Тег: nasilje

Koliko rano se može otkriti i ispraviti problem nasilnog ponašanja

Kako mislite, u kom uzrastu se može shvatiti da je određena osoba sklona razvoju antisocijalne, nasilne i psihopatske ličnosti? Možda će neko biti iznenađen, ali takvo nešto može se otkriti već u drugoj godini života!

Naravno, deca u svakom slučaju nisu označavana kao psihopate. Međutim, za njih postoje slični pojmovi pod nazivima crte bezosećajnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) ili lažno-bezdušno ponašanje (deceitful-callous behavior), u kojima se uzimaju u obzir stvari kao što su odsustvo osećaja krivice kod deteta zbog lošeg ponašanja, sklonost laganju, egoizam, podlost i sl. Viši pokazatelji ovakvih crta, prema mnogim istraživanjima, predstavljaju snažan prediktor većeg rizika od nasilnog ponašanja i prisustva crta psihopatije u odraslom dobu.

Međutim, važno je izdvojiti rezultate nekoliko istraživanja na ovu temu. Jedno od njih, sprovedeno na deci uzrasta od 4 do 9 godina, pokazalo je da prisustvo crta bezosećajnosti-bezdušnosti predviđa probleme u ponašanju godinu dana kasnije. Takođe, njihovo prisustvo u trećoj godini života predviđa visoku i stabilnu agresivnost u uzrastu od 6 do 12 godina. A u još jednom istraživanju odlučeno je da se 731 dete oceni prema skali lažno-bezdušnog ponašanja u uzrastu od 2 do 4 godine i proveri kako ono predviđa problematično ponašanje nakon godinu dana, kao i u uzrastu od devet i po godina.

Rezultati su pokazali da deca koja su u drugoj godini života imala visoke pokazatelje na ovoj skali, već u trećoj godini su im se javili ozbiljni problemi u ponašanju. Takođe, visoki pokazatelji na njoj u uzrastu od 2 do 4 godine predvideli su sklonost deteta da krši pravila i ponaša se agresivno u uzrastu od devet i po godina.

Takvi rezultati još jednom potvrđuju zaključke drugih istraživanja, da se psihopatske predispozicije javljaju u ranom uzrastu i zadržavaju visoku stabilnost tokom života. I ovu informaciju je veoma važno uzeti u obzir kako bi se sprečilo nasilno ponašanje. Ako budemo pažljivi prema deci i otkrijemo rizik od psihopatije što je ranije moguće, mogu se preduzeti mere, uključujući terapeutsku intervenciju, koje će taj rizik sprečiti i rešiti problem nasilja mnogo pre nego što se on pojavi u praksi.

Voluntarista, Bitarh

Moralni filozof i deca

Ovde se na Tviteru dogodio zanimljiv spor između dva libertarijanca koja veoma poštujem.

S jedne strane nastupio je @dobroum sa univerzalnom moralnom filozofijom, jedan od zaključaka koje je izvela je tvrdnja o nedopustivosti bilo kakvog nasilja prema deci, kao i prilično banalno „bolje je biti bogat i zdrav, nego siromašan i bolestan“, odnosno porodica treba da bude potpuna, u porodici svi treba da vole jedni druge, otac treba da zarađuje dovoljno da izdržava celu porodicu, a majka treba pre svega da voli da odgaja potomstvo, pa tek onda bilo koji drugi hobi. A razvodi, vrtići i samke majke nanose štetu deci.

Protiv njega je nastupio @VoiceInTwit, koji tvrdi da univerzalne metode vaspitanja ne postoje, da je nasilje od strane dece sasvim dopustivo presecati takođe nasilnim sredstvima, a takođe da u stvarnom svetu moramo imati posla sa neidealnim situacijama, i ako moralna filozofija sa svojim univerzalnim principima ne ume da obradi takve situacije, onda njena vrednost nije velika.

Već po mom prepričavanju nije teško razumeti na čijoj sam strani u ovom sporu. Međutim, napomenuću da, iako ovo izgleda kao sukob teoretičara Dobrouma i praktičara Voysa, zapravo je situacija obrnuta: praktičar Dobroum (ima decu, vaspitava ih nenasilno) protiv teoretičara Voysa (nema svoju decu). Sudovi sa moje strane će, zbog nedostatka dece, patiti od istog nedostatka.

Ipak, pojedinačni slučaj nenasilnog vaspitanja dece dokazuje samo neistinitost teze „nenasilno vaspitanje je nemoguće“, ali ta teza se u sporu i ne iznosi. Umesto toga se iznosi teza „nenasilno vaspitanje nije uvek prikladno“, i tu praktičar već mora preći na polje teorije kako bi odbranio suprotnu tvrdnju „nasilno vaspitanje je uvek neprikladno“.

Nažalost, pokušaj da se opravda neprimena nasilja prema deci univerzalnim NAP-om nailazi na dve prepreke. Prvo, kao što Voys primećuje, u situaciji kada dete krši NAP, ono gubi zaštitu principa neagresije. U suprotnom, NAP ispadne neuniverzalan (nasilje se može primeniti za presecanje nasilja, ali ako nasilje primenjuje dete, onda već ne može). Drugo, u punom sjaju se pojavljuje problem nejasnih granica: ne budući pravno sposoban od rođenja, novorođenče prilično dugo ostaje bezvoljni objekat manipulacije od strane odraslih, inače ne bi preživelo. Jasna granica između manipulacije bez pitanja i nasilja — ne postoji. Novorođenčeta se može svući bez pitanja, a odraslog — to je obično krivično delo. U međuvremenu, univerzalni principi morala bi trebalo da rade, zar ne? Nažalost, sa decom je neizbežno korišćenje „štaka“: kako god okrenuli, oni pravni subjektivitet stiču samo postepeno.

U ovoj fazi spora, onaj ko zastupa nenasilno ophodjenje prema deci mora skinuti šešir moralnog filozofa i ponovo postati praktičar, navodeći utilitarnije argumente o tome da su oni koji su preživeli traumu iz detinjstva statistički, do odraslog doba, gluplji i nesrećniji, nakon čega se može do volje uroniti u diskusiju o tome koliko je statistika primenljiva na pojedinačne slučajeve. I tu sve karte ostaju u rukama onoga ko se skeptično odnosi prema igrama sa statistikom, jer upravo istim statističkim argumentima su nas hranili pre prisilne vakcinacije protiv kovida, kao i pri oduzimanju prava na oružje.

Vaspitanje deteta je sfera odgovornosti onoga ko se time bavi. A time se bave svi nasumično, od roditelja do tvoraca crtaća i slučajnog prolaznika koji detetu iznosi svoj moralni sud. Roditelj ne može i ne treba da zaklanja dete od svakog nepovoljnog uticaja. Takođe, roditelj ne može polagati pravo ni na ekskluzivno pravo da sa svojim detetom radi sve što mu padne na pamet — slučajni prolaznik se možda neće ograničiti na iznošenje moralnog suda, već može primeniti i silu, ako to smatra potrebnim.

Dakle, o primeni sile. Iskreno se nadam da čak i najnenasilniji moralni filozof ipak uči svoje devojčice da je primenjuju. Uključujući i objašnjavanje u kojim situacijama je prikladno primeniti silu, čak i ako se prema tebi lično u ovom trenutku ne primenjuje. Inače postoji opasnost da se odgajaju pacifistkinje ili bespomoćne žrtve, a ne zaštitnice slobode. Uostalom, to nije tako velika opasnost, pošto roditelj nikada nije jedino odgovoran za vaspitanje. I to je dobro.

Psihopatija kao predskazatelj autoritarnih političkih stavova i šta se s tim može učiniti

Mnogi istraživanja su proučavala pitanje psiholoških osnova političkih stavova pojedinca, s obzirom na to da različite osobine ličnosti utiču na njegove ideološke postavke, mišljenja i vrednosti. Posebno je interesantno pitanje postoji li veza između psihopatskih predispozicija i sklonosti ka autoritarnim političkim pozicijama, što je takođe već proučavano. Pored toga, postoje istraživanja koja ukazuju na jednu zanimljivu varijantu smanjenja autoritarnih sklonosti kod čoveka.

Prilično pokazateljno će biti istraživanje Zlatka Šrama u vezi sa pitanjem da li psihopatija, kao i pokazatelji pozitivnog i negativnog afekta, predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Psihopatija je u ovom istraživanju podeljena na 4 faktora: interpersonalni (sklonost obmanjivanju i manipulisanju ljudima), afektivni (nedostatak empatije, krivice i kajanja), životnog stila (impulsivnost, parazitizam i neodgovornost) i antisocijalni (loša kontrola ponašanja i preterana sklonost ka vršenju kriminalnih dela). Radi pojednostavljenja, prva dva faktora ćemo definisati kao primarnu psihopatiju, a ostale kao sekundarnu. S druge strane, pozitivni i negativni afekt odražavaju u kojoj meri je osoba sklona da pokazuje entuzijazam i aktivnost, ili određena neprijatna stanja raspoloženja, poput besa i nervoze. Konačno, pod totalitarnom političkom ideologijom podrazumeva se visoka potreba pojedinca za državnom socijalnom regulacijom, prihvatanje života u uslovima diktature, poricanje slobode ličnosti, kao i podrška represivnim metodama i procedurama. Napomenimo da se u ovom slučaju radi i o radikalno levim, kao i o radikalno desnim ideologijama.

Na uzorku od 386 studenata u uzrastu od 18 do 29 godina pokazano je da crte primarne psihopatije značajno predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji, pri čemu je veza sekundarne psihopatije sa njom praktično nula. Međutim, pokazatelji psihopatije generalno, a naročito sekundarne, predviđaju prisustvo negativnog afekta kod osobe, koji zauzvrat takođe u određenoj meri povećava njenu sklonost ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Ovi rezultati daju vredan doprinos razumevanju prihvatanja totalitarnih stavova kod pojedinca.

Ali stvar se ne završava samo na razumevanju problema. U jednom istraživanju pokazano je da primena psilocibina stabilno (efekat je primećen čak i godinu dana nakon upotrebe) smanjuje sklonost ljudi ka autoritarnim stavovima prema skali libertarno-autoritarnog upitnika. Ovo sredstvo, koje pripada psihedelicima, vrši snažno prosocijalno i empatičko dejstvo na čoveka, zbog čega se predlaže i za terapiju psihopatije.

Glavno dejstvo psihedelika na ljudski mozak je aktivacija serotoninskih 2A receptora. Međutim, istraživanja pokazuju da bi za prosocijalni efekat u slučaju njihove primene trebali biti odgovorni serotoninski 1A receptori. To znači da potencijalno efikasni u terapiji psihopatije (pojačavanju inhibitora nasilja) i smanjenju autoritarnosti osobe mogu biti i selektivni antiagresivni agensi koji deluju upravo na ovaj tip receptora i koji imaju minimalne ili uopšte nemaju nuspojave i uticaj na ostalo ponašanje. Kao rezultat, dobijamo mogućnost efikasnog i bezbednog lečenja psihopatije, kao i njenih posledica poput autoritarnih sklonosti.

Voluntarist, Bitarh

Primeri ispitivanja antiaregresivnih agenata na ljudima

Kao što je poznato, serotonergski (5-HT) sistem mozga igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za rad mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka. Zato je upravo on postao cilj mnogih istraživanja u pravcu razvoja najefikasnijih antiagresivnih agenata. Naravno, postoji mnogo sredstava koja su pokazala efikasnost u eksperimentima na životinjama. Ali sada ćemo navesti neka od njih koja su već proverena i na ljudima.

U eksperimentima na miševima i psima primena triptofana, koji je prekursor serotonina, imala je antiagresivni efekat, pri čemu nije remetila ostalo ponašanje. Ali šta je sa primenom na čoveka? U nekim eksperimentima on je smanjivao agresivnost i neprijateljstvo, kao i povećavao poverenje i velikodušnost. Drugi bioaktivni suplementi koji utiču na serotoninsku funkciju takođe mogu biti korisni (na primer, inozitol smanjuje neprijateljstvo kod ljudi, a S-adenozilmetionin smanjivao je agresivnost u eksperimentima na pacijentima sa šizofrenijom).

U mnogim eksperimentima na životinjama pokazano je da neki agonisti 5-HT1A i 5-HT1B receptora (preparati koji ih aktiviraju) mogu potisnuti napadačku agresiju, pri čemu ne utiču na odbrambeno ponašanje i druge oblike aktivnosti. Na ljudima isprobavalo se laboratorijsko sredstvo eltoprazin sličnog dejstva s ciljem „inhibicije destruktivnog ponašanja bez drugih značajnih bihevioralnih, psihijatrijskih ili somatskih neželjenih efekata“. U nizu ispitivanja na agresivnim pacijentima sa demencijom, intelektualnim invaliditetom, psihotičkim poremećajima i poremećajima ličnosti, ono nije dovelo do opšteg poboljšanja njihovog stanja, međutim značajno je smanjilo agresivnost sa minimalnim ili bez neželjenih efekata. Takođe, u jednom eksperimentu sredstvo sa sličnim dejstvom, zolmitriptan, značajno je smanjilo agresiju povezanu sa konzumacijom alkohola.

Selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina (SSRI), iako mogu imati neželjene efekte, najviše su provereni na ljudima u pitanju nasilja. Kod pacijenata sa poremećajima ličnosti, fluoksetin smanjuje rizik od agresivnog ponašanja za 4 puta. U jednom od eksperimenata on je takođe značajno smanjio vršenje nasilja od strane alkoholičara prema bliskim osobama. U drugom eksperimentu, paroksetin je uspešno uklonio agresiju povezanu sa primarnom psihopatijom (podrazumevajući bezdušnost i nedostatak empatije), i to nije bio rezultat sedativnog efekta. Čini se da je primarna psihopatija povezana sa disfunkcijom serotoninskog sistema. Na nasilnim recidivistima jednom je proveravao sertralin, i pokazao se efikasnim u ispravljanju njihovog ponašanja. Takođe, u nekoliko eksperimenata citalopram je poboljšao sposobnost učesnika da prepoznaju izraze straha na licu (a prepoznavanje signala za pomoć od strane drugih ljudi je važno u radu inhibitora nasilja), povećao njihovu velikodušnost i učinio ih sklonijim da izaberu izbegavanje nanošenja štete ljudima u određenim tipovima moralnih dilema.

Vredi pomenuti i psihedelike, koji su agonisti 5-HT1A i 5-HT2A receptora, koji su sposobni da stimulišu empatiju i prosocijalno ponašanje kod čoveka. U jednom od eksperimenata psilocibin je čak doveo do stabilnog smanjenja predispozicije ka autoritarnim političkim stavovima, i smatra se da može biti veoma koristan u lečenju psihopatije i antisocijalnog ponašanja. Takođe, svako iskustvo njegove upotrebe, kao što je pokazalo istraživanje kriminalnog ponašanja među 480 hiljada odraslih Amerikanaca, značajno smanjuje rizik od vršenja nasilnih napada.

Na kraju ćemo navesti i neke druge primere. Tako, uzimanje „omega-3“ dovodi do umerenog smanjenja kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (instrumentalne) agresije, što može biti povezano sa poboljšanjima u radu inhibitora nasilja. Supstance koje utiču na 5-HT1A receptore postoje i u sastavu eteričnih ulja, čija je inhalacija bila efikasna u smanjenju agresivnosti kod ljudi sa kognitivnim poremećajima. Takođe se već proučava mogućnost korišćenja probiotika (bifidobakterija i laktobakterija), koji učestvuju u metabolizmu triptofana i serotonina u organizmu, za terapiju nasilnog ponašanja.

Voluntarista, Bitarh

Kako su ekstremizam i radikalizacija povezani sa psihopatijom i drugim crtama ličnosti

Prilično zanimljivo je pitanje uloge ličnosti pojedinca u ekstremizmu, tj. podršci upotrebi nasilja za postizanje političkih ciljeva, i radikalizaciji, uključujući agresivnu religijsku radikalizaciju. U ovom pitanju posebno treba uzeti u obzir da su psihopatske predispozicije najjači faktor koji predviđa nasilno ponašanje, što znači da se može pretpostaviti da one u određenoj meri objašnjavaju i ove pojave. U nekim istraživanjima je takvo pitanje ipak razmotreno.

Na primer, u jednom od njih proučavalo se u kojoj meri se prisustvo militantnog ekstremističkog razmišljanja kod osobe može objasniti sklonošću ka psihopatiji, sadizmu i dezintegraciji (psihozi). Na uzorku od 306 studenata pokazano je da su sadističke i psihopatske sklonosti povezane sa pronasilnošću – podrškom nasilju kao metodi postizanja ciljeva. Takođe, psihopatija i dezintegracija bile su povezane sa verovanjem da je svet pokvareno i odvratno mesto. Pored toga, dezintegracija je dobro predviđala sklonost osobe da se oslanja na natprirodne sile kao racionalno opravdanje za ekstremističke postupke. Ovi rezultati su reprodukovani prilikom sprovođenja sličnog istraživanja na uzorku od 147 zatvorenika muškaraca.

U drugom istraživanju na uzorku od 643 žene pokazano je da one koje imaju visoke pokazatelje crta tamne trijade (narcizma, makijavelizma i psihopatije) karakterišu najviši nivoi radikalizovane svesti i ponašanja i sklone su agresivnoj religijskoj radikalizaciji. Takođe, na uzorku od 299 studenata potvrđena je pozitivna povezanost crta tamne trijade sa pronasilnošću i podrškom ekstremizmu. Značajna pozitivna povezanost između psihopatije i ekstremizma potvrđena je još jednim istraživanjem sprovedenim na 954 dobrovoljca. Pored toga, na uzorku od 469 studenata utvrđeno je da psihopatija i narcizam direktno objašnjavaju pronasilnost osobe, dok psihopatija i makijavelizam direktno objašnjavaju religijsko radikalno ponašanje.

Kao što vidimo, psihopatija, kao i druge socijalno negativne crte ličnosti, kao što su narcizam, makijavelizam, sadizam i dezintegracija, faktori su koji prema podacima brojnih istraživanja predviđaju sklonost osobe ka pronasilnosti, ekstremizmu i radikalizmu. O ovome je neophodno znati radi boljeg razumevanja problema ovakvog ponašanja i efikasnije potrage za mogućim metodama njegovog rešavanja.

Voluntarist, Bitarh

Da li konzumiranje psihoaktivnih supstanci čini čoveka nasilnim

Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.

U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.

Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.

Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.

Voluntarist, Bitarh

Kako nastaju represivni režimi i velikorusko zlo

Zašto postoji krupno razmerno zlo koje obuhvata čitava društva i nacije, kao što su diktature, represije, genocidi i ratovi? Psihijatar Andžej Lobačevski u svojoj knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla primenjeno na politiku“ dolazi do zaključka da ključnu ulogu u njegovom nastanku igraju psihička odstupanja. Ljudi sa njima često pokušavaju da dadnu smisao svom patološkom opažanju sveta. A naročito opasne su individue sa primarnom psihopatijom, koje zbog emocionalnog deficita ne poseduju savest i ne osećaju krivicu i kajanje zbog nanošenja štete ljudima. U određenim okolnostima, mizerija psihopata sa ludačkim ambicijama može pogoditi slabe tačke društva i potonuti ga u uslove koji dovode do krupno razmernih tragedija.

Pri tome, patološke ideologije poput fašizma ili autoritarnog komunizma često razvijaju i promovišu šizoidne ličnosti, iako čitaoci „šizoidnih deklaracija“ to često ne primećuju. A psihopate se priključe društvenim pokretima koji zastupaju takve ideologije, u kojima mogu prikriti svoje nedostatke i uspešno ostvariti svoje moćne težnje. Oni se lako pretvaraju u iskrene sledbenike ideologije, obavljaju za pokret sav prljav i okrutan posao za koji se niko drugi ne bi undertaking, prodiru u njegovo rukovodstvo i vremenom preuzimaju nad njime vlast. Psihopate na kraju postaju generišući faktor patokratije – sistema vladavine u kojem patološka manjina preuzima kontrolu nad društvom normalnih ljudi.

Za suzbijanje otpora oni pribegavaju teroru i propagandi, uklanjajući ličnosti koje su za njih opasne i primoravajući sve ostale da prihvate patološke obrasce razmišljanja. Naročito dobro takve obrasce prihvata približno 6% stanovništva, koje ima najmanji otpor prema uticaju psihopata. Oni postaju aktivni pristalice patokratije i saučesnici u njenim zločinima. Takođe, jedan od instrumenata učvršćivanja patokratije je rat, koji pomaže da se pažnja stanovništva preusmeri sa važnih problema na imperijalističke ambicije i da se ono podeli na lojalni i nelojalni deo režimu. Pored toga, ne zaobilazi se ni kontrola nauke, koju usmeravaju na služenje interesima patokratije.

Kao što Lobačevski smatra, jedino sredstvo protiv zla je znanje o njegovom postojanju i njegovoj istinskoj prirodi. A polazeći od tog znanja, boriti se protiv zla je potrebno isto kao i protiv bilo koje druge patologije – medicinskim i terapijskim metodama, uključujući obaveznu terapiju za primarne psihopate. Pri tome je veoma važno ublažavanje kazni i praštanje pojedincima koji su počinili zlo. Pred javnošću ih je potrebno predstaviti kao one koji pate od bolesti, a ne kao krivce, jer kazneni i osvetnički pristup ne omogućava ljudima da razumeju istinsku prirodu njihovog ponašanja, a time ih lišava mogućnosti da efikasno spreče takvo ponašanje u budućnosti. Težeći odmazdi, a ne izlečenju, ostavićemo budućim generacijama potpuno iste probleme koje imamo sada, uključujući problem patokratija.

Voluntarista, Bitarh

Nošenje oružja kod sebe – apsolutno normalno ponašanje, ako se to ne radi sa ciljem vršenja krivičnih dela

Prilično zanimljive rezultate pokazala su istraživanja koja su proučavala vezu između nošenja i upotrebe oružja i psihopatskih predispozicija osobe. Tako su visoki pokazatelji crta ravnodušnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) kod adolescenata povezani sa češćim nošenjem oružja, nezavisno od bilo kakvih spoljnih faktora, i njegovom upotrebom pri izvršenju krivičnih dela. Takođe, prisustvo određenih psihopatskih predispozicija kod osobe, naročito emocionalne hladnoće i antisocijalnog ponašanja, povezano je sa ilegalnom upotrebom oružja i sklonošću ka nasilnim sukobima.

Međutim, u prvom istraživanju se napominje da i adolescenti sa niskim pokazateljima crta ravnodušnosti-bezdušnosti mogu biti skloni nošenju oružja, ali to nije povezano sa izvršenjem naoružanih napada i često se takvo ponašanje javlja jednostavno zbog toga što i vršnjaci nose oružje – oni samo popuštaju njihovom uticaju. A u drugom istraživanju se napominje da legalno nošenje oružja, povezano sa legalnom motivacijom za takvo ponašanje (na primer, obezbeđivanje samoodbrane), nema nikakve veze sa psihopatskim predispozicijama.

Takvi rezultati vode ka zaključku da je nošenje oružja, kada nije u svrhu izvršenja napada, potpuno normalno ponašanje koje ne ukazuje na prisustvo bilo kakvih psihičkih poremećaja kod osobe, uključujući i psihopatske predispozicije koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i čine osobu sposobnom da lako nanese štetu ljudima. Zbog toga jednostavno nema razloga za strah od oružja u rukama prosečne osobe, ako to nekome iznenada izaziva strah. Kao što nema razloga slušati one koji će reći da normalnom čoveku oružje nije potrebno.

Takođe, ne zaboravimo da će psihički zdrava osoba pokušati da poseduje oružje na legalan način, ako je to moguće. Ovde odmah treba istaći već odavno shvaćenu činjenicu – zabrane oružja utiču samo na zakone poštujuće građane, lišavajući ih mogućnosti da se efikasno brane od napada. Takvi ljudi neće biti skloni nabavci oružja ako ne postoji legalna mogućnost da to ostvare. U isto vreme, psihopate će ionako preferirati ilegalno oružje koje će nabaviti na crnom tržištu ili izraditi sami. Razmislite sami – malo je verovatno da će osoba, koja pretpostavlja da može sa određenom verovatnoćom počiniti nasilni zločin, ili ga je uopšte unapred planirala, za to uzeti legalno oružje čija se upotreba može pratiti. I sa ilegalnim oružjem psihopata će moći lako da vrši napade na obične ljude, ako oni nemaju legalno pravo na naoružanu samoodbranu.

Voluntarista, Bitarh

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh