Тег: Konstantin_Morozov

Završetak diskusije o lažnoj dilemi

U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.

Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.

Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.

Konstantin Morozov i lažna dilema

Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.

Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.

Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.

U svojoj knjižici o ankapu ja opisujem moral ovako:

  • Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
  • Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
  • A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.

Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.

Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.

Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.

Anarhizam protiv anarhije, eksplikacija

Pročitala sam članak Konstantina Morozova sa lepim naslovom Anarhizam protiv anarhije.

Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.

Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.

Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).

U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:

Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.

Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.

U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.

Već sam jednom prepričavala prethodni Morozovljev članak o moralnom realizmu, ali ga nikako nisam prokomentarisala, a on je u međuvremenu napisao još. U sledećoj objavi ipak nameravam da se izjasnim o zanimljivim pitanjima koja je on pokrenuo.

Moralni realizam i plemenski običaji ankapova

Poslali su mi link ka zanimljivom članku na onom bogomrzkom VKontakte, gde neki Konstantin Morozov rasvrajava o moralnom opravdanju oporezivanja, konkretno u svrhu uvođenja BOD-a, i drugim zanimljivim konstrukcijama levolibertarijanskog tabora. Bez ironije, bilo me je zanimljivo da razumem njihovu logiku.

Ukratko, autorova argumentacija je sledeća. Prisilnost oduzimanja sama po sebi nije kriterijum njegove nepravednosti: to se lako pokazuje na primeru nadoknade štete. Dakle, da bi se govorilo o nepravednosti oduzimanja, potrebno je pokazati da se oduzima imovina na koju imaš pravo. Ali kako odrediti na šta čovek ima pravo svojine? Odakle on smatra da ima pravo svojine na ono što se oduzima u vidu poreza? Pravno gledano, to je imovina države i podleže plaćanju. Dakle, otpor libertarijanaca porezima ne koreni se u zakonima, već u moralu.

Ovo pokreće pitanje objektivnosti morala. Ako stojimo na pozicijama moralnog relativizma, kada jedan smatra ovako, a drugi onako, i obojica su u pravu, tada je država podjednako u pravu naplaćujući poreze, kao i libertarijanac koji ne želi da ih plaća. Dakle, ako libertarijanac želi da drugima opravda da je upravo on u pravu, moraće da zauzme poziciju moralnog realizma.

Podvodeći imoralnost poreza principu neagresije, libertarijanac se oslanja na to da sloboda ne zahteva racionalne osnove, da je to neka samoočigledna dobrobit kojoj teži svako. Ali o kakvoj tačno slobodi je reč? Libertarijansko predstavljanje slobode kao odsustva prisile nije jedina formulacija, nije čak ni najpopularnija, i svakako se ne može smatrati samoočiglednom.

Dalje autor analizira nekoliko mogućih pristupa opravdanju moralnosti obaveznih oduzimanja radi redistribucije u korist siromašnih: Lokkovu rezervu, utilitarianizam, Nozikovu kompenzatornu pravdu, svedene pojmove negativne slobode na njenu republikansku formulaciju… Autor ne insistira na istinitosti bilo koje od tih argumentacija, on samo ukazuje na to da pametni ljudi umeju lepo i stručno da raspravljaju koristeći logiku i činjenice, dok se divlji istočnoevropski libertarijanci, slušajući svog Svetova i u guzicu… ostaju neubedljivi uskogledni dogmati koji demonstriraju izuzetno nizak nivo diskusije.

Trenutno ne nameravam da počnem da opovrgavam tvrdnje iz članka. Za mene je to pre, korisno upozorenje koje će mi biti od koristi prilikom pisanja brošurice o ankapu. Konkretno, potrebno je razumeti šta uraditi sa moralnim realizmom. Definišem moral kao spontani redosled ulaska u konflikte, i on će, naravno, biti različit u različitim zajednicama. Na taj način, knjiga o ankapu dobija takav etnografski karakter. Kao da kažem: slušajte, postoji na svetu takav narod ankapa, i oni imaju takve neverovatne plemenske običaje, koji se toliko ne nalikuju na ono što je uobičajeno među civilizovanim ljudima, ali su na svoj način privlačni, kao što su nam privlačni običaji nekih Polinežijalaca u pogledu slobodne ljubavi. Da li ću opravdavati zašto je libertarijanski društveni poredak najbolji? Pa, ne znam. Nisam sigurna.