Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.
Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.
Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.
Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.
Dugo se na nasilje gledalo kao na nešto što nastaje usled gubitka kontrole osobe nad sobom. Čak i terapijske mere usmerene na suzbijanje agresivnosti osobe najčešće podrazumevaju razvoj i jačanje samokontrole, kako se kratkoročnim impulsima ne bi dopustilo da određuju ponašanje jače od racionalnog razmišljanja i dugoročnih ciljeva. Naravno, u slučaju reaktivne agresije, koja nastaje kao rezultat frustracije, impulsivnosti, emocionalnog izliva, to su prilično očigledne stvari. Ali takva agresija daleko da nije najveći problem. Ona je, po pravilu, kratkoročna, ne izlazi iz okvira konkretne provokativne ili konfliktne situacije i ne prati je nikakav nameran cilj. Takođe, neki oblici reaktivne agresije, na primer odbrambena, potpuno su normalni i prirodni.
U čemu je zapravo najveći problem, jeste u kontrolisanoj agresiji. Aktuelno istraživanje, objavljeno ovog meseca, tvrdi da značajan deo agresije nije rezultat gubitka samokontrole. Ona često, naprotiv, zahteva samokontrolu, na primer, za izvršenje proračunatog čina osvete. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi ne smanjuje nužno njihove sklonosti ka nasilju, već može čak i obrnuto – učiniti ih još efikasnijim u vršenju nasilja. I psihopatski pojedinci, na koje dolazi najveći deo nasilnih zločina, često još od adolescentsnog uzrasta osećaju pojačan razvoj samokontrole.
Naravno, ovo ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće za one koji znaju za teoriju mehanizma inhibicije nasilja i razumeju zašto ogromna većina ljudi ne nanosi drugima štetu, barem namerno. Čovek često vrši nasilje ne zbog viška emocionalnosti i iracionalnog ponašanja, ne zbog impulsivnog karaktera, već naprotiv – zbog nedostatka emocionalnosti i krajnje hladnokrvnog, proračunatog ponašanja usmerenog ka ostvarivanju koristi i ličnih ciljeva, bez obzira na to da li će neko biti povređen, pa čak i po potrebi lično i neposredno naneti štetu, pa sve do ubistva. Međutim, dobro je što takav stav sada postaje popularan u naučnim krugovima i zamenjuje zastarele poglede koji akcentuju reaktivnu agresiju na štetu proučavanja i razumevanja proaktivne.
Samokontrola i racionalnost će, naravno, zaustaviti čoveka u vršenju impulsivnih agresivnih postupaka na emocionalnoj osnovi. Ali ako zamislimo apsolutno racionalnog čoveka, sposobnog da donosi odluke i deluje potpuno bezemocionalno, on će biti mnogo veća pretnja nego običan neobuzdan idiot, koji će se verovatno zaustaviti kada vidi i shvati da njegovi postupci mogu zaista nekome ozbiljno naškoditi. U potpunoj i zdravoj regulaciji agresije ne može se zaobići to da čovek oseća snažno odbojnost i otpor pri svakom pokušaju da nekome nanese štetu i izvrši nasilni napad.
Ne može biti ni govora o tome da se na neki način suzbijaju, ograničavaju i kontrolišu takav otpor prema nasilju, kao ni osećanja u čijem razvoju on igra ključnu ulogu, kao što su empatija i krivica. A terapija agresivnih pojedinaca u prvom redu mora biti usmerena upravo na razvoj i obnovu takvih emocionalnih reakcija, tj. vraćanje ispravnog rada mehanizma inhibicije nasilja. Jer čovek koji je sposoban da oseća takve reakcije u prilično jakim manifestacijama, sigurno neće počiniti nasilje.
Glavna aktivnost projekta „Voluntarist“ je proučavanje prirode nasilnog ponašanja, u čemu smo uspeli zahvaljujući teoriji mehanizma inhibicije nasilja. Nasilje je pre svega patologija, poremećaj rada unutrašnjih neurofizioloških mehanizama, zbog čega čovek prestaje da oseća dovoljno odbacivanje i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Takođe, niz eksperimenata na životinjama pokazuje mogućnost terapije ovakvog poremećaja; određena sredstva sposobna su da eliminišu napadačku agresiju u intra-specifičnim sukobima, pritom ne utičući na zaštitnu agresiju i druge oblike ponašanja, tj. deluju selektivno. Neka od takvih sredstava su čak prirodnog porekla, pretežno pripadaju azijskoj medicini.
S obzirom na dostupnost sredstava iz ove kategorije, koja se distribuiraju kao lekovite biljke ili bioaktivni suplementi, organizacija eksperimenata za njihovu proveru nije previše težak zadatak i bila je po snazi čak i malog tima ljudi povezanih sa našim projektom. Za sada eksperimenti traju, do konačnog protokola i zaključaka je još daleko, međutim, neki međuteksti rezultati su već pokazali uspeh kojim se ne može ne podeliti.
1. Uređaj eksperimenta
Eksperiment se sastoji od kombinovanja paradigme rezidenta-narušitelja i socijalne izolacije kod pacova. Razvijanje teritorijalnosti (na primer, u svom kavezu) i odsustvo socijalnih kontakata provocira kod njih napadačku agresiju pri susretu sa srodnikom, naročito ako taj ima manju težinu. Prvo sledi serija kontrolnih eksperimenata, nakon čega se mogu testirati sredstva. Zbog malog broja dostupnih jedinki (5 rezidenata i 5 narušitelja), one se koriste ponovo, međutim, eksperimenti se sprovode ne češće od jednom u 3 dana, i naizmenično se sprovodi kontrolni eksperiment za merenje agresivnosti jedinki-rezidenata, kako bi se uverili u njeno prisustvo i u to da će u daljem praćenju njen pad biti posledica primene sredstva, a ne spoljnih faktora.
2. Kamišojosan i Si Ni San
Nekoliko već testiranih sredstava pokazalo je značajan uticaj na ponašanje pacova, međutim, smanjenje agresivnosti nije nastupilo, bilo je nedovoljno ili neselektivno. Ipak, među njima se jedno sredstvo pokazalo izuzetno efikasnim. To je Kamišojosan (a u našem slučaju kineski analog Cjia Wei Xiao Yao Wan proizvodnje Min Shan) – popularno sredstvo u azijskoj medicini koje je potencijalno, na osnovu farmakoloških podataka, sposobno da aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
Oslanjajući se na to da je u naučnoj publikaciji o ovom sredstvu demonstrisan samo delimičan efekat u slučaju jednokratne oralne primene u dozi od 400 mg/kg, odlučili smo da proverimo doze od 500 mg/kg i 1 g/kg. Pritom, druga doza je primenjena na izuzetno agresivnoj jedinki, koja je uvek aktivno napadala srodnika puštenog u njen kavez. Međutim, originalno istraživanje nije vršilo merenja agresivnosti baš u intra-specifičnim sukobima, a prema drugom istraživanju doza od 200 mg/kg je najbolja za maksimalno povećanje socijalne aktivnosti kod miševa pri kontaktu sa srodnicima, pa smo odlučili da testiramo i nju.
Kao što se i očekivalo, efekat Kamišojosana nije bio ni sedativan ni stimulativan, već se pokazao baš kao antiagresivan. Agresivni napadi su eliminisani u sva tri eksperimenta, i čak ako su se povremeno pojavljivali, to je bilo isključivo u neintenzivnim oblicima. Pritom, iako doze od 500 mg/kg i 1 g/kg nisu remetile socijalnu i nesocijalnu aktivnost pacova, smanjenje njihove agresivnosti se odvijalo kroz povećanje neaktivnosti. Međutim, doza od 200 mg/kg je zamenila agresivno ponašanje upravo neagresivnom socijalnom aktivnošću.
Međutim, otvoren je ostao pitanje konkretnog mehanizma delovanja Kamišojosana. Bilo je potrebno utvrditi koja komponenta i koja bioaktivna supstanca iz ove mešavine ekstrakata biljaka ostvaruje ovaj efekat, pa smo odlučili da proverimo sredstvo Si Ni San, u čijem se sastavu nalaze samo tri komponente iz Kamišojosana i koje je trebalo da ostvari isti efekat. Proverena je doza od 500 mg/kg i rezultat je potvrđen – ranije visoko agresivna jedinka, koja je vršila aktivne napade na jedinku-narušitelja, uključujući i kontrolni eksperiment pre primene sredstva, prestala je sa napadima. Pritom, njena nesocijalna aktivnost nije bila značajno smanjena, a socijalna neagresivna aktivnost je čak porasla, iako je takođe porasla i neaktivnost, ali ne na štetu ovih oblika aktivnosti (već samo napada). To znači da je efekat bio baš antiagresivan, a ne sedativan.
Detaljno proučavanje materijala o mešavinama sličnim Si Ni Sanu navodi nas na to da glavna bioaktivna supstanca u njima, uključujući Kamišojosan, može biti peoniflorin iz ekstrakta božura (Paeonia lactiflora) – jedne od komponenti ovih mešavina. Istraživanja ukazuju na to da ova supstanca aktivira serotoninjske 5-HT/1A receptore i utiče na ekspresiju gena TPH2 i SERT, koji su povezani sa funkcionisanjem serotonina i inhibitora nasilja. Takođe, generalno supstance iz ovog ekstrakta utiču i na ekspresiju gena MAO-A, koji je takođe izuzetno važan u pitanju agresivnog ponašanja. Na osnovu svega ovoga, dobijamo najperspektivnijeg kandidata za komponentu iz prethodno navedenih mešavina koja aktivira mehanizam inhibicije nasilja.
3. Inhalacioni eksperimenti
Pored oralne primene, u slučaju određenih sredstava može se pribegnuti i inhalacionoj primeni (udisanju preparata sa bioaktivnim supstancama). Naročito ako se uzme u obzir opšta mogućnost kreiranja efikasnog sredstva ove vrste; na primer, nedavno odobren inhalacioni preparat Zavegepant (ili Zavzpret) pokazao se toliko efikasnim u terapiji hronične migrene da kod nekih pacijenata deluje već nakon 15 minuta i traje do 48 sati nakon primene.
Do sada je uspelo proveriti tri takva sredstva koja u svom sastavu imaju supstance d-limonen i linalool, koje deluju kao agonisti serotoninjskih 5-HT/1A receptora. Sva ona su eterična ulja različitih delova pomorandže (gorkog pomorandže). Korišćena su ulje kore plodova, koje se skoro potpuno sastoji od d-limonena, cvetova (neroli), koje okvirno sadrži 34% linaloola i 10% d-limonena, kao i grančica i listova (petitgrain), sa sadržajem do 40% linaloola.
Inhalacija je tekla na sledeći način – u izolovanu komoru (60 l) tokom 10 minuta isparavala je mešavina eteričnog ulja, iste količine emulgatora (rastvarača ulja) i po potrebi vode. Nakon toga je u komoru stavljen pacov i ostao je tamo još 10 minuta uz nastavak isparavanja mešavine u komoru. Korišćeno je 2 ml ulja iz kore pomorandže, 4,5 ml ulja neroli i 5 ml ulja petitgrain, u mešavini zapremine 10 ml (dovoljnoj za 20 minuta isparavanja).
Sva sredstva su pokazala značajan antiagresivan efekat, napadi su ili potpuno eliminisani ili svedeni na izuzetno retke i neintenzivne manifestacije. I, naravno, efekat je selektivan. Pritom, inhalacija para drugih eteričnih ulja (karanfila, lemgrasa, žalfije), koja u sastavu nemaju ove supstance, nije eliminisala intenzivne agresivne napade. Očigledno je da supstance u njima ne utiču na neurofiziološke mehanizme povezane sa inhibitorom nasilja.
Eksperimenti se i dalje nastavljaju i verovatno će biti pronađena i druga sredstva koja utiču na inhibitor nasilja. Ipak, već smo uspeli da potvrdimo samu koncepciju ovog mehanizma i mogućnost takvog uticaja, pribegnućim različitim metodama dostave aktivnih supstanci u organizam.
Takođe, uz materijal prilažem snimke procesa sprovođenja uspešnih eksperimenata:
Prilično očigledna će biti činjenica da su izuzetno okrutni ljudi koji vrše nasilje kako privatno, tako i po službenom naređenju, na primer tokom službe u policiji ili oružanim snagama, psihopatski pojedinci sa problemima u inhibiciji nasilja. I ako u slučaju privatnih kriminalaca postoji veliki broj istraživanja koja upoređuju distribuciju psihopatskih crta kod njih i u opštoj populaciji, kada su u pitanju ratni zločinci, takvih podataka je veoma malo. Uostalom, postoji jedno istraživanje koje razmatra muškarce koji su služili u policiji ili oružanim snagama u Čileu tokom režima diktatora Augusta Pinocheta i počinili zločine protiv čovečnosti, kao što su masovna hapšenja, mučenja, ubistva i „nestanci“ ljudi koji nisu bili prihvatljivi za režim.
Prosečan pokazatelj nivoa psihopatije prema PCL-R testu (skala od 0 do 40) za uzorak čilijskih muškaraca koji nisu kriminalci bio je 5,21. Čilijski muškarci koji su kriminalci pokazali su prosečan nivo psihopatije 4 puta viši – 20,93. Ovaj rezultat se poklapa sa drugim istraživanjima koja sprovode slična poređenja između uzoraka nasilnih kriminalaca i ostatka populacije u različitim zemljama.
Ali mnogo zanimljivije rezultate pokazuju čilijski muškarci koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Njihov prosečan nivo psihopatije bio je 21,06, skoro isti kao i kod običnih kriminalaca. činilo bi se da između njih nema nikakve razlike. Ali hajde da pređemo na poređenje različitih komponenti psihopatije. Za svaku od 20 stavki PCL-R testa osoba može dobiti 0, 1 ili 2 boda, u zavisnosti od odsustva, delimičnog ili potpunog prisustva neke od psihopatskih crta. Ove stavke su podeljene u 4 kategorije koje označavaju ocenu manipulacije u međuljudskim odnosima (sklonost ka laži i obmani), afektivnu psihopatiju (odsustvo empatije i krivice), impulsivan način života i antisocijalno ponašanje. I u prve dve kategorije, prosečni pokazatelji stavki kod ovih zločinaca bili su mnogo viši (1,43 i 1,64) od pokazatelja običnih kriminalaca (0,91 i 1,19) i ostatka populacije (0,31 i 0,37). Istovremeno, u poslednje dve kategorije njihovi pokazatelji (1,00 i 0,51) bili su, iako mnogo viši od ostatka populacije (0,24 i 0,16), niži nego kod običnih kriminalaca (1,28 i 0,99).
Činjenje okrutnih i masovnih zločina protiv čovečnosti povezano je sa izrazito izraženom manipulativnošću i lažljivošću, kao i sa osećajnom tupošću i nemilosrdnošću, čak i u poređenju sa izvršenjem običnih privatnih činova nasilja. Pri tome, izvršioci takvih zločina izgledaju mnogo normalnije od običnih kriminalaca u svom načinu života, oni nisu toliko impulsivni i antisocijalni.
Napomenimo da se druga kategorija stavki PCL-R testa, koja je odgovorna za afektivnu psihopatiju, može najdirektnije povezati sa mehanizmom inhibicije nasilja, čije narušeno funkcionisanje kod čoveka prvenstveno dovodi upravo do odsustva unutrašnjeg odbojnosti i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, dok ostale kategorije više odražavaju crte koje često prate takvu nemilosrdnost. Na osnovu toga može se zaključiti da je kod onih koji počine zločine protiv čovečnosti narušavanje rada inhibitora nasilja mnogo izraženije nego kod privatnih nasilnih kriminalaca. Pri tome, oni dobro umeju da se obuzdaju u situacijama kada je to racionalno isplativo, na primer u svakodnevnom životu. To može biti povezano sa prilično visokim nivoom inteligencije kod ovih pojedinaca, što im je omogućilo, između ostalog, da uspešno uđu u policijsku ili vojnu službu i dobiju čast da prime naređenje diktatora o uništavanju ljudi koji mu nisu bili po volji.
Opšte je poznato da socioekonomski status osobe ima tesnu vezu sa njenom sposobnošću i sklonošću ka vršenju činova nasilja. Međutim, bilo bi netačno tvrditi da je ta veza direktna i da je svaka osoba podjednako podložna negativnom uticaju okruženja, čak i u slučaju mladih, za koje se smatra da su izuzetno sugestibilni. Kao što znamo, odsustvo osećaja odbojnosti i unutrašnjeg otpora prema nanošenju štete drugim ljudima, koji sprečava zdravu osobu da počini nasilne napade, potiče iz psihičkog poremećaja koji se sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja. A zaključci nekih istraživanja ukazuju na to da ona može posredovati u vezi između socioekonomskog statusa i nasilja.
Za početak, setimo se da prilično dobar pokazatelj ove disfunkcije mogu biti psihopatske crte, pre svega one koje se odnose na interpersonalnu i afektivnu (emocionalnu) psihopatiju. Takođe, psihopatske crte su povezane sa nasilnim kriminalitetom, a posebno sa namernim i ciljanim činovima nasilja. U ovoj disfunkciji važnu ulogu igra ne samo okruženje, već i genetski faktor. Istraživanja su već pokazala da gen MAO-A posreduje u uticaju zlostavljanja u detinjstvu na nasilni kriminalitet. Bez obzira na to da li je tretman bio dobar ili okrutan, nosioci visokoaktivne varijante gena nisu postajali nasilniji, međutim, nosioci niskoaktivne varijante u drugom slučaju bili su 4 puta skloniji brutalnom nasilju. A gen HTR1B na sličan način posreduje u vezi između zlostavljanja i psihopatskih crta. Oba gena su direktno povezana sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja.
Podjednako važan rezultat pokazuje istraživanje različitih varijanti gena transportera serotonina (SLC6A4, koji kodira protein 5-HTT) kod mladih ljudi sa različitim socioekonomskim statusom, određenim na osnovu prihoda i profesionalnog statusa njihovih roditelja. Kako je utvrđeno, homozigotnost po dugom alelu ovog gena u slučaju niskog socioekonomskog statusa značajno je povećala rizik od pojave narcisističkih crta i crta bezdušnosti-ravnošnosti u poređenju sa prosečnim pokazateljima. Upravo ove crte pripadaju komponentama psihopatije koje pokazuju disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, što je socioekonomski status osobe bio viši, to su i pokazatelji za ove crte bili niži. Međutim, povišen rizik od njihovog pojavljivanja u svakom slučaju nije primećen kod nosilaca kratkog alela gena, čiji se pokazatelji značajno nisu razlikovali od proseka bez obzira na socioekonomski status.
Još jednom vidimo da određene varijante gena, povezanih sa funkcionisanjem mehanizma inhibicije nasilja, mogu ili učiniti osobu otpornom na uticaj okruženja, ili stvoriti rizik da taj uticaj može smanjiti otpor koji osoba oseća prema nanošenju štete drugima. Nasilje nije jednostavno rezultat socioekonomskog statusa ili zlostavljanja. Iako ovi faktori stvaraju rizik od nasilja, to nije uvek slučaj, jer se koreni takvog patološkog ponašanja nalaze u neurofiziologiji i genetici čoveka. I to nam ukazuje na potrebu za kreiranjem terapijskih rešenja za problem nasilja.
U svetskoj istoriji se stvorila takva situacija da je Evropa, ili takozvani „Zapad“, postala razvijeniji i progresivniji region od ostatka sveta. Čak ni „Istok“, koji je, činilo bi se, takođe imao mnoga dostignuća, nije uspeo da postigne isto bogatstvo i razvoj. O ovoj temi se može dugo razmišljati i iznositi raznovrsni argumenti, međutim, sada ćemo razmotriti ovo pitanje sa tačke gledišta koncepta kulture kompromisa, unoseći neka razmišljanja u vezi sa nasiljem u ljudskim međusobnim odnosima. Ova objava će biti kratak rezime i komentar na snimak na ovu temu od Savromata.
Po čemu se istorija Zapada razlikovala od istorije Istoka? Može se pogledati Kina, vodeća sila Istoka, koja se neprestano raspadala i ponovo objedinjavala, a ceo taj proces bio je praćen uništavanjem svih ostalih od strane jedne strane – jedini pobednik je uzimao sve. To je primer igre sa nultom sumom, kada se bogatstvo ne stvara, već se redistribuiše, ili čak potpuno gubi zbog troškova vođenja konflikata. Sasvim drugačija situacija se stvorila u Evropi, gde nije bilo jednog pobednika koji bi uništavao sve i uzeo sve. I u mnogim evropskim konfliktima, pobednik je umesto uništavanja pobijeđenog samo primoravao ga na potčinjenost, prihvatajući njegovo pravo na život, imovinska, pa čak i politička prava. Setimo se srednjovekovnih slobodnih gradova i verskih redova, koji su iako formalno bili pod kraljem, ipak zadržavali čak i autonomnu jurisdikciju. Takva kultura kompromisa jasno se formirala još do početka drugog milenijuma i tokom dugog vremena doprinosila je akumulaciji i uvećanju bogatstva.
Može se navesti mnogo razloga zašto je to tako ispalo. Ali suština je sledeća – brutalno nasilje definitivno nije strategija koja bi mogla dovesti do bogaćenja i razvoja. Društva sklona totalnom uništavanju protivnika osuđuju sebe na nepoštovanje najosnovnijih prava i rasipanje bogatstva. Društva sklona traženju kompromisa i izgradnji dogovora uvećavaju bogatstvo.
Jedan pretpostavljeni faktor koji je doprineo razvoju kulture kompromisa u Evropi mogao je biti biološki – niži procenat nasilnih pojedinaca sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, a naročito brutalnih psihopatskih ličnosti. Čak i ako je to važilo samo za određeni deo evropskog društva, to je već moglo biti dovoljno za razvoj i širenje takve kulturnom norme. Naravno, ka vlasti i osvajanjima u svakom slučaju teže upravo psihopatske ličnosti, ali ako deo njih nije bio apsolutno bezosećajni klinički psihopati, to je povećavalo šansu da budu predisponirani da sažalje se nad pobijeđenim i time ne unište bogatstvo društva u celini.
Naravno, u svakom društvu ogromna većina stanovništva je prilično nenasilna, a ekstremno brutalnih psihopatskih pojedinaca je sasvim malo, ali čak i mala razlika u tome koliki procenat čini taj mali broj može imati kardinalno različit uticaj na društvo. I po svemu sudeći, veći procenat takvih pojedinaca stvara i veći rizik od osmeškivanja društva zbog totalnog nepoštovanja osnovnih prava na život i imovinu.
U dalekoj prošlosti bilo je potpuno normalno primenjivati fizičke kazne, kao što su udarci bičem ili štapom, čak i za neznatne prekršaje. A krađa, uvrede, vođenje načina života koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim, mogli su osobu čak i dovesti do smrtne kazne. Vremenom su kazne postale manje nasilne, a smrtna kazna je ostala samo za najbrutalnije zločine. Ali ni to nije kraj, u mnogim zemljama je smrtna kazna zabranjena, a u nekima (na primer, u Norveškoj) čak je i zatvorska kazna postala izuzetno blaga forma kažnjavanja, pri kojoj se osoba samo lišava slobode, ali joj se istovremeno omogućava pristup svim dobrima neophodnim za vođenje punopravnog života.
Razmišljajući o temi zašto kazne postaju humanije, može se doći do različitih zaključaka. Međutim, veoma dobro objašnjenje daje članak o funkciji i regulaciji agresije psihologa Sejmura Fešbaha, napisan još 1964. godine. U njemu je opisan koncept empatičkog inhibiranja, čije prisustvo sprečava čoveka da nanose štetu drugim ljudima. Ovaj koncept se može nazvati ranim prototipom kasnije iznete teorije mehanizma inhibiranja nasilja, koja detaljnije i dublje analizira pitanje psihologije nasilja.
Kao što tvrdi Fešbah, fizički napad donosi čoveku psihološki nelagodu. I to, između ostalog, postaje veliki problem i prepreka u primeni fizičkih kazni. Druge forme kažnjavanja, koje ne zahtevaju direktno nanošenje bola i štete, daleko su manje neprijatne za one koji ih izvršavaju i nanose im manje negativnih psiholoških posledica.
Može se navesti primer onoga što je o telesnim kaznama pisao zemljoposednik A. S. Zeleny 1857. godine: „Jedna od najneprijatnijih i najtežih dužnosti našeg patrijarhalnog zemljoposedničkog upravljanja (a za mene – da, verovatno i ne samo za mene – najneprijatnija i najteža) jeste potreba da se, s vremena na vreme, naši ljudi izlože telesnoj kazni (pletkama) … telesna kazna u sebi ima nešto odbojno … život nekako grubi; sve je nekako neprijatno u duši… iako svestan sam da je izvršen čin kažnjavanja samo ispunjenje dužnosti i da je to zlo za sada neophodno“.
Naravno, uvek se može naći degenerisana osoba koja uopšte ne oseća ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Štaviše, sistem zatvorskog kažnjavanja umesto fizičkih kazni zahteva red veličine više sredstava za svoje održavanje i predstavlja težak teret za celo društvo. Na prvi pogled, pretukati štapom neznatnog prestupnika i pogubiti značajnog prestupnika mnogo je profitabilnija strategija nego njih zatvoriti. Ali kada je reč o širokoj primeni kazni za zločine, teško da bi se našlo toliko degenerisanih osoba da bi se fizičke kazne efikasno primenjivale na sve koji su pogrešili za bilo koji najmanji prekršaj.
Ljudima svojstveno inhibiranje nasilja čini direktne fizičke kazne sa nanošenjem bola i štete izuzetno ograničenim i neskalibilnim instrumentom. Zbog toga se umesto njih pribegava posrednijim kaznama u kojima nije potrebno direktno nanošenje bola, čak i ako su one ekonomski troškovitije. Naravno, stacionarni banditi i dalje mogu usmeriti svoje najdegenerisanije agente na posebno neprihvatljive zatvorenike, na primer iz političkih motiva, i surovo ih kažnjavati, pa čak i organizovati montirana „samoubistva“. Ali to se ne odnosi na ogromnu većinu prestupnika u većini mesta zatvorenja. I to samo još jednom potvrđuje koncept inhibitora nasilja.
Diskutujući o temi nasilja, možete naići na ljude koji u ovoj pojavi ne vide ništa loše. Naravno, oni će najverovatnije osuditi određene oblike nasilja, ali će ga istovremeno nazvati potpuno normalnim instrumentom, na primer, kao što je nož, koji se može koristiti u dobro na kuhinji, a može i u zlo pri napadu na čoveka. Od toga kako se nož koristi, on sam po sebi ne postaje loš, i sa nasiljem je navodno ista situacija. Na primer, često mogu opravdavati državno nasilje, rasпраve zbog kršenja određenih normi koje su za sagovornika važne, neko može opravdavati nasilne „kazne“ prema deci zbog „neposlušnosti“ i druge oblike nasilja koji nekim ljudima deluju racionalno isplativim ili neophodnim.
Ako osoba koristi ovakvu argumentaciju, vredi je pitati da li bi ona sama mogla počiniti nasilje u istim situacijama u kojima opravdava njegovu primenu, i da li bi takav postupak smatrala opravdanim i racionalnim? Stvar je u tome što najmanje dve stavke iz različitih verzija „Liste psihopatskih crta“ Roberta Hare-a razmatraju pitanje opravdavanja nasilja. Jedna od njih ocenjuje odsustvo žaljenja i krivice u vezi sa nanošenjem bola i patnje drugim ljudima, kao i sklonost da se smatra da žrtva nasilja to uopšte i zaslužuje. Druga ocenjuje neželju da se preuzme odgovornost za nanošenje štete, njeno prebacivanje na žrtvu ili okolnosti, racionalizaciju nasilja, kao i poricanje ozbiljnosti njegovih posledica za žrtvu. Obe stavke dodatno pripadaju afektivnoj komponenti psihopatije, koja je direktno povezana sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka.
Osim toga, vredi napomenuti da kod ljudi sa niskim nivoom psihopatskih crta agresivno ponašanje, ako i postoji, ima reaktivni karakter. Takvo ponašanje zavisi od konkretne situacije (na primer, provokacije, konflikta ili pretnje), nije unapred planirano i ne nosi u sebi namerno pursuit određenog cilja. U isto vreme, agresivno ponašanje ljudi sa visokim nivoima psihopatije je proaktivnije, tj. planirano, namerno i ciljano. Ali kao što istraživanja pokazuju, ovi ljudi su skloni da svoja proaktivna agresivna dela prikažu kao reaktivna, a žrtvu kao krivca koji je izazvao čin nasilja (takvo ponašanje je poznatije kao „victim blaming“). Takođe, konkretno, visoki nivoi afektivne psihopatije (ali ne i druge njene komponente) kod muškaraca povezani su sa sklonošću da veruju da u slučaju silovanja žena može biti sama kriva i da u takvom postupku nema toliko štete za žrtvu. Ponovim, ljudi koji opravdavaju nasilje skloni su da za njega krive žrtvu.
Naravno, nisu svi ljudi koji opravdavaju nasilje zapravo psihopatske ličnosti sa disfunkcijom inhibitora nasilja. Ali korišćenje ovakve argumentacije značajno povećava rizik da razgovarate upravo sa takvom osobom. A razgovarati sa psihički bolesnim nasilnim pojedincima i bar malo ozbiljno shvatati njihovu argumentaciju nema smisla – ona je formirana usled izobličenja percepcije koje stvara poremećaj od kojeg pate. Uvek podsećajte da je pozicija opravdavanja nasilja veoma slična onome što bi izgovorio psihopata, naročito u slučaju da je osoba izrazila i sopstvenu sposobnost i spremnost da počini čin „opravdanog“ nasilja. To može zaposliti zagovornika nasilja u ćošak, kao i diskreditovati ga u očima drugih ljudi. I ne bojte se da je takav argument sličan apelu na ličnost (ad hominem), jer je u ovom slučaju on zasnovan ne na logičkoj varki, već na konstataciji naučno dokazanog čina o vezi između psihopatičnosti čoveka i njegove sklonosti da opravdava nasilne postupke.
Kao što znamo, neka sredstva prirodnog porekla, na primer ekstrakti biljaka i njihove mešavine, potencijalno su sposobna da daju snažan, a istovremeno selektivan anti-agresivni efekat, koji nastaje usled aktivacije neurofiziološkog mehanizma inhibicije nasilja. Ako neko još nije upoznat sa ovom temom, savetujem da pročita naš materijal o tome. Ali ovakva ideja može se suočiti sa određenom kritikom, sumnjama u pogledu efikasnosti i svrsishodnosti pristupa. I kako bi se otklonuli nesporazumi, važno je razmotriti je.
Ovo ne liči na homeopatiju ili nikako proverenu narodnu medicinu. Na primer, jedno od potencijalno efikasnih anti-agresivnih sredstava koja razmatramo, mešavina 10 biljaka pod nazivom Kamishoyosan, je zvanično odobreno lekovito sredstvo u Kini i Tajvanu, a u drugoj zemlji je to jedno od najčešće propisivanih sredstava kod raka želuca i dojke. Takođe, u azijskim zemljama Kamishoyosan se često primenjuje kod nesanice, iritabilnosti, promena raspoloženja, uključujući psihološke probleme tokom menopauze kod žena, i mnogih drugih neurofizioloških problema. Naravno, istraživanja potvrđuju efikasnost ovog sredstva i detaljno opisuju njegov uticaj na nervni sistem.
Istraživanja i razvoj u ovom pravcu su mnogo dostupniji od kreiranja sintetičkih anti-agresivnih agenasa. Sva prirodna sredstva neophodna za to, po pravilu, koštaju mrvicu, i čak kupovina dodatne opreme ukoliko je potrebno dobiti ekstrakte biljaka (iako se u praksi skoro uvek može zaobići i bez toga, jednostavno pravljenjem odvara ili tinktura ili kupovinom gotovih ekstrakata) i dalje je daleko dostupnije od kreiranja pune hemijske laboratorije. Bioaktivne supstance ovih sredstava su već dobro opisane, ili barem jednostavno poznate. Štaviše, neke od njih pokazuju veoma slična svojstva sa analognim sintetičkim preparatima, na primer, dejstvo supstance emodin iz određenih biljaka poredi se sa dejstvom sintetičke supstance CP-94253, koja je eksperimentalno pokazala selektivni anti-agresivni efekat.
Takva sredstva je nemoguće zabraniti. Čak i ako imate laboratoriju i mogućnost sinteze supstanci koje potencijalno mogu biti mnogo efikasnije od bioaktivnih supstanci iz prirodnih sredstava, vašu aktivnost će brzo zaustaviti ako se ona iz nekog razloga ne dopadne državnim organima. Sredstva koja mi razmatramo su previše rasprostranjena, fizički je nemoguće zabraniti ih, a mnoge eksperimente nad njima i njihovu pripremu za primenu može se lako sprovesti u kućnim uslovima oslanjajući se samo na informacije sa Interneta.
Ideju primene ovih sredstava je veoma lako proširiti. Ako neka od biljaka ili mešavina biljaka postane poznata po svom selektivnom anti-agresivnom efektu, brzo će početi da je koriste svi, na primer, u lečenju nasilnosti svojih najbližih. I malo je verovatno da će neko sumnjati ili smatrati rizičnom ideju njene primene, jer jedna stvar su neke nepoznate sintetičke pilule, a sasvim druga su odvari, tinkture i ekstrakti biljaka koje ljudi već dugo koriste.
Tema korišćenja prirodnih sredstava za lečenje određenih patologija, uključujući patologiju nasilnog ponašanja, često je potcenjena, ali je zapravo veoma perspektivna iz niza navedenih razloga. Zato u pitanju rešavanja problema nasilja treba posvetiti deo pažnje ovom pristupu, jer postoji velika šansa da će on dati značajne rezultate. Najmanje će omogućiti potvrdu same ideje terapije nasilnog ponašanja kroz dejstvo na inhibitor nasilja.
U pitanju toga ko obično poseduje političku moć, postoji velika razlika između zdravog prosečnog pojedinca, koji oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima, empatiju i ostala socijalna osećanja, i manjine „degenerisanih“, koje ne brine za dobrobit drugih ljudi i koji su spremni da ostvare svoje ambicije čak i po cenu brojnih žrtava. Očigledno je da pojedinci koji pripadaju prvoj kategoriji jednostavno ne teže političkoj moći, već preferiraju da grade socijalne veze na osnovu dobrovoljnih sporazuma. I to nam dobro pokazuje samu suštinu institucije državnosti, još jednom dokazujući da su države jednostavno stacionarni banditi.
Mislim da se svi slažu da moć veoma često poseduju psihopatske ličnosti. Ovakvo stanje stvari moglo bi se objasniti njihovim visokim manipulativnim sposobnostima. Ali suština nije samo u tome – u borbi za moć takvim pojedincima jednostavno niko ne predstavlja ozbiljnu konkurenciju. Zdravim ljudima moć, podržana silnim prisiljavanjem, nije potrebna, a oni verovatno ne bi mogli u potpunosti da je iskoriste, čak i ako zauzmu visoku političku poziciju. U isto vreme, psihopata žudi za moćju i uvek je sposoban da iskoristi sve njene instrumente, uključujući i one za uništavanje potencijalnih konkurenata. Takođe, zauzevši moć, on privlači druge slične ličnosti koje takođe žude za visokim položajem. A pravednim i empatičnim ljudima ne preostaje ništa osim da se povuku, inače im mogu biti primenjene državne represije.
Možemo dugo diskutovati o problemima koje dovodi zloupotreba moći. Ali bilo bi bolje uvideti da takvoj zloupotrebi jednostavno nije moguće izbeći. Iz već navedenih razloga, psihopata, ili barem pojedinac koji nije potpuno bolestan, ali je ipak bezosećajniji, uvek će imati prednost u sticanju političke moći. Svaki „monopol na nasilje“ vremenom postaje patokratija – režim u kojem moć pripadaju ljudima sa psihičkim poremećajima. I ovde bi bilo prikladno pitati etatiste – zar zaista želite da živite u socijalnom sistemu koji će u određenom trenutku garantovano predati vaše živote na raspolaganje psihički bolesnim pojedincima?
Ljudi koji proučavaju problem patokratija obično kao rešenje predlažu obaveznu psihološku evaluaciju za sve potencijalne kandidate za političke funkcije. Naravno, ako detaljnije analiziramo takav pristup, shvatićemo da on verovatno ne može izbeći problem korupcije. Ali da je to uspelo, brzo bismo dobili vlast koja barem nije sposobna da efikasno koristi represivne i nasilne instrumente. A to bi omogućilo lakše dostizanje slobodnog nenasilnog društva.
Zato je ipak važna razrada metoda socijalnog pritiska koji ne bi dozvolili psihopatima da ostvare bilo kakav uspeh. Svaki pojedinac koji pokazuje znake psihopatije, a naročito onaj koji je nekada vršio nasilje, treba da bude izložen ozbiljnom ostracizmu (naročito u sferi izbornih prava) i podstaknut na prolazak terapijskih procedura usmerenih na lečenje njegovog psihičkog poremećaja. Jer, da bismo garantovano rasterali „monopole na nasilje“ i „stacionarne bandite“, prvo moramo učiniti apsolutno nemogućim nastanak patokratija, tj. rešiti problem postojanja nasilnih psihopatskih pojedinaca u društvu. Ako ih ne bude – nikome neće biti potrebna nikakva politička moć.
