Odavno nisam slušala ovog autora. On je i dalje jednako opširan i i dalje ne pravi tajmkodove, ali čini se da sam postala malo tolerantnija prema ovakvom žanru, pa sam se ponovo prijavila na Aleksandrov kanal. U slobodno vreme ću poslušati šta je uspeo da ispriča u poslednje tri godine. Ako ste prijavljeni na njegov kanal i možete preporučiti neke konkretne epizode, šaljite linkove u komentare, poželjno sa kratkim uvodom.
U suštini, dva sata Aleksandar objašnjava jednu jedinu tezu, da Putinov režim izgleda kao nespretni kosplej Hitlerovog. Kao primeri navode se stilistika propagande, frajkori, koncepti lebensrauma i lebensborna, resentiman, borba protiv sekte, istopolnih odnosa i migranata.
Nema nikakve posebne morale, samo jednostavna konstatacija da postoji još jedna potvrda heuristike o tome kako farsa teži da ponovi tragediju.
Uglavnom volim kolekcije istorijskih anegdota, ali Tatarkovim mislima je uvek veoma prostrano, pa nema smisla slušati sporije nego na brzini od jedan i po.
Šta misliš, da li će biti potpuno legalizovana dečja pornografija i mučenje životinja (torture i zlostavljanje životinja) pri libertarijanizmu i anarho-individualizmu konkretno?
Pa, evo, učinilo mi se zanimljivim ne toliko samo pitanje, koliko to što ga postavlja, po svojima, libertarijanac, ili čak anarhist.
Bilo bi u redu da ga je izgovorio apologet države. Na to smo navikli. Standardne strašilice tipa: „bez države će se svi međusobno pokolati“, „bez države će se svi međusobno silovati“, „bez države će svi uginuti jer neće biti bolnica“, „bez države neće biti obrazovanja i nauke“, pa čak i „bez države žene neće rađati decu(!!!)“ trebalo bi postepeno izbacivati iz svesti nesvesnih putem dosledne i argumentovane propagande. Otprilike kao što ja to radim u snimku „Zašto nam treba država?“. Anarhist i libertarijanac treba da seje razumno, dobro i večno, a ne da smišlja dodatne scenarije apokalipse koja nas navodno čeka ako ostanemo bez državnog nadzora.
A nakon ovakvih pitanja, ne samo kod prosečnog građanina, već i kod sasvim pripremljenih pojedinaca, trebalo bi da se stvori utisak da je anarhija raj za pedofile, mučitelje životinja, izopačene osobe, kriminalce, pljačkaše, silovnike i ubice. A razumni i adekvatni ljudi će u bezdržavnom društvu provoditi jadno postojanje u stanju opsade, neprestano se spasavajući od sve te zombi-apokalipse.
Ako sutra u 06:00 ukinu član 105. KZ (ubistvo) i svakome podele po automatu, procenat ubistava neće porasti čak ni za 1 %. Jer ne mogu da zamislim koga bih želeo da ubijem upravo sada. To jest, čovek ne kosi sve oko sebe nalevo i nadesno ne zato što mu država zabranjuje, već iz milion drugih razloga (moral, etika, religija, lenjost, nepraktičnost). Pa, jednostavno ja uopšte nemam potrebe da nekoga ubijem. Niti imam naročitu želju… Pa, evo, imam pušku u sefu. Trebalo bi ustati, otvoriti sef, napuniti je, obući kaput, izaći napolje, juriti nekoga, pucati… A možda mi još i uzvrate pucnjem… Zašto bih ja uopšte to radio???
S druge strane, ako bi mi u kuću upao opušteni narkoman sa očiglednom namerom da sve pobije, isiluje, opljačka i isseče na komade, ja ću ga, naravno, ubiti. I član 105. KZ će sigurno biti poslednja stvar o kojoj ću u takvoj situaciji razmišljati. Dakle, ako ubistvo ne dolazi do izražaja, ono se ne dešava ne zato što postoji zakon. A ako se desi, postojanje zakona na to uopšte ne utiče.
Sada zapravo prelazimo na mučitelje životinja. Nisam sasvim siguran da li u zakonu trenutno postoji član koji predviđa kaznu za zlostavljanje životinja, ali ja nemam nikakvu želju da mučim životinje. Kao ni ogromna većina ljudi. To jest, ja ne čupam oči štenecima ne zato što se plašim da ću dobiti kaznu od 500 rubalja, već jednostavno zato što ne želim da čupam oči štenecima! Pa s kog razloga bih to poželeo kada države više ne bude?
Ovde treba razumeti da će u bezdržavnom društvu nestati država, njene institucije, kontrola i represivni aparat. A moral, etika, empatija, razum, saosećanje i milosrđe neće nigde nestati. Prvo sa drugim uopšte nije povezano. Sledstveno tome, količina raznih sociopata sa ukidanjem države sigurno neće porasti. Naprotiv, biće ih manje.
I evo zašto:
Sada, ako čovek vidi kako neko muči životinju, on ne može da udari tog mučitelja u lice (pa, dobro, ja, recimo, mogu), jer će mučitelj odjaviti policiji i taj dobri čovek će biti zatvoren. Iz istog razloga svi prolaze pored kada pljačkaju baku, vuku u auto devojku koja se opire, siluju decu. Jer državni sud čuva interese svakog kriminalca. I onome ko se zauzme, u 100% slučajeva sveti zatvor ako ih makar prstom dotakne. Zato se oni sada osećaju potpuno netaknutim i sigurnim, i ne samo što muče životinje, starice, devojke i decu, već sve to objavljuju na društvenim mrežama.
Šta bi se desilo u sličnoj situaciji u bezdržavnom društvu?
Kao što sam opisao u snimku „Linčov sud, Sud Agore ili državni sud? Pravo na sudsku zaštitu pri anarhiji“, ja, videvši takvu odvratnost, slobodno udaram mučitelja u lice, pucam u pljačkaša bake, silovnika devojke i sečim na komade pedofila-manijaka-ubicu. Zatim. Pozivaju me na Linčov sud. Pitaju me zašto sam udarao u lice, pucao u silovnika, sekao manijake. Pa ja kažem: „Tako je, etao… Silovali, pljačkali, mučili nemoćnu životinju…“ Sudija pita gomilu da li sam kriv i zaslužujem li kaznu ili milost. Gomila kaže: „Bravo čoveče! Tako treba! Hajde da mu prikupimo za metke. Pa potrošio se čovek radeći za opšte dobro! A ove kriminalce dovedite ovamo! Njih na lomaču (na kolac, na vrbu… podvući potrebno)“. I to je zapravo sve. Svi su zadovoljni. Svi se smeju. Osim manijaka i kriminalca.
Tako je Linčov sud (Sud Agore) garancija da bezdržavno društvo neće biti raj, već pakao za svakog kriminalca. Oni će se naći u najnepovoljnijem položaju. Svi će ih tući, a neće biti nikoga ko će ih zastupiti.
Sledstveno tome, postojanje nekog pisanog zakona koji zabranjuje zlostavljanje životinja ili silovanje maloletnika jednostavno neće biti potrebno.
A uopšte, legalizacija bez države – kako to uopšte može biti!?!?!?! Pa, da. Zakona donesenog od strane parlamenta neće biti… Ali to nije garancija da će mučitelji životinja, pedofili i manijaci biti srećni.
I bilo bi u redu da sam ja takve konstrukcije izmislio u glavi. Nipošto. Nešto slično sam lično posmatrao početkom 90-ih, kada sam imao čast i zadovoljstvo da živim i aktivno radim u privatnom poljoprivrednom gazdinstvu u Irkutskoj oblasti. Tamo je postojao jedan policajac na četiri gazdinstva (nedostatak kadrova). Od nas do najbližeg gazdinstva bilo je 40 km. Svi su bili naoružani (tajga je to). Velika većina stanovnika gazdinstava bili su bivši zatvorenici, i to oni koji su imali tolike robije da nakon njih niko više ništa ne očekuje i nemaju gde da se vrate. Štaviše, kada sam ja u mladosti i neznanju pomenuo licencu (za oružje i lov), pogledali su me kao ludaka. Da li da me sažalje ili udare u lice – govori nekim nejasnim rečima, a kao da nisu psovke…
Puškoti u tajgi uopšte nisu retkost. A da li su pucali u medveda ili u policajca – ko će tu trčati da proverava svaki pucanj? Zato policajac nije pokušavao nikome da stane na prste. Došao bi jednom u tri meseca, niko nije ubijen, hvala Bogu, prekrsti se i ode. A ako počne da pita za licence – onda opet pucnji… I, glavno, niko ga ne bi tražio. Tada je po zakonu nakon tri dana potraga prestajala. Jer za tri dana, ako ne vukovi, pojeli bi ga mravi. A ako leš padne u reku – onda je uopšte nemoguće pronaći.
I u tom društvu nije bilo ni ubistava, ni silovanja, ni krađa.
Moj omiljeni primer sa svinjama. Svinje tamo nisu samo da nisu bile zaključane, već su slobodno šetale selom. Pitao sam lokalca zašto ih ne zatvaraju. I odgovor je bio genijalan: „A kuda bi one otišle? Boje se ići u tajgu. Tamo bi ih pojeli“. Nisam precizirao da bi ih i ovde pojeli. Ali samo pitanje mu je očigledno bilo neshvatljivo. Objasnio sam mu da ipak mogu biti ukradene… I opet su me pogledali kao ludaka. Svinje su sve obeležene. I ako su sve moje svinje cele, a iz dvorišta miriše na roštilj – onda će mi spaliti i kuću i mene u njoj ako ne uspem da iskočim. A ako uspem, to uopšte ne znači poboljšanje mog položaja. Jer niko neće dozvoliti kradju!
I zašto u takvom scenariju trebaju zakoni i policajci? Verovatno sam baš tamo, sa 16 godina, postao anarhist. Ubeđeni. Jer tamo gde je policajac na svakom ćošku – svinje su zaključavane na tri katavrtne brave, a psi su puštani na žicu. A tamo gde ih uopšte nema, a reč „zakon“ ima značenje koje nije sasvim uobičajeno za nas, kao i izraz „rešiti po zakonu“ – tamo su i brave na vratima nepotrebne.
Tako da se sa nestankom države sigurno neće desiti ništa loše. Sve te divlje izmišljotine o razgarljanju mučitelja životinja, manijaka, pedofila, ubica i kriminalaca su samo divlje izmišljotine. Onome ko je postavio pitanje preporučujem da manje gleda državnu TV i čita zombi-apokaliptičnu literaturu.
Da biste dobili živu sliku o anarhoko-individualizmu, mogu preporučiti da poslušate takvog anarhoko-individualistu kao što je Aleksandar Tatarkov. O svom svetskoggledu govori prilično mnogo. A mi ćemo razgovarati o razlikama u odnosu na libertarijanstvo.
Osnovni postulat anarhoko-individualiste jeste taj da upravo pojedinac određuje sebi kako će graditi svoj život i svoje odnose sa okolinom, a bilo koji norme koje dolaze spolja imaju za njega status dobrih želja, i on ima puno pravo da ih izvršava, uzme na znanje, ignoriše, demonstrativno krši i tako dalje. Naravno, anarhoko-individualista je saglasan sa tim da snosi punu odgovornost za izabrani liniju ponašanja, ali zadržava za sebe pravo da izbegne tu odgovornost. Jedino u čemu se anarhoko-individualista ograničava je to što se ne bavi izgradnjom institucija vlasti, to je tabu. Kršenje ovog tabua pretvara ga u običnog makijavelistu.
Nije teško videti da anarhoko-individualista, ne kršeći svoje principe, može postojati sa okolinom i u stanju hobsovskog rata svih protiv svih, i sedeti u lotosu dostižući prosvetljenje, i pridružiti se bilo kojoj kooperativnoj aktivnosti, i ankapovati kao privatni preduzetnik.
Osnovni postulat libertarijanstva je princip samo-pripadnosti. Čovek pripada samom sebi, i to je prilično blisko predstavljanju anarhoko-individualista. Ali to takođe znači priznanje institucije vlasništva, jer ako se vlasništvo potpuno negira, onda ne može biti govora ni o samo-pripadnosti, a ako se vlasništvo delimično negira, to znači dopuštanje narušavanja samo-pripadnosti, na primer, prisile. Zato se libertijanac, za razliku od anarhoko-individualiste, ograničava ne samo u izgradnji institucija vlasti, već i u narušavanju tuđeg vlasništva.
Od kada je libertarianizam izmišljen, sam fenomen vlasništva je bio predmet analize i sada se obično tumači kao čitav skup različitih prava. Maksimalistički pristup vlasništvu, kada se ono tumači kao apsolutno neograničeno pravo raspolaganja objektom, veoma je pogodan za crtanje karikatura o libertarianizmu ili bilo kakvu drugu kritiku istog. Takvih pokušaja u informacionom prostoru ima mnoštvo, a od najzanimljivijih navešću tekst Laksi Katal Fundamentalni problemi anarho-kapitalizma.
Anarho-individualizam je pogodna osnovna okvirna struktura u kojoj čovek deluje gradeći od nule svoje odnose sa nepoznatim okruženjem, gde važe njemu nepoznata pravila, ili pravila koja još uvek nisu utvrđena.
Libertarianizam je sledeći logičan korak ka izgradnji mirnog, prosperitetnog društva, kada ljudi već generalno priznaju pravni subjektivitet jedni drugih, a samim tim mogu razvijati okvire za definisanje prava vlasništva i njihovog prenosa.
Napomenaću da libertarianizam nije u potpunosti sinonim za anarho-kapitalizam. Radi razumevanja razlika, upućujem čitaoca na odgovarajuće poglavlje Friedmanove Mehanike slobode Da li je anarho-kapitalizam libertaren?
Dozvoliću sebi da malo generalizujem i formulišem osnovne principe agorizma.
1. Radi sa privatnim klijentom, a ne sa organizacijom. Privatnom klijentu je svejedno da li si platio poreze ili nisi. 2. Radi za gotovinu. Samo gotovina može biti crna. (podsetnik od Ankap-čan: bitkojn je gotovina) 3. Ne potcenjuj barter. Prema dokumentima uopšte ne prolazi nikakav novac, a svaka strana je dobila ono što je želela. 4. Korupcija nije loša, već dobra. Imaš agenta u štabu neprijatelja (države). Ne daješ novac neprijatelju (državi). Smanjuješ zavisnost službenika od države, jer mu pružaš alternativni prihod. On je tvoj saučesnik. On će te pokrivati, jer si ti kompromitujući materijal za njega. I on je više zainteresovan da vaša šema ne bude otkrivena. 5. Prodaj ono što je nemoguće evidentirati ili izbrojati. Na primer, porcije obroka, ili brošure, ili vizit karte (štampa). 6. Nabavka materijala takođe mora biti crnom gotovinom. 7. Izbegavaj bezgotovinsko plaćanje čak i na ličnu karticu. Neka klijent prenese novac onome kome ti duguješ. Moji klijenti su čak plaćali i muzičko školovanje moje ćerke! Tako deluješ kao da ništa i da nisi uradio. Tvom poveriocu je svejedno ko je platio tvoje dugove. A država dobija porez samo na jednu transakciju. 8. Sjajna šema sa darovima prirode. Bez ikakve nabavke. Novac je dobar, apsolutno crn i neostvariv. Na primer, mi smo 90-ih sakupljali šišarke. Prodaja na crno, za gotovinu. Koliko je prodato – nedokazivo. 9. Rad sa onim čega se ne može dotaknuti. Na primer, dizajn. Napraviš dizajn, dobiješ novac. Od koga, za šta – pokušaj to da razgraničiš. Tu osobu možda nisi ni video uživo! Poslao ti je porudžbinu preko WhatsApp-a, dobio skicu na mejl. Uplatio ti je novac na telefon. 10. I razne vrste usluga na terenu ili kod kuće. Tipa, popravka kompjutera, manikir, renoviranje stanova, dresura/šetnja pasa. Čak i ako dođu iz poreske po prijavi, kažeš da još uvek nije bilo klijenata. Čim se pojavi prvi – napraviću patent. Dokazati da ti polugrad koristi usluge, može se samo po šaputanju. Ali, mora se raditi normalno, da te niko ne bi okrivio…
Otprilike tako. To je prvo što mi je palo na pamet. Mnogo toga iz ličnog iskustva iz 90-ih. Svesno sam izostavio kriminalne šeme. Možda sam mnogo toga propustio. Ovde je glavno – naznačiti pravac razmišljanja.
Kao što sam nedavno pisala, država u najslijednijem periodu očekuje talas kritika zbog svoje neefikasnosti u borbi protiv pandemije. Međutim, upravo u Rusiji država deluje toliko specifično da dobija lavinu kritika u malo drugačijem ključu. Ruska država uživajući pomaže infekciji da se širi što je šire moguće, dok sa entuzijazmom bankrutira svoje najsiromašnije stanovnike i pomaže novcem najbogatije. Uglavnom, sve je kao i obično, ali u posebno uobličenom obliku.
Dobar skup prigovora državi čula sam od Aleksandra Tatarkova. On je prilično autentični anarhist sa interesantnim i sasvim konstruktivnim pogledom na svet (jedna važna mana: previše je pričljiv – slušanje časovnih monologa je za mene često suvišni luksuz). U ovom videu je zanimljivo to što su ovo prigovori praktične prirode sa strane običnog građanina – to se može dobro koristiti u razgovorima sa tim istim građanima, a oni će klimati glavom i baciti još toliko primera, tako da je korisno ovladati ovim stilom retorike.
Posebno iritaciju kod Aleksandra izazivaju, naravno, postupci policajaca, kao najštetniji i besmisleni. Sva ta kretanja komšijskih inspektora po kućama, dopitivanje vozača privatnih automobila, iako je teško smisliti mesto epidemiološki bezbednije, maltretiranje pešaka sa idiotskim zahtevima da dokažu svoje pravo da se nalaze na ulici i slično. Poslušavši ove prigovore, Bitarh je, inače, odmah izneo svoj konstruktivni predlog, predlažući da se silovici pošalju u karantin – to se radi elementarnim metodama telefonskog terorizma, samo što kao objekat miniranja nastupa konkretni policajac sa određenim brojem značke, a kao sredstvo miniranja – inficirani građanin.
Dok se Aleksandar žalio na direktnu štetu od države, to me nije toliko pogodilo, ali je onda pomenuo da moda na maske drastično smanjuje opasnost prilikom, na primer, pljački, a to je već mnogo neprijatnije za ankap ideologiju. Zato bih posebno želela da se obratim svima onima koje će postupci države u narednim nedeljama dovesti do siromaštva i očaja. Ako se odlučite na krađe ili pljačku – pljačkajte, molim vas, državno. Prvo, to je etičnije, jer država nema i ne može imati sopstvenu legitimnu imovinu. Drugo, to je bezbednije, jer niko neće tako očajnički braniti državne stvari. Treće, državni zaposleni će sa mnogo većom verovatnoćom sedeti kod kuće, pa stoga neće biti nikako povređeni u procesu pljačke. Četvrto, ako ipak budete uhapšeni, javno mnjenje će biti mnogo naklonjenije vama nego da ste opljačkali svoje sugrađane u nesreći.
Uostalom, radije bih volela da ne dođe do toga, a jedino što može sprečiti takav katastrofalan scenario je drsko kršenje režima samoizolacije od strane građana. Kao da kažu: draga državo, pošto nam ne nameravaš nikakvom kompenzacijom nadoknaditi zabranu rada, možemo ti slobodno stati na vrat. Pošto se Putin iznenada setio da je Rusija federacija i objavio da konkretne mere protiv građana treba da uvode šefovi regiona, sigurno će se naći razumniji guverneri koji će ili uspeti da izdvoje iz svojih oskudnih budžeta sredstva za stimulaciju ljudi da sede kod kuće, ili će pokušati da maksimalno amortizuju sve mere koje ubijaju ekonomiju svojih oblasti, i zatvoriće oči na to što građani nastavljaju da zarađuju. A dobre prakse se obično pozajmljuju ako dobiju pozitivno potkrepljenje. Tako da vredi nagrađivati dobrom rečju svoje gradonačelnike i guvernere ako poređenje sa susednim nesposobnjacima zaista ide u njihovu korist, a ima smisla pamtiti i o oštrijim alatima pritiska.
Niko osim nas samih neće pronaći balans slobode i bezbednosti koji je najprikladniji baš nama. Tražićemo.
