Тег: nasilje

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

Kako se psihopate pokazuju u odnosima

Bilo bi prilično očigledno reći da je vođenje bilo kakvih ličnih odnosa sa osobom koja može lako biti nemilosrdna, bez srca, manipulativna, lažna i neempatična prema drugim ljudima, krajnje sumnjiv poduhvat. Uostalom, važno je nabrojati kako se konkretno manifestuju psihopatične osobe u odnosima, kao i istaknuti neke od njihovih karakteristika kako bi se potvrdila takva tvrdnja.

  1. Psihopatične osobe umeju vešto da manipulišu osećanjima drugih. Da bi ostvarile odnose, sklone su da pribegnu obmani, demonstrirajući dobre osobine koje zapravo ne poseduju. Naravno, u određenoj meri mnogi su skloni tome, ali psihopate to rade intenzivnije nego drugi ljudi. Oni vešto predstavljaju sebe kao privlačne romantične partnere, čak i ako su apsolutno nezainteresovani za „odane“ odnose.
  2. Kada psihopatične osobe dobiju ono što su želele, mogu lako početi da se ponašaju okrutno. Psihopatične predispozicije kod partnera su najjači predznak dugotrajnog nasilja u odnosima. Zbog disfunkcionalnog mehanizma inhibicije nasilja, psihopate lako ignorišu patnju svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili konzumaciju supstanci. Sve to lako dovodi do psihičkih trauma kod žrtava takvog tretmana.
  3. Psihopatične osobe u pitanju odnosa češće preferiraju kvantitet, a ne kvalitet. Oni u proseku imaju tri puta više partnera, ali to se dešava zato što su njihovi tipični odnosi kratkotrajni, burni, ispunjeni neverstvima i ljubomorom, a da bi zadržali partnere pribegavaju obmani, manipulaciji i agresiji, što, naravno, teško može biti strategija koja vodi do stabilnih dugoročnih odnosa. Podrazumeva se da su skloni rizičnom seksualnom ponašanju, a njihovo psihičko stanje je koren niza seksualnih zločina, uključujući silovanja i serijska ubistva na seksualnoj osnovi.
  4. Odnosi sa psihopatičnim osobama obično se ocenjuju kao nezadovoljavajući. Uključujući to, njihovi partneri su skloniji da ishvale seksualnu nezadovoljenost. S obzirom na to da psihopate često varaju, manipulišu, prevaraju, pa čak i vrše nasilje nad svojim partnerima, to nije iznenađujuće.
  5. Kao što je poznato, neki ljudi ne mogu lako da odu od psihopatičnih partnera, čak i ako su apsolutno nezadovoljni odnosima sa njima. Prvenstveno se to dešava zbog manipulacija, sugestija i pretnji. Svoju ulogu može imati i sklonost osobe da se s vremenom veže za druge ljude. Takođe, na situaciju može uticati sindrom kao što je hiper-empatičnost, zbog čega će osoba žaliti svog partnera potpuno nezavisno od njegovog ponašanja.
  6. Psihopatične osobe su sklone formi odnosa kao što je „sugar dating“. U njima jedan od partnera, koji je bogatiji i po pravilu znatno stariji od drugog, obezbeđuje drugom novac, privilegije, status i druge materijalne blagodati u zamenu za društvo ili intimnost. Pritom, spremnost na takve odnose ima vezu sa psihopatičnošću, bez obzira na to koju ulogu osoba u njima igra. Takođe je utvrđeno da do nezadovoljstva u odnosima dovodi ne toliko samo postojanje, već razlika u psihopatičnim predispozicijama partnera. Očigledno je da nepsihopatična osoba neće biti zadovoljna odnosom sa psihopatom. Ali to može funkcionisati na isti način i za samog psihopatu. Kako smatraju istraživači, ljudi sa visokim pokazateljima „tamnih crta“ (psihopatije, narcizma, makijavelizma) su više zadovoljni odnosima sa osobama koje su kao oni sami.

Voluntarist, Bitarh

Problem psihopatičnosti specijalaca

Neki istraživači su uvereni da pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica poseduju značajne psihopatske predispozicije. Na primer, kao što piše Kevin Daton u svojoj knjizi „Mudrost psihopata“, selekcija u SAS (Specijalnu vazdušnu službu Ujedinjenog Kraljevstva) je brutalna i zverska. On navodi jednu od faza selekcije u kojoj osobi, već izmučenoj drugim testovima, stave vreću preko glave, nakon čega kamion priđe u neposrednu blizinu i simulira situaciju u kojoj postoji navodna pretnja da mu mogu slučajno pregaziti glavu. Tokom ovakvih testova, kod kandidata se namerno traže osobine koje su svojstvene psihopatama. Pojedinci sa takvim osobinama su korisni po tome što su sposobni lako ubijati, ne osećajući ni najmanje žaljenje. A osobi bez njih bi, najverovatnije, čak i samo učešće u ovakvoj selekciji dugo ostajalo u noćnim morama.

Takođe se može obratiti članku novinara Kortnija Verlemana. Boraveći u Izraelu i na teritoriji Palestine, želeo je da sazna kakav psihološki uticaj na vojnika ima prvo iskustvo ubistva izbliza. I iako iz određenih razloga njegovo istraživanje nikada nije napisano, oslanjajući se na prikupljena svedočanstva i materijale drugih istraživača, on zaključuje da su pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica „visoko funkcionalni“ psihopate.

Verleman navodi primer svog razgovora sa bivšim pripadnikom američke specijalne jedinice „Delta“, koji je pričao kako je u Avganistanu zaklao 14-godišnjeg dečaka, zgrabiivši ga i zatvorivši mu usta kako ne bi pravio buku i poremetio operaciju. Na pitanje o svojim osećanjima nakon toga, odgovorio je da nije osećao nikakvo žaljenje jer je „to rat i operacija je bila uspešna“. A sudeći po curenju tajnih materijala, za američke specijalne jedinice ovakva ubistva civila nisu bila ništa neobično. Takođe se može navesti primer specijalnih jedinica iz Australije koje su, boraveći u Avganistanu, otvoreno pokazivale nacističke poglede i vozile se sa svastikom na patrolnom vozilu. Naravno, pogledi čoveka su jedna stvar, a ubijanje nevinih ljudi koji ne učestvuju u borbenim dejstvima i ne predstavljaju pretnju – sasvim druga. Ali, kao što je proisteklo iz curenja tajnih dokumenata odbrambenih snaga Australije, pogledi pripadnika njihovih specijalnih jedinica odgovarali su njihovim delima – namerno su ubijali nenaoružane muškarce, žene i decu, nakon čega bi im na tela ostavljali oružje kako bi prikrili svoje zločine.

Takođe, Verleman pokreće temu tiranskih i autoritarnih režima. Pozivajući se na radove profesora Timotija Snajdera, on napominje da upravo ljude navikle na vršenje nasilja u inostranstvu takvi režimi kasnije privlače za vršenje nasilja protiv stanovništva unutar zemlje. Militarizovane formacije sastavljene od psihopata mogu se koristiti, na primer, za brutalno suzbijanje onih koji protestuju protiv korumpiranih vlasti. Ovde vredi napomenuti da je u takvim formacijama veoma rasprostranjena „kultura nekažnjivosti“ i da se prema civilnom stanovništvu odnose sa potpunom hladnokrvnošću.

Postojanje ovakvog problema ponovo otvara pitanje kako treba da se odnosimo prema hladnokrvnim, bezsrcnim i nemilosrdnim pojedincima koji mogu lako naneti štetu drugim ljudima, tj. prema pojedincima sa očiglednom disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskim predispozicijama. Očigledno je da oni predstavljaju neverovatno visoku opasnost za društvo. Ljudi sa zlonamernim namerama, na primer, korumpirani političari, mogu ih koristiti kako bi maksimalno efikasno vršili nasilje nad običnim, neviniim ljudima. To još jednom pokazuje da ovakvo stanje pojedinca moramo jednoznačno posmatrati kao patologiju i bolest koju je potrebno iskoreniti.

Voluntarist, Bitarh

Pregled snimka Mihaila Požarskog o tome kako je zavoleo rat

Voluntarist, Bitarch

Mihail Požarski je objavio snimak u kojem je opravdavao nasilje i rat kao potpuno normalne ljudske pojave i instrumente za rešavanje problema, dok je protivnike rata na svaki način vređao i optuživao za neodrživost njihovog stava. Naravno, pre svega neodrživim može se nazvati stav samog Požarskog, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

Dobro je počeo kritikom radova Stivena Pinkera, koji tvrdi da je nivo nasilja tokom istorije opadao, a da je praistorijski čovek patio od hroničnih ratova koji su mogli odneti živote većine stanovništva. Pinker je zaista grešio, donosio je zaključke uzimajući u obzir samo primere koji su odgovarali njegovoj argumentaciji. Ali ako uzmemo u obzir sve arheološke i antropološke dokaze, videćemo da praistorijsko stanovništvo nije patilo od ratova – samo 2% pripadnika plemena lovaca-sakupljača iz prošlosti poginulo je usled nasilja. Nakon agrarne revolucije i nastanka država, nivo lethalnog nasilja porastao je na 5%, nakon čega je počeo opadati, iznoseći svega 3% za 20. vek (i to uzimajući u obzir krvave konflikte koji su se u njemu dogodili). Kako smatra antropolog Daglas Fraj, nivo nasilja u istoriji se menjao po „krivoj n-tipa“. Ove podatke Požarski uopšte ne pominje, i oni se ne uklapaju u njegovu argumentaciju.

Zato je odlučio da detaljno priča o nasilnosti šimpanzi i pozove se na primatologa i antropologa Ričarda Rangema, koji smatra da čovek ima urođenu sklonost ka okrutnosti. Nju on objašnjava evolutivnim nasleđem. Ali kao što pišu Robert Sasman i Dona Hart, evolutivni putevi čoveka i šimpanze razdvojili su se pre 8 miliona godina. Pritom su se između šimpanzi i bonobo ovi putevi razdvojili pre svega 2,5 miliona godina, što nije sprečilo one druge da budu miroljubiva bića. Požarski je takođe pomenuo bonobo, ali je pričao samo o agresivnosti njihovih ženki, ne pominjući da je njihova agresija pretežno odbrambena, kao i da kod njih uopšte nema ubistava. Pored toga, mnogi istraživači, uključujući antropologa Brajana Fergusona, smatraju da veći deo nasilja kod šimpanzi provocira mešanje ljudi u njihovu sredinu staništa, i da oni nemaju nikakvu urođenu predispoziciju za vršenje ubistava, kao ni čovek.

Požarski takođe navodi kao primer narod Dani, među kojima su ratovi i ubistva prilično česta pojava. Međutim, sa istim uspehom se mogu navoditi primeri naroda Palijar, Semai i mnogih drugih, koji su potpuni pacifisti. Osim toga, kao što napominje Daglas Fraj, na osnovu istraživanja dobijamo da je većina kultura (376 od 590 proučenih) bila ili apsolutno nenasilna ili sklona miru (učestvujući samo u neznatnim vojnim akcijama). I samo jedna trećina kultura je značajno učestvovala u ratovima, težeći konkretnim političkim ili ekonomskim ciljevima.

Zatim Požarski navodi pojedinačne primere nasilja u istoriji, što je pristup sličan pristupu istog tog Pinkera (korišćenje epizoda pogodnih za sopstvenu argumentaciju, ignorišući kompletnu sliku), govori da rat može biti pravedan ako se prihvati niz pravila koja smanjuju nanošenje štete (ali samo savetuje da ih prate, ne garantujući njihovo izvršenje u stvarnosti), a takođe napada pacifiste, predstavljajući ih bukvalno kao najgore ljude na svetu kroz neutemeljeno pripisivanje baš njima takvih praksi koje samo podstiču nasilje, kao što su udobravljivanje agresora ili vođenje rata protiv proglasenog „zla“, ne štedeći nikakve sile i ignorišući pravila.

Naravno, Požarski nijednom nije pomenuo stav antropologa, koji sasvim opravdano ne smatraju rat nečim prirodnim za čoveka, niti stav vojnih eksperata, prema kojem većini zdravih ljudi pripada jak unutrašnji otpor prema vršenju ubistava (ili kako to nazivaju istraživači psihe i neurofiziologije čoveka – mehanizam inhibicije nasilja), i da je samo mizerni broj pojedinaca sa visokim psihopatskim predispozicijama sposoban da se lako time bavi. Sve je to bilo ignorisano.

Zlostavljanje životinja, nasilje nad ljudima i psihopatija

Voluntarist, Bitarh

Radnje koje su okrutne prema životinjama ili dovode do njihove smrti bez opravdanog razloga, na primer, mučenje, nanošenje povreda, trovanje ili odbacivanje, mnogima će izgledati kao jasan znak da osoba koja to čini ima psihičke poremećaje i sasvim može biti sposobna da podjednako lako vrši nasilje nad ljudima. Zapravo, mnoga istraživanja su otkrila vezu između okrutnog tretiranja životinja i različitih oblika nasilja. Takođe, jedno od njih je detaljno istražilo vezu sa nivoom psihopatije.

Kao što pokazuje jedno švajcarsko istraživanje, ljudi koji su bili okrutni prema životinjama u detinjstvu, tokom svog života 3 puta češće vrše teške činove nasilja, kao što su pljačka, otmica ili napad[1]. A drugo istraživanje, sprovedeno na dva uzorka žena, pokazalo je vezu sklonosti ka takvom tretmanu sa proaktivnom agresijom, sadizmom, psihopatičnim predispozicijama i crtama bezosećajnosti i beskrušnosti[2]. Oko 60% pojedinaca koji izjavljuju da su u detinjstvu bili svedoci ili učesnici u okrutnom tretiranju životinja, takođe izveštavaju o iskustvu zlostavljanja dece ili nasilja u domaćinstvu. Ispostavilo se da je okrutno tretiranje životinja „crveni alarm“ za nasilje u porodici[3]. Konačno, prema podacima različitih istraživanja, od 23% do 77% domaćinstava u kojima se javlja nasilje od strane intimnog partnera, takođe pokazuje prisustvo okrutnog tretiranja životinja (a ako se pored stvarnog okrutnog tretiranja dodaju i pretnje da će se ono primeniti, dobijamo od 21% do 89% takvih domaćinstava)[4].

Ljudi koji okrutno tretiraju životinje u proseku imaju više pokazatelja psihopatije. Pritom je sa psihopatijom najsnažnije povezana primena mučenja nad životinjama. Prosečan rezultat za pojedince koji su vršili takve radnje prema PPTS testu iznosio je 13,04 poena, dok je za one koji to nisu činili bio 10,19 poena (prosečna razlika je iznosila 2,85 poena). Sledeća po jačini takve veze je ubijanje životinja (prosečna razlika je iznosila 2,65 poena), a nakon toga nanošenje štete životinjama (prosečna razlika je iznosila 2,34 poena)[5].

Može se sa sigurnošću tvrditi da je okrutno tretiranje životinja zaista povezano sa većom sklonošću osobe ka vršenju nasilja nad drugim ljudima. Takođe postoji značajna veza sa psihopatičnim predispozicijama, što može ukazivati na prisustvo psihičkih poremećaja. Posebno treba obratiti pažnju na poremećaje u radu mehanizma inhibicije nasilja, čime neki istraživači objašnjavaju nesposobnost određenih pojedinaca da percipiraju patnju životinja, kao i bezosećajni i prezriv odnos prema njima[2].

Kako korporativni psihopate utiču na uslove rada i dugoročni uspeh kompanije

Voluntarist, Bitarh

U biznisu sa brzom fluktuacijom kadrova i relativno površnom procenom ličnih osobina zaposlenih prilikom njihovog imenovanja na različite funkcije, često priliku za napredovanje dobijaju besramni i lažljivi korporativni psihopate. A njihove karakteristike, kao što su ultra-racionalnost i odsustvo emocionalne uznemirenosti i empatije prema drugim zaposlenima, čak mogu u početku delovati korisno u aktivnostima usmerenim na ostvarivanje profita. U međuvremenu, u dugoročnoj perspektivi, postupci korporativnih psihopata mogu dovesti do katastrofalnih posledica.

Počnimo od toga što mnogi zaposleni psihološki ne mogu da izdrže da budu njihovi potčinjeni. Kod psihopatičnih menadžera značajno se povećava fluktuacija kadrova. Takođe, zbog njih u kompaniji opada nivo kooperacije između različitih odeljenja. Na primer, psihopatični menadžeri mogu narediti zaposlenima da ne komuniciraju sa drugim odeljenjima na bilo koji način, osim preko njihovog posredovanja. To se radi kako bi prikrili prevarantske šeme koje sprovode. Još jedna odika upravljanja korporativnih psihopata je maltretiranje i zastrašivanje potčinjenih s ciljem da ih uključe u svoje šeme, kao i prisilno otpuštanje svih koji ne pristaju da im se bezrezervno potčine.

Pri tome, za više rukovodstvo, koliko god to kontraintuitivno zvučalo, psihopatični menadžeri deluju kao odlični radnici, jer se dobro snalaze u smanjenju novčanih troškova kompanije. Naravno, u stvarnosti to nije njihova zasluga, već je prisvajaju od drugih menadžera koje su prisilili na učešće u svojim šemama. Oni su vešti u tome da obmanjuju više rukovodstvo i prikrivaju maltretiranje kojim se bave prema svojim potčinjenim.

Naravno, u dugoročnoj perspektivi takve manipulacije i stvaranje nepodnošljivih uslova rada samo nanose štetu. Smatra se da su upravo korporativni psihopate često razlog bankrota kompanija. Dobri ljudi sa veštinama i talentima daju otkaz pod njihovim rukovodstvom, etička reputacija kompanije opada, kvalitet proizvoda se smanjuje, zbog čega se gube klijenti. Takođe, prevarom i manipulacijama korporativni psihopate dolaze do pozicija za koje nisu pogodni, dok istovremeno, radi sopstvenih ličnih interesa, „ućutkuju“ zaista iskusne radnike.

U istraživanjima se često navodi primer američkog kriznog menadžera Alberta Danlopa, koji se specijalizovao za „spasavanje“ kompanija, što je zapravo predstavljalo njihovo dovođenje u stanje pogodno za prodaju, potpuno ignorišući njihovu budućnost. Kako mnogi istraživači smatraju, on je bio psihopata. Na Vol Stritu je bio poznat po svom nemilosrdnom i zastrašujućem pristupu smanjenju troškova i bezdušnoj ravnodušnosti prema otpuštanju zaposlenih. Postavši generalni direktor kompanije „Scott Paper“, otuđio je imovinu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara, otpustio trećinu zaposlenih i nakon godinu dana uspešno je prodao konkurentu. Međutim, ta kompanija se već pokazala kao neizdrživa, a njena glavna kancelarija je zatvorena. U konačnici je oko 11 hiljada ljudi ostalo bez posla. Danlop je pak ostao sa 100 miliona dolara otpremnine. Slično je postupio i sa kompanijom „Sunbeam“. Nakon godinu dana njegovog upravljanja, kompanija je prijavila ogroman porast prodaje, a njene akcije su porasle za 50%. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to bila prevara. Na samom početku, Danlop je stvorio utisak da kompanija trpi ogromne gubitke, kako bi kasnije izgledalo da se njena situacija naglo promenila na bolje. Na kraju je zbog prevare završio na klupi optuženih, a kompanija je bankrotirala.

Rukovodioci u čijoj ličnosti se prepoznaju crte psihopatije, kao što su nemilosrdnost i bezdušnost, stvaraju nepodnošljive radne uslove i u potrazi za isključivo ličnom koristi mogu čak uništiti kompaniju. Takvih pojedinaca treba se plašiti; oni nikada ne bi smeli dobiti rukovodeće pozicije, barem dok ne prođu terapiju koja ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje su i nemilosrdni psihopate.

Zašto su fizičke „kazne“ dece apsolutno nedopustive

Voluntarist, Bitarch

Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.

Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:

– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).

Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.

Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.