Libertarian Band je pokrenula novu rubriku „Pitanje za Bitarka“, u kojoj voditelj kanala odgovara u ime Bitarka. Naravno, svi odgovori se odnose samo na temu borbe protiv nasilja koju Bitark aktivno razvija, i to je odlučnost koja zaslužuje poštovanje.
Lično ću napomenuti da mi nije naročito bliska koncept agresije prema Lorentzu, koji je tumači kao neku vrstu napetosti koja se akumulira i na kraju izbija. Ja ipak preferiram verziju da je agresija jedan od tipova reakcije na stimulans (težnja da se uništi izvor iritacije), pored bekstva (težnje da se izbegne uticaj stimulansa) i strpljenja (težnje da se prilagodi uticaju stimulansa, minimizirajući troškove). Ako polazimo od verzije o agresiji kao napetosti, onda je opšta naoružanost sposobna samo privremeno da obuzda tu napetost dok se ona ne nagomila i ne izlije u krvavi masakr, pa mi je pomalo čudno što Bitark tako nekritično prihvata ovu ideju.
Što se tiče načina iskorenjivanja nasilja, bliži mi je pristup Aleksandra Eleseva sa kanala Dobroum, koji tvrdi da će preduslova za nasilje biti mnogo manje ako ljudi nemaju iskustvo nasilja u porodici. Ne toliko da sve funkcioniše tako linearno, ali to bi bila važna komponenta uspeha. A druga komponenta uspeha u iskorenjivanju sistematskog nasilja je vaspitanje netolerancije prema njemu. Onaj ko pokušava da razdvoji one koji se tuku je uvek hrabar, i nije važno što može da nadobije udarce sa obe strane, on ima pravo na to. Ako želiš da se tučeš – okviri taj ritual pravilima, sprovedi ga u prisustvu svedoka, odredi kriterijume pobede, priznaj poraz ako pravila to zahtevaju, i poštuj uslove koje si se obavezao da ispuniš u slučaju poraza. Ako nisi spreman na takve komplikacije – ne traži tuču.
Razumem da ove teze izgledaju veoma sirovo, ali to nije moja stručna oblast. Drago mi je što Bitark nastavlja da sistematizuje svoje ideje, dobijajući povratne informacije od čitalaca. Možda ću od njega dobiti neki odgovor na gore izložena razmišljanja.
Između različitih jurisdikcija uvek je postojalo pitanje održavanja strateškog pariteta, odnosno jednakosti šansi za izlazak kao pobednik u slučaju nastanka vojnog sukoba. Bez toga nije moguće ni suzbiti potencijalni agresivni napad, ni odbiti ga u slučaju nastanka. Ali o kakvom strateškom paritetu može biti reči u slučaju prekomerne razlike u silnom potencijalu? I problem ovde ne leži samo u kvantitativnoj i kvalitativnoj razlici naoružanih sredstava, već i u razlici u nasilnim sklonostima kod ljudi. Međutim, rešenje postoji čak i u slučaju apsolutno pacifističkih društava, o čemu ćemo sada i govoriti.
Predstavimo Skandinaviju, gde iako nasilje nije potpuno iskorenjeno, međutim zbog određenih društvenih faktora kod većinskog dela stanovništva su se vremenom jasno učvrstila niska skloniost ka nasilju. Čak i kod državnih bezbednosnih službi nasilne sklonosti su tamo takođe relativno niske, barem nisu ni blizu nasilnih sklonosti analognih službi iz drugih zemalja, na primer Rusije. Ako pretpostavimo da će između država Skandinavije i Rusije izbiti vojni konflikt, poslednja će moći da ih zauzme skoro bez borbe. Neće pomoći ni sredstva masovnog uništenja, na primer nuklearno oružje ili virus 4. klase patogenosti, ako se oni iznenada nađu na raspolaganju Skandinavcima, jer zbog svog pacifizma teško da će se odlučiti na njihovu stvarnu primenu. A s obzirom na prilično pacifističku vojsku i nedostatak balansa potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) za neke ekstremno sklone nasilju snage bezbednosti, koje su ranije aktivno operisale na Donbasu i u Siriji, uopšte neće imati problem da prođu kroz celu teritoriju Skandinavije i lako reše bilo kakav mogući otpor na svom putu.
Ist problem se može preneti i na potencijalno slobodno bezgodišno društvo u kojem postoje različite ugovorne jurisdikcije. Zamislimo da u takvom društvu postoji jurisdikcija pacifista, u kojoj je nasilje potpuno iskorenjeno, a svi prekršaji se kažnjavaju neagresivnim metodama (ostracizmom ili finansijskim sankcijama). Ali, uporedo sa tim, postoji i nasilna jurisdikcija, u kojoj se svi problemi rešavaju grubom silom i surovim fizičkim kaznama (takvu jurisdikciju mogu stvoriti, na primer, neki konzervativci). Očigledno je da ni ovde nema nikakvog strateškog pariteta; red u drugom društvu doveo bi do učvršćivanja nasilnih sklonosti kod njegovih učesnika, dok bi u slučaju prvog društva te sklonosti bile maksimalno potisnute (učvršćuje se snažna varijanta Lorensovog mehanizma za inhibiciju nasilja). Mislim da je lako razumeti ko bi pobedio u slučaju direktnog vojnog sukoba.
Odlično rešenje problema održavanja strateškog pariteta od strane pacifističkijih jurisdikcija i društava jeste kreiranje genoterapije protiv nasilja. Ona može biti realizovana u obliku preparata koji će se isporučivati napadačkim agentima pomoću strele ispaljene u njih. U krajnjem slučaju moguća je realizacija i u obliku pandemijskog virusa (ova opcija nije odobrena). Naravno, ovo poslednje se suočava sa mnoštvom rizika, uključujući i onaj da će biti pogođeni nevin ljudi, neki od kojih mogu i stradati (čak i ako se uzme u obzir najkvalitetnija vakcinacija, ni nju ne podnose svi). Međutim, ipak takav „virus nenasilja“ nije tradicionalno sredstvo masovnog uništenja u smislu fizičkog uništenja napadača, on je namenjen samo prisilnom iskorenjivanju nasilja u vojsci agresora i time predstavlja najbolje moguće rešenje u okviru klasične doktrine odvraćanja putem masovnog oružja („MAD“ ili „Uzajamno garantovano uništenje“), koje se može smisliti ako ne postoje nikakve šanse da se agresor zaustavi direktnim otporom.
Kao i sa strelicama sa preparatom, tako će i pandemijski „virus nenasilja” (lično ne odobravam ovu opciju, ali mišljenja drugih o dopustivosti takvog „oružja” mogu se razlikovati) moći da iskoriste čak i žestoki pacifisti, uzimajući u obzir da nasilje u biološkom smislu takvo „oružje” ne inicira, pa će čak i osoba sa jakim varijantama Lorenzovog mehanizma moći da ga primeni. Oni će omogućiti suzbijanje potencijalnih agresora, jer će se oni plašiti da zbog napada na pacifiste izgube svoje nasilne sklonosti. Ali ako se neko ipak odluči na napad, tada ćemo doći do sledećih scenarija događaja:
1) Agresora na front šalje silovni agenti koji će biti izloženi pucnjima strelicama sa genoterapijom. I strelice će mnogo češće stizati do cilja nego što se sada metci ispaljuju, jer vojnici u svojoj prednosti ipak nisu nasilnici; oni se najčešće trude da simuliraju aktivnosti na frontu, da ne pucaju, a ako i pucaju, to ne pucaju u ljude sa druge strane fronta, već u vazduh, ponovo samo radi stvaranja iluzije obavljanja neke aktivnosti. Pravih nasilnika na ratu ima prilično malo, što potvrđuju istraživanja sa kojima se možete upoznati ovde. Ali svako će moći da ispali strelicu. I ako strelice budu precizno pogađale vojnike sa druge strane fronta, uključujući i one koji su zaista skloni nasilju, agresor će ubrzo ostati potpuno bez ljudi sposobnih da vode rat dalje.
2) Zaustaviti napad je nemoguće, čak ni koplja sa genoterapijom nisu dovoljna da se zadrže nadmoćne snage agresora. U tom slučaju, preko fronta se prebacuje pandemijski „virus nenasilja“. Nakon toga može biti dovoljno i nekoliko nedelja da snage agresora budu potpuno dezorganizovane, a da se vojnici pretvore u pacifiste nesposobne za napad. Rat se prilično brzo završava.
Vidite li sada koliko je genoterapija protiv nasilja dobro sredstvo za odvraćanje i zaustavljanje rata? U principu, to je jedina moguća spas za mirna i nenasilna društva od napada nasilnih agresora. Štaviše, u poređenju sa oružjem masovnog uništenja, koje se trenutno nudi kao sredstvo odvraćanja od agresivnog napada, ovo rešenje je izuzetno humano.
Inače, ovo rešenje je odličan odgovor na pitanje kako se slobodno društvo može zaštititi od agresije država koje ga okružuju u slučaju lokalnog, a ne svetskog dostignuća. Takođe je veoma korisno u samom procesu postizanja slobodnog društva – iste strelice sa genoterapijom mogu se uspešno lansirati u pripadnike snaga bezbednosti koji tuku i hapate mirne demonstrante. Obezbeđivanje ravnoteže potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) radi postizanja stanja u kojem se može eliminisati bilo koji agresor prilikom direktnog napada može biti prilično težak zadatak, dok kod strelica sa genoterapijom nije neophodno obezbediti svima – dovoljno je i mali broj aktivista koji su spremni da ih, u slučaju nečega, ispale čim vide još jednog pripadnika snaga bezbednosti (ovo je posebno efikasno ako se deanonimizuju pripadnici snaga bezbednosti, kao što se to sada radi u Belorusiji, tada ih može biti uhvatljivih čak i u svakodnevici). I to će aktivisti moći da urade čak i ako su manje nasilne osobe od pripadnika snaga bezbednosti, pa čak i ako su potpuni pacifisti, jer, ponovo, ovo nije sredstvo za nanošenje fizičke štete, pa čak i ubistvo drugog čoveka, već samo sredstvo za oduzimanje njegovih nasilnih sklonosti.
Kao što vidimo, radi održavanja strateškog pariteta strane pacifističkih društava i radi obezbeđivanja efikasne borbe mirnih demonstranata protiv sila državnih agenata, veoma je isplativo razviti genoterapiju protiv nasilja. Što je veoma važno za nas — to je isplativo čak i mnogim savremenim vladama, na primer, u Skandinaviji, i sasvim je verovatno da će želeti da nam pomognu. To će biti najbolje i najhumanije rešenje ovih problema koje se može zamisliti.
Kao kritika Lorencevog teorije, često mi se šalju slike na kojima besni medved ili lav zadaju smrtonosne rane drugom predstavniku svoje vrste. Ali kako je moguće, oni su ipak veoma naoružane vrste, a Lorencov mehanizam koji suzbija unutarvršno nasilje kod njih je slabo izražen. Zar to ne znači da nasilje zapravo ne ugrožava opstanak bilo kojih vrsta, a da je Lorencov mehanizam samo fikcija? Hajde da razmotrimo ovo pitanje mnogo dublje nego što su ga razmotrili oni koji to govore.
U ovom argumentu se uvek propušta druga pretpostavka, koja vrši pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorencovog mehanizma. To je nemogućnost bekstva u slučaju napada ili nesposobnost određenih vrsta da uopšte izbegnu situacije koje vode ka nasilju. U slučaju vrsta koje žive samotno, kao što su medvedi ili jaguari, veoma je lako videti gde se vrši bekstvo – oni u principu ne stupaju u kontakt sa drugim predstavnicima svojih vrsta van sezone parenja ili procesa odgoja potomstva. Naravno, prisustvo suzbijanja unutarvršnog nasilja im nije toliko neophodno, jer se u principu veoma retko nađu u situaciji koja omogućava izvršenje nasilja.
Što se tiče lavova, treba pogledati njihov društveni život. U prirodnim uslovima, mužjaci lavova po dostizanju određene starosti napuštaju svoj rodni pride u potrazi za novim ili radi stvaranja sopstvenog. U jednom pridu obično nema više od tri odrasla mužjaka. Niska koncentracija jedinki sklonih nasilju u okviru konkretnih društvenih jedinica takođe smanjuje rizik od nasilja i one ne postaju toliko preteće, pa ne nastaje evolucioni pritisak za razvoj snažne varijante Lorencovog mehanizma. Ako mi pokažete kako jedan lav rastrpa drugog, to je upravo onaj slučaj kada je koncentracija jedinki sklonih nasilju postala prevelika. U veštačkim parkovima ili kavezima, u jednoj društvenoj grupi često se nalazi desetine odraslih mužjaka lavova, zbog čega se verovatnoća smrtonosne tuče značajno povećava.
Pored ove pretpostavke, želeo bih da pomenem i argument da je životinjama ponekad svojstveno da ubiju i pojedu tuđe potomstvo, pa čak i sopstveno u slučaju nedostatka hrane ili u stresnom stanju. Očigledno je da se Lorencov mehanizam ovde nije mogao razviti, jer mladunci još nemaju razvijeno naoružanje, što znači da odrasla jedinka koja vrši nasilje nad njima ne rizikuje smrt i nikada neće preneti svoju slabu varijantu inhibitornog mehanizma nasilju dalje. Kada resursi za održavanje sopstvenog potomstva nisu dovoljni, odluka majke da ga ubije nikako ne utiče na opstanak vrste u celini. A suzbijanje ubijanja tuđeg potomstva u dovoljnoj meri preuzeta je na urođeno naoružanje samih njihovih majki.
Može se pokušati navesti mnogo primera zašto Lorencov mehanizam ne funkcioniše, ali ako kopamo dublje – uvek će se naći objašnjenje koje se uklapa u pretpostavke neophodne za njegov razvoj. Samo pokušajte da analizirate svaki takav slučaj detaljnije i sami ćete sve videti.
Razvoj biotehnologija približava trenutak kada će moći biti kreirana genoterapija sposobna da kod čoveka aktivira mehanizam koji inhibira nasilje, o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim javlja se i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zbog toga bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako se ona može napraviti, može se napraviti i genoterapija za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatima, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojom nasilnošću, smatraju je smislom svog života i ne žele da se od nje odsete zbog nekog strelica sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi pripadnike silovih službi od rizika gubitka nasilnosti.
Naravno, apsolutna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se desiti ako se među njima ipak nađe neko ko odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:
1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorenceov mehanizam, i ako se to desi, ceo svet će potonuti u nasilju i ratovima, opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).
2) Ovaj rizik će dovesti do potrebe za kreiranjem osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorenceovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se učini tako da osoba pogine pri pokušaju da ukloni ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti opstanak ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.
3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno opšta naoružanost (svakom pojedincu će jasno postati da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorenceovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju pokretanja nasilja.
4) Statičarski bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju pripadnici silovih struktura koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infekciona agensa, rafale iz automata itd. od strane onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koji će ga pokazivati svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.
Kao rezultat, ispostavlja se da će kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suдържаža nasilje takođe dovesti do uklanjanja statičarskog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je to što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili barem ne bude izravnat balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.
Ljudi koji smatraju zaključke Konrada Lorenca u vezi sa prirodom nasilja i strahovima u vezi sa rizikovima koje on unosi nevalidnim, često se pozivaju ili koriste argumente iz jednog materijala pod nazivom „The Lorenzian Theory of Aggression and Peace Research: A Critique“. Kako ne bismo dopustili bilo kakve zablude o fenomenu nasilja, hajde da razmotrimo šta nije u redu sa ovom kritikom.
Na samom početku dolazi argument da Lorenz definiše agresiju kao borbeni instinkt koji se realizuje prema predstavnicima sopstvene vrste i koji je genetski urođen, nasleđen od bioloških predaka. Međutim, prema mišljenju kritičara, ova definicija ispražnjuje sam termin agresije. U celini, prilikom diskusije o agresiji i nasilju, skoro uvek se postavlja pitanje šta zapravo treba da podrazumevamo pod „agresijom“ i „nasiljem“. U ovom kontekstu, bi bilo razumno ove termine svesti upravo na urođene sklonosti ka unutarvrstnom nasilju u obliku nanošenja fizičke štete (ili pretnje njenim nanošenjem), pošto je to predmet istraživanja. Sve ostalo, na primer to što se za različite ljude agresija subjektivno definiše drugačije (za nekoga će i neučtiv pozdrav biti agresija), ne uzimamo u obzir.
Na osnovu kritike, takvo razumevanje agresije ne odgovara delovanju koje se ne manifestuje na direktan način, već kroz društvene institucije koje su ljudi razvili. Prvo, sve institucije koje primenjuju mere sile uvek deluju preko agenata sile. Možete reći da će, ako osoba postane političar, sedet u kancelariji moći da izdaje nehumane naredbe i time vrši akte nasilja ne obavljajući zapravo nikakvu odgovarajuću fizičku aktivnost. Međutim, te naredbe ne vrede ništa bez agenata sile koji ih direktno izvršavaju, što znači da se mora gledati upravo na njih i na njihovu sklonost ka nasilju. Drugo, drugi društveni aspekti, kao što su bogatstvo, status, veštine (o kojima je bilo reči u kritici), bez metoda direktnog nanošenja fizičke štete čoveku, na primer pomoću istih onih silovaca, sami po sebi ne daju takvu mogućnost. Ne možemo govoriti o nasilju tamo gde nije bilo takvog direktnog uticaja. Naravno, čovek može pokušati da naudi drugoj osobi indirektnim delovanjem preko lanca od mnoštva instanci, međutim, taj lanac će pre ili kasnije naići na potrebu za primenom mere sile. Na primer, neko će reći da monopolista na tržištu može čisto ekonomskim metodama pretvoriti ljude u robove, pa čak i dovesti ih do gladi, postavljajući cenu rada i proizvoda jednostrano. Međutim, da bi neko bio monopolista, potrebno je imati agente sile (sopstvene ili se dogovoriti sa agentima već postojeće monopolističke strukture, kao što je država), koji su spremni da putem direktnog nasilja unište sve konkurente na tržištu, naročito one koji neće pristati na ustupke i mirnu pregovaranja.
Nakon toga, Lorenca kritikuju zbog mešanja obrazaca ponašanja prilično različitih vrsta životinja i ljudi, tvrdeći da obrazloženja u vidu zajedničkog porekla vrsta nisu dovoljna za to. Međutim, ne treba zaboraviti da su neuništiva osnova modela ponašanja bilo kog živog bića uvek biološki procesi koji se odvijaju u njegovom organizmu. Bilo bi glupo pretpostaviti, na primer, da samo željom, usled nekih društvenih faktora ili pomoću nekih natprirodnih sila, visoko razvijeni primat, uključujući i čoveka, može ignorisati delovanje hormona i receptora nervnog sistema. A biološki procesi, sa svoje strane, uslovljeni su genetikom. Naravno, ne treba zaboraviti na vezu gen-okolina – određeni geni se aktiviraju u određenoj sredini. Ali taj činjenica samo potvrđuje našu ispravnost, ako uzmemo u obzir dva faktora: čovek deli veći deo genoma sa životinjama usled istog tog zajedničkog porekla i kod veoma različitih vrsta životinja Lorenca su posmatrani isti obrazci ponašanja u pogledu ispoljavanja nasilnog ponašanja. Na osnovu kritike, pogrešno je ekstrapolirati posmatranja životinja na čoveka, čak i ako se ta posmatranja poklapaju za veoma širok niz vrsta. Naravno, složiću se sa tim da u Lorenčevim radovima možda nedostaje posmatranja konkretno ljudskog ponašanja, međutim, na osnovu gore navedena dva faktora (zajedničkog genetičkog nasleđa i posmatranja istih obrazaca ponašanja kod različitih vrsta), može se smelo pretpostaviti da su zaključci koje je izneo u vezi sa prirodom nasilja sa velike verovatnoće tačni i u odnosu na čoveka. I pozivanje ovde na društvene nauke, psihologiju itd., što je takođe pominjano u kritici, nema smisla, jer mi posmatramo biološku i genetičku komponentu koja je fundamentalnija – ove nauke ne mogu protivrečiti biologiji niti u nju uvoditi izmene. Na kraju krajeva, ako neko i dalje nastavlja da negira ove zaključke, bilo bi bolje da ih kritikuje posmatranjima ljudskog ponašanja, odgovarajućom sistematizacijom i poređenjem sa Lorenčevim zaključcima, a ne samo ukazivanjem na nepravilnost činjenice ekstrapolacije.
U kritici se takođe dotiče Lorensova instinktivno-hidraulična model. On objašnjava fenomen aktiviranja instinktivnih reakcija u odsustvu specifičnog nadražaja akumulacijom nekog specifičnog potencijala tokom vremena, koji snižava prag neophodan za pokretanje reakcije; to objašnjava i spontane akte agresije. Ovaj model je podložan kritici zbog nedostatka neurofizioloških dokaza za njegovu tačnost. Međutim, prvo, on nije ni opovrgnut, a drugo, sam Lorenz je priznavao ograničenost ovog modela i to da on ima niz nedostataka, odnosno, on ga zapravo nije nudio kao apsolutno tačno i konačno rešenje.
Dalje se kritikuje uticaj unutarvrstne agresivnosti na preživljavanje vrsta, posebno u slučaju čoveka. Kao primer navode se statistike na osnovu kojih su ratovi između različitih grupa ljudi (uključujući i moderne ratove počev od 19. veka) imali veoma mali uticaj na opstanak čovečanstva. Neću se sporiti sa tim da je ovaj zaključak trenutno tačan. Međutim, ovde Lorenzove strahove u vezi sa pretnjom nasilja za opstanak čovečanstva treba povezati sa naučno-tehničkim progresom. Kako-tako, čovek je postao najnaoružanija vrsta na planeti, više puta se suočavao sa nuklearnom pretnjom, a sa svakim danom pretnje postaju sve ozbiljnije, jer opasna sredstva postaju sve dostupnija za nabavku i reprodukciju malim grupama ljudi, pa čak i pojedincima. Zapravo, destruktivni potencijal malih grupa i pojedinaca svakim danom sve više raste. Na primer, veoma dostupno sredstvo masovnog uništenja su virusi, mada se može smisliti i nešto drugo. Sa Lorenzovim strahovima se ovde teško može osporiti!
Još jedan momenat u kritici privukao je moju pažnju s obzirom na to da on samo potvrđuje Lorencovu teoriju, a ne opovrgava je. Ali za početak moramo nešto da se setimo. Kao što znamo, Lorensova opažanja pokazuju da vrste sa snažnim urođenim naoružanjem ne koriste ga u unutarvrstnim sukobima. To se prvenstveno odnosi na ježeve, ježinaste križance, otrovne zmije i insekte, takođe je Lorenz pominjao i vukove, koji ne grizu svoje srodnike na ranjiva mesta kao što su stomak ili vrat, i gavrane, koji se u tučama čak ni ne pokušavaju izbušiti oči svojim veoma oštrim kljunovima. Nastanak takvih mehanizama tokom evolucije je prilično logičan, inače bi predstavnici ovih vrsta jednostavno izginuli jedni od drugih. Što se tiče slabo naoružanih vrsta, kod njih se ovaj mehanizam manifestuje u manjoj meri, jer njihovi predstavnici ili nisu sposobni da nanesu ozbiljnu štetu svojim srodnicima, ili oni mogu da pobegnu od napada, odnosno nasilje im ne predstavlja tako veliku pretnju. Na primer, kada je Lorenz stavio u jedan kavez dve golubice – koje su inače mirne ptice iz porodice golubova – neprijateljstvo jedne ptice prema drugoj dovelo je do toga da ju je teško povredila i zamalo ubila dok je Lorenz bio odsutan. Sve to zato što u ovom slučaju nije bilo kuda da pobegnu.
U slučaju čoveka, ovaj mehanizam se takođe ne manifestuje naročito snažno, jer je njegovo prirodno naoružanje prilično slabo. Ipak, ne može se poreći to što je čovek ovaj mehanizam ipak u određenoj meri nasledio, štaviše, čak ćemo to potvrditi posmatranjima u vezi sa ratom na koja se sama kritika poziva, ponovo, sa ciljem da dokaže neznatnost uticaja nasilja na opstanak čovečanstva. U mnogim armijama više od polovine vojnika koji su trebalo da pucaju, jednostavno nisu mogli da povuku obarač. Takođe se pominje odbijanje jedne od brigada vojske SAD da se pridržava naredbi tokom Vijetnamskog rata. Slični slučajevi, kao što je masovno ubistvo u Songmiju, za savremene ratove predstavljaju veliko izuzeće i abnormalnost. U celini, većina vojnika smatrala je Vijetnamski rat besmislenim i tokom celog trajanja rata tipičan vojnik je u borbama proveo svega nekoliko sati. Takođe, socijalno istraživanje koje je sprovela služba za informacije i obrazovanje vojnog ministarstva SAD pokazuje da su tokom Drugog svetskog rata većina vojnika zapravo pokušavala da se pravi da je nečim okupirana, nego što su se zaista bavili vojnim poslovima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da je čoveku prisutan Lorensov mehanizam inhibicije nasilja. Iako je on izražen u slabijem obliku nego kod snažno naoružanih vrsta, ipak to daje preduslove za rešavanje problema nasilja, koji je tako snažno brinulo Lorenca i koji je, u principu, razlog za brigu kod bilo kog adekvatnog čoveka. I, inače, u materijalu koji razmatramo, čak se ni ne pokušava kritikovati konkretno ova teorija.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
Nedavno sam se upoznao sa poglavljem „Moral i oružje“ iz jednog od dela etologa Konrada Lorenca. On je napravio prilično zanimljiva zapažanja o tome kako se različite vrste životinja ponašaju u unutarvrstnim sukobima. Iz njih se mogu izvući važni zaključci o nasilju, što će biti u skladu sa drugim materijalima koje objavljujem na svom kanalu. Pun tekst poglavlja je objavio Bitarh, možete se upoznati sa njim klikom na ovaj link. Sada ću vam ukratko opisati njegovu suštinu.
Obično se o nasilnim sklonostima životinja sudi na osnovu međuvrštnih odnosa. Tako se često prave analogije između toga kako je predator, na primer lisica, uhvatio i ubio zečа, i toga kako je jedan čovek ubio drugog. Iako je ovo poređenje apsolutno neuporedivo, mnogo je tačnije porediti lov predatora na druge životinje sa lovom čoveka na životinje. Ako se gleda kako se životinje ponašaju u unutarvrstnim sukobima, može se primetiti prilično visok nivo suzdržanosti u njihovom ponašanju.
Naravno, ako uzeti slabije naoružane vrste, kod njih je takva suzdržanost ne tako izražena. Jednom je Lorenc ostavio dve golubice (vrstu golubova) u jednom kavezu i otišao do sledećeg dana. Nije od te odluke očekivao ništa loše, iako ove jedinke nisu bile u dobrim odnosima, svakako se od golubova teško moglo očekivati naročito razornost. Međutim, po povratku zatekao je kako jedna jedinka dokrajčuje drugu. A problem je bio u tome što druga jedinka jednostavno nije imala gde da pobegne. Pre toga, Lorenc je posmatrao sukob zajecova i sasvim logično pretpostavio da bi se mogao završiti isto tako, kada bi se stvar odvijala u kavezu, a ne na otvorenom livadu. Slabije naoružane vrste su često prilično svirepe u ispoljavanju nasilja, ali to obično ne dovodi do loših posledica, jer ne mogu brzo i efikasno da nanose štetu svojim srodnicima, a oni, sa svoje strane, uvek imaju mogućnost da pobegnu. Ali ako su toliko svirepe, šta se može očekivati od bolje naoružanih vrsta? Moglo bi se pretpostaviti još užasnije i krvavije sukobe, ali nije bilo tako.
Posmatranja vukova i pasa pokazala su da oni tokom sukoba ne nanose jedni drugima smrtonosne povrede. Kada jedna strana gubi, umesto da se svim silama nastavi da se brani, ona naprotiv – izlaže ranjiva mesta, na primer vrat, čiji je jedan ugriz dovoljan da je ubije. Međutim, druga strana to ne može da učini, zaustavljaju je određeni unutrašnji kočničari. Slično tome, ptice sposobne da nanesu veliku štetu svojim kljunom, ne koriste u potpunosti svoj potencijal u sukobima. Postoji poslovica da vrana vrani oko ne iščupa, i ta poslovica je apsolutno istinita. Čak i kada se vrane tuku, na primer oko hrane, nikada im ne padne na pamet da eliminišu protivnika najefikasnijim, ali najverovatnije najsmrtonosnijim načinom – jednim preciznim udarcem iščupati oko. Pored toga, ptice su veoma pažljive prilikom čišćenja perja svojih pripadnika istog vrste, naročito u blizini mesta kao što su oči; one ne koriste kljun istom snagom kao pri samom obedovanju. Zašto su se razvili takvi kočničari – naravno, zato što bi inače predstavnici ovih vrsta jedan drugom pregrizli grla, iščupali oči i svi zajedno izumrli.
U tom smislu, čovek je bliži golubicama i zečevima nego vukovima i vrani. On je prirodom slabo naoružan. Ali vremenom je postao najnaoružanije biće na svetu. To se dogodilo prilično brzo, nije imao vremena za razvoj prirodnih kočničara. I, s obzirom na to da preživljavanje vrste nije moguće ako njeni predstavnici uništavaju svoje pripadnike, postavlja se važno pitanje koje je Lorenc formulisao ovim rečima:
Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti na dva takva tabora. Kako ćemo se ponašati u tom slučaju – poput golubica ili poput vukova? Sudbina čovečanstva će zavisiti od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!
Kao što sam obećala u najavi za prošli video, novi ciklus na kanalu Libertarian Band biće potpuno posvećen NAP-u. Ako smo ranije princip neagresije posmatrali kao neki spontani poredak koji karakteriše prilično održiva društva, u novom ciklusu, umesto spontanih poretaka, opisuje se potpuno suprotan pristup: veštačko nametanje principa neagresije.
U uvodnom videu se objašnjava da je prepustiti društvene običaje prirodnoj selekciji previše nepromišljeno i da su potrebne svesne mere za uvođenje kulture neagresije. Sledeći video će biti posvećen odgovoru na čudno pitanje: šta je zapravo loše u agresivnom nasilju, pa to je odličan alat, zašto ga izbegavati?
Zanimljivo istraživanje biologa Konrada Lorenca, koje pokazuje kako prirodna „naoružanost“ kod životinja vodi do pojave morala protiv agresivnog nasilja. Na isti način će i obnavljanje ravnoteže potencijala nasilja (BPN) u ljudskom društvu dovesti do prihvatanja principa neagresije (NAP).
Postoji mnogo vrsta čije je naoružanje toliko razorno, a tehnike primene toliko munjevite, da bi stvarni borbeni sukob između rivala završio smrću jednog od njih, ili čak obojih. Setite se barem otrovnih insekata i zmija. Zato nije čudno što prirodna selekcija razvija kod sličnih vrsta zabranu korišćenja oružja u unutarvrstnim sukobima. Sistem instinktivnih zabrana koje ograničavaju ponašanje životinja, etolozi, prateći Lorenca, nazivaju prirodnim moralom. On je tim jači što je životinja prirodno jače naoružana. Prilikom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, istežu se, ko se višim stane, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujede, već čak ni ne pokazuju oružje. Neke vrste se čak prete jedni drugima okrenuvši glave. Ne bez razloga ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.
Dobro naoružane životinje mogu dugo preti jedne drugima, a kada jedna od njih ustanu, ona naglo menja položaj, izlažući protivniku najranjivije mesto za završni borbeni udarac. Moralna zabrana kod pobednika deluje kao strujni udar: sav njegov besni žar isparava, on se okreće od protivnika i skriva oružje. Tako ponosni dečak, osećajući da će izgubiti sukob, iznenada stavi ruke iza leđa, podigne lice prema pobedniku i vikne: „Hajde, udari!“ Za razliku od vuka ili zmije, čovek može uzvratiti udarcem.
Analizirajući mnogo vrsta, Lorenc je pre više od 50 godina izveo zadivljujući zaključak u svojoj jednostavnosti: jaka životinja ima jak moral, slaba — slab. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja, čak i da ugrize (za razliku od majmuna) ne može baš ni to kako. Zato čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slab prirodni moral. Neoružan muškarac ne može u sukobu naneti značajnu štetu drugom: jedan će se umoriti od udaranja, a drugi uvek može da pobegne. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju tome. Ali je naknadno počeo da stvara i usavršava oružje i postao najnaoružanija vrsta na Zemlji. Moral se pak skoro nije promenio.
