Тег: Contract

Objasni, u čemu je razlika između navodnih i ugovornih jurisdikcija?

anonimno pitanje

To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.

NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.

Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima.
Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.

Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.

U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.

Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama.
Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.

U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.

Za zavisnike mogu čak dati link sa opisom ovog pravnog sistema.

Savremeni islandski gođi su više kao uloge u igrama, ali imitacioni instituti se ponekad probude

U krugovima naših libertarijanaca ima mnogo razgovora i šala o ugovornom ropstvu. Međutim, kako je to moguće sa tačke gledišta libertarijanizma? Jer ne mogu nikome predati svoju volju, telo i um – oni pripadaju samo meni, i koliko god ja želeo, ne bih mogao da zaključim robovlasnički ugovor. Ili bih mogao?

anonimno pitanje

Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.

Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.

Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.

Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.

U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.

U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.

A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.

Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.

Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.

Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.

Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.