Тег: nasilje

Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

Voluntarist, Bitarh

Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

Kako nastaje dominantno ponašanje i koja je razlika između socijalne i agresivne dominacije

Voluntarist, Bitarh

Dominantno ponašanje je težnja da se promoviše sopstvena inicijativa, usmeravaju i kontrolišu postupci drugih. Takvo ponašanje karakteriše visoko samopouzdanje i sigurnost u sopstvene odluke. Ali zašto neke životinje ili ljudi uopšte pokazuju dominantnije ponašanje od drugih? Takođe, kakva je veza između dominacije i agresije? Odgovori na ova pitanja za neke mogu biti potpuno neočekivani.

Počnimo od jednog zanimljivog eksperimenta. U njemu su posmatrane grupe ljudi koji su međusobno interagovali tokom 28 dana. Sa različitim periodima, različiti učesnici eksperimenta primali su placebo ili triptofan – supstancu koja učestvuje u sintezi serotonina. Raniji eksperimenti su pokazali da primanje triptofana i generalno povećanje nivoa serotonina smanjuju agresivno ponašanje kod životinja i ljudi. Međutim, takođe je bilo poznato da povećanje nivoa serotonina kod životinja stimuliše dominantno ponašanje. Ovaj rezultat je takođe reprodukovan i kod ljudi.

U okviru eksperimenta, ponašanje učesnika je podeljeno u 4 kategorije. Dominantno ponašanje, kao što je izražavanje sopstvenog mišljenja, postavljanje ciljeva za druge ljude i slično, značajno se pojačavalo kada bi osoba primila triptofan. Istovremeno, značajno je slablilo svadljivo ili konfliktno ponašanje, koje karakterišu obmana, neuzdržanost, podizanje glasa na druge i slično. Podređeno ponašanje (sklonost izbegavanju odgovornosti i praćenju drugih čak i u slučaju neslaganja sa njima) takođe je slablilo, ali samo malo, dok se kompromisno ponašanje nije menjalo.

Neko može smatrati da dominantna jedinka po svojoj prirodi mora biti agresivna. Ali kao što vidimo, primanje sredstva poznatog po svom antiagresivnom efektu dovelo je do pojačanja dominantnog ponašanja. Uostalom, ovde nema nikakve kontradikcije. Čak i proučavanje ponašanja životinja, na primer, vukova, pokazuje da alfa-mužjaci ne smeju biti agresivni prema svojim podređenima niti ih na bilo koji način prisiljavati. Napadi alfa-mužjaka na podređene jedinke su izuzetno retki. I vođa čopora, po pravilu, je najstariji mužjak, otac porodice, a mit prema kojem je hijerarhija u čoporu vukova strogo vertikalna i na njenom čelu je najagresivniji mužjak koji je svoj položaj stekao nasiljem, uopšte je zasnovan na proučavanju vukova koji se drže u kavezima, a ne onih u divljoj prirodi. Takođe razmislite, koji čopor ima veće šanse za preživljavanje – onaj koji je složan i kooperativan, ili onaj u kojem jedni nasilno potčinjavaju druge i svi se međusobno sukobljavaju?

Istraživanja takođe demonstriraju da se dominacija kod ljudi može podeliti na dva oblika – socijalnu i agresivnu. Za oba oblika dominacije karakteristično je samouvereno i lidersko ponašanje. Međutim, neki dominantni pojedinci biraju strategije u kojima se oslanjaju na druge ljude (na primer, podređene) i skloni su socijalnom učenju (korišćenju rešenja koja su se pokazala uspešnim kod drugih ljudi). U isto vreme, drugi pojedinci pribegavaju agresivnim i makijavelističkim strategijama. Oni nisu skloni da se oslanjaju na socijalne informacije, čak i ako to može biti korisno. Takođe, socijalno dominantni pojedinci imaju bolje odnose sa ljudima u okruženju i dobijaju veće priznanje svojih liderskih kvaliteta nego agresivno dominantni pojedinci.

Kao što vidimo, pravi „alfa“ nije onaj ko je najagresivniji i spreman da nasilno primora druge na pokornost, već onaj ko se dobro odnosi prema drugima, daje im primer i dobija priznanje svojih liderskih kvaliteta bez pribegavanja nasilnom prisiljavanju. I sudeći po istraživanjima, za takvo, zdravo dominantno ponašanje odgovaran je serotoninski sistem (veza je dvosmerna – povećanje nivoa serotonina stimuliše takvo ponašanje, a postizanje visokog socijalnog položaja dovodi do veće proizvodnje serotonina), koji je takođe odgovoran za funkcionisanje mehanizma inhibicije nasilja, koji sprečava nasilno ponašanje i nanošenje štete drugima.

Esencijalizam i konstruktivizam

Voluntarist, Bitarh

Možda ste, dok ste polagali testove političkih stavova poput PolitiScales, naišli na skalu kao što je konstruktivizam–esencijalizam. Ako neko nije upoznat sa ovim pojmovima, u ovom tekstu ćemo ih ukratko opisati, uključujući i razmatranje iz ugla problema koje ovde proučavamo.

Pozicija konstruktivizma zastupa stav da čoveka stvara sredina (naročito socijalna) u kojoj se nalazi, i da su njegove osobine ličnosti stečene. S druge strane, esencijalizam tvrdi da postoje određene urođene i prirodne karakteristike koje čine čoveka onim što on jeste.

Konstruktivizam se lako može uočiti kada neko pokušava da objasni određene društvene pojave, uključujući društvene odnose između ljudi, pozivajući se isključivo na samu društvenu sredinu kao uzrok njihovog formiranja u obliku u kojem ih posmatramo. Izrazito konstruktivističkim može se nazvati pristup SSSR-a, koji se sastojao u stvaranju novog „sovjetskog čoveka“ – promeni same psihologije ljudi putem njihovog ponovnog vaspitanja u novoj sredini uz indoktrinaciju komunističkom ideologijom. Istakav je i pristup istraživanja rodnih uloga koja se trenutno sprovode na Zapadu, prema kojima pojmovi muškarca i žene nisu biološki determinisani – ljudi se ne rađaju kao muškarci i žene, već to postaju. Sličan pristup se primenjuje i u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe. U ovim i nizu drugih radova, esencijalizam je izložen ogromnim kritikama, uz optužbu da ova ideja fiksira biološki determinisanu razliku između muškaraca i žena, različitih rasa i etničkih grupa.

Konstruktivizam se teško može nazvati produktivnim pristupom, barem iz razloga što ignoriše zaista naučno razumevanje toga kako je čovek sazdan, njegova psihologija i ponašanje. Mnogo toga kod čoveka je ipak biološki determinisano, a sredina učestvuje u njegovom razvoju, uključujući razvoj ličnosti, isključivo u povezanosti sa urođenim biološkim predispozicijama koje najčešće posreduju njenom uticaju. Sada nećemo razmatrati potvrdu ovakvog pogleda u svim mogućim oblicima društvenih pojava, već ćemo se osvrnuti na podatke koje imamo o takvoj pojavi u društvenim međuljudskim odnosima kao što je nasilje.

Na primer, poznato je da dok se sklonost ka reaktivnoj (afektivnoj i impulsivnoj) agresiji može podjednako objasniti genetikom i sredinom, proaktivna (instrumentalna i namerna) agresija je pretežno objašnjiva genetikom, a sredina, ako i dovodi do njenog nastanka, to po pravilu čini uz prisustvo genetske predispozicije za to. Takođe, kod antisocijalnog ponašanja dece u povezanosti sa određenim karakteristikama primarne psihopatije, kao što su crte ravnodušnosti i bezdušnosti, zapaža se izuzetno visok nivo nasleđivanja. Pored toga, takvo ponašanje, koje je često namerno, veoma je teško ispraviti. U isto vreme, samo po sebi antisocijalno ponašanje, bez crta ravnodušnosti i bezdušnosti, ima samo umerenu naslednost, često nije namerno i lako se ispravlja tokom vaspitanja dece.

Ovi i drugi slični dokazi dobro odgovaraju teoriji mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj zdrava osoba poseduje urođenu sklonost da oseća odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I odsustvo takve sklonosti treba posmatrati kao patologiju, a ne kao nešto što nastaje isključivo iz društvenih razloga. Naravno, poboljšanje društvene sredine može značajno smanjiti pojavu takve patologije. Međutim, čak i u pitanju agresivnog ponašanja, sredina ne utiče podjednako na pojavu njegovih različitih oblika. Zato je za garantovano rešavanje problema neophodno lečiti i patologiju, jer se u svakoj sredini mogu pojaviti pojedinci koji ne osećaju ni najmanji unutrašnji otpor prema tome da ostvare svoje ciljeve kroz namerno nanošenje štete drugim ljudima.

Kako su psihopatske predispozicije povezane sa autoritarnim pogledima i šta se potencijalno sa tim može učiniti

Voluntarist, Bitarh

Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?

Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.

Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.

Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.

Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.

Vlade već mogu razmišljati o tome da manipulišu osećanjima i ponašanjem ljudi pomoću raspršivanih preparata, zato smo i mi obavezni da se opiremo biološkim metodama

Voluntarist, Bitarch

Postoji izuzetno zanimljivo istraživanje Vojnom-mornaričkih postdiplumskih studija u gradu Monterey u državi Kalifornija o upotrebi oksitocina u policijske i vojne svrhe. Oksitocin je hormon koji pojačava poverenje i predisponira ka izgradnji poverljivih odnosa, što se predlaže koristiti za prisilno smanjenje nevolje ljudi da komuniciraju sa agentima sile. U njemu se takođe razmatraju različite metode dostave oksitocina, od kojih je najefikasnija inhalaciona, puštanje oksitocina putem ovlaživača vazduha, aerozolnog raspršivača ili drugog uređaja, jer pri inhalaciji on gotovo trenutno dospeva u mozak i počinje da deluje.

Neki od predloženih scenarija primene su prilično bezazleni i mogu biti korisni. To je stimulisanje poverenja kod deteta koje je žrtva ili svedok zločina, kod osobe koja izražava suicidalne namere, u scenariju uzimanja talaca radi sprovođenja uspešnih pregovora, kod kriminalaca radi njihove rehabilitacije, ili kod terorista, kako bi brzo poverovali podmetnutom novajliji.

Ali takođe se predlažu izuzetno mračni scenariji koji bi mogli omogućiti stacionarnim banditima (državama) da učvrste vlast, pa čak do izgradnje totalitarne diktature, bez suočavanja sa otporom. Prvi scenario je kontrola protesta putem stimulisanja poverenja protestnika prema policiji i snagama bezbednosti. Drugi scenario je borba protiv pobuna, uključujući masovno raspršivanje oksitocina, kako bi se steklo poverenje stanovništva i predisponiralo ono ka izdavanju pojedinaca koji su nepoželjni vlastima.

Vredi napomenuti da je ovo istraživanje objavljeno još 2007. godine, i na njemu je naznačeno da je „neklasifikovano“ (razgradirano) i „dozvoljeno za javni pristup“. Šta su američki vojnici mogli još smisliti u međuvremenu, što je tajno i nije u javnom pristupu, nama ostaje samo da nagađamo. Naročito s obzirom na postojanje takvih ideja u njihovoj prošlosti kao što su „gej-bombama“, koje bi pri bacanju na neprijateljske trupe trebalo da učine vojnike nesposobnim za borbu izazivajući snažno uzbuđenje.

Jedno je sasvim jasno – možemo sigurno pretpostaviti da stacionarni banditi žele da manipulišu našim osećanjima i ponašanjem, pribegavajući biološkim metodama uticaja. I moguće je da će im jednog dana uopšte biti dostupna sredstva sposobna da ljudima peru mozak i učine ih apsolutno pokornim.

Za takvu pretnju može se ponuditi jedno efikasno rešenje – delovati preventivno, takođe pribegavajući biološkim sredstvima koja se mogu lako i jeftino proizvoditi. Reč je o sredstvima za pojačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, čiji nedostatak dovodi do psihopatskih predispozicija i sposobnosti vršenja namernih i planiranih činova nasilja. Težnja da se ima nasilna vlast nad ljudima takođe je znak prisustva psihopatskih crta, i pojačanje inhibitora nasilja trebalo bi da predisponira osobu da to napusti. Takođe bi to trebalo da učini agente sile stacionarnih bandita nesposobnim da efikasno vrše činove nasilja.

Ali šta je sa dostavom takvih sredstava njihovim pacijentima? Treba napomenuti da agenti sile ne postoje izolovano od društva. Oni žive pored nas, hodaju istim ulicama, neće moći da jure neslaganjem u gasnim maskama, naročito ako ih neko zasuje bojom, naposletku, oni se regrutuju direktno iz društva. Oni nisu više zaštićeni od biološkog uticaja običnih ljudi nego obični ljudi od istog takvog uticaja sa njihove strane. Naročito će biti ranjivi ako sredstva za permanentno pojačanje inhibitora nasilja postanu dostupna i jeftina, na primer, preparati genske terapije. I pitanje je samo ko će preuzeti inicijativu u biološkim metodama uticaja, hoće li ljudi uspeti da pobede takvu patologiju kao što je disfunkcija inhibitora nasilja i iskorene je iz društva pre pojave efikasnih sredstava za pranje mozga.

Zašto je postizanje dobrovoljnih slobodnih odnosa nemoguće u društvu u kojem je previše ljudi sposobno da vrši nasilje

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav da je jedini obavezni uslov za postizanje slobode delovanja, dogovora i udruživanja stvaranje značajnih troškova za kriminalce. Navodno je dovoljno samo to da svako nanošenje štete neizbežno zahteva kompenzaciju, i da svi ljudi poseduju oružje, što će napade učiniti neisplativim (nemojte misliti da smo protiv posedovanja oružja – ono je korisno za evolucionu selekciju, ali sada govorimo o drugom). U tom slučaju, čak i ako bi svi bili psihopate, značajno nasilje u praksi ne bi nastalo. Štaviše, neko bi mogao reći da je nasilnost uopšte neophodna za slobodnog čoveka, na primer, da bi se lako ubijalo za bilo kakve napade na njegov račun i vršila nasilna osveta (po principu „oko za oko“). Ali mi možemo lako osporiti ovu poziciju i dokazati zašto je sloboda moguća samo u društvu mirnih ljudi.

Kao prvo, bilo bi glupo verovati da ljudi uvek deluju racionalno i dobro procenjuju koristi i rizike. Čak i u društvima gde su za krađu otsecani prsti i ruke, lopovi nisu potpuno nestali. A to se još više odnosi na psihopatske pojedince. Kao što istraživanja pokazuju, oni se previše koncentrišu na svoje ciljeve, propuštajući važne trenutke. Na primer, u zadatku gde su morali da prolaze kroz lavirint manipulišući polugama i izbegavajući one koje su bolno udarale strujom, dobro su se snalazili sa prvim uslovom, ali lošije od običnih ljudi sa drugim. U kockarskim igrama loše su savladavali dugoročne strategije, bilo im je važno da brzo ostvare ogroman dobitak, čak i rizikujući da sebe dovedu u minus. Takođe, psihopatski piloti u Drugom svetskom ratu su lako jurili za neprijateljem, zaboravljajući da prate gorivo, položaj drugih aviona i ostale faktore važna za pobedu.

Razumejući ovo, da li će još neko misliti da se psihopatski pojedinci mogu ubediti ili dovoljno zaplašiti tako da sigurno ne vrše nasilje, ne organizuju kriminalne grupe, ili čak ne pokušaju silom potčiniti sve i stvoriti sopstvenu vlast u društvu gde takva neće postojati? Ne zaboravimo da su današnje države nastale upravo nasilnim potčinjavanjem ljudi. I težeći položaju „stacionarnog“ bandita, „nomadski“ banditi su ignorisali rizik od smrti od ruku onih koji su se branili i svojih konkurenata.

Kao drugo, postoji mnogo načina nanošenja štete ljudima bez direktnog nasilja. Razne vrste manipulacija, uključujući tračeve, ucenama, pretnje, okretanje ljudi jednih protiv drugih, provociranje neprijateljske reakcije (kako bi vas predstavili drugima kao neadekvatne), iscrpljivanje, psihološko i ekonomsko nasilje i slično, što psihopate često koriste u potrazi za sopstvenom koristi. Biće nemoguće propisati sдерживаюće faktore i kazne za sve takve scenarije. A to znači, što je više psihopatskih pojedinaca oko vas, to će se više takve manipulacije primenjivati lično na vas, i umesto produktivnog delovanja, sve vreme ćete trošiti na to da se zaštitite od pokušaja da vam neko „igra po glavi“. Takođe, psihopatski pojedinci su skloni sabotaži kolektivnog rada zarad lične koristi.

Zamislimo sada suprotnu situaciju – psihopatskih pojedinaca nema ili ih je zanemarljivo malo. U takvom društvu sloboda međusobnih odnosa nastaje trenutno i bez dodatnih zahteva. U isto vreme, u društvu psihopata verovatno se može očekivati nešto slično onome što se trenutno dešava na Haitiju ili scenario filma „Nova Zemlja“, gde su silovnici poslati da žive na ostrvu organizovali masovni pokolj, a u jednom trenutku je mali njihov deo čak silom potčinio sve ostale i monopolizovao posedovanje resursa. I ako ne biste želeli u „slobodnom“ društvu svakodnevno učestvovati u ratu svih protiv svih, trebalo bi prvo pomisliti o iskorenjivanju takve patologije kao što je disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja, koja neke ljude čini psihopatski predisponovanim i sposobnim da lako nanose štetu drugim ljudima.

Mogu li psihopate osećati empatiju i po čemu se ona razlikuje od empatije normalnih ljudi

Voluntarist, Bitarch

Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.

Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.

Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.

Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.

Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.

Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.

Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.

Kako suze utiču na agresivnost

Voluntarist, Bitarh

Iz teorije mehanizma inhibicije nasilja znamo da zdrav pojedinac, prilikom posmatranja patnje (signala za pomoć) druge osobe, počinje da oseća osećaj odbojnosti i postaje predisponiran da prekine agresivne radnje prema njoj. Ovakav efekat je psihološki, a neuronski putevi odgovorni za njega aktiviraju se kao rezultat samog posmatranja patnje kao socijalnog signala. Barem smo tako mogli misliti ranije. Međutim, neka nova otkrića ukazuju na to da uticaj određenih signala za pomoć na inhibitor nasilja, konkretno plača, može biti hemijske prirode.

Pre nekoliko godina, u istraživanju na štecovima utvrđeno je da utrljavanje suza ženki u lice i druge delove tela mužjaka, koji su u eksperimentima imali ulogu „uljeza“, smanjuje agresivnost „rezidenata“ – mužjaka u čije su kaveze pušteni. U slučaju ispunjenja svih neophodnih uslova paradigme rezident-uljez, od pojedinca-rezidenta se može očekivati agresivan napad na pojedinca-uljeza. Međutim, kako je utvrđeno, ako uljez miriše na suze ženke, prema njemu neće biti ispoljena agresija. Pritom suze mužjaka nemaju takav uticaj.

Nedavno je sličan rezultat reprodukovan i na ljudima. Za merenje agresivnosti muškaraca korišćena je novčana igra sa provokacijama i mogućnošću da se „osvete“ za njih, ali bez ostvarivanja bilo kakve lične koristi od te osvete. Igračima je rečeno da igraju protiv druge osobe, iako su zapravo igrali protiv kompjutera. Pre igre, muškarci su 13 puta mirisali uzorke od 1 ml supstance u intervalima od 35 sekundi. Prva tri puta to je bio rastvor soli, preostalih deset – takođe rastvor soli u slučaju kontrolne grupe i suze žena u slučaju ispitivane grupe.

Kao rezultat, agresivno ponašanje u igri (težnja ka osveti za provokacije) kod muškaraca koji su mirisali suze žena bilo je niže za 43,7% nego kod kontrolne grupe. Takođe, pomoću MRT-a je utvrđeno da im se prefrontalni korteks i prednji deo insularnog režnja mozga nisu toliko snažno aktivirali kao rezultat provokacija tokom igre.

Naravno, kao što napominju psiholozi, u realnim situacijama mogu se pojaviti određena pitanja, na primer, zašto suze, uprkos izvanrednim rezultatima eksperimenata, ne igraju uvek značajnu ulogu u prekidanju domaćeg nasilja. Postoji pretpostavka da suze možda nisu značajne u odnosima između odraslih, a da je evoluciona uloga njihovog antiagresivnog uticaja zaštita dece od agresije, koja nisu sposobna da izjave da ona mora prestati, ali će mnogo plakati u slučaju njenog pojavljivanja. Eksperimenti sa dečjim suzama su još uvek u planu. Takođe su planirana istraživanja radi pronalaženja konkretne komponente suza koja izaziva antiagresivni efekat. To bi moglo pomoći u kreiranju i proizvodnji visoko efikasnog humanog sredstva za samoodbranu koje ne nanosi nikakvu štetu napadaču.

Šta uraditi ako ne želite da ponovite sudbinu Navaljnog

Voluntarist, Bitarch

Povodom onoga što se dogodilo, želeo bih da iznesem sopstveno mišljenje. Naravno, mnogi tuguju i izražavaju svoje saučešće. Međutim, sada bi trebalo govoriti o tome čemu nas ova priča može naučiti. Stvar je u tome što istupanje protiv ustaljenog sistema, pri čemu u mnogim zemljama sveta, potpuno otvoreno, igrajući po njegovim pravilima i pribegavajući standardnim i svima poznatim praksama, kao što je to činio tragično preminuli Aleksej, može biti veoma opasno i na kraju neproduktivno. Ali u savremenom svetu može se i treba pribegavati alternativnim pristupima koji u principu ne podrazumevaju direktnu konfrontaciju.

Dobrim primerom bih naveo to kako je neki anonim (ili grupa anonima) pod pseudonimom Satoši Nakamoto uništio „sveti“ monopol stacionarnih bandita (država) nad novcem, kreirajući bitkoin. On nikada nije pouzdano deanonimizovan, a njegov alat je bio uređen tako da čak i u slučaju potpune deanonimizacije, ili čak fizičke likvidacije tvorca, on ne bi prestao da postoji i funkcioniše, jer je decentralizovan. A anonimna i nedržavna platna sredstva i elektronske valute koje su postojala pre bitkoina, kao što su E-gold i Liberty Reserve, uništena su od strane vlade SAD-a zbog njihove centralizovane strukture i postojanja konkretnih neanonimnih tvoraca i rukovodilaca, koji su na kraju dobili veoma visoke zatvorske kazne.

U idealnom slučaju, stacionarni banditi uopšte ne bi trebalo da budu obavešteni da neko istupa protiv njih, niti bi trebalo da imaju mogućnost da dođu do onih koji to rade. Metode protivdelovanja moraju biti krajnje nestandardne i netradicionalne, najverovatnije se oslanjajući na moderne tehnologije. Ovde se takođe može pomenuti trenutni ratovi – sa popularizacijom modernih dronova, države su izgubile mogućnost efikasnog uništavanja proizvodnje visokotehnološkog naoružanja pri napadu na nekoga. Koliko god velika centralizovana vojna fabrika, koja proizvodi tradicionalno naoružanje tradicionalnim metodama, bila zaštićena ili skrivena, pre ili kasnije će biti bombardovana. A sa stotinama malih privatnih preduzeća koja dnevno proizvode hiljade dronova i nisu ujedinjena nijednom jedinstvenom upravnom strukturom, apsolutno se ništa ne može učiniti. Takav moderan, netradicionalan pristup proizvodnji visokotehnološkog naoružanja sposoban je da obezbedi zaštitu čak i onome ko se suočava sa neprijateljem koji ga višestruko nadmašuje po snagama.

Koje konkretno metode se mogu predložiti – odlučuju oni koji poseduju potrebne kompetencije u određenoj sferi. Ali mi, u okviru našeg projekta, možemo izneti jedan pristup koji se oslanja na nauku i moderne tehnologije. Razumevanjem da je sposobnost vršenja namernih, planiranih i ciljanih akata nasilja, bez ikakvog unutrašnjeg odbojanja i otpora, rezultat poremećaja kod pojedinca – disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, postaje moguća klinička terapija nasilnog ponašanja pomoću sredstava koja pojačavaju funkciju tog mehanizma. A u slučaju postojanja pretnje vršenjem nasilja od strane određenih privatnih pojedinaca ili predstavnika neke organizovane strukture, trebalo bi razmisliti o kreiranju borbene varijante takvog biološkog rešenja. Detaljnije o konceptu inhibitora nasilja uvek se možete informisati u našim materijalima.

Pinkerova greška – da li je društvo postalo mirnije zbog nastanka države?

Voluntarist, Bitarch

Jedno od poznatih dela Stivena Pinkera je knjiga „Najbolje u nama“. Na osnovu nje, društva koja su postojala pre nastanka poljoprivrednih civilizacija sa gradovima i monopolnim vladama patila su od hroničnog nasilja i beskrajnih ratova, a nivo nasilja je neumorno opadao tokom vremena, uključujući i posledice monopolizacije moći i zakona. Ali da li je nasilja zaista bilo sve manje, da li je nastanak države u tome igrao važnu ulogu i da li je čovek po prirodi okrutan?

Prema Pinkerovim podacima, za društva lovaca-sakupljača prosečan nivo letalnog nasilja iznosio je čak 14%. Ali odakle potiču ovi podaci? Analizirajući ih, antropolozi Daglas Fraj i Brajan Fergusoni utvrdili su da su oni netačni i predstavljaju „cherry picking“[1][2]. Na primer, Pinker navodi podatke o ubistvima u 8 plemenskih naroda, međutim, on ne kaže da su u slučaju dva od njih (Hivi i Ače) sva ubistva bila povezana sa istrebljenjem starosedelaca od strane graničara. A plemena su među sobom pokušavala da žive u miru. Uzimajući u obzir ove i druge slične slučajeve, koji se mogu objasniti kolonijalizmom, Pinkerovu procenu već sada možemo smanjiti dva puta, na 7%.

Ali i drugi njegovi podaci su sumnjivi. Savremena plemena su bila „zaražena“ kolonijalistima, trgovcima robljem, globalizacijom i jednostavnim zemljoradništvom. Oni imaju malo zajedničkog sa plemenima koja su živela pre hiljadu godina. Takođe, antropolozi mogu preferirati proučavanje nasilnijih društava. 20% Pinkerovih podataka je zapravo dostavio jedan čovek – Napoleon Šanjo, koji je kritikovan u zajednici antropologa, dopušta metodološke greške i čak je bio izgnan iz jednog plemena zbog nametljivog mešanja.

Koristeći drugi pristup, Fraj je pregledao uzorak od 186 društava koja su istraživali antropolozi. Samo 24 od njih su bila lovci-sakupljači, i samo za 8 njih je bilo mnogo pominjanja. U slučaju 7 od tih 8 društava, ubistva su prijavljena kao retka, ili čak potpuno nepostojeća pojava. Takođe je pregledao antropološku literaturu u potrazi za kulturama koje nikada nisu ratovale. Prebrojao je čak 70 takvih.

Kao što tvrdi Pinker, pozivajući se na 21 arheološki iskop, 15% divljaka je poginulo od nasilja. Međutim, neki od ovih podataka su veoma ograničeni, kao i to što mogu biti pogrešno protumačeni. Na primer, grobovi ljudi sa strelicama mogu značiti da su oni jednostavno bili lovci.

Mogu li se navesti bolji dokazi? Istraživanje do 3000 ostataka pronađenih u Francuskoj pokazalo je 1,9% slučajeva letalnih povreda. Njega nema na Pinkerovoj listi. Kao ni istraživanja 350 ostataka u Britaniji sa 2%, 418 ostataka u Srbiji i Rumuniji sa 2,3% ili 2500 u Japanu sa 2% tragova letalnog nasilja. Istraživanje 1107 ostataka u Evropi pokazalo je minimalnu procenu od 3,7% i maksimalnu od 5,5% letalnog nasilja. Ništa nije blizu Pinkerovih 15%.

Konačno, svi primeri koje Pinker navodi nisu stariji od 12 hiljada godina, tj. na njih je mogla uticati agrarna revolucija. I kao što piše antropolog Lesli Sponsell, „u fazi kulturne evolucije lovaca-sakupljača, koja je dominirala u 99% ljudskog postojanja… odsustvo arheoloških dokaza o ratovima dozvoljava pretpostavku da su oni bili retki ili su nedostajali tokom većeg dela ljudske praistorije“.

Kao rezultat, mogu se izvesti sledeći podaci o nivou letalnog nasilja: 2% za lovce-sakupljače, do 5% za društva nakon agrarne revolucije, 7% za savremene lovce-sakupljače, 5% za rane države i 3% za 20. vek. Oni potvrđuju Fergusonovu teoriju da su ratovi iznenada nastali u svetu bez ratova zbog komplikovanja socijalne strukture, kao i Frajeve reči da ne imamo posla sa neprekidnim padom nivoa nasilja, već sa krivom n-tipa.

Ljudi u društvima lovaca-sakupljača – socijalnom uređenju najbližem prirodnom stanju čoveka, živeli su u miru i rešavali mnoge probleme bez nasilja dugo pre nego što im je država nametnula disciplinu. Nije bilo nikakvog hobsovskog „rata svih protiv svih“, a podaci koji ukazuju na to su netačni i selektivni.