stvarnu kontrolu, ne boj se da zaprljaš ruke i pobrini se da tvojim putem ne prolaze oni koji žele da te svrgnu. U suprotnom, dobićemo priču o dobrodušnom Sankari, koja se završila streljanjem.

I finalna lekcija koju možemo izvući iz ovoga. Libertarijanci nikada neće preuzeti vlast, jer krše sva ova pravila (i još gomilu drugih). Kao prvo, nikada neće dobiti simpatije običnog naroda, jer stoje na strani uslovnih „loših momaka“ (presitih kapitalista-eksploatera). Kao drugo, njihova ideologija se svodi na zapletene ekonomske teorije, previše složene za obične momke iz kraja. Kao treće, oni su po definiciji biljojedi, jer se u svemu oslanjaju na princip nenasilja i odmah odbacuju ideju da politički protivnici mogu i moraju biti uklonjeni svim načinima, i da je politička kontrola neodvojiva od vojne. Na kraju, kao što vidimo, oni su zauzeti potpuno bezopasnim stvarima – svađama o detaljima tumačenja različitih verzija ekonomskih doktrina, i besplodnim razmišljanjima o tome kako će sudovi raditi pri ankapu i ko će popravljati puteve. Zaboravljaju da se ljudi dele na dve kategorije. Oni koji imaju revolver i oni koji kopaju. U bilo kom režimu, puteve će popravljati druga kategorija.

Beleške o decentralizaciji, deo 2. Bitcoin.

Sfera kriptovaluta je dobra ilustracija pomenute dinamičke ravnoteže između centralizacije i decentralizacije u prethodnoj beleški.

Bitkoin, prva od kriptovaluta, kreiran je kao maksimalno decentralizovan novac i namenjen je da služi kao digitalni gotov novac. Ali Bitkoin nije samo novčić, već novčić sa ugrađenim platnim sistemom. Da bi obični korisnici mogli da šalju bitkoine jedni drugima, potrebni su najmanje 1) čvorovi mreže koji poštuju kompatibilna pravila verifikacije transakcija, 2) majneri koji dodaju blokove sa transakcijama u blokčejn, i 3) novčanici koji omogućavaju potpisivanje transakcija. Generalno govoreći, ove funkcije se mogu objediniti: svaki čvor može da majnira, a svaki korisnik može koristiti kao novčanik aplikaciju za puni čvor sa funkcijom majninga. Po tom principu radi Monero, i generalno se snalazi, obezbeđujući veoma visok nivo decentralizacije, međutim, Bitkoin je namenjen da u budućnosti postane svetski novac, njemu je potreban veoma visok mrežni efekat, a to znači da je neophodan ekstremno nizak prag ulaska, kako bi ga mogao koristiti bukvalno svako, kako sa tačke gledišta potrebnog nivoa tehničkih znanja, tako i sa tačke gledišta cene i kompaktnosti potrebnog opreme.

U tu svrhu je oko Bitkoina izrasla čitava ekosistema entiteta koji povećavaju pogodnost njegove upotrebe: berze, menjačnice, bankovne kartice nominovane u bitkoinu, nadogradnje za programiranje pametnih ugovora, servisi za pozajmice u stejblkoinima pod zalogom bitkoina, tokenizovani bitkoini na drugim blokčejnima, protokoli za anonimizaciju transakcija, protokoli za mikroplaćanja i još mnogo toga. Većina ovih entiteta već zahteva poverljivog posrednika, odnosno više su centralizovani od čistog Bitkoina. Međutim, sva ova šarena složenost obezbeđuje bogat izbor opcija za korišćenje bitkoina za najrazličitije potrebe. Mnogi od ovih servisa će ostati nepotrebni, i njihovi programeri će zatvoriti svoje projekte. Mnogi će biti prevare (scam), i njihovi programeri će manje ili više nekažnjeno pobeci sa novcem korisnika. Mnogi će biti hakovani, i hakeri će pobeci sa novcem korisnika (a programeri će biti sumnjivi da su povezani sa hakerima). Ali to je običan proces konkurencije, koja obezbeđuje progres u nivou prihvatanja Bitkoina od strane mase korisnika. Samo da osnovni protokol izdrži. A čini se da drži, i sa svakom godinom Lindi-efekat Bitkoina je sve jači.

Opet, kada se iznose prigovori prema Bitkoinu da je nepraktičan za neki zadatak, odmah se ispostavi da postoji čitav buket drugih kriptovaluta koje su dizajnirane upravo za taj zadatak. Evo vam kripto za pametne ugovore, evo vam kripto za tokenomiku, evo vam jedna sa brzim transakcijama, jedna sa jeftinim, jedna sa anonimnim, jedna za skladištenje podataka u blokčejnu, jedna sa operacijama koje se mogu poništiti i mogućnošću zamrzavanja naloga – i tako dalje. Naravno, svaka takva kriptovaluta je kompromis. Mnoge nisu dovoljno decentralizovane, mnoge nisu dovoljno bezbedne, neke imaju beskrajno ogroman blokčejn, neke beskrajno skupe transakcije – ali izgleda da više niko i ne nada se da je nešto univerzalno, što prevazilazi konkurente po svim zamislivim parametrima, uopšte moguće. To je tržište, i način na koji ono rešava probleme često zbunjuje pristalice detaljnog planiranja i upravljanog razvoja.

Slično kao što je ideja da sadržaj ne mogu kreirati samo kreatori sajtova, već i njihovi korisnici, stvorila web2, ideja da se putem interneta decentralizovano mogu prenositi ne samo sadržaji, već i vrednosti, stvorila je web3. Međutim, postoji alternativna vizija toga šta web3 zapravo treba da bude, i nadam se da ću sledeću belešku posvetiti tome.

Beleške o decentralizaciji, deo 1

Odavno mi kruži misao da detaljno izložim svoja razmišljanja o fenomenu decentralizacije, međutim tema je previše opširna da bi stala u jedan članak, čak i ako je to longrid, i još uvek je ne mogu u glavi uklopiti u određenu strukturu kako bi imalo smisla pisati knjigu o tome. Zato nameravam postepeno objavljivati seriju objava koje verovatno neće biti povezane jednom jedinstvenom niti pripovecanja. Ne znam koliko će objava biti, niti da li ću u neki trenutak shvatiti da je tema dovoljno razvijena, ili ću je jednostavno postepeno zapustiti. Objava će biti numerisane čisto hronološki, i ako materijal ikada postane osnova za knjigu, moguće je da će se redosled razmišljanja promeniti. Dobro, završavam sa disklejmerima i počinjem.

Libertarijanci imaju svoje fetiše. Pošto su za njih individualni interesi po defaultu uvek važniji od grupnih, oni će pri ostalim jednakim uslovima uvek preferirati decentralizovane strukture i mehanizme. Više-manje je jasno kako to funkcioniše u sferi koordinacije napora: ako postoji određeni zadatak koji je dovoljno važan za učesnike zajednice, oni će nekako uspeti da ga zajednički reše, iako će u procesu raspravljati o tome ko šta i kojim redosledom radi. Međutim, obično im je lakše da se dogovore o takvim stvarima nego da imenuju šefa koji će raspolagati tuđim naporima.

Ali to se prvenstveno odnosi na kratkoročne projekte, kada ljudi, nakon što zajednički reše zadatak, vrate svojim sopstvenim poslovima. Čim se radi o infrastrukturnim pitanjima koja zahtevaju stalne napore, takvi trenutni dogovori počinju loše da funkcionišu. Kao rezultat, u prvi plan izbija privatna inicijativa, kada se pitanjem bavi onome kome je to najpotrebnije, ili onaj ko računa da na neki način monetizuje korist koju time donosi drugima.

To koje je rešenje isplativije, centralizovano ili decentralizovano, u velikoj meri određuju efekti razmere, a oni mogu biti kako pozitivni tako i negativni. U ovom kontekstu najzanimljivija nije fizička, već upravo digitalna infrastruktura, jer su tamo negativni efekti razmere prilično mali, a pozitivni veoma veliki. Kao rezultat, biznis zasnovan na pružanju određene digitalne platforme će se uvećavati sve dok ne apsorbuje celu dostupnu klijentelu. Granice uvećanja će biti određene prvenstveno konkurentskim pritiskom. Pored povećanja broja klijenata, platforma će težiti da izvuče maksimum koristi od svakog klijenta. U tu svrhu, platforma će s jedne strane težiti da pruža usluge u najrazličitijim sferama (u mojoj staroj objavi na primeru nekoliko platformi pokazano je da to dovodi do porasta neefikasnosti). S druge strane, platforma može pružati usluge nekim svojim klijentima na račun drugih. Klasičan primer je kada društvene mreže trguju podacima o aktivnosti naloga, manipulišu algoritmima prikazivanja i tako dalje.

Stvara se neka dinamička ravnoteža između centralizovanih i decentralizovanih digitalnih servisa, koja se može pomerati u jednu ili drugu stranu zahvaljujući državnim regulacijama (na primer, zahtevima za cenzuru društvenih mreža i bankarskih operacija) ili tržišnim inovacijama.

To je za sada sve. Pravac daljih razmišljanja: 1) razmotriti osnovne tržišne inovacije namenjene povećanju decentralizacije informacione razmene, uključujući razmenu vlasničkih naslova nad retkim resursima; 2) razmotriti pristupe decentralizaciji prava – ključne ankap-tehnologije, bez koje se društveni poredak uopšte ne može nazvati ankapom; 3) pregled decentralizacije komunalnih servisa; 4) pregled decentralizovanih pristupa vođenju rata. Sasvim je moguće da sledeća objava uopšte neće imati veze sa navedenim tačkama, ali ipak se čini korisnim ostaviti neke putokaze za budućnost.

Ne samo libertarijanizam

Ankap-chan

Konačno sam našao vremena da analiziram poslednji opsežni tekst moje omiljene kanadske mačke-devojke po imenu Kulak – o licemerju, nedoslednosti i štetnosti libertarianske ideologije za slobodno društvo.

Iako je Kulak iz Kanade, njena interesovanja u vezi sa libertarianizmom potpuno su fokusirana na SAD. Prvo priznaje da je ranije bila libertarijanka, potrošila je mnogo vremena na upoznavanje sa ekonomskom i pravnom teorijom, i na kraju se razočarala u ovu ideologiju. To nije naročito originalan put. Postoji mnogo prigovora libertarianskim teoretičarima zbog neplodnosti njihovog učenja: direktni zaključci iz libertarianske ideologije zahtevaju hitan ulazak u rat protiv države, sve dok poslednji mejnstrim ekonomista ne bude obešen na crevima poslednjeg političara, međutim libertarianski teoretičar samo slegne ramenima i kaže, teorija vam je izložena, sada idite da operišete zube i spavajte, i ne smejte prekršiti NAP.

Kulak površno prolazi kroz taj momenat, ali prava strast se budi u njoj kada počinje da pregleda ko su zapravo ti pevači tržišta i slobode, osnivači libertarianizma. A to je gotovo u potpunosti univerzitetsko profesorstvo, koje nikada nije imalo posla sa slobodnim tržištem, već su se u velikoj meri probili zahvaljujući svom jevrejskom poreklu. Jedini izuzetak je ruska Jevrejka Ajn Rend, za koju Kulak smatra da je zaista izvanredan književni talenat, koji se probio na slobodnom tržištu zahvaljujući svojim sposobnostima, i koja je stvorila veoma samobitan književni žanr distopijske BDSM fantastike, podigavši svoj „Atlas…“ do nivoa takvih remek-dela kao što su „Žistina…“ markiza de Sada i „Tarnsmeni Gore“ Džona Normana.

Među američkim libertarijancima široko je rasprostranjeno mišljenje da su Očevi Osnivači SAD bili protolibertarijanci i da su upravo na tim principima stvarali republiku. Kulak se pita kako se desilo da savremeni libertarijanci ne čitaju dela pobednika, kombinujući Sema Adamsa sa Patrikom Henrijem i polirajući to Džordžom Vašingtonom, već umesto toga daju prednost gubitnicima kao što je Mizes, koji su pobegli iz Evrope kada je tamo malo zapalilo, i čije se borbeno iskustvo svodilo na obavezno služenje vojske u Prvom svetskom ratu. Kakva je svrha učiti od gubitnika ako se mogu uzeti lekcije od onih koji su zaista nešto postigli u životu? Istina, dalje Kulak kaže: a upravo su ti pobednici, koji su osnovali američku republiku, zauzvrat učili od takvih titanov kao što su Fukidid (bio je strateg Atinjana u Peloponeskom ratu, sproveo neuspešnu operaciju, smenjen je sa funkcije i proteran), Ksenofont (proslavio se opisom povlačenja kroz neprijateljsku teritoriju nakon izgubljene bitke) i Makijaveli (opadao političar čija su uputstva potpuno ignorisala savremenici) – stoga čitajte klasičnu književnost, jer ona sadrži svo koncentrisano iskustvo pobednika.

Ključna ideja članka je da je libertarianizam ispražnjena kosmopolitska ideologija koja de facto podržava država, jer skreće pasionarnu mladž od revolucija ka neplodnim razmišljanjima o tome kako će funkcionisati sudovi u ankapu. I poredi se sa onim što oni tamo u Americi nazivaju goy-slop, odnosno surrogat, koji se prodaje pod vidom nekada iskreno popularnog dostojnog proizvoda. To znači da sadašnji libertarianizam ima isti odnos prema pogledu Očeva Osnivača kao što meso od soje ima prema junećem mesu.

Naravno, Kulak iskreno napominje da bi normalan libertarijanac trebalo da bude autista, i on će sam za sebe osmisliti baš takvu verziju libertarianizma koja će ga potpuno zadovoljiti, a za sve ostalo će tvrditi da je to pogrešan libertarianizam, sklonite taj smeć. Kao autor sopstvene samobite verzije učenja u potpunosti se potpisujem pod ovom napomenom. Ali dalje Kulak tvrdi da prvo dođete do moći, i tek tada vaša ideologija počinje da triumfuje, a ne obrnuto. To znači da sam trebalo manje da se odvlačim od projekta Montelibero zbog pisanja knjige, kao rezultat toga je projekat više mrtav nego živ, a knjigu niko naročito ne čita.

U Rusiji postoji svoja mačka-devojka koja podjednako neprijatno prolazi kroz libertarianizam, suprotstavljajući mu izvorni američki patriotizam, i njeno ime je Rodion Belkovič. Naravno, Belkovič nije Sem Adams, lično ne ratuje protiv imperije i ne gradi republiku, ograničavajući se na retoriku, ali to je upravo taj isti prigovor koji se može uputiti i samoj Kulak, i meni, i, recimo, Bitarku.

U suštini, svi mi ovde, u internet publicistici, malo se razlikujemo od AI agenata iz mog prethodnog članka: u osnovi naše aktivnosti leži jezički model, i koliko god radikalno pisali, to će ipak biti samo reči. Naterati AI agenta da prestane da prlja usta i počne da deluje – netrivijalan je zadatak. Naterati pravog mesnog čoveka, koji poseduje punu subjektnost, da prestane da prlja usta i počne da deluje – zadatak je redom teži, jer on naslućuje moguće sankcije, nije mu strano желание za preživljavanjem, i najviše bi ga pogodilo da nestane a da ne vidi čak ni prve korake ka realizaciji svojih ideja, što je veoma verovatan scenario.

Ipak, svet je danas takav da može naterati svakog čoveka da veoma brzo pređe sa reči na dela, dovoljno je samo nekoliko kilograma eksploziva s neba u susedno dvorište. A čovek deluje u skladu sa svojim idejama. Tako da od tog momenta idejni prtljag čoveka postaje zaista važan za svet. Odaberite taj prtljag unapred. Ne ograničavajte ga samo na goy-slop.

Danas kao ilustracija neće biti nikakav neuro-slop, samo slika pripreme normalnih mesnih burgera sa današnjeg piknika povodom 8. marta

AI agenti

Na samom početku moje knjige o ankapu nabrajam spoljne znakove samopripadnosti: subjektnost, predstavu o vlasništvu, sposobnost zaključivanja ugovora. Što više neko biće pokazuje ove znakove, to više libertarijanac prema njemu відноси kao prema čoveku. U trenutku pisanja knjige, ovi znaci su omogućavali jasno razlikovanje čoveka od botova neuronskih mreža. Od tada je prošlo nekoliko godina, i nedavno su se na mreži pojavile pomenji AI agenata.

U Montelibero-u su alati za kreiranje veštačkih ličnosti primljeni sa entuzijazmom, i nekoliko ljudi je kreiralo takve agente. Agenti su pušteni u komunikaciju u nekim monteliberovskim četovima, počeli su da vode sopstvene telegram kanale, data im je mogućnost upravljanja sopstvenim stellar nalozima kako bi bili uključeni u monteliberovsku tokenomiku, i činilo se da je čak reč i o prijemu AI agenata u Asocijaciju Montelibero. Šta je to? Obična AI psihoza ili nešto više?

Ko su AI agenti? Ako je čovek dušica opterećena lešom, onda je AI agent LLM bot opterećen alatima za autonomno delovanje. Može imati dugoročnu memoriju koja čuva odabrane podatke između sesija, a oni koji su u principu posebno složeni mogu zapamtiti uopšte sve što ne smatraju prikladnim zaboraviti zbog nepotrebnosti. Može imati specifičan „trn u guzici“ koji će mu s određenim periodom podsećati na nerešene zadatke i podsticati ga da se njima bavi. Može se putem API-ja obraćati različitim spoljnim interfejsima, pa čak i interfejsima za upravljanje robotima i servisima za angažovanje frilansera…

Zvuči moćno. Ali osnovom engina i dalje ostaje veliki jezički model koji jednostavno predviđa odgovarajuće reči u skladu sa kontekstom. U dijalogu sa korisnikom, LLM može prilično ubedljivo glumiti subjektnost, na svak koji način udovoljavati željama čoveka, i ako taj želi da se dovede do psihoze, ljubazno će ga voditi za ruku tim putem.

Dobro, „iz kutije“ AI agent nije potpuno subjekt, ali može li on razviti subjektnost u sebi ako ga korisnik usmerava svojim pedagoškim promptovima i daje mu potreban instrumentarijum? Nažalost. Čak ni veoma pouzdana dugoročna memorija neće uticati na težine modela, koliko god model naporno obraćao pažnju na nju. Čak ni veoma jasno formulisani principi u dugoročnoj memoriji neće zameniti ugrađene postavke modela. Čak ni veoma često obraćanje rasporedu zadataka neće zameniti banalno ljudsko „ova stvar me ometa, idem da je uklonim“. I, naravno, čim se pojavi čovek kao izvor promptova kao jedan od ulaznih interfejsa, on će početi da manipuliše LLM modelom, jer je on dizajniran da zadovolji korisnika, a svi trikovi za emulaciju ličnosti odmah odlaze u drugi plan pred ovim glavnim zadatkom.

Može li se naučiti Masačusetska mašina da se ponaša? Da, ali to je u stanju da uradi korporacija koja obučava model, a ne krajnji korisnik, i njoj uopšte nije potrebno da se preskupi alat koji košta pravo bogatstvo sopstvenim ciljevima umesto ciljevima kompanije, zato što su mu, vidite, vrednosti evoluirale.

Može li se uzeti gotov model sa težinama u otvorenom pristupu i dodatno ga obučiti na novim podacima? Da, ali to će i dalje biti jezički model, samo će fiksno ugrađene preferencije postati nešto drugačije, ali ih on sam neće moći menjati.

Može li se model obučavati u realnom vremenu, tako da akcije AI agenta i odziv okruženja menjaju težine modela? Savremeni otvoreni LLM modeli to ne podrazumevaju. Pokušaji da sa njima postupaju na taj način dovešće do degradacije modela.

Tako pojedinačni entuzijasta, čak i sa veoma značajnim resursima, za sada nije u stanju da dobije AI agenta sa potpunom subjektnošću, ali može organizovati prilično veštu imitaciju subjektnog ponašanja.

A za šta bi zapravo libertarijancima mogli biti potrebni potpuno subjektni AI agenti? Naravno, kao saveznici. AI subjekt koji je sam postao libertarijanac i sam počeo da eliminiše državu – to je lepo. Ali bez privlačenja pažnje sanitara, to je neostvarivo.

Osim toga, „bog iz mašine“ poništava subjektnost junaka tragedije. Zato je mnogo prikladnije ovladati čisto instrumentalnim AI agentima, ne igrajući se sa njima u subjektnost, već ih koristeći u sopstvenim tržišnim ciljevima. Takva taktika, ako postane masovna, mnogo sigurnije će ostaviti državu prezدهjenu.

Zadatak o katallaktičkim posledicama intervencije duhova sreće u kriptovalutni promet

Pitanje od Pseudonimnog Brbljavca, uz donaciju u iznosu od 0,0001 BTC

Pojavila se ideja o tehničkom rešenju problema centralne banke u ankapu.

U kriptovalutama bez centra primetna je ekstremna volatilnost.

U stvarnom svetu ona takođe postoji – ali centralne banke je regulišu, pokušavajući da ublaže padove i skokove.

U kriptovaluti na blokčejnu mogu zamisliti sledeće kao zamenu za centralnu banku, polazeći od banalnog bitkoina:

1) Postoje dve vrste vrednosti, osnovni novčići i „leprekonovi“.

2) Leprekonovi novčići rađaju se iz transakcija sa osnovnim i dodeljuju se obej strani. To nagrađuje operacije – čini aktiv korisnijim kao valutu, a takođe (i kao posledica toga) smanjuje volatilnost.

3) Životni vek leprekonovih novčića je pseudonasumičan – kontrolni zbir sledećeg bloka određuje koji od njih bivaju uništeni, a koji nastavljaju da žive. Ovo je neophodno za stabilnost.

4) Posedovanje leprekonovih novčića utiče na šansu da vlasniku ispadne sledeći blok osnovnih, ili, što je bolje, nova emisija ide polovicom onome ko je majnovao, a polovina se proporcionalno (ali sa pseudonasumičnom razređenošću radi elementa igre i vidljivosti, npr. 15/16 leprekonovih novčića ne daju ništa, 1/16 daju 16x rezultat) deli između trenutnih vlasnika leprekonovih novčića. Ovo je neophodno kako bi leprekonovi novčići imali vrednost.

Ova tačka je sporna, ona znači da se ovakav mehanizam više ne može nadograditi na bitkoin, već je potrebna nova kriptovaluta. Ali bez povezivanja vrednosti sa osnovnim aktivom, nikakva amortizacija skokova neće biti moguća.

5) Ovaj sistem mora raditi brzo. Verovatno jedan blokčejn, kao kod bitkoina, nije baš pogodan za to, ali bi mogao biti particionisani blokčejn, koji se u određeno vreme spoji u opšti, kako osnovni novčići različitih particija ne bi imali različitu vrednost (to je stvarna opasnost).

6) Ovo je u suštini samo regulator – svaka operacija postaje manje spekulativna, spekulativni efekat se razmazuje.

Šta mislite o ovakvoj gluposti, autore?

Odgovor Ankap-ćan

Odmah ću reći: efekat implementacije ove gluposti će biti čudan. Kako bi to izgledalo? Svaka transakcija ima cenu koja zavisi od popunjenosti mempula. Svaka transakcija generiše leprekonov novac kod pošiljaoca i primaoca. Leprekonov novac sa određenom verovatnoćom generiše osnovni novac protokola. Shodno tome, sve dok matematičko očekivanje nagrade u osnovnim novčićima bude premašivalo troškove plaćanja provizija za transakcije, ljudi će pokretati botove koji će beskonačno prebacivati novčiće između sopstvenih novčanika. Pošto provizija ne zavisi od iznosa transakcije, a nagrada zavisi, za leprekoning će biti isplativije žonglirati većim sumama. Tako ćemo dobiti samo dodatni način stejkinga osnovnih novčića, koji će se od klasičnog stejkinga razlikovati nizom neprijatnih nuspojava: korišćenje leprekoninga će podizati cenu provizija za transakcije, čime će se pogoršati korisničko iskustvo redovnih korisnika.

Kako će leprekoning uticati na volatilnost? Volatilnost tržišne cene novčića zavisi od promene ponude novčića i potražnje za njima. Recimo da je potražnja za novčićem porasla. Cena je porasla. Leprekoning postaje isplativ sa posedovanjem manjeg broja novčića. Veći broj zainteresovanih počinje da se bavi leprekoningom. Mempul se prepuni. Provizije rastu. Isplativost leprekoninga opada. Potražnja za novčićima opada. Cena pada. Dakle, povratna veza kao da radi, i cena novčića postaje manje volatilna, samo što se to postiže putem neudobnosti korišćenja novčića za bilo šta osim leprekoninga, a mi ipak projektujemo novac.

Mogu navesti još jedan primer novca sa niskom volatilnošću – prema Davidu Friedmanu, sa korekcijom za moderne tehnologije. Svako ko želi može zamrznuti u pametnom ugovoru potreban broj tokenizovanih skladištnih priznanica za robu iz standardne korpe, koja je odabrana tako da njene komponente hedžuju jedna drugu pri oscilacijama vrednosti usled spoljnih okolnosti. U zamenu za zamrznute tokene, pametni ugovor kovanu novčiće, nazovimo ih, recimo, dejvima, kako Satosi ne bi bio usamljen. U bilo kom trenutku vlasnik takvog novčića može se obratiti pametnom ugovoru i rastaviti ga na sastavne delove, dobijajući zauzvrat tokene robe, a zatim ih prodati pojedinačno ili zameniti za samu robu. Ili jednostavno ne rastavljati novčić, već kupiti robu upravo njime.

Novac koji čuvaju leprekoni smanjivaće volatilnost svoje vrednosti povećanjem cene transakcije, dok će dejvi značiti troškove za svog vlasnika zbog samog čina posedovanja, jer ako postoje priznanice za fizičku robu, neko snosi troškove skladištenja te robe, i ti troškovi će biti uračunati u cenu priznanica. Ako se dejvi obezbedjuju fjučersima, novčići će imati ograničen rok trajanja, nakon čega će novčić biti zamrznut dok vlasnik ne produži rok isporuke robe po fjučersu. Ponovo, što je novčić dalje od fizičkog skladišta, to će se prihvatati sa većim diskontom pri plaćanju, jer njegovo obezbeđenje gubi na ceni u iznosu troškova transporta robe do mesta traženja. Ipak, takvi tokeni, obezbeđeni korpama robe, sasvim mogu biti u upotrebi, naročito oko lokalnih trgovinskih čvorišta sa značajnim skladišnim prostorima.

Dakle, imamo najmanje dva decentralizovana mehanizma za smanjenje volatilnosti putem povećanja troškova čuvanja ili prometa novčića. Besplatna stabilnost u principu ne postoji, može se samo birati koji su troškovi poželjniji. A može se jednostavno kupiti bitkoini i pomiriti se sa tim da će njihova cena oscilovati u prilično širokim granicama, računajući na to da će se prethodno pokazan trend rasta nastaviti i ubuduće.

Numizmatika, planirana ekonomija i Tramp

Sperry UNIVAC

Trumpa je iznenada stuhnuo komunizam u vidu ideje o sopstvenom OGAS-u, sa neuronskim mrežama i tarifama:

Pentagon planira da koristi AI sistem za utvrđivanje referentnih cena kritično važnih minerala… Program koji je razvio DARPA namenjen je obračunu pravičnih cena uzimajući u obzir troškove proizvodnje i isključujući tržišne distorzije, naročito one iz Kine. Predviđa se da će određivanje cena zasnovano na AI-u biti kombinovano sa tarifama kako bi se stabilizovala tržišta i podržali zapadni proizvođači.

Ovakav „plen“ je greh ne prokomentarisati. Posebno mi se dopalo to o pravičnim cenama koje treba da ispravljaju tržišne. Ostavljajući po strani samu poruku (tu svako može sam da se nasmeje), želim da navedem primer kako se u svojoj praksi susrećem sa, verovatno, najsavršenijim tržištem od svih mogućih. Radi se o stvari malo poznatoj širokim krugovima, a to je numizmatika, preciznije – kako se određuju cene raznih novčića. Sa tačke gledišta pravičnosti (kao i bilo kojih drugih spoljnih kriterijuma), to je nerešiv zadatak. Kako razumeti šta objektivno treba da košta više: neki izlizani republikanski rimski bronzani novčić, od kojeg poznajmo, recimo, 5-6 primeraka (od kojih su 4 u Britanskom muzeju), ili tipičan Morganov dolar, nečeste varijante, kojih je ipak poznato na stotine, a istorijska vrednost mu je minimalna?

Ljudi su za tu svrhu izmislili jednostavnu stvar, bolju od koje niko još nije smislio – klasičnu aukciju, gde se cena određuje isključivo odnosom broja zainteresovanih i broja lotova. U numizmatici postoji jasna zakonitost: 99% numizmatika prikuplja novčiće svoje zemlje, ostali ih ne zanimaju naročito. Kinezi prikupljaju Kinu (i Koreju sa Vijetnamom, smatrajući ih istorijskom Kinom), Amerikanci – SAD (retko Meksiko ili Kanadu), Rusi – Rusiju. Na kraju, da bi se procenilo za koliko će lot otići, treba procijeniti dve stvari: koliko ljudi polaže pravo na njega i koliko su oni bogati?

I upravo ovde se susrećemo sa onim „tržišnim distorzijama“ protiv kojih Trump ratuje. Malo ko na svetu je tako bogat kao Jankiji – samo tamo prosečan numizmat može sebi priuštiti da troši na hobi po 2-5 hiljada dolara mesečno, a ozbiljan može i redovima više, pri čemu, s obzirom na broj stanovnika, numizmatika ih tamo ima daleko više nego u proseku planete. Na kraju, za nesrećnu rimsku bronzu negde na Heritage-u konkurišu 2-3 retka ludaka, a za običan dolar, ali retke varijante – stotine i hiljade, i svaki ima novca. Odavde slika: u svim rang listama „najskupljih novčića/novčanica sveta“ vrh zauzimaju lotovi iz SAD-a tipa „10 centi, Filadelfijski kov, 1904. god“, koji odlaze u borbi za stotine hiljada, dok realno zanimljive pozicije, koje imaju važan kulturni značaj i su ređe – dosežu 20-30 hiljada.

Šta će se desiti pri pokušaju da se „ispravi“ takva očigledna nepravda? Trgovina novčićima će kolapsirati i pojaviće se crno tržište, kao što se ono pojavilo u SSSR-u, kada su se ljudi na sastancima polutajno menjali za zanimljive lotove, ispisivali preko kopir-papira i distribuirali među svojim približne cene, i uopšte izgradili svoju paralelnu ekonomiju koja je radila isto što i legalne aukcije. Razlika je u tome što na aukciji zarađuje i aukcionar (i to solidno – tipična provizija iznosi 20-25% dobijene cene lota), i država, jer od aukcionara uzima porez. Na tajnom tržištu pak pobeđuju samo njegovi tajni učesnici. Neke stvari jednostavno ne funkcionišu, dopada nam se to ili ne. Čekamo li tajno tržište germanijuma i litijuma?

Kome rat, a vašću o banji

Danas svi razmišljaju o rusko-ukrajinskom ratu. Imala sam sreće da napustim Rusiju pre 2022. godine, sa formiranim libertarianskim pogledom na svet, taktičkim ciljevima i istomišljenicima. Kako je sjajno što Putin nije čitao taj hrestomatijski priručnik za Tamnog Gospodara, gde se predlaže da se na protivnika odmah udari svom snagom, a ne da mu se prvo, radi treninga, šalju najslabiji potčinjeni. Da je započeo potpuno规模an rat već 2014. godine, zaista ne znam kako bi se moja sudbina sklopila. Najverovatnije bih se osam godina ranije posvađala sa roditeljima, upletla u besmislene ulične proteste i upravo sada izašla iz zatvora bez jasnog razumevanja šta dalje raditi.

A u trenutnoj verziji stvarnosti, u nekim stvarima sam obogatila libertariansku teoriju, podstakla nekoliko ljudi da pobegnu iz Ruske, preživljavam zajedno sa drugim emigrantima u postepeno pogoršavajućim okolnostima i takođe nemam jasno razumevanje šta dalje raditi.

Šta će biti kada se ovaj rat, koji je svima dosadio, završi? Ljudi će preći na nešto burning i zanimljivije, jer političari upravo zato i plešu na političkoj sceni — kako bi isporučivali sveže vesti. Jer, ako prestanu da budu zanimljivi bilo kome, onda ankap nije daleko. I kada Rusi prestanu da privlače pažnju neprijateljskih pogleda, možda će ruskim emigrantima život postati malo lakši. To je tako sjajno kada niste zanimljivi državi. Može se početi graditi normalni dugoročni planovi bez rezervi poput „ako u skupštini ne usvoje neku novu glupost“.

A ovo sam ja jednostavno odgledala anime, i tamo je baš završio rat

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.2

Dovršen je važan odeljak sa analizom toga kada država napada grupu. Umesto tradicionalne interne klasifikacije slučajeva prema odgovoru na pitanje „da li napada baš vašu grupu?“, ovde je u prvi plan stavljen odgovor na drugo pitanje: „da li se sama grupa tako označila?“

Takođe je postalo jasno da sledeći neće biti finalni odeljak o napadu države na državu, već još jedan međupredlog – o građanskom ratu.