Тег: nasilje

Ratni zločini i psihopatija

Voluntarista, Bitarh

Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.

Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.

Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).

Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.

Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.

Veza između socioekonomskog statusa osobe i ravnodušnosti prema nasilju

Voluntarist, Bitarh

Opšte je poznato da socioekonomski status osobe ima tesnu vezu sa njenom sposobnošću i sklonošću ka vršenju činova nasilja. Međutim, bilo bi netačno tvrditi da je ta veza direktna i da je svaka osoba podjednako podložna negativnom uticaju okruženja, čak i u slučaju mladih, za koje se smatra da su izuzetno sugestibilni. Kao što znamo, odsustvo osećaja odbojnosti i unutrašnjeg otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, koji sprečava zdravu osobu da počini nasilne napade, potiče iz psihičkog poremećaja koji se sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja. A zaključci nekih istraživanja ukazuju na to da ona može posredovati u vezi između socioekonomskog statusa i nasilja.

Za početak, setimo se da prilično dobar pokazatelj ove disfunkcije mogu biti psihopatske crte, pre svega one koje se odnose na interpersonalnu i afektivnu (emocionalnu) psihopatiju. Takođe, psihopatske crte su povezane sa nasilnim kriminalitetom, a posebno sa namernim i ciljanim činovima nasilja. U ovoj disfunkciji važnu ulogu igra ne samo okruženje, već i genetski faktor. Istraživanja su već pokazala da gen MAO-A posreduje u uticaju zlostavljanja u detinjstvu na nasilni kriminalitet. Bez obzira na to da li je tretman bio dobar ili okrutan, nosioci visokoaktivne varijante gena nisu postajali nasilniji, međutim, nosioci niskoaktivne varijante u drugom slučaju bili su 4 puta skloniji brutalnom nasilju. A gen HTR1B na sličan način posreduje u vezi između zlostavljanja i psihopatskih crta. Oba gena su direktno povezana sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja.

Podjednako važan rezultat pokazuje istraživanje različitih varijanti gena transportera serotonina (SLC6A4, koji kodira protein 5-HTT) kod mladih ljudi sa različitim socioekonomskim statusom, određenim na osnovu prihoda i profesionalnog statusa njihovih roditelja. Kako je utvrđeno, homozigotnost po dugom alelu ovog gena u slučaju niskog socioekonomskog statusa značajno je povećala rizik od pojave narcisističkih crta i crta bezdušnosti-ravnošnosti u poređenju sa prosečnim pokazateljima. Upravo ove crte pripadaju komponentama psihopatije koje pokazuju disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, što je socioekonomski status osobe bio viši, to su i pokazatelji za ove crte bili niži. Međutim, povišen rizik od njihovog pojavljivanja u svakom slučaju nije primećen kod nosilaca kratkog alela gena, čiji se pokazatelji značajno nisu razlikovali od proseka bez obzira na socioekonomski status.

Još jednom vidimo da određene varijante gena, povezanih sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja, mogu ili učiniti osobu otpornom na uticaj okruženja, ili stvoriti rizik da taj uticaj može smanjiti otpor koji osoba oseća prema nanošenju štete drugima. Nasilje nije jednostavno rezultat socioekonomskog statusa ili zlostavljanja. Iako ovi faktori stvaraju rizik od nasilja, to nije uvek slučaj, jer se koreni takvog patološkog ponašanja nalaze u neurofiziologiji i genetici čoveka. I to nam ukazuje na potrebu za kreiranjem terapijskih rešenja za problem nasilja.

Zašto je Evropa postala najrazvijeniji region sveta

Voluntarist, Bitarch

U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.

Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.

Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.

Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.

Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.

Zašto kazne za zločine postaju sve humanije

Voluntarista, Bitarh

U dalekoj prošlosti bilo je potpuno normalno primenjivati fizičke kazne, kao što su udarci bičem ili štapom, čak i za neznatne prekršaje. A krađa, uvrede, vođenje načina života koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim, mogli su osobu čak i dovesti do smrtne kazne. Vremenom su kazne postale manje nasilne, a smrtna kazna je ostala samo za najbrutalnije zločine. Ali ni to nije kraj, u mnogim zemljama je smrtna kazna zabranjena, a u nekima (na primer, u Norveškoj) čak je i zatvorska kazna postala izuzetno blaga forma kažnjavanja, pri kojoj se osoba samo lišava slobode, ali joj se istovremeno omogućava pristup svim dobrima neophodnim za vođenje punopravnog života.

Razmišljajući o temi zašto kazne postaju humanije, može se doći do različitih zaključaka. Međutim, veoma dobro objašnjenje daje članak o funkciji i regulaciji agresije psihologa Sejmura Fešbaha, napisan još 1964. godine. U njemu je opisan koncept empatičkog inhibiranja, čije prisustvo sprečava čoveka da nanose štetu drugim ljudima. Ovaj koncept se može nazvati ranim prototipom kasnije iznete teorije mehanizma inhibiranja nasilja, koja detaljnije i dublje analizira pitanje psihologije nasilja.

Kao što tvrdi Fešbah, fizički napad donosi čoveku psihološki nelagodu. I to, između ostalog, postaje veliki problem i prepreka u primeni fizičkih kazni. Druge forme kažnjavanja, koje ne zahtevaju direktno nanošenje bola i štete, daleko su manje neprijatne za one koji ih izvršavaju i nanose im manje negativnih psiholoških posledica.

Može se navesti primer onoga što je o telesnim kaznama pisao zemljoposednik A. S. Zeleny 1857. godine: „Jedna od najneprijatnijih i najtežih dužnosti našeg patrijarhalnog zemljoposedničkog upravljanja (a za mene – da, verovatno i ne samo za mene – najneprijatnija i najteža) jeste potreba da se, s vremena na vreme, naši ljudi izlože telesnoj kazni (pletkama) … telesna kazna u sebi ima nešto odbojno … život nekako grubi; sve je nekako neprijatno u duši… iako svestan sam da je izvršen čin kažnjavanja samo ispunjenje dužnosti i da je to zlo za sada neophodno“.

Naravno, uvek se može naći degenerisana osoba koja uopšte ne oseća ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Štaviše, sistem zatvorskog kažnjavanja umesto fizičkih kazni zahteva red veličine više sredstava za svoje održavanje i predstavlja težak teret za celo društvo. Na prvi pogled, pretukati štapom neznatnog prestupnika i pogubiti značajnog prestupnika mnogo je profitabilnija strategija nego njih zatvoriti. Ali kada je reč o širokoj primeni kazni za zločine, teško da bi se našlo toliko degenerisanih osoba da bi se fizičke kazne efikasno primenjivale na sve koji su pogrešili za bilo koji najmanji prekršaj.

Ljudima svojstveno inhibiranje nasilja čini direktne fizičke kazne sa nanošenjem bola i štete izuzetno ograničenim i neskalibilnim instrumentom. Zbog toga se umesto njih pribegava posrednijim kaznama u kojima nije potrebno direktno nanošenje bola, čak i ako su one ekonomski troškovitije. Naravno, stacionarni banditi i dalje mogu usmeriti svoje najdegenerisanije agente na posebno neprihvatljive zatvorenike, na primer iz političkih motiva, i surovo ih kažnjavati, pa čak i organizovati montirana „samoubistva“. Ali to se ne odnosi na ogromnu većinu prestupnika u većini mesta zatvorenja. I to samo još jednom potvrđuje koncept inhibitora nasilja.

Opravdanje i normalizacija nasilja – znak psihopatije

Voluntarista, Bitarh

Diskutujući o temi nasilja, možete naići na ljude koji u ovoj pojavi ne vide ništa loše. Naravno, oni će najverovatnije osuditi određene oblike nasilja, ali će ga istovremeno nazvati potpuno normalnim instrumentom, na primer, kao što je nož, koji se može koristiti u dobro na kuhinji, a može i u zlo pri napadu na čoveka. Od toga kako se nož koristi, on sam po sebi ne postaje loš, i sa nasiljem je navodno ista situacija. Na primer, često mogu opravdavati državno nasilje, rasпраve zbog kršenja određenih normi koje su za sagovornika važne, neko može opravdavati nasilne „kazne“ prema deci zbog „neposlušnosti“ i druge oblike nasilja koji nekim ljudima deluju racionalno isplativim ili neophodnim.

Ako osoba koristi ovakvu argumentaciju, vredi je pitati da li bi ona sama mogla počiniti nasilje u istim situacijama u kojima opravdava njegovu primenu, i da li bi takav postupak smatrala opravdanim i racionalnim? Stvar je u tome što najmanje dve stavke iz različitih verzija „Liste psihopatskih crta“ Roberta Hare-a razmatraju pitanje opravdavanja nasilja. Jedna od njih ocenjuje odsustvo žaljenja i krivice u vezi sa nanošenjem bola i patnje drugim ljudima, kao i sklonost da se smatra da žrtva nasilja to uopšte i zaslužuje. Druga ocenjuje neželju da se preuzme odgovornost za nanošenje štete, njeno prebacivanje na žrtvu ili okolnosti, racionalizaciju nasilja, kao i poricanje ozbiljnosti njegovih posledica za žrtvu. Obe stavke dodatno pripadaju afektivnoj komponenti psihopatije, koja je direktno povezana sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka.

Osim toga, vredi napomenuti da kod ljudi sa niskim nivoom psihopatskih crta agresivno ponašanje, ako i postoji, ima reaktivni karakter. Takvo ponašanje zavisi od konkretne situacije (na primer, provokacije, konflikta ili pretnje), nije unapred planirano i ne nosi u sebi namerno pursuit određenog cilja. U isto vreme, agresivno ponašanje ljudi sa visokim nivoima psihopatije je proaktivnije, tj. planirano, namerno i ciljano. Ali kao što istraživanja pokazuju, ovi ljudi su skloni da svoja proaktivna agresivna dela prikažu kao reaktivna, a žrtvu kao krivca koji je izazvao čin nasilja (takvo ponašanje je poznatije kao „victim blaming“). Takođe, konkretno, visoki nivoi afektivne psihopatije (ali ne i druge njene komponente) kod muškaraca povezani su sa sklonošću da veruju da u slučaju silovanja žena može biti sama kriva i da u takvom postupku nema toliko štete za žrtvu. Ponovim, ljudi koji opravdavaju nasilje skloni su da za njega krive žrtvu.

Naravno, nisu svi ljudi koji opravdavaju nasilje zapravo psihopatske ličnosti sa disfunkcijom inhibitora nasilja. Ali korišćenje ovakve argumentacije značajno povećava rizik da razgovarate upravo sa takvom osobom. A razgovarati sa psihički bolesnim nasilnim pojedincima i bar malo ozbiljno shvatati njihovu argumentaciju nema smisla – ona je formirana usled izobličenja percepcije koje stvara poremećaj od kojeg pate. Uvek podsećajte da je pozicija opravdavanja nasilja veoma slična onome što bi izgovorio psihopata, naročito u slučaju da je osoba izrazila i sopstvenu sposobnost i spremnost da počini čin „opravdanog“ nasilja. To može zaposliti zagovornika nasilja u ćošak, kao i diskreditovati ga u očima drugih ljudi. I ne bojte se da je takav argument sličan apelu na ličnost (ad hominem), jer je u ovom slučaju on zasnovan ne na logičkoj varki, već na konstataciji naučno dokazanog čina o vezi između psihopatičnosti čoveka i njegove sklonosti da opravdava nasilne postupke.

Zašto terapija protiv nasilja prirodnim sredstvima nije još jedno „lečenje pijavicama“

Voluntarista, Bitarh

Kao što znamo, neka sredstva prirodnog porekla, na primer ekstrakti biljaka i njihove mešavine, potencijalno su sposobna da daju snažan, a istovremeno selektivan anti-agresivni efekat, koji nastaje usled aktivacije neurofiziološkog mehanizma inhibicije nasilja. Ako neko još nije upoznat sa ovom temom, savetujem da pročita naš materijal o tome. Ali ovakva ideja može se suočiti sa određenom kritikom, sumnjama u pogledu efikasnosti i svrsishodnosti pristupa. I kako bi se otklonuli nesporazumi, važno je razmotriti je.

  1. Ovo ne liči na homeopatiju ili nikako proverenu narodnu medicinu. Na primer, jedno od potencijalno efikasnih anti-agresivnih sredstava koja razmatramo, mešavina 10 biljaka pod nazivom Kamishoyosan, je zvanično odobreno lekovito sredstvo u Kini i Tajvanu, a u drugoj zemlji je to jedno od najčešće propisivanih sredstava kod raka želuca i dojke. Takođe, u azijskim zemljama Kamishoyosan se često primenjuje kod nesanice, iritabilnosti, promena raspoloženja, uključujući psihološke probleme tokom menopauze kod žena, i mnogih drugih neurofizioloških problema. Naravno, istraživanja potvrđuju efikasnost ovog sredstva i detaljno opisuju njegov uticaj na nervni sistem.
  2. Istraživanja i razvoj u ovom pravcu su mnogo dostupniji od kreiranja sintetičkih anti-agresivnih agenasa. Sva prirodna sredstva neophodna za to, po pravilu, koštaju mrvicu, i čak kupovina dodatne opreme ukoliko je potrebno dobiti ekstrakte biljaka (iako se u praksi skoro uvek može zaobići i bez toga, jednostavno pravljenjem odvara ili tinktura ili kupovinom gotovih ekstrakata) i dalje je daleko dostupnije od kreiranja pune hemijske laboratorije. Bioaktivne supstance ovih sredstava su već dobro opisane, ili barem jednostavno poznate. Štaviše, neke od njih pokazuju veoma slična svojstva sa analognim sintetičkim preparatima, na primer, dejstvo supstance emodin iz određenih biljaka poredi se sa dejstvom sintetičke supstance CP-94253, koja je eksperimentalno pokazala selektivni anti-agresivni efekat.
  3. Takva sredstva je nemoguće zabraniti. Čak i ako imate laboratoriju i mogućnost sinteze supstanci koje potencijalno mogu biti mnogo efikasnije od bioaktivnih supstanci iz prirodnih sredstava, vašu aktivnost će brzo zaustaviti ako se ona iz nekog razloga ne dopadne državnim organima. Sredstva koja mi razmatramo su previše rasprostranjena, fizički je nemoguće zabraniti ih, a mnoge eksperimente nad njima i njihovu pripremu za primenu može se lako sprovesti u kućnim uslovima oslanjajući se samo na informacije sa Interneta.
  4. Ideju primene ovih sredstava je veoma lako proširiti. Ako neka od biljaka ili mešavina biljaka postane poznata po svom selektivnom anti-agresivnom efektu, brzo će početi da je koriste svi, na primer, u lečenju nasilnosti svojih najbližih. I malo je verovatno da će neko sumnjati ili smatrati rizičnom ideju njene primene, jer jedna stvar su neke nepoznate sintetičke pilule, a sasvim druga su odvari, tinkture i ekstrakti biljaka koje ljudi već dugo koriste.

Tema korišćenja prirodnih sredstava za lečenje određenih patologija, uključujući patologiju nasilnog ponašanja, često je potcenjena, ali je zapravo veoma perspektivna iz niza navedenih razloga. Zato u pitanju rešavanja problema nasilja treba posvetiti deo pažnje ovom pristupu, jer postoji velika šansa da će on dati značajne rezultate. Najmanje će omogućiti potvrdu same ideje terapije nasilnog ponašanja kroz dejstvo na inhibitor nasilja.

Ko teži političkoj moći i kako rešiti problem patokratija

Voluntarist, Bitarh

U pitanju toga ko obično poseduje političku moć, postoji velika razlika između zdravog prosečnog pojedinca, koji oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima, empatiju i ostala socijalna osećanja, i manjine „degenerisanih“, koje ne brine za dobrobit drugih ljudi i koji su spremni da ostvare svoje ambicije čak i po cenu brojnih žrtava. Očigledno je da pojedinci koji pripadaju prvoj kategoriji jednostavno ne teže političkoj moći, već preferiraju da grade socijalne veze na osnovu dobrovoljnih sporazuma. I to nam dobro pokazuje samu suštinu institucije državnosti, još jednom dokazujući da su države jednostavno stacionarni banditi.

Mislim da se svi slažu da moć veoma često poseduju psihopatske ličnosti. Ovakvo stanje stvari moglo bi se objasniti njihovim visokim manipulativnim sposobnostima. Ali suština nije samo u tome – u borbi za moć takvim pojedincima jednostavno niko ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Zdravim ljudima moć, podržana silnim prisiljavanjem, nije potrebna, a oni verovatno ne bi mogli u potpunosti da je iskoriste, čak i ako zauzmu visoku političku poziciju. U isto vreme, psihopata žudi za moćju i uvek je sposoban da iskoristi sve njene instrumente, uključujući i one za uništavanje potencijalnih konkurenata. Takođe, zauzevši moć, on privlači druge slične ličnosti koje takođe žude za visokim položajem. A pravednim i empatičnim ljudima ne preostaje ništa osim da se povuku, inače im mogu biti primenjene državne represije.

Možemo dugo diskutovati o problemima koje dovodi zloupotreba moći. Ali bilo bi bolje uvideti da takvoj zloupotrebi jednostavno nije moguće izbeći. Iz već navedenih razloga, psihopata, ili barem pojedinac koji nije potpuno bolestan, ali je ipak bezosećajniji, uvek će imati prednost u sticanju političke moći. Svaki „monopol na nasilje“ vremenom postaje patokratija – režim u kojem moć pripadaju ljudima sa psihičkim poremećajima. I ovde bi bilo prikladno pitati etatiste – zar zaista želite da živite u socijalnom sistemu koji će u određenom trenutku garantovano predati vaše živote na raspolaganje psihički bolesnim pojedincima?

Ljudi koji proučavaju problem patokratija obično kao rešenje predlažu obaveznu psihološku evaluaciju za sve potencijalne kandidate za političke funkcije. Naravno, ako detaljnije analiziramo takav pristup, shvatićemo da on verovatno ne može izbeći problem korupcije. Ali da je to uspelo, brzo bismo dobili vlast koja barem nije sposobna da efikasno koristi represivne i nasilne instrumente. A to bi omogućilo lakše dostizanje slobodnog nenasilnog društva.

Zato je ipak važna razrada metoda socijalnog pritiska koji ne bi dozvolili psihopatima da ostvare bilo kakav uspeh. Svaki pojedinac koji pokazuje znake psihopatije, a naročito onaj koji je nekada vršio nasilje, treba da bude izložen ozbiljnom ostracizmu (naročito u sferi izbornih prava) i podstaknut na prolazak terapijskih procedura usmerenih na lečenje njegovog psihičkog poremećaja. Jer, da bismo garantovano rasterali „monopole na nasilje“ i „stacionarne bandite“, prvo moramo učiniti apsolutno nemogućim nastanak patokratija, tj. rešiti problem postojanja nasilnih psihopatskih pojedinaca u društvu. Ako ih ne bude – nikome neće biti potrebna nikakva politička moć.

Terapija protiv nasilja pomoću prirodnih trava

Voluntarist, Bitarh

Prilično zanimljive rezultate pokazuju istraživanja niza sredstava iz azijskih zemalja (Japan, Kina, Koreja), popularnih u „netradicionalnoj“ medicini, koja se koriste za terapiju poremećaja nervnog sistema. Praksa njihove primene i laboratorijska ispitivanja pokazuju snažan anti-agresivni efekat. I ovde nije reč samo o opštem smirujućem efektu. Čini se da su ova sredstva sposobna da obnove ispravno funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja.

Prvo od tih sredstava je kamishoyosan (ili Jia Wei Xiao Yao Wan), koji predstavlja mešavinu 10 biljaka, veoma često prepisivanu u azijskim zemljama kod određenih poremećaja. Nedavno istraživanje njegove primene na miševima pokazalo je jasan anti-agresivni efekat, koji je povezan sa aktivacijom serotoninskih 1A receptora i generalnim poboljšanjem rada serotoninskog sistema, koji je odgovoran za inhibiciju nasilja. Naravno, tačan mehanizam takvog delovanja još uvek nije poznat i potrebno ga je utvrditi u budućim istraživanjima. Međutim, shogaol, koji je sastavni deo đumbira – jedne od komponenti mešavine, deluje kao parcijalni agonista 1A receptora (preparat koji ih aktivira).

Još jedno sredstvo sa analognim dejstvom je yokukansan (ili YiganSan), koji je mešavina 7 biljaka. U ovom slučaju je već utvrđeno da anti-agresivni efekat daje biljka uncaria, tačnije njena komponenta – geisoshizin metil-eter. Ova supstanca takođe radi kao agonista serotoninskih 1A receptora. Primena kako same mešavine, tako i ekstrakta biljke i pojedinačne aktivne supstance, uz značajan anti-agresivni efekat, nije pokazala uticaj na aktivnost ispitanih jedinki, što znači da definitivno nije reč o običnom opštem smirujućem dejstvu.

Ideja farmakološke terapije nasilnog ponašanja kroz obnovu ispravnog rada serotoninskog sistema i mehanizma inhibicije nasilja već dugo se razvija oko primene agonista serotoninskih 1A i 1B receptora. I moguće je da se u ovoj terapiji može zaobići čak i sintetisanje novih hemijskih jedinjenja, pošto takva već postoje u nizu prirodnih lekovitih biljaka; potrebno je samo proučiti njihov uticaj na inhibitor nasilja.

U nekom od ovih ili u nekom drugom prirodnom sredstvu trebalo bi pronaći supstancu koja će davati dovoljno selektivan anti-agresivni efekat, koji ne utiče na ostale neurofiziološke funkcije. Takođe je moguće da se neko od sredstava može koristiti bez ekstrakcije konkretne aktivne supstance, već u vidu ekstrakta, tinkture ili odvaraka, i da će to biti dovoljno za ostvarivanje selektivnog efekta. Naravno, sve ovo je potrebno još eksperimentalno proveriti, međutim, istraživanja u ovom pravcu imaju dobre perspektive u razvoju anti-agresivnih agenasa, pri čemu bi to značajno pojeftinilo i pojednostavilo proces.

Osim toga, takva istraživanja mogu još jednom potvrditi koncept inhibitora nasilja i snažno ga popularizovati među masama. Ne zaboravimo da milioni ljudi svakodnevno pate od kućnog i porodičnog nasilja, pri čemu u mnogim slučajevima izvor nasilja živi zajedno sa njima. To znači da problem žrtava porodičnog i kućnog nasilja može biti rešen prilično jednostavno – dodavanjem tinktura i ekstrakata lako dostupnih biljaka u hranu i piće nasilnika. U slučaju efikasnosti takvog pristupa, ova sredstva mogu generalno postati široko primenjiva u terapiji nasilnog ponašanja.

Odakle potiču rasističke predrasude i na šta liberali zaista treba da obrate pažnju

Voluntarist, Bitarh

Postoji jedna činjenica – ogromna većina ljudi ne čini niti učestvuje u nasilnom kriminalitetu. Uprkos predrasudama koje se javljaju kod nekih ljudi prema predstavnicima drugih etničkih i jezičkih grupa, naroda, rasa, seksualnih i drugih manjina, besmisleno je osporavati ovu činjenicu čak i u njihovom slučaju. Uostalom, zašto se takve predrasude uopšte javljaju, ko je za njih kriv i na koga bi liberali, koji teže njihovom iskorenjivanju, trebali prvenstveno obratiti pažnju?

Udeo ljudi uključenih u nasilni kriminal je veoma mali u odnosu na celo društvo, ali svojim postupcima nanose mnogo štete i time privlače ogromnu pažnju. Takvim ponašanjem, manjina nasilnika kvari reputaciju čitavih grupa ljudi kojima sami pripadaju u očima predstavnika drugih grupa i uopšte celog društva. Zato bi liberali, koji sanjaju o izgradnji harmoničnog multikulturalnog društva, prvenstveno trebali obratiti pažnju upravo na ove nasilnike, jer njihovo prisustvo samo stvara probleme i ometa postizanje otvorenog tolerantnog društva sa normalnim odnosom prema mirnim predstavnicima manjina, koji među njima čine ogromnu većinu. Same optužbe drugih za rasizam i druge poroke malo im mogu pomoći u stvarnosti, dok se pravi koren problema koji žele da reše jednostavno ignoriše.

Pri razmatranju ovog problema ne možemo zaobići razumevanje teorije mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj pojedinci sposobni da vrše nasilne napade jednostavno pate od poremećaja koji im ne dozvoljava da osećaju odbojnost i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, takav poremećaj zahteva razvoj i primenu efikasne terapije koja vraća inhibicionu kontrolu nad agresijom. Ali dok takva terapija ne postoji, bar bi trebalo odvajati nasilne pojedince od svih ostalih. Na primer, društva koja slobodno primaju migrante trebala bi, kako radi sopstvenog dobra, tako i radi dobra većine samih migranata, testirati ih na prisustvo poremećaja u radu inhibitora nasilja i sposobnost njegovog vršenja, i ne puštati kod sebe onaj njihov manji deo kod kojeg budu otkriveni.

Ne postoje loši narodi, narodi kriminalci, narodi nasilnici i slične gluposti koje se mogu čuti od ljudi sa rasističkim pogledima. Ali u svakom narodu, nažalost, u određenom broju i dalje postoji manjina ljudi sposobnih da lako vrše nasilje. I upravo oni privlače najviše pažnje i najviše kvare reputaciju sopstvenih naroda. Zato bi liberali trebalo da počnu rešavati problem predrasuda prema manjinama upravo od njih. I, naravno, ne bi škodilo dopremiti svima činjenicu da ogromna većina ljudi ne vrši nasilje i da je problem samo u malom broju nasilnika.

Šta se često ne uzima u obzir pri proceni reproduktivnog uspeha nasilnih jedinki

Voluntarist, Bitarh

Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.

Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.

Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.

Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).

Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.

Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.