Тег: nasilje

Lečenje neizlečivog: pojedinačni slučaj pacijenta psihopate koji prolazi terapiju

Voluntarist, Bitarch

Od trenutka prve konceptualizacije psihopatije u modernoj psihijatriji, ovo stanje se smatralo praktično neizlečivim. Međutim, postoji eksperimentalni pristup koji može opovrgnuti ovakav pogled. Šemska terapija – psihoterapija za lečenje poremećaja ličnosti, koja se dobro pokazala u terapiji graničnog poremećaja, ali je takođe prilagođena i pacijentima sa drugim problemima, uključujući one koji imaju visoke nivoe psihopatije.

Postoji istraživanje slučaja šemske terapije psihopatije kod 25-godišnjeg silovatelja. Njegov otac je bio okrutan čovek, koji je primenjivao prebijanje i autoritativno vaspitanje. Od 8. godine pacijent je pokazivao ozbiljne probleme u ponašanju, u 17. godini je prvi put osuđen za napad sa nanošenjem teških telesnih povreda, a u 19. godini je zajedno sa saučesnikom izvršio silovanje, nakon čega je pokušao da svu krivicu prebaci na žrtvu (nazivajući je prostitutkom i tvrdeći da je dala saglasnost) i na saučesnika (govoreći da ga je on na to primorao).

Prvo je pacijent uradio PCL-R test. Dobio je 4 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti (lažljivost, manipulativnost itd.), 7 od 8 u afektivnoj (nedostatak empatije, krivice, drugih emocija i neprihvatanje odgovornosti za svoje postupke), 6 od 10 za impulsivnost i 8 od 10 za antisocijalnost (istorija problema u ponašanju i kriminaliteta). Uzimajući u obzir i crte van komponenti (seksualna razvratnost i sklonost ka brojnim kratkotrajnim vezama), dobio je 28 od 40 bodova – visok nivo psihopatije.

Terapija je trajala 4 godine. Tokom prve godine terapeut je sticao poverenje pacijenta i radio na njegovoj kontroli impulsivne agresije. Takođe je razgovarao o njegovim ranim problemima u ponašanju i podsticao ga na procenu sopstvenih emocija. U početku je pacijent imao poteškoća sa tim i nije želeo da prizna krivicu za učinjeno. Međutim, kasnije je uspelo da se kod njega izazove osećaj krivice. Zaplakao se, priznao odgovornost, žalio se što nije uspeo da se obuzda i rekao da zaslužuje da iskupljuje ovaj postupak do kraja svog života. Nakon godinu dana, terapeut je uspeo da uspostavi blisku emocionalnu vezu sa pacijentom koristeći empatičku konfrontaciju (ubeđivanje pacijenta u iskrenosti svojih namera).

U drugoj godini pacijent je odlučio da prekine sa prošlošću. Pored toga, stupio je u vezu sa devojkom (koja je često pratila njegovu majku prilikom poseta klinici), nakon čega je sa terapeutom počeo razgovore o prijateljstvu i ljubavi. Iako je veza kasnije prekinuta zbog prevare sa strane devojke, on je i dalje želeo da izgradi zdrav odnos.

U poslednje dve godine pacijent je radio imaginacijske vežbe u kojima je zamišljao, opisivao i prorađivao sećanja na okrutne postupke svog oca. Nakon toga mu je dozvoljeno da napušta kliniku, stupio je u novu vezu i prošao resocijalizaciju. Po završetku 4 godine terapije bio je pušten na slobodu, našao posao, dobio dete i više nije učestvovao u kriminalnim aktivnostima.

Još 3 godine bio je pod nadzorom terapeuta i ponovo je polagao PCL-R test. Sada je dobio samo 1 od 8 bodova u interpersonalnoj komponenti, 1 od 8 u afektivnoj i 3 od 10 za impulsivnost. Naravno, antisocijalna komponenta je ostala nepromenjena, ali to je prvenstveno zbog njenog istorijskog karaktera. Ukupno je sakupio 14 od 40 bodova, što više ne predstavlja visok pokazatelj psihopatije.

Naravno, ovakav pristup je veoma dugotrajan. Kreiranje i primena farmakoloških sredstava za ispravljanje disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje se manifestuju interpersonalna i afektivna komponenta psihopatije i nedostatak određenih emocija kod čoveka, potencijalno može dati brži i pouzdaniji rezultat. Ali, on barem razbija mit o neizlečivosti psihopatije i nasilnog ponašanja, što nam daje ogromne perspektive u iskorenjivanju problema nasilja u ljudskom društvu. Takođe treba uzeti u obzir da su urođene predispozicije za slabu inhibiciju nasilja u praksi sklone da se manifestuju pod negativnim uticajem okoline, stoga je veoma važan pravilan psihološki rad sa decom.

Neki momenti u vezi sa samoprivaćivanjem čoveka i kako je on postao prijateljskiji

Voluntarist, Bitarh

Kao što je poznato iz teorije samoprivaćivanja čoveka, on poseduje određene crte slične onima koje se primećuju kod pripitomljenih životinja. To uključuje razvoj mozga i bihejvioralne aspekte. U ovoj temi treba da istaknemo određene momente koji se odnose na razvoj sklonosti ka neagresivnom ponašanju prema nepoznatim predstavnicima sopstvene vrste, što će nam omogućiti da bolje razumemo zašto čovek u normalnom stanju poseduje snažno izražen mehanizam inhibicije nasilja.

U jednom od istraživanja, pripitomljene životinje kao što su svinja, zec ili morsko prase, kao i životinje kojima je svojstven kooperativni razmnožavanje, na primer obična lisica i neki primati, u poređenju sa mnogim drugim vrstama životinja, pokazale su se kao posednici znatno većeg volumena amigdale u mozgu i veće gustine neurona u njoj. To je svojstveno i čoveku, kojeg ovo istraživanje svrstava u vrste koje kooperativno razmnožavaju. U vreme pleistocena (ledenog doba), za preživljavanje ljudi je bilo kritično neophodno da decu neguju ne samo njihove biološke majke, već i drugi članovi grupe, što je dovelo do pojave odgovarajućih adaptacija, uključujući smanjenje straha dece prema bliskim kontaktima sa drugim ljudima i smanjenje straha majki od toga da drugi ljudi prilaze i brinu o njihovoj deci. Pored toga, prosocijalnost, koja zamenjuje agresivnost, bila je izuzetno neophodna za evoluciju svih oblika ljudskog kulturnog spoznavanja, uključujući jezik.

Takva adaptacija potpuno je usklađena sa teorijom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj kod čoveka aktivira bezuslovni refleks prilikom uočavanja signala za pomoć kod drugih ljudi, kao što su izrazi straha ili tuge, što ga sprečava da im nanese štetu, izazivajući negativna osećanja prema tome. Razvoj amigdale doveo je do boljeg prepoznavanja i razumevanja straha drugih ljudi, i to doprinosi tome da čovek ne postupa agresivno prema njima zbog sopstvenog straha. Ovaj deo mozga igra glavnu ulogu u regulaciji agresivnog ponašanja, što takođe odgovara konceptu inhibitora nasilja. I kod mnogih životinja to funkcioniše na sličan način prema predstavnicima sopstvene vrste.

Pogledajmo još primer samoprivaćivanja patuljastih šimpanza (bonobo). Njihove ženke preferiraju da se razmnožavaju sa neagresivnim mužjacima i zajednički se brane od agresivnih, što takođe usmerava njihov odabir ka neagresivnosti. U poređenju sa običnim šimpanzama, u amigdali bonoboa gustina serotoninskih neurona je 2 puta veća. To se generalno može primetiti kod vrsta kojima nije svojstveno agresivno ponašanje usled socijalne frustracije. I kao što nam je već poznato, serotoninski sistem je ključni regulator agresivnog ponašanja kod životinja i čoveka; aktivacija određenih serotoninskih receptora može potpuno ukloniti napadni agresivni postupak prema srodnicima, zamenjujući ga, po pravilu, neagresivnim prosocijalnim ponašanjem (pri čemu ovaj proces ne potiskuje odbrambeno ponašanje u slučaju da srodnik sam odluči da izvrši napad).

Svi ovi podaci još jednom dokazuju da je zdravom čoveku svojstvena inhibicija nasilja zbog određenih evolucionih adaptacija, kao i da se ona oslanja na potpuno funkcionisanje amigdale i serotoninskog sistema. I ovi podaci su izuzetno važni za traženje i razvoj terapijskih metoda usmerenih na ispravljanje disfunkcije inhibitora nasilja kod ljudi koji pokazuju nasilno ponašanje i psihopatske predispozicije.

Izvori:
Cerrito, P., Burkart, J.M. (2023). Human Amygdala Volumetric Patterns Convergently Evolved in Cooperatively Breeding and Domesticated Species. Hum Nat. doi:10.1007/s12110-023-09461-3;
Hare, B. (2017). Survival of the Friendliest: Homo sapiens Evolved via Selection for Prosociality. Annual Review of Psychology, 68(1), 155–186. doi:10.1146/annurev-psych-010416-044201.

Ko smatra nasilje opravdanim radi postizanja višeg blaga?

Voluntarista, Bitarh

Rešavajući različite vrste moralnih problema, možemo polaziti ili iz utilitarnog stanovišta, orijentisanog na rezultat i koji se sastoji u maksimizaciji korisnosti, ili iz deontološkog, orijentisanog na postupak i koji se sastoji u obaveznom sleđenju određenih normi (uključujući i moralne norme). Na primer, u dilemi sa kolica, prva pozicija opravdava ubistvo jedne nevine osobe radi spasavanja mnogih drugih, dok druga pozicija to ne dopušta i osuđuje svako namerno nanošenje štete čoveku. Međutim, ne samo misaoni eksperimenti, već i mnoge stvarne situacije mogu dovesti do pitanja da li vredi žrtvovati ljudski život radi nekog višeg dobra. I bilo bi veoma zanimljivo pogledati kakav izbor preferiraju pojedinci koji ne osećaju odbojnost prema vršenju nasilja, imaju slabo izraženu empatiju i poseduju druge crte psihopatije.

Kao što znamo, u standardnoj varijanti dileme sa kolica, osoba mora odlučiti da li da preusmeri kolica na put gde je vezana samo jedna osoba, ili da ne preduzme ništa, kao rezultat čega će kolica pregaziti odmah pet osoba. Anketa 700 učesnika istraživanja pokazala je da je izbor u korist preduzimanja akcije (žrtvovanja radi dobra mnogih) neznačajno bio povezan samo sa crtama primarne psihopatije (sklonošću osobe ka bezdušnosti, nedostatku empatije i slabom osećaju krivice). Međutim, u modifikovanoj varijanti, kada je učesnik morao da odluči da li da gurne debelog čoveka sa mosta na šine kako bi zaustavio kolica, izbor u korist toga bio je snažno povezan sa svim pokazateljima psihopatije. Čini se da psihopatični pojedinci teže da smatraju da je u datoj situaciji ubistvo debelog čoveka potpuno opravdan postupak.

Takođe je istraživanje otkrilo da pojedinci sa povišenim pokazateljima psihopatije teže da imaju težnju ka nanošenju štete ljudima radi postizanja nekog višeg dobra. Ali pri tome oni ne teže da pomognu u nepristrasnoj maksimizaciji blagostanja što većeg broja ljudi. Za jasnoće, može se izraziti ovako: psihopata je spreman da prihvati ljudske žrtve i počini nasilje radi postizanja višeg dobra, ali ne bi pomagao svojim novčanikom, čak i ako poseduje sredstva koja mu nisu naročito potrebna, a koja bi mogla značajno pomoći mnogim drugim ljudima.

Osim toga, učesnici su anketirani o nizu dilema iz CNI modela, koji procenjuje njihovu osetljivost na posledice (C), moralne norme (N) i preferenciju neaktivnosti nad aktivnim postupanjem (I). Naravno, viši pokazatelji psihopatije bili su povezani sa većom sklonošću prihvatanja utilitarnih, a ne deontoloških odluka. Preciznije, prema Levensonovom testu, ovaj rezultat je bio značajno povezan sa pokazateljima upravo primarne psihopatije, i samo slabo sa pokazateljima sekundarne (koja odražava emocionalnu nestrpljivost i prisustvo psiholoških problema kod osobe). Prema triarhijskom modelu psihopatije, on je bio povezan sa sklonošću osobe ka podlosti. A prema upitniku za psihopatičnu ličnost (PPI), bio je povezan sa egocentričnom impulsivnošću, nestrašnim dominiranjem i hladnokrvnošću.

Može se zaključiti da što je kod pojedinca jače narušena funkcija mehanizma inhibicije nasilja, što se u praksi manifestuje crtama primarne psihopatije, to je on skloniji da donese utilitarni, a ne deontološki izbor. Ljudske žrtve i nasilje su za njega opravdani ako smatra da će to dovesti do nekog višeg dobra za mnoge ljude. Pri tome je zanimljiv trenutak što radi toga ne teži naročito da žrtvuje sopstveno blagostanje. U stvarnom životu se slično može lako videti na primeru raznih diktatora koji su sledili određenu ideologiju. U isto vreme, nepsihopatični pojedinci preferiraju da prate moralne norme i ne žrtvuju ljudske živote. Oni neće doneti odluku u korist namernog nanošenja štete čoveku.

Bakterije protiv nasilja

Voluntarist, Bitarh

Prilično zanimljive rezultate pokazuje istraživanje miševa lišenih mikroba (germ-free). Kako se ispostavilo, oni se ponašaju mnogo agresivnije od svojih normalnih congénera. Pri tome je vraćanje crevnih mikroorganizama odmah ili 6 nedelja nakon rođenja pokazalo značajno smanjenje agresivnog ponašanja tokom eksperimenata sprovedenih u 12. nedelji njihovog života. Takođe, niz istraživanja[1][2] pokazuje da nedostatak crevnih mikroba dovodi do poremećaja u razvoju mozga, uključujući smanjenje serotoninskog prenosa signala i ekspresije 5-HT1A receptora, koji igraju ključnu ulogu u potpunom funkcionisanju mehanizma inhibicije nasilja. U celini, crevno-moždana osa vrši značajan uticaj na regulaciju ponašanja i raspoloženja. Na primer, poremećaj crevne mikroflore izazvan alkoholizmom dovodi do depresivnih i anksioznih stanja zbog disfunkcije emocionalne kontrole u amygdaloidnom telu, prefrontalnom korteksu i hipotalamusu (napomenimo da su ovi delovi mozga ključni i u regulaciji agresije).

Takvi podaci nam ukazuju ne samo na samu činjenicu da su crevni mikroorganizmi važni za potpun razvoj mozga, već i na mogućnost terapije određenih neurofizioloških abnormalnosti, uključujući istu tu disfunkciju inhibitora nasilja, primenom probiotika; istraživači već ukazuju na potencijal probiotika u terapiji afektivnih (raspoložajnih) poremećaja. Može se očekivati rezultat analogan primeni određenih agonista 5-HT1A/1B receptora, tj. uklanjanje napadne agresije iz ponašanja, bez uticaja na odbrambenu agresiju i drugo ponašanje. Pri tome je potencijalno moguće postići stabilniji i dugoročniji rezultat putem selektivnog kreiranja probiotika upravo za terapiju ove disfunkcije.

Teoretski se mogu izdvojiti probiotici koji bi mogli biti pogodni za takav zadatak. Bifidobakterije breve (M2CF22M7) i longum infantis (E41), primenjene na miševe tokom perioda od 5 nedelja sa eksperimentima izlaganja stresu, poboljšavale su regulaciju lučenja prekurzora serotonina 5-HTP, kao i povećavale nivo samog serotonina u mozgu. S obzirom na to da su one takođe poboljšavale ekspresiju gena TPH1, moguć je analogan uticaj na gen TPH2 u mozgu (koji je važan u regulaciji agresije i funkcionisanju serotoninskog sistema), mada to još uvek zahteva potvrdu. Laktobakterije casei (54-2-33), obavezno primenjene zajedno sa prebiotikom inulinom (koji je neophodan za stimulaciju rasta bakterija) tokom 14 dana kod mladih pacova, povećavale su nivo mRNA 5-HT1A receptora u njihovom hipokampusu. Takođe, 4-nedelna primena mešavine prebiotika galaktooligosaharida i polidekstroze, kao i prebiotika laktoferina kod mladih pacova, koji su stimulisali rast različitih vrsta laktobakterija, sprečavala je smanjenje nivoa mRNA 5-HT1A receptora izazvano stresom.

U ovom trenutku, temu uticaja probiotika na razvoj i funkcionisanje mozga može se nazvati prilično slabo istraženom. Međutim, postojeći podaci već ukazuju na još jedan perspektivan pravac u razvoju terapije različitih neurofizioloških disfunkcija, uključujući probleme sa inhibicijom nasilja. Ako budu kreirani štamovi bakterija koji će, u adekvatnoj količini u crevima (koja ne nanosi štetu), biti sposobni da značajno poboljšaju rad serotoninskog sistema i određenih delova mozga, pojaviće se mogućnost izuzetno efikasnog sprovođenja terapije nasilnog ponašanja bez potrebe za konstantnom primenom odgovarajućih lekova.

Šta će se desiti ako se nasilni pojedinci uklone iz kolektiva ili društva

Prilično je poznata priča o biologu Robertu Sapolskinju, koji je posmatrao babune decenijama. Alfa mužjaci u posmatranom čoporu ponašali su se prilično brutalno, pokazujući ekstremno visok nivo nasilja prema svojim srodnicima. Međutim, u jednom trenutku čopor je otkrio ljudsku smeću do koje su mogli prići samo ti alfa mužjaci, jer su se za pristup smeću morali boriti sa alfa mužjacima drugog čopora. U jednom trenutku su na smeću pokupili infekciju, nakon čega su uginuli, ostavivši čopor bez preterano agresivnih jedinki. I najzanimljivije počinje dalje – iako je u čoporu i dalje postojala hijerarhija (alfa mužjaci su dobili zamene), tuče i nasilje među srodnicima su prestali, i ovaj rezultat se zadržao decenijama, čak i kada su prvobitni mužjaci već stigli da uginu od starosti.

Ponekad se javlja pitanje – zar određeni broj nasilnih jedinki u svakom kolektivu i društvu nije normalno stanje stvari? Zar ako nasilnici budu uklonjeni, njihovo mesto neće obavezno zauzeti neko drugi? Pozitivan odgovor na ova pitanja, naravno, nema nikakvih realnih osnova, a niti se slaže sa etološkim zapažanjima prikazanim iznad. Ne postoji nikakav prirodan broj nasilnih jedinki, postoje samo patološke jedinke, čije uklanjanje (a još bolje – terapija njihovog nasilja) će dovesti do uklanjanja iz socijuma patologije koja sastoji u disfunkciji mehanizma inhibicije nasilja.

Uopšte bi bilo glupost pretpostaviti da će kod nenasilnih jedinki, usled nestanka trenutnih nasilnika, odjednom biti potisnuta inhibicija nasilja i da će oni, koji su ranije osećali odbojnost prema nanošenju štete srodnicima, prestati to da osećaju. Jedino jedinke koje to nisu osećale od početka, ali su se krile, mogu se ispoljiti u takvoj situaciji. Naravno, istraživanja pokazuju povećanje nivoa testosterona kod mužjaka primata na koje više ne vrše pritisak mužjaci višeg ranga. Međutim, inhibicija nasilja je funkcija serotoninskog sistema, kojoj testosteron ne protivreči, povećavajući agresivnost samo u jasnim granicama. Inhibiciona funkcija serotonina i proagresivna funkcija testosterona kod zdrave jedinke rade paralelno, održavajući agresiju kao funkcionalno ponašanje.

Zašto neke privatne kompanije nanose štetu

Voluntarista, Bitarh

Privatne kompanije, naročito sa strane zagovornika levih socio-ekonomskih stavova, često se smatraju društveno neodgovornim, koje rade isključivo radi sopstvene materijalne koristi, pri čemu potpuno ignorišu uticaj svojih aktivnosti na društvo i sredinu u kojoj se nalaze. Ne može se poreći da je takva tvrdnja u određenoj meri tačna, jer nije teško zamisliti kako neki biznismen može ispuštati toksični otpad u reku ili iscrpljivati poslednje snage svojih radnika, ne pružajući im pravičnu nadoknadu za rad. Ali to nije uvek tako i problem „loših“ kompanija vredi detaljnije razmotriti.

U tome će nam pomoći istraživanje na temu korporativne psihopatije. U njemu je 346 australijskih radnika prošlo anketu u kojoj su ocenjivali svoje rukovodioce (menadžere) po stepenu psihopatičnosti pomoću PM-MRV testa, pri čemu su mogli ocenjivati kako trenutne, tako i prethodne rukovodioce, zbog čega je ukupno dato ocena za 567 individuuma. Na osnovu rezultata ankete, menadžeri su podeljeni na normalne, disfunkcionalne (delimično psihopatične) i psihopatične. Sam test uključuje standardne stavke za procenu primarne psihopatije, kao što su površni šarm, lažljivost, manipulativnost, grandiozno mišljenje o sebi, nedostatak kajanja zbog nanošenja štete radnicima, hladnokrvnost, nedostatak empatije i neželja da preuzmu odgovornost (prebacivanje krivice za sopstvene greške na druge). Pored psihopatičnosti menadžera, ocenjivano je i to da li su aktivnosti kompanija sa tim ili onim menadžerima bile društveno i ekološki odgovorne, korisne za lokalnu zajednicu i lojalne prema zaposlenima.

Od 567 menadžera, 292 su ocenjeni kao normalni, 132 kao disfunkcionalni i 143 kao psihopatični. Ovakvom visokom udelu psihopatičnih osoba među menadžerima (čak 25%), koji daleko premašuje opšti udeo u društvu (svega 1%), ne treba se čuditi, jer takve pozicije, koje osobi daju moć nad drugima, jako privlače psihopate i daju im mogućnost da u potpunosti razviju svoje okrutne sposobnosti. Sada treba da obratimo pažnju na to kako kompanije sa ovakvim ili onakvim menadžerima vode svoje poslovanje.

U slučaju normalnih menadžera, velika većina ispitanika (89,3%) ocenila je delovanje kompanije kao društveno i ekološki odgovorno. Međutim, ovaj pokazatelj pada na 66% u prisustvu disfunkcionalnih menadžera i na 52,5% u slučaju psihopatičnih menadžera. Takođe, 85,8% ispitanika ocenilo je delovanje kompanije kao korisno za lokalnu zajednicu ako su u njoj radili normalni menadžeri. Za kompanije sa disfunkcionalnim menadžerima ovaj pokazatelj pada na 75%, a u slučaju psihopatičnih menadžera čak na 55,1%. Pored toga, većina ispitanika (79,6%) bila je saglasna da se kompanija ponaša lojalno prema radnicima kada postoje normalni menadžeri, međutim, ovaj pokazatelj pada čak na 23,7% u prisustvu psihopatičnih menadžera. Ovo potvrđuje da korporativni psihopate uopšte ne brinu o onima koji rade sa njima ili pod njima. Vredi još napomenuti da se u slučaju normalnih menadžera 82% ispitanika osećalo priznatim za dobro obavljen posao, dok je u prisustvu psihopatičnih menadžera to izjavilo samo 24,8% ispitanika.

Može se videti koliko parametri kao što su društvena i ekološka odgovornost, pružanje koristi lokalnoj zajednici i lojalnost radnicima od strane kompanije zavise od psihopatičnosti njenih menadžera. Pored toga, u istraživanju koje razmatramo davala se ocena upravo primarnoj psihopatiji, a njeno pojavljivanje, kao što je poznato, snažno je povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, zbog čega pojedinac prestaje da oseća unutrašnji otpor i odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I problem „loših“ kompanija teško će biti rešen sve dok se na njihovim rukovodećim pozicijama nalaze ličnosti sa takvom patologijom. Ona nesumnjivo zahteva terapiju i iskorenjivanje iz društva.

Kritična greška distopija o nenasilnom društvu: ne treba ništa isecati iz čoveka

Voluntarist, Bitarch

U nizu dela koja prikazuju nenasilno društvo ili rezultate iskorenjivanja nasilnog ponašanja kod konkretne osobe, suština se svodi na navodno postojanje nekog agresivnog stimulusa, upravo zbog kojeg čovek postaje sposoban da nekoga udari ili ubije, počini brutalne zločine ili uopšte izazove ratove. Nazvavši ga uzrokom nasilja, autori dela dalje opisuju društva u kojima su, kako bi ga iskorenili, odlučili da potisnu ili bukvalno iseku taj stimulus iz čoveka. Rezultati takvog procesa pokazuju se kao krajnje utješni – dobijamo „kastrirane“ ljude i društvo koje je izgubilo apsolutno sav svoj kreativni potencijal.

Počnimo sa „Povratkom sa zvezda“ Stanislava Lema, gde se ljudima sprovodi procedura „betrizacije“ – neutralizacija agresivnih stimulusa u mozgu i jačanje instinkta za samoodržanje. Prema Lemovim tvrdnjama, u mirnom društvu ljudi će postati bezinicijativni, nesposobni da obavljaju složene zadatke i prestaće da osećaju jake emocije. Setimo se takođe „Satirikona“ (A Clockwork Orange) Entonija Berdžesa, gde je glavnom junaku sprovedeno potpuno pranje mozga. Budući da je verni katolik, Berdžes je sklon mišljenju da čoveka na nasilje gura greh prvoroditeljstva, međutim, on ima slobodnu volju i izbor da li će počiniti nasilje, a iskorenjivanje te slobode bilo bi grešno. Takođe se može ukratko pomenuti anime serijal „Psychopass“, u čijem je društvu čak bila zabranjena određena umetnička dela jer podstiču čoveka na agresiju, a u jednoj sceni ljudi koji su ipak videli nasilje ispostavili su se kao potpuno ravnodušni i bezemotivni prema patnji žrtve. Postoji još jedno delo u kojem je umetnost takođe bila zabranjena iz istog razloga, ali njega će biti prikladno pomenuti malo kasnije.

Sva ova dela prave istu kritičnu grešku. U stvarnosti, ne prisustvo, već upravo nedostatak određenih stimulusa čini čoveka sposobnim za nasilje. Kao što pokazuju istraživanja, agresija često nije rezultat gubitka samokontrole, već čak zahteva samokontrolu za namerno izvršavanje činova nasilja. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi im ne pomaže uvek, već naprotiv – može ih učiniti još efikasnijim agresorima. I psihopatski pojedinci, koji vrše ogromnu većinu nasilnih zločina, često već od adolescentsnog uzrasta pokazuju pojačan razvoj samokontrole.

Ista pozicija može se izvesti i iz teorije mehanizma inhibicije nasilja – sposobnost pojedinaca da nanose štetu drugim ljudima proizilazi iz njihove nesposobnosti da prema tome osete unutrašnje odbojnost i otpor. Takođe, kod njih su smanjeni empatija i osećaj krivice. Štaviše, dejstvo najperspektivnijih sredstava za terapiju agresivnog ponašanja (agonista određenih serotoninskih receptora) sastoji se u stimulisanju i obnavljanju punovredne nervne aktivnosti, a ne u potiskivanju i iskorenjivanju bilo čega.

Svet u kojem su odlučili da se bore protiv nasilja i drugog zla isecanjem nečega iz čoveka, najrealističnije prikazuje film „Equilibrium“. Njegovi događaji odvijaju se nakon „Trećeg svetskog“ rata, a kao glavni uzrok rata navedene su ljudske emocije, koje su sada odlučili da potisnu primenom određenog preparata. Ali ako se pažljivije pogleda na ljude u ovom delu, oni su pre postali bezosećajni psihopate nego miroljubivi i idealni. To je posebno vidljivo kod „klerika“ – vojnika čiji je zadatak da pronađu ljude koji su pokazali emocije, unište umetnička dela i ubiju sve koji se opiru režimu.

Nasilnim ljudima ne treba manje, već više emocija. Njima nije potrebno potiskivanje, već naprotiv – stimulisanje nervne aktivnosti. Da bi se izbeglo nasilje, potrebno je osećati jače, a ne slabije. A Lemova „betrizacija“ u stvarnom svetu bi verovatno dovela do totalne psihopatije, a ne do nekog mirnog, ali pasivnog društva. Priroda nasilja opisana u distopijskim delima ima malo zajedničkog sa stvarnim nasiljem.

Čime se razlikuje agresivno ponašanje kod zdravih ljudi i psihopatski predisponiranih individua

Voluntarist, Bitarh

Daleko da se svako agresivno ponašanje kod čoveka može nazvati rezultatom nekog psihičkog poremećaja, ili, barem, tako ozbiljnog poremećaja kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Neko agresivno ponašanje, na primer, samoodbrana, je zapravo potpuno prirodno, polazeći od etološke definicije i evolucionih podataka. Zbog toga se javlja pitanje u čemu je razlika između agresivnog ponašanja običnih ljudi i psihopatskih pojedinaca

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je agresivno ponašanje podeliti na reaktivne i proaktivne forme. Reaktivna agresija se manifestuje spontano ili impulsivno, ona nije planirano ponašanje i ne nosi u sebi apsolutno nikakve ciljeve osim nanošenja štete neposredno u konfliktnoj situaciji. Naravno, ona može biti patološka i ponekad je možei svrstati u nasilje sa etoločke tačke gledišta. Ali reaktivna agresija može biti i potpuno prirodno nepatološko ponašanje, na primer ista ta samoodbrana. Sa druge strane, proaktivna ili instrumentalna agresija sastoji se u postizanju određenog rezultata, to je planirano i motivisano nanošenje štete žrtvi. U patoločnosti i nasilnosti ponašanja kojim osoba namerno pokušava nešto postići upravo putem nanošenja štete drugim ljudima, teško je sumnjati.

Kao što pokazuje veliki broj istraživanja, postoji snažna veza između nivoa psihopatskih crta kod čoveka i reaktivnosti/proaktivnosti njegovog agresivnog ponašanja. Na primer, psihopatski kriminalci su skloniiji nasilnim napadima, a njihovo agresivno ponašanje može biti i proaktivno i reaktivno, dok su zločini nepsihopatskih pojedinaca više reaktivni. To je naročito tačno u slučaju najnasilnijih zločina, kao što su silovanja i ubistva. U isto vreme, manje ozbiljni zločini, kao što su krađa ili provala, sa jednakom verovatnoćom mogu biti počinjeni i od strane psihopate i nepsihopate. Slične rezultate pokazuju i istraživanja nekriminalnog stanovništva. Pojedinci skloni instrumentalnoj agresiji su više psihopatični.

Čak i u slučaju osuđenih ubica, viši nivoi psihopatije su povezani sa većom proaktivnošću ili instrumentalnošću njihovih zločina. U slučaju kliničkih psihopata, čak 90-93% ubistava su čisto instrumentalna, bez i najmanjeg traga reaktivnosti. I čak jedno bilo koje vršenje akta instrumentalnog nasilja od strane kriminalca već je povezano sa povišenim nivoom psihopatije. Takođe, aktuelno istraživanje ubica osuđenih na smrt u Kaliforniji pokazuje da pojedinci sa niskim nivoom psihopatije (manje od 15% uzorka) često ranije nisu počinili zločine, kajali su se za učinjeno i ponašali su se u skladu sa sudskim normama. Ostali pojedinci bili su skloni gorem ponašanju. A 5 pojedinaca (manje od 1% uzorka) sa najvišim pokazateljem psihopatije bili su i najokrutniji kriminalci – serijski seksualni ubice.

Ovi i mnogi drugi podaci još jednom potvrđuju da, iako nije svako agresivno ponašanje znak psihički nezdravog pojedinca, vršenje nasilnih napada kao planiranog i namernog ponašanja sa ciljem postizanja određenih ciljeva definitivno pokazuje disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja i psihopatske predispozicije. Takvi ljudi predstavljaju najveću pretnju za svakog člana društva, jer su zbog svoje patologije sposobni da koriste nasilje kao alat koji je običnim ljudima pripremio samo ulogu žrtve.

Agresivnost kao rezultat „samokontrole“, a ne njenog gubitka

Voluntarista, Bitarh

Dugo se na nasilje gledalo kao na nešto što nastaje usled gubitka kontrole osobe nad sobom. Čak i terapijske mere usmerene na suzbijanje agresivnosti osobe najčešće podrazumevaju razvoj i jačanje samokontrole, kako se kratkoročnim impulsima ne bi dopustilo da određuju ponašanje jače od racionalnog razmišljanja i dugoročnih ciljeva. Naravno, u slučaju reaktivne agresije, koja nastaje kao rezultat frustracije, impulsivnosti, emocionalnog izliva, to su prilično očigledne stvari. Ali takva agresija daleko da nije najveći problem. Ona je, po pravilu, kratkoročna, ne izlazi iz okvira konkretne provokativne ili konfliktne situacije i ne prati je nikakav nameran cilj. Takođe, neki oblici reaktivne agresije, na primer odbrambena, potpuno su normalni i prirodni.

U čemu je zapravo najveći problem, jeste u kontrolisanoj agresiji. Aktuelno istraživanje, objavljeno ovog meseca, tvrdi da značajan deo agresije nije rezultat gubitka samokontrole. Ona često, naprotiv, zahteva samokontrolu, na primer, za izvršenje proračunatog čina osvete. Takođe, poboljšanje samokontrole kod agresivnih ljudi ne smanjuje nužno njihove sklonosti ka nasilju, već može čak i obrnuto – učiniti ih još efikasnijim u vršenju nasilja. I psihopatski pojedinci, na koje dolazi najveći deo nasilnih zločina, često još od adolescentsnog uzrasta osećaju pojačan razvoj samokontrole.

Naravno, ovo ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće za one koji znaju za teoriju mehanizma inhibicije nasilja i razumeju zašto ogromna većina ljudi ne nanosi drugima štetu, barem namerno. Čovek često vrši nasilje ne zbog viška emocionalnosti i iracionalnog ponašanja, ne zbog impulsivnog karaktera, već naprotiv – zbog nedostatka emocionalnosti i krajnje hladnokrvnog, proračunatog ponašanja usmerenog ka ostvarivanju koristi i ličnih ciljeva, bez obzira na to da li će neko biti povređen, pa čak i po potrebi lično i neposredno naneti štetu, pa sve do ubistva. Međutim, dobro je što takav stav sada postaje popularan u naučnim krugovima i zamenjuje zastarele poglede koji akcentuju reaktivnu agresiju na štetu proučavanja i razumevanja proaktivne.

Samokontrola i racionalnost će, naravno, zaustaviti čoveka u vršenju impulsivnih agresivnih postupaka na emocionalnoj osnovi. Ali ako zamislimo apsolutno racionalnog čoveka, sposobnog da donosi odluke i deluje potpuno bezemocionalno, on će biti mnogo veća pretnja nego običan neobuzdan idiot, koji će se verovatno zaustaviti kada vidi i shvati da njegovi postupci mogu zaista nekome ozbiljno naškoditi. U potpunoj i zdravoj regulaciji agresije ne može se zaobići to da čovek oseća snažno odbojnost i otpor pri svakom pokušaju da nekome nanese štetu i izvrši nasilni napad.

Ne može biti ni govora o tome da se na neki način suzbijaju, ograničavaju i kontrolišu takav otpor prema nasilju, kao ni osećanja u čijem razvoju on igra ključnu ulogu, kao što su empatija i krivica. A terapija agresivnih pojedinaca u prvom redu mora biti usmerena upravo na razvoj i obnovu takvih emocionalnih reakcija, tj. vraćanje ispravnog rada mehanizma inhibicije nasilja. Jer čovek koji je sposoban da oseća takve reakcije u prilično jakim manifestacijama, sigurno neće počiniti nasilje.

Naši praktični uspesi u terapiji nasilja

Voluntarist, Bitarh

Glavna aktivnost projekta „Voluntarist“ je proučavanje prirode nasilnog ponašanja, u čemu smo uspeli zahvaljujući teoriji mehanizma inhibicije nasilja. Nasilje je pre svega patologija, poremećaj rada unutrašnjih neurofizioloških mehanizama, zbog čega čovek prestaje da oseća dovoljno odbacivanje i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Takođe, niz eksperimenata na životinjama pokazuje mogućnost terapije ovakvog poremećaja; određena sredstva sposobna su da eliminišu napadačku agresiju u intra-specifičnim sukobima, pritom ne utičući na zaštitnu agresiju i druge oblike ponašanja, tj. deluju selektivno. Neka od takvih sredstava su čak prirodnog porekla, pretežno pripadaju azijskoj medicini.

S obzirom na dostupnost sredstava iz ove kategorije, koja se distribuiraju kao lekovite biljke ili bioaktivni suplementi, organizacija eksperimenata za njihovu proveru nije previše težak zadatak i bila je po snazi čak i malog tima ljudi povezanih sa našim projektom. Za sada eksperimenti traju, do konačnog protokola i zaključaka je još daleko, međutim, neki međuteksti rezultati su već pokazali uspeh kojim se ne može ne podeliti.

1. Uređaj eksperimenta

Eksperiment se sastoji od kombinovanja paradigme rezidenta-narušitelja i socijalne izolacije kod pacova. Razvijanje teritorijalnosti (na primer, u svom kavezu) i odsustvo socijalnih kontakata provocira kod njih napadačku agresiju pri susretu sa srodnikom, naročito ako taj ima manju težinu. Prvo sledi serija kontrolnih eksperimenata, nakon čega se mogu testirati sredstva. Zbog malog broja dostupnih jedinki (5 rezidenata i 5 narušitelja), one se koriste ponovo, međutim, eksperimenti se sprovode ne češće od jednom u 3 dana, i naizmenično se sprovodi kontrolni eksperiment za merenje agresivnosti jedinki-rezidenata, kako bi se uverili u njeno prisustvo i u to da će u daljem praćenju njen pad biti posledica primene sredstva, a ne spoljnih faktora.

2. Kamišojosan i Si Ni San

Nekoliko već testiranih sredstava pokazalo je značajan uticaj na ponašanje pacova, međutim, smanjenje agresivnosti nije nastupilo, bilo je nedovoljno ili neselektivno. Ipak, među njima se jedno sredstvo pokazalo izuzetno efikasnim. To je Kamišojosan (a u našem slučaju kineski analog Cjia Wei Xiao Yao Wan proizvodnje Min Shan) – popularno sredstvo u azijskoj medicini koje je potencijalno, na osnovu farmakoloških podataka, sposobno da aktivira mehanizam inhibicije nasilja.

Oslanjajući se na to da je u naučnoj publikaciji o ovom sredstvu demonstrisan samo delimičan efekat u slučaju jednokratne oralne primene u dozi od 400 mg/kg, odlučili smo da proverimo doze od 500 mg/kg i 1 g/kg. Pritom, druga doza je primenjena na izuzetno agresivnoj jedinki, koja je uvek aktivno napadala srodnika puštenog u njen kavez. Međutim, originalno istraživanje nije vršilo merenja agresivnosti baš u intra-specifičnim sukobima, a prema drugom istraživanju doza od 200 mg/kg je najbolja za maksimalno povećanje socijalne aktivnosti kod miševa pri kontaktu sa srodnicima, pa smo odlučili da testiramo i nju.

Kao što se i očekivalo, efekat Kamišojosana nije bio ni sedativan ni stimulativan, već se pokazao baš kao antiagresivan. Agresivni napadi su eliminisani u sva tri eksperimenta, i čak ako su se povremeno pojavljivali, to je bilo isključivo u neintenzivnim oblicima. Pritom, iako doze od 500 mg/kg i 1 g/kg nisu remetile socijalnu i nesocijalnu aktivnost pacova, smanjenje njihove agresivnosti se odvijalo kroz povećanje neaktivnosti. Međutim, doza od 200 mg/kg je zamenila agresivno ponašanje upravo neagresivnom socijalnom aktivnošću.

Međutim, otvoren je ostao pitanje konkretnog mehanizma delovanja Kamišojosana. Bilo je potrebno utvrditi koja komponenta i koja bioaktivna supstanca iz ove mešavine ekstrakata biljaka ostvaruje ovaj efekat, pa smo odlučili da proverimo sredstvo Si Ni San, u čijem se sastavu nalaze samo tri komponente iz Kamišojosana i koje je trebalo da ostvari isti efekat. Proverena je doza od 500 mg/kg i rezultat je potvrđen – ranije visoko agresivna jedinka, koja je vršila aktivne napade na jedinku-narušitelja, uključujući i kontrolni eksperiment pre primene sredstva, prestala je sa napadima. Pritom, njena nesocijalna aktivnost nije bila značajno smanjena, a socijalna neagresivna aktivnost je čak porasla, iako je takođe porasla i neaktivnost, ali ne na štetu ovih oblika aktivnosti (već samo napada). To znači da je efekat bio baš antiagresivan, a ne sedativan.

Detaljno proučavanje materijala o mešavinama sličnim Si Ni Sanu navodi nas na to da glavna bioaktivna supstanca u njima, uključujući Kamišojosan, može biti peoniflorin iz ekstrakta božura (Paeonia lactiflora) – jedne od komponenti ovih mešavina. Istraživanja ukazuju na to da ova supstanca aktivira serotoninjske 5-HT/1A receptore i utiče na ekspresiju gena TPH2 i SERT, koji su povezani sa funkcionisanjem serotonina i inhibitora nasilja. Takođe, generalno supstance iz ovog ekstrakta utiču i na ekspresiju gena MAO-A, koji je takođe izuzetno važan u pitanju agresivnog ponašanja. Na osnovu svega ovoga, dobijamo najperspektivnijeg kandidata za komponentu iz prethodno navedenih mešavina koja aktivira mehanizam inhibicije nasilja.

3. Inhalacioni eksperimenti

Pored oralne primene, u slučaju određenih sredstava može se pribegnuti i inhalacionoj primeni (udisanju preparata sa bioaktivnim supstancama). Naročito ako se uzme u obzir opšta mogućnost kreiranja efikasnog sredstva ove vrste; na primer, nedavno odobren inhalacioni preparat Zavegepant (ili Zavzpret) pokazao se toliko efikasnim u terapiji hronične migrene da kod nekih pacijenata deluje već nakon 15 minuta i traje do 48 sati nakon primene.

Do sada je uspelo proveriti tri takva sredstva koja u svom sastavu imaju supstance d-limonen i linalool, koje deluju kao agonisti serotoninjskih 5-HT/1A receptora. Sva ona su eterična ulja različitih delova pomorandže (gorkog pomorandže). Korišćena su ulje kore plodova, koje se skoro potpuno sastoji od d-limonena, cvetova (neroli), koje okvirno sadrži 34% linaloola i 10% d-limonena, kao i grančica i listova (petitgrain), sa sadržajem do 40% linaloola.

Inhalacija je tekla na sledeći način – u izolovanu komoru (60 l) tokom 10 minuta isparavala je mešavina eteričnog ulja, iste količine emulgatora (rastvarača ulja) i po potrebi vode. Nakon toga je u komoru stavljen pacov i ostao je tamo još 10 minuta uz nastavak isparavanja mešavine u komoru. Korišćeno je 2 ml ulja iz kore pomorandže, 4,5 ml ulja neroli i 5 ml ulja petitgrain, u mešavini zapremine 10 ml (dovoljnoj za 20 minuta isparavanja).

Sva sredstva su pokazala značajan antiagresivan efekat, napadi su ili potpuno eliminisani ili svedeni na izuzetno retke i neintenzivne manifestacije. I, naravno, efekat je selektivan. Pritom, inhalacija para drugih eteričnih ulja (karanfila, lemgrasa, žalfije), koja u sastavu nemaju ove supstance, nije eliminisala intenzivne agresivne napade. Očigledno je da supstance u njima ne utiču na neurofiziološke mehanizme povezane sa inhibitorom nasilja.

Eksperimenti se i dalje nastavljaju i verovatno će biti pronađena i druga sredstva koja utiču na inhibitor nasilja. Ipak, već smo uspeli da potvrdimo samu koncepciju ovog mehanizma i mogućnost takvog uticaja, pribegnućim različitim metodama dostave aktivnih supstanci u organizam.

Takođe, uz materijal prilažem snimke procesa sprovođenja uspešnih eksperimenata: