Тег: nasilje

Nasilje u detinjstvu – traume za ceo život

Hajde da pričamo otvoreno: surovo vaspitanje nije samo loša ideja, već pravi zločin protiv slobode i sreće deteta. Naravno, neko može tvrditi da „remen gradi karakter“. Ali hajde da pogledamo istini u oči – remen pre gradi psihološke traume nego snagu duha.

Nekada smo već govorili da fizička kažnjavanja ne rade. I to nisu samo reči – to su rezultati ogromne analize 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece. Ishod je jednostavan i tužan: remen ne čini decu poslušnim, već ih čini nesrećnim. Takva deca kasnije imaju lošije pamćenje, niži IQ i veću agresivnost. Ali ako vam se čini da su to stare vesti – sačekajte, dalje je još zanimljivije.

Nedavno istraživanje Univerziteta u Mičiganu, sprovedeno na 6500 Amerikanaca, dokazuje da nas traume iz detinjstva prate celog života. Zamislite, čak i u godinama pred 80, ljudi nastavljaju da osećaju depresiju, usamljenost i fizičke bolove zbog nasilja proživljenog u detinjstvu. Takva trauma nije ogrebotina koja će zarasti, već dubok ožiljak koji vremenom boli samo jače.

Još jedno upečatljivo otkriće: ispostavilo se da roditeljska surovost čini decu „zlim genijima“. Istraživanje Univerziteta u Teksasu na 524 studenta pokazalo je da abuzivno vaspitanje razvija zlonamernu kreativnost. Umesto da stvaraju mirne i odgovorne građane, roditelji bukvalno treniraju lukave manipulatore, profesionalne lažove i majstore sitnih pakosti, koji poseduju nisku savesnost. A to, blago rečeno, nije ono što društvo čini boljim.

Zašto se to dešava? Sve je u mozgu. Istraživanja pokazuju da kod dece koja su bila sistematski traumirana od strane roditelja dolazi do poremećaja u razvoju ključnih zona mozga, kao što su amigdala i hipokampus, koji su odgovorni za emocije i pamćenje. Zamislite mozak kao računar koji stalno puca i koči zbog virusa unetih nasiljem. Takođe je zanimljivo primetiti da su čak i kod majmuna koji su doživeli nasilje u detinjstvu primećeni poremećaji u serotoninskim i dopaminskim sistemima mozga. A to su već veoma ozbiljni poremećaji koji utiču na sreću, pa čak i na želju za životom.

Nažalost, to nije sve. Dugoročne posledice takvog „vaspitanja“ uključuju povećanu verovatnoću razvoja zavisnosti od alkohola i narkotika, poteškoće u stvaranju stabilnih odnosa, pa čak i sklonost kriminalu. Jer osoba koja je odrasla u atmosferi straha i nasilja često smatra agresiju normom ponašanja i prenosi je u svoj odrasli život. To je začarani krug koji se može prekinuti samo radikalnom promenom pristupa vaspitanju.

Postoje efikasnije i mnogo humanije metode vaspitanja koje detetu ne oduzimaju dostojanstvo i slobodu. Nauka potvrđuje da empatija, ljubav i razumevanje doprinose razvoju snažne i stabilne ličnosti. Upravo tako možemo pomoći deci da postanu ne samo uspešni, već i srećni ljudi, sposobni za stvaranje i samostalnost. Deca zaslužuju poštovanje, priznanje njihove slobode i autonomije. Roditelji treba da postanu mentori, a ne nadzornici, omogućavajući deci da sami donose izbore i preuzimaju odgovornost za njih.

Roditeljska surovost je nespojiva sa idealima slobode ličnosti. Moramo odlučno odbaciti abuzivno „vaspitanje“. Jer, pošteno rečeno, ili vaspitavate slobodnog čoveka, ili je bolje uopšte nikoga ne vaspitavati. Zato hajde da budemo slobodni ne samo u rečima, već i u delima – počevši od poštovanja slobode dece!

Voluntarist, Bitarh

Problem sa „gvožđem“ „softverom“ se ne rešava

Kada vam naduje kondenzator na matičnoj ploči, vi ga ponovo zalemite, a ne pokušavate da rešite problem promenom neke promenljive u Windows registru. Kada vašem automobilu otkaže amortizer, sigurno nećete pokušati da reprogramirate elektronsku kontrolnu jedinicu u nadi da će se problem uspeti rešiti bez „prljavog posla“. Ali iz nekog razloga, kada je reč o neispravnostima u ljudskom „hardveru“, mnogi pogrešno misle da se ti problemi mogu rešiti čisto „softverski“ (filozofijom, religijom, društvenim institucijama), bez terapeutske intervencije u defektne sisteme organizma.

Ova zabluda je posebno primetna u razgovorima o inhibitoru nasilja. Ali zapravo, to je potpuno isti hardverski sistem (hardware), kao i elementi procesora poput ALU-a i registara. Ako procesor ima fizičke defekte ili je degradirao, nikakva promena firmware-a neće pomoći — ovu tužnu lekciju dobro su savladali vlasnici poslednjih generacija „čipova“ od Intela. Isto je i u slučaju degenerisnog nasilnika, nikakvo ubeđivanje neće pomoći — problem je čisto „hardverski“, nalazi se u njegovoj „glavi“. Vreme je da se prizna istina i odustane od iluzija: hardverski (fizički) problemi zahtevaju odgovarajuće hardversko rešenje (delovanje u stvarnom svetu)!

Voluntarista, Bitarh

Mit o večnom ratu: Kako nas je prevario Hobs?

Jednom je filozof Tomas Hobs samouvereno izjavio da je prirodno stanje čovečanstva beskonačni „rat svih protiv svih“. Zvuči poznato, zar ne? Ovaj koncept se toliko ukorenio da ponekad zaboravimo da proverimo da li je istinit. Ali zapravo se ispostavlja da ljudi nisu toliko krvožedni po prirodi, kao što nam pokušavaju predstaviti.

Uzmimo, na primer, poznatu priču o antropologu Napoleonu Šanjonu, koji je tvrdio da su ubice među Indijancima plemena Janonom bili uspešniji u reprodukciji. Ideja je jasna i zastrašujuća: ubijaj više — i imaćeš tri puta više dece! Zvuči previše grubo da bi bilo istina, i zapravo se kasnije ispostavilo da je Šanjon malo „preterao“ — poredio je starije ubice sa mladima koji nisu ubice. A nezavisna istraživanja su pokazala da se ubice u plemenskim društvima uopšte ne razmnožavaju brže od ostalih, a iskreno govoreći, manje im dece preživi.

I uopšte, ko je rekao da su ratovi norma? Poznati mit Stivena Pinkera glasi ovako: 15% predistorijskog stanovništva konstantno je ginulo u ratovima, sve dok se nisu pojavile države i uvele red. Odlična reklama za državu, zar ne? Samo što arheologija pokazuje nešto sasvim drugo: nasilnih smrti u dokulturnim društvima nije bilo više od 2%. Štaviše, pojava država uopšte nije smanjila nivo nasilja. Naprotiv, prve velike strukture su često raspirivale konflikte i povećale procenat ubistava na približno 5%.

Vredi napomenuti da antropolozi mogu nesvesno pojačavati predstave o neizbežnosti rata. Na primer, istraživači „zapisuju“ kao ratoborne one grupe koje zapravo skoro i nisu ratovale, jednostavno zbog prisustva prikaza oružja na stenskim slikama. Ali ovi prikazi ne svedoče nužno o stvarnoj agresiji: oružje je moglo biti korišćeno za lov ili simbolične ceremonije. Kao rezultat toga stvara se pogrešan utisak da su drevni ljudi konstantno ratovali.

Veoma su pokazateljni i podaci o takozvanim „jednostavnim“ društvima lovaca-sakupljača. Uprkos tome što ih u mnogim radovima prikazuju kao okrutne i uvek spremne za borbu, zapravo se upravo oni odlikuju krajnje niskim nivoom agresije i nasilja. Pravi rat za njih je retkost, a ne norma. S druge strane, društva sa složenom socijalnom strukturom i razvijenijom hijerarhijom češće postaju učesnici konflikata i ratova. Zanimljivo, zar ne? Ispada da što je društvo složenije, to više konflikata i agresije generiše.

Pri tome mnogi pristalice Hobsove perspektive sasvim priznaju ovu činjenicu, ali se trude da ne naglašavaju pažnju na nju, ozbiljno proučavajući samo slučajeve „složenih“ društava, kao što je, na primer, učinio Lorens Kili u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“. Ili jednostavno mogu svrstati „složena“ društva u „jednostavna“, nakon čega ova druga označavaju kao ratoborna.

Uopšte, mirno supostavljanje je norma za mnoge narode. Tako je istraživanje 590 kultura iz celog sveta pokazalo odsustvo ratova kod čak 64% njih. Naravno, mogli su se braniti od napada, ali samo izvođenje napada je ono čime se bavi manjina kultura.

Pa zašto onda i dalje verujemo u mit o ljudskoj prirodi osuđenoj na večni rat? Možda je problem ovde u navici — ovo uverenje se prenosilo s generacije na generaciju bez kritičkog promišljanja. Ili možda neko namerno održava ovaj mit kako bi opravdao postojanje jake i moćne države koja nas „spasava“ od nas samih.

Priznajmo sebi: ideja da su ljudi po svojoj prirodi skloni miru i saradnji zvuči mnogo realističnije, optimističnije i privlačnije. Možda je vreme da prestanemo da smatramo mir utopijom i počnemo da ga vidimo kao prirodan deo ljudskog života. Jer, kao što pokazuju istorija i istraživanja, mirne zajednice nisu izuzetak, već pre pravilo. Pa vredi li dalje držati se mračnih Hobsovih slika? Verovatno ne. Vreme je da prestanemo da dozvolimo strahovima da diktiraju naš pogled na čovečanstvo i počnemo više da verujemo jedni drugima!

Voluntarista, Bitarh

Eterna ulja – efikasni antiagresivni agenti

supstance koje imaju antiagresivno dejstvo ne mogu biti samo sintetisane u laboratorijama, već se mogu pronaći i u različitim prirodnim sredstvima. Jedna od kategorija takvih sredstava su eterična ulja. Iako su se tradicionalno široko koristila za poboljšanje psihološkog stanja čoveka, pitanje njihovog uticaja na nervni sistem još uvek nije dovoljno istraženo, naročito ako se pokrene tema agresivnog ponašanja. Uпрочем, postojeća istraživanja sprovedena na životinjama, pa čak i na ljudima, ukazuju na ogromne perspektive izučavanja ovog pravca.

Prvenstveno ćemo obratiti pažnju na istraživanje uticaja supstance linaloola, koja se nalazi u sastavu ogromnog broja eteričnih ulja (pomorandže, nerolija, petitgraina, ruže, lavande, citronele, limuna, geranijuma i drugih), na miševe. Ono je pokazalo da inhalacija (udisanje isparenja) ove supstance značajno smanjuje broj i trajanje napada na nepoznate pripadnike iste vrste, pri određenim koncentracijama supstance skoro potpuno ih eliminišući. Pri tome, kao što je pokazano u drugim eksperimentima, ovakav efekat se ne može objasniti opštim smanjenjem aktivnosti miševa, jer se to prilikom inhalacije linaloola ne dešava.

Drugo istraživanje sprovedeno je na borbenim ribicama ili betama, čiji su mužjaci poznati po svom izuzetno agresivnom ponašanju prema svojim pripadnicima, zbog čega moraju biti držani strogo odvojeno. U eksperimentu je korišćeno ili eterično ulje lavande ili čist linalool, koji su u različitim koncentracijama dodavani u posudu sa vodom. Ispitivani primerak je stavljen u tu posudu, ostavljeno je dva minuta za aklimatizaciju, nakon čega je pored te posude postavljena posuda sa drugim primerkom, tako da postoji vizuelni kontakt. Na kraju, dok su primerci iz kontrolne grupe (bez preparata) pokušavali aktivno da vrše napade kako tokom aklimatizacije, tako i nakon nje, primerci pod uticajem i eteričnog ulja lavande i čistog linaloola praktično nisu pokazivali takvo ponašanje – njihova želja za napadom je nestala. Štaviše, iako se agresivnost primeraka vremenom vratila, ona ipak nije revenula na nivo pre testiranja sa eteričnim uljem čak ni tri meseca nakon toga. Shodno tome, možemo konstatovati ograničen konstantni antiagresivni efekat ulja lavande.

Ali da li je sve ovo primenljivo na čoveka? Postoje ozbiljni razlozi za verovanje da jeste, budući da je sprovedeno dosta eksperimenata o antiagresivnom dejstvu eteričnih ulja na ljude sa kognitivnim poremećajima. Meta-analiza 15 istraživanja sa 693 učesnika pokazala je da, iako je potrebno sprovesti dodatna istraživanja radi određivanja efikasnih doza i neželjenih efekata, generalno upotreba eteričnih ulja u terapijskim procedurama vrši značajno antiagresivno dejstvo.

Iako mehanizam ovakvog dejstva eteričnih ulja još uvek nije dovoljno istražen, ipak je poznato da njihovi molekuli preko nazalne šupljine i mirisnih ćelija mogu dospeti u hipokampus, limbički sistem i amygdaloidno telo mozga. Vredi napomenuti da linalool i druge supstance iz eteričnih ulja deluju kao agonisti 5-HT1A receptora (aktiviraju ih), a ovakvo dejstvo je poznato po svom selektivnom antiagresivnom efektu (uklanjanju napadačke agresije, bez uticaja na zaštitničko ponašanje i drugu aktivnost), koji se postiže kroz jačanje mehanizma inhibicije nasilja. Pored toga, pri ulasku u krv, na primer preko kože, eterična ulja mogu uticati na različite fiziološke reakcije. Konačno, određenim uticajem na rad holinergičkih sinapsi, ona mogu sprečiti neurodegenerativne procese.

Voluntarista, Bitarh

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

„Anti-Lorenc“ je nemoguć u praksi

Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.

Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.

Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.

S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.

Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.

A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.

U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.

Voluntarist, Bitarh

Agresor se nikome neće požaliti ako mu se pojača inhibitor nasilja

Prema brojnim istraživanjima, psilocibin je sposoban da pojača inhibitor nasilja tokom veoma dugog, pa čak i trajnog perioda, kao i da oslabi sklonost ka autoritarnim pogledima, i to već nakon par doza ekvivalentnih 5-10 gramima osušenih gljiva. Treba odmah napomenuti da je ovaj preparat klasifikovan od strane vlasti RF i mnogih drugih zemalja kao zabranjeno psihotropno sredstvo. Ali ovakva zabrana može dovesti do jednog zanimljivog scenarija, gde agresivni degenerat, u slučaju pojačanja njegovog inhibitora nasilja, jednostavno neće imati kome da se žali!

Zamislite situaciju da je nekom degeneratu-silovniku neko podmetnuo iste te „gljive“, on to sazna i odluči da odjavi. Dođe u policiju… a tamo, umesto prihvatanja prijave i potrage za nekim borcima protiv nasilja, pokrenu administrativni postupak protiv samog degenerata zbog upotrebe narkotika, sa svim pratećim posledicama – upis u evidenciju kod narkologa, oduzimanje vozačke dozvole svih kategorija, zabrana obavljanja određenih funkcija (lekara, pravnika, činovnika), a na kraju čak i otkaz na poslu.

Degenerat će malo razmisliti o tome i odlučiti: „Bolje je ćutati kao u grob, čak i prijateljima ne govoriti, jer ako se to sazna, neću više videti normalan život! A ionako nikoga neće to brinuti, ja sam i sam više puta ponavljao da „šerifa ne zanimaju problemi Indijanaca“ i zagovarao sam „strogu odgovornost“, a nisam uopšte pretpostavljao da se ona može odnositi i na mene samog.“

Takav scenario je sasvim očekivan, jer kako uopšte silovnik namerava da dokaže svoju pravu?! A i u mnogim jurisdikcijama sumnjivo je da će to nekoga brinuti – preko njega će verovatno pokušati samo da ispune kvotu, naročito u slučaju da se već u prošlosti pojavio zbog vršenja nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Društveni pokreti kao provodnici mračnog ega i antisemitizam

Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.

Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.

U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.

Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.

Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.

Voluntarist, Bitarh

Nenasilni narod Semai

Semai su polunomadni narod od oko 50 hiljada ljudi koji žive u centru poluostrva Malaka u Maleziji. Ovaj narod je poznat po svom apsolutnom nenasilju. Sada ćemo se, oslanjajući se na radove antropologa Roberta Dentona, upoznati sa nekim zanimljivim osobinama života predstavnika ovog naroda.

Semai se u početku predstavljaju kao nenasilni ljudi. U svojim rečima o nenasilju ne govore kao o idealu kojeg treba dostignuti, već kao o nečemu što je već ostvareno. Na primer, umesto da kažu da je udaranje ljudi loše i zabranjeno, oni će jednostavno reći „mi ne bijemo ljude“. Naravno, u stvarnosti Semai mogu biti ljuti jedni na druge i imati konflikte među sobom. Ali direktni aktovi agresije za njih su velika retkost. Čak i kada su pod uticajem alkohola, postaju veoma pričljivi, bučni, ali nikada nasilni.

Veoma je važno napomenuti da se kod predstavnika ovog naroda osuđuje fizičko kažnjavanje dece. U razgovorima o tome, oni će najverovatnije reći nešto poput „a kako biste se vi osećali da dete umre“, čime običan udarac priređuju ubistvu. Neželjeno ponašanje dece uglavnom sprečavaju određenim pretnjama i zastrašivanjem, na primer, često pričaju deci o zlim duhovima koji će ih pojesti, ili mogu zapretiti udarcem (ali to zapravo neće uraditi). Čak i ako dete udari odraslog, taj će verovatno početi da mu se smeje ili da ga plaši, a ne odgovoriti nasiljem. Decu se čak i ne primorava na nešto protiv njihove volje; Semai veruju da će njihova deca sama naučiti sve što je potrebno, bez prisile. Na taj način, oni su jednostavno lišeni posmatranja samog modela nasilnih međuljudskih odnosa.

Važan koncept kod Semai je „punan“, što znači tabu. Ako osoba uradi nešto što smanjuje zadovoljstvo i blagostanje druge osobe, to će biti „punan“ i primiće se kao da je ta osoba povećala šanse druge osobe da zadobije fizičku povredu. Onaj ko je učinio nešto takvo mora se izvinuti i materijalno nadoknaditi prouzrokovane neprijatnosti. U slučaju odbijanja, žrtva ima pravo da oduzme stvari prekršilaca, na primer, da uzme njegovu odeću dok se on kupa, a zatim ga jednostavno obavesti da je to uzeo kao kompenzaciju.

Ako se konflikt ne može rešiti, za pomoć se mogu obratiti starešinama. Ali treba napomenuti da se njihove odluke ne sprovode prinudno; kod Semai je jednostavno običaj da se oni poštuju. Takođe, važnu ulogu u takvom sistemu, gde ima veoma malo moći i ograničenja, igra javno mnjenje. Strane u konfliktu pokušavaju da dobiju podršku i pomoć drugih ljudi. Naravno, u takvom slučaju verbalne veštine postaju važne, i obično su najuticajniji predstavnici Semai dobri govornici. Ipak, s druge strane, Semai se prema previše dobrim govorima odnose s oprezom, pa onaj ko želi da dobije podršku ne sme previše pritiskati publiku.

Konačno, važno je napomenuti da kod Semai nisu predviđene nikakve sankcije za ubistvo, jednostavno iz razloga što se ubistva kod njih nikada ne dešavaju. Čak je i ubijanje životinja u svrhu ishrane za Semai stvar koju obavljaju sa velikim trudom, a ubijanje čoveka je za njih nešto apsolutno nezamislivo.

Nenasilni način života Semai je veoma zanimljiv i pokazuje da ljudi mogu živeti u potpunom miru jedni s drugima, čak i ako između njih ipak dolazi do konflikata. Nulta tolerancija na nasilje, čak i kao metod postizanja određenih ciljeva ili vaspitanja dece – evo čemu bi svi mogli naučiti od Semai.

Koliko je važno ponovo proveriti popularne tvrdnje

Mnogi od vas su sigurno čuli priču o jednom eksperimentu sa majmunima, bananom i ledenim tušem, koji se često širi pod nazivom „ovde je tako uobičajeno“. Suština eksperimenta je bila u tome što su nekoliko majmuna smešteno u jedan kavez, na plafon kaveza je zakačena banana, a ispod nje postavljena lestvica. Čim bi neki od majmuna pokušao da dohvati bananu, svi majmuni bi bili poluti hladnom vodom, i vremenom bi izgubili interes za bananom. Kada bi jedan od majmuna bio zamenjen novim, ostali majmuni bi ga zaustavili u pokušaju da dohvati bananu. Postepeno su svi stari majmuni bili zamenjeni novima, ali „tradicija“ prisilnog sprečavanja novajlija da dohvate bananu nije nestala, čak ni kada je hladan tuš potpuno uklonjen.

Ali ovaj „široko poznati“ eksperiment, kojim se često objašnjava proces formiranja društva i tradicija, izgleda da nikada nije ni sproveden. Nekoliko materijala na mreži ukazuje na to da se ovaj eksperiment prvi put pominje u knjizi „Competing for the Future“ iz 1994. godine, koju su napisali konsultanti za strateški menadžment Hamel i Prahalad[1][2]. Nikakvi linkovi ka ovom eksperimentu nisu navedeni, a njegov opis počinje rečima „naš prijatelj je jednom opisao eksperiment sa majmunima“.

Pretpostavlja se da je ova priča delimično mogla biti zasnovana na eksperimentu istraživača Gordona Stivensona, sprovedenom 1967. godine. U ovom eksperimentu, majmunima je, dok su bili sami, ponuđen objekat čiji su pokušaji manipulacije dovodili do kažnjavanja – usmeravanja mlaza vazduha prema njima. Nakon toga je sa njima smešten drugi majmun kao partner, koji je takođe pokušavao da manipuliše objektom. Kao rezultat, jedan od obučenih majmuna je odvukao svog partnera od objekta, dok su još dva pokazivala strah dok su posmatrala partnera.

Kao što vidimo, prethodno navedena priča ima malo sličnosti sa najbližim po opisu eksperimentom koji je stvarno sproveden. Ipak, ovaj mit je prepričan u stotinama knjiga i hiljadama članaka. Ova priča nam pokazuje da je veoma važno proveravati popularne tvrdnje, jer one mogu biti jednostavno neisteine. A što se tiče problema nasilja koji razmatra naš projekat, i od takvih mitova se stvorilo mnogo. Može se pomenuti Milgramov eksperiment, tokom kojeg je većina rezultata bila sakrivena u arhivi, ili Stenfordski zatvorski eksperiment, koji se ispostavilo da je uopšte bila insceniran sa unapred utvrđenim rezultatom[3][4].