Тег: bezbednost

Indefiniteni protest, deo 2

Glavna mana akcija ove vrste je u tome što u njima obično nije artikulisano koji je cilj nameravano postići, koja sredstva koristiti, koja sredstva ni u kom slučaju ne koristiti, i kako se pomoću postojećih sredstava može dostići navedeni cilj.

Zatim će uslediti čisto teorijska razmišljanja o tome kakva dugoročna akcija bi mogla biti efikasna.

  1. Postavlja se nekoliko ciljeva različitih razmera, čije je ostvarenje moguće istovremeno ili prilično brzo. Na primer, cilj „podmlađivanje vlade“ prolazi kriterijum, dok „ukidanje korupcije u Rusiji“ ne prolazi. Objavljuje se najjednostavniji i najdostizljiviji cilj i proglašava se da je njegovo postizanje uslov za prekid akcije. Ako cilj nije postignut, a akcija je stekla dovoljnu dinamiku prema mišljenju organizatora, objavljuje se sledeći cilj, tako da se kako broj učesnika akcije raste, ulozi povećavaju, što povećava verovatnoću da će nakon nekog vremena vlast pristati da ispuni zahtev koji je bio jedan od prvih, iako su od tada zahtevi demonstranata otišli daleko napred.
  2. Određuju se sredstva koja će koristiti demonstranti i sredstva koja se neće koristiti. Na primer, kaže se da će se blokirati putevi, blokirati ulazi u vladine institucije, vršiti DDoS napadi na servise za prijem zahteva državnih institucija, lepljenje letaka, crtanje grafita i izvršavanje drugih neobaveznih neagresivnih radnji koje su relativno bezbedne za one koji ih sprovode. Takođe se naglašava da će učesnici protesta na svaki način izbegavati: direktne sukobe sa policijom, uništavanje privatne imovine, nasilje nad građanima. Ako neko slično praktikuje, on je provokator i nema veze sa protestom; policiji ga, naravno, nećemo predati, ali ćemo se potruditi da mu udelimo pouku.
  3. Objavljuje se otvoren poziv za one koji žele da se pridruže protestu u drugim gradovima – sa svojim ciljevima, ali sa zajedničkim metodama. Tako, u jednom gradu se može početi sa zahtevima za trenutno obustavljanje upravnih postupaka zbog mitinga od 9. septembra, a u drugom odmah zahtevati od poslanika Jedinstvene Ruske partije, koji zvanično predstavljaju taj region u dumi, da glasaju protiv projekta zakona o penzionoj reformi u drugom čitanju. Važno je da u svakom gradu zahtev bude usmeren upravo na stvari koje se mogu uraditi baš u tom gradu. Čak i ako poslanik živi u Francuskoj, ali je izabran odavde – zahtevati od njega konferenciju za štampu u okrugu iz kojeg je izabran, uz obećanje da će glasati protiv reforme – to je stvar koju stanovnici upravo tog grada mogu sasvim realno da sprovedu.
  4. Za razliku od mitinga, u takvim akcijama nema smisla poštovati zahteve države u vezi sa sopstvenom deanonimizacijom – naprotiv, sasvim su prikladna sva sredstva za maskiranje, samo da ne ometaju bežanje od policije. Svakom učesniku ovakvih akcija je važno da ima mogućnost da se u bilo kom trenutku pridruži i u bilo kom trenutku ode, ne rizikujući ništa. Čitav smisao ovakvih metoda je u tome da sami snosimo minimalne troškove, ali da primoramo državu da snosi neuporedivo veće troškove.
  5. Ali, pored onih koji će dezorganizovati državno delovanje na ulicama, potrebni su i respektabilni političari koji, lično ne čine ni nagoveštaj bilo čega protuzakonitog, buduće javno gunđati: evo vidiš do čega ste doveli ove nesrećne ljude; sreća što je njihov protest potpuno miran, ne dovodi do greha, napravite ustupke, i tada će se ljudi smiriti, zar zaista želite kao u Ukrajini? Rad takvih ljudi je takođe izuzetno važan, ne treba im lepiti etikete kolaboracionista i slično – oni pomažu vlasti da pronađe opravdanje za sebe kako bi uložila neobičan napor i pokorila se društvu.
  6. A nakon uspeha akcije, neće škoditi glasno objaviti pobedu, upisati u anale ovaj značajan datum i redovno ga slaviti, sa jasnom porukom: možemo ponoviti.
    7. kod nas je tuga, a u Jerevanu je praznik

Kako će se u slučaju ankap-a realizovati zaštita dece od nasilja roditelja, a posebno od psihološkog nasilja?

anonimno pitanje

Princip samopripadnosti znači da svaki čovek pripada samom sebi. Dete je pak osoba koja, zbog konačne brzine razvoja ljudskog organizma, još uvek ne biva percipirana od strane drugih ljudi kao potpuno pravosposobna. Stoga, iako poseduje sebe, on zapravo ne raspolaže sobom u punoj meri – pravo raspodavanja detetom je delimično uzurpirano od strane nekog odraslog (potpuno pravosposobne osobe), uz saglasnost drugih odraslih.

I tako se dešava situacija u kojoj način na koji taj odrasli vrši to uzurpirano pravo prestane da odgovara detetu. Nije važno da li je reč o direktnom fizičkom nasilju, psihološkom nasilju (kakvo god ponašanje odrasle osobe bilo nazvano tako), ili se samo nisu poklopili ukusi. Važno je da dete u bilo kom trenutku može kako da deklarisuje svoju punu pravosposobnost, tako i da delegira bilo kom drugom odraslom pravo delimičnog raspodavanja sobom, odnosno da ponudi stupanje u ulogu staratelja – ako, naravno, uspe da se dogovori sa kandidatom za staratelja. U tom slučaju, sve je jednostavno. Onaj odrasli koji je, prema mišljenju deteta, nepošteno izvršavao svoje dužnosti staratelja, gubi odgovarajuća prava, i sada ga ništa ne štiti u slučaju nasilja nad detetom.

Ali šta učiniti ako dete ne insistira na oduzimanju starateljskih prava od odrasle osobe (previše je malo, previše je zastrašeno, ili, što je najverovatnije, mu situacija generalno odgovara), ali sa tačke gledišta strane odrasle osobe, starateljske dužnosti od staratelja nisu zadovoljavajuće izvršavane? Sve što strana osoba može ne kaznivši uraditi jeste da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju, podeli to mišljenje sa drugim odraslima, pokuša da razjasni detetu njegova prava – u suštini, da primeni čitav bogati instrumentarij koji je čovečanstvo steklo za mirno rešavanje nesporazuma.

Ako on iz nekog razloga smatra takve mere nedovoljnim, on, naravno, može odlučiti da upotrebi nasilje, i time pretvoriti konflikt u rat, ali on, kao potpuno pravosposobna osoba, mora biti svestan da je u potpunosti odgovoran za posledice te odluke, i da one mogu biti drugačije od onoga što je očekivao.