Тег: nasilje

Eterna ulja – efikasni antiagresivni agenti

supstance koje imaju antiagresivno dejstvo ne mogu biti samo sintetisane u laboratorijama, već se mogu pronaći i u različitim prirodnim sredstvima. Jedna od kategorija takvih sredstava su eterična ulja. Iako su se tradicionalno široko koristila za poboljšanje psihološkog stanja čoveka, pitanje njihovog uticaja na nervni sistem još uvek nije dovoljno istraženo, naročito ako se pokrene tema agresivnog ponašanja. Uпрочем, postojeća istraživanja sprovedena na životinjama, pa čak i na ljudima, ukazuju na ogromne perspektive izučavanja ovog pravca.

Prvenstveno ćemo obratiti pažnju na istraživanje uticaja supstance linaloola, koja se nalazi u sastavu ogromnog broja eteričnih ulja (pomorandže, nerolija, petitgraina, ruže, lavande, citronele, limuna, geranijuma i drugih), na miševe. Ono je pokazalo da inhalacija (udisanje isparenja) ove supstance značajno smanjuje broj i trajanje napada na nepoznate pripadnike iste vrste, pri određenim koncentracijama supstance skoro potpuno ih eliminišući. Pri tome, kao što je pokazano u drugim eksperimentima, ovakav efekat se ne može objasniti opštim smanjenjem aktivnosti miševa, jer se to prilikom inhalacije linaloola ne dešava.

Drugo istraživanje sprovedeno je na borbenim ribicama ili betama, čiji su mužjaci poznati po svom izuzetno agresivnom ponašanju prema svojim pripadnicima, zbog čega moraju biti držani strogo odvojeno. U eksperimentu je korišćeno ili eterično ulje lavande ili čist linalool, koji su u različitim koncentracijama dodavani u posudu sa vodom. Ispitivani primerak je stavljen u tu posudu, ostavljeno je dva minuta za aklimatizaciju, nakon čega je pored te posude postavljena posuda sa drugim primerkom, tako da postoji vizuelni kontakt. Na kraju, dok su primerci iz kontrolne grupe (bez preparata) pokušavali aktivno da vrše napade kako tokom aklimatizacije, tako i nakon nje, primerci pod uticajem i eteričnog ulja lavande i čistog linaloola praktično nisu pokazivali takvo ponašanje – njihova želja za napadom je nestala. Štaviše, iako se agresivnost primeraka vremenom vratila, ona ipak nije revenula na nivo pre testiranja sa eteričnim uljem čak ni tri meseca nakon toga. Shodno tome, možemo konstatovati ograničen konstantni antiagresivni efekat ulja lavande.

Ali da li je sve ovo primenljivo na čoveka? Postoje ozbiljni razlozi za verovanje da jeste, budući da je sprovedeno dosta eksperimenata o antiagresivnom dejstvu eteričnih ulja na ljude sa kognitivnim poremećajima. Meta-analiza 15 istraživanja sa 693 učesnika pokazala je da, iako je potrebno sprovesti dodatna istraživanja radi određivanja efikasnih doza i neželjenih efekata, generalno upotreba eteričnih ulja u terapijskim procedurama vrši značajno antiagresivno dejstvo.

Iako mehanizam ovakvog dejstva eteričnih ulja još uvek nije dovoljno istražen, ipak je poznato da njihovi molekuli preko nazalne šupljine i mirisnih ćelija mogu dospeti u hipokampus, limbički sistem i amygdaloidno telo mozga. Vredi napomenuti da linalool i druge supstance iz eteričnih ulja deluju kao agonisti 5-HT1A receptora (aktiviraju ih), a ovakvo dejstvo je poznato po svom selektivnom antiagresivnom efektu (uklanjanju napadačke agresije, bez uticaja na zaštitničko ponašanje i drugu aktivnost), koji se postiže kroz jačanje mehanizma inhibicije nasilja. Pored toga, pri ulasku u krv, na primer preko kože, eterična ulja mogu uticati na različite fiziološke reakcije. Konačno, određenim uticajem na rad holinergičkih sinapsi, ona mogu sprečiti neurodegenerativne procese.

Voluntarista, Bitarh

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

„Anti-Lorenc“ je nemoguć u praksi

Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.

Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.

Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.

S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.

Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.

A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.

U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.

Voluntarist, Bitarh

Agresor se nikome neće požaliti ako mu se pojača inhibitor nasilja

Prema brojnim istraživanjima, psilocibin je sposoban da pojača inhibitor nasilja tokom veoma dugog, pa čak i trajnog perioda, kao i da oslabi sklonost ka autoritarnim pogledima, i to već nakon par doza ekvivalentnih 5-10 gramima osušenih gljiva. Treba odmah napomenuti da je ovaj preparat klasifikovan od strane vlasti RF i mnogih drugih zemalja kao zabranjeno psihotropno sredstvo. Ali ovakva zabrana može dovesti do jednog zanimljivog scenarija, gde agresivni degenerat, u slučaju pojačanja njegovog inhibitora nasilja, jednostavno neće imati kome da se žali!

Zamislite situaciju da je nekom degeneratu-silovniku neko podmetnuo iste te „gljive“, on to sazna i odluči da odjavi. Dođe u policiju… a tamo, umesto prihvatanja prijave i potrage za nekim borcima protiv nasilja, pokrenu administrativni postupak protiv samog degenerata zbog upotrebe narkotika, sa svim pratećim posledicama – upis u evidenciju kod narkologa, oduzimanje vozačke dozvole svih kategorija, zabrana obavljanja određenih funkcija (lekara, pravnika, činovnika), a na kraju čak i otkaz na poslu.

Degenerat će malo razmisliti o tome i odlučiti: „Bolje je ćutati kao u grob, čak i prijateljima ne govoriti, jer ako se to sazna, neću više videti normalan život! A ionako nikoga neće to brinuti, ja sam i sam više puta ponavljao da „šerifa ne zanimaju problemi Indijanaca“ i zagovarao sam „strogu odgovornost“, a nisam uopšte pretpostavljao da se ona može odnositi i na mene samog.“

Takav scenario je sasvim očekivan, jer kako uopšte silovnik namerava da dokaže svoju pravu?! A i u mnogim jurisdikcijama sumnjivo je da će to nekoga brinuti – preko njega će verovatno pokušati samo da ispune kvotu, naročito u slučaju da se već u prošlosti pojavio zbog vršenja nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Društveni pokreti kao provodnici mračnog ega i antisemitizam

Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.

Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.

U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.

Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.

Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.

Voluntarist, Bitarh

Nenasilni narod Semai

Semai su polunomadni narod od oko 50 hiljada ljudi koji žive u centru poluostrva Malaka u Maleziji. Ovaj narod je poznat po svom apsolutnom nenasilju. Sada ćemo se, oslanjajući se na radove antropologa Roberta Dentona, upoznati sa nekim zanimljivim osobinama života predstavnika ovog naroda.

Semai se u početku predstavljaju kao nenasilni ljudi. U svojim rečima o nenasilju ne govore kao o idealu kojeg treba dostignuti, već kao o nečemu što je već ostvareno. Na primer, umesto da kažu da je udaranje ljudi loše i zabranjeno, oni će jednostavno reći „mi ne bijemo ljude“. Naravno, u stvarnosti Semai mogu biti ljuti jedni na druge i imati konflikte među sobom. Ali direktni aktovi agresije za njih su velika retkost. Čak i kada su pod uticajem alkohola, postaju veoma pričljivi, bučni, ali nikada nasilni.

Veoma je važno napomenuti da se kod predstavnika ovog naroda osuđuje fizičko kažnjavanje dece. U razgovorima o tome, oni će najverovatnije reći nešto poput „a kako biste se vi osećali da dete umre“, čime običan udarac priređuju ubistvu. Neželjeno ponašanje dece uglavnom sprečavaju određenim pretnjama i zastrašivanjem, na primer, često pričaju deci o zlim duhovima koji će ih pojesti, ili mogu zapretiti udarcem (ali to zapravo neće uraditi). Čak i ako dete udari odraslog, taj će verovatno početi da mu se smeje ili da ga plaši, a ne odgovoriti nasiljem. Decu se čak i ne primorava na nešto protiv njihove volje; Semai veruju da će njihova deca sama naučiti sve što je potrebno, bez prisile. Na taj način, oni su jednostavno lišeni posmatranja samog modela nasilnih međuljudskih odnosa.

Važan koncept kod Semai je „punan“, što znači tabu. Ako osoba uradi nešto što smanjuje zadovoljstvo i blagostanje druge osobe, to će biti „punan“ i primiće se kao da je ta osoba povećala šanse druge osobe da zadobije fizičku povredu. Onaj ko je učinio nešto takvo mora se izvinuti i materijalno nadoknaditi prouzrokovane neprijatnosti. U slučaju odbijanja, žrtva ima pravo da oduzme stvari prekršilaca, na primer, da uzme njegovu odeću dok se on kupa, a zatim ga jednostavno obavesti da je to uzeo kao kompenzaciju.

Ako se konflikt ne može rešiti, za pomoć se mogu obratiti starešinama. Ali treba napomenuti da se njihove odluke ne sprovode prinudno; kod Semai je jednostavno običaj da se oni poštuju. Takođe, važnu ulogu u takvom sistemu, gde ima veoma malo moći i ograničenja, igra javno mnjenje. Strane u konfliktu pokušavaju da dobiju podršku i pomoć drugih ljudi. Naravno, u takvom slučaju verbalne veštine postaju važne, i obično su najuticajniji predstavnici Semai dobri govornici. Ipak, s druge strane, Semai se prema previše dobrim govorima odnose s oprezom, pa onaj ko želi da dobije podršku ne sme previše pritiskati publiku.

Konačno, važno je napomenuti da kod Semai nisu predviđene nikakve sankcije za ubistvo, jednostavno iz razloga što se ubistva kod njih nikada ne dešavaju. Čak je i ubijanje životinja u svrhu ishrane za Semai stvar koju obavljaju sa velikim trudom, a ubijanje čoveka je za njih nešto apsolutno nezamislivo.

Nenasilni način života Semai je veoma zanimljiv i pokazuje da ljudi mogu živeti u potpunom miru jedni s drugima, čak i ako između njih ipak dolazi do konflikata. Nulta tolerancija na nasilje, čak i kao metod postizanja određenih ciljeva ili vaspitanja dece – evo čemu bi svi mogli naučiti od Semai.

Koliko je važno ponovo proveriti popularne tvrdnje

Mnogi od vas su sigurno čuli priču o jednom eksperimentu sa majmunima, bananom i ledenim tušem, koji se često širi pod nazivom „ovde je tako uobičajeno“. Suština eksperimenta je bila u tome što su nekoliko majmuna smešteno u jedan kavez, na plafon kaveza je zakačena banana, a ispod nje postavljena lestvica. Čim bi neki od majmuna pokušao da dohvati bananu, svi majmuni bi bili poluti hladnom vodom, i vremenom bi izgubili interes za bananom. Kada bi jedan od majmuna bio zamenjen novim, ostali majmuni bi ga zaustavili u pokušaju da dohvati bananu. Postepeno su svi stari majmuni bili zamenjeni novima, ali „tradicija“ prisilnog sprečavanja novajlija da dohvate bananu nije nestala, čak ni kada je hladan tuš potpuno uklonjen.

Ali ovaj „široko poznati“ eksperiment, kojim se često objašnjava proces formiranja društva i tradicija, izgleda da nikada nije ni sproveden. Nekoliko materijala na mreži ukazuje na to da se ovaj eksperiment prvi put pominje u knjizi „Competing for the Future“ iz 1994. godine, koju su napisali konsultanti za strateški menadžment Hamel i Prahalad[1][2]. Nikakvi linkovi ka ovom eksperimentu nisu navedeni, a njegov opis počinje rečima „naš prijatelj je jednom opisao eksperiment sa majmunima“.

Pretpostavlja se da je ova priča delimično mogla biti zasnovana na eksperimentu istraživača Gordona Stivensona, sprovedenom 1967. godine. U ovom eksperimentu, majmunima je, dok su bili sami, ponuđen objekat čiji su pokušaji manipulacije dovodili do kažnjavanja – usmeravanja mlaza vazduha prema njima. Nakon toga je sa njima smešten drugi majmun kao partner, koji je takođe pokušavao da manipuliše objektom. Kao rezultat, jedan od obučenih majmuna je odvukao svog partnera od objekta, dok su još dva pokazivala strah dok su posmatrala partnera.

Kao što vidimo, prethodno navedena priča ima malo sličnosti sa najbližim po opisu eksperimentom koji je stvarno sproveden. Ipak, ovaj mit je prepričan u stotinama knjiga i hiljadama članaka. Ova priča nam pokazuje da je veoma važno proveravati popularne tvrdnje, jer one mogu biti jednostavno neisteine. A što se tiče problema nasilja koji razmatra naš projekat, i od takvih mitova se stvorilo mnogo. Može se pomenuti Milgramov eksperiment, tokom kojeg je većina rezultata bila sakrivena u arhivi, ili Stenfordski zatvorski eksperiment, koji se ispostavilo da je uopšte bila insceniran sa unapred utvrđenim rezultatom[3][4].

Zašto je psihopatskim pojedincima često beskorisno pretiti kažnjavanjem

Društveni poredci se često grade na pretpostavci da potencijalne kazne za njihovo kršenje treba da odvrate značajan broj pojedinaca koji bi inače smelo počinili bilo koja krivla. U izvesnoj meri to je zaista tako, međutim, to koliko čovek uopšte podleže pretnji kaznom, zavisi i od toga kakva je on ličnost.

Kao što je nedavno utvrđeno, pojedinci sa psihopatskim predispozicijama pokazuju smanjenu osetljivost na bol, što utiče na njihovu sposobnost da uče iz bolnih posledica. U okviru jednog eksperimenta pri izvršavanju zadatka u kojem su učesnici mogli dobiti kako nagradu, tako i električni razряд, posedovanje izraženijih crta psihopatije dovodilo je do slabije sposobnosti učenja iz bolnog iskustva. Zbog bržeg razvoja tolerancije na bol, učesnici sa visokim pokazateljima psihopatije su brzo vraćali na svoja prvobitna očekivanja i nisu menjali svoje ponašanje.

Ranija istraživanja pokazuju da ako se od psihopatskih pojedinaca zatraži da nauče da prođu kroz lavirint koristeći različite poluge, a da pritom izbegavaju one koje nanose bolne udarce, oni će se dobro snaći samo sa prvim zadatkom. A u slučaju eksperimenta sa kockanjem, u kojem su dva špila sadržala karte koje vode do visokih dobitaka, ali i do visokih gubitaka, što je činilo nemogućim dobitak u dugoročnoj perspektivi, dok su druga dva špila vodila do malih dobitaka, ali i malih gubitaka, što je omogućavalo dugoročni dobitak, psihopatski pojedinci su loše učili da ne biraju karte iz prva dva špila, dok to kod običnih učesnika nije bio problem. Očigledno je da se oni lako koncentrišu na brže i veće koristi, ignorišući prateće rizike. Takođe, u jednom istraživanju pomoću MRT-a je pokazano da mozak kod nasilnih kriminalaca sa visokim pokazateljima psihopatije obrađuje stimulanse kazne na netipičan način, a to može dovesti do neadekvatne procene koristi i kazni.

Postoji takođe pretpostavka prema kojoj psihopate uopšte mogu uživati u tome što osećaju strah i namerno upadati u situacije koje ga izazivaju. To potvrđuje jedno istraživanje u kojem su pojedinci sa višim pokazateljima psihopatije, a naročito njenog primarnog faktora (takve crte kao što su nedostatak empatije i površni šarm), izražavali veće zadovoljstvo gledanjem video zapisa sa sadržajem koji je namenjen izazivanju straha nego učesnici sa nižim pokazateljima. Pored toga, istraživači problema korporativne psihopatije u proučavanju pitanja obezbeđivanja informacione bezbednosti u bankarskom sektoru napominju da strah od trenutne ili direktne kazne nije sposoban da spreči neetičko ponašanje psihopatskih ljudi. Zbog toga oni, između ostalog, predlažu da se još pre zapošljavanja nekoga sprovede provere njegove predispozicije za psihopatiju.

Može se primetiti da su pojedinci sa psihopatskim predispozicijama skloni neadekvatnoj proceni koristi i negativnih posledica svog ponašanja, i pretiće im kaznom je često jednostavno besmisleno. Zbog toga u njihovom slučaju umesto kazni definitivno vredi razmotriti terapijski pristup koji ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje oni i poseduju visoke pokazatelje psihopatije.

Voluntarist, Bitarh

Kompatibilnost libertarijanske filozofije sa idejom pojačavanja inhibitora nasilja

Navođenje činjenice da je najbolje objašnjenje nasilnog i antisocijalnog ponašanja prisustvo psihopatskih predispozicija kod osobe, koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, kao i predlog da se problem takvog ponašanja rešava terapijskim metodama, može naići na argument da je to jednostavno nedopustivo mešanje u telo čoveka, što, između ostalog, nije u skladu sa libertarianskim principima. Takva primedba je razumljiva, međutim, postoji niz uslova pri čijem ispunjenju je takva ideja apsolutno kompatibilna sa libertarianstvom.

Prvo, terapija disfunkcije inhibitora nasilja može se obavezno primenjivati samo na pojedince koji su već izvršili nasilne akte u prošlosti, ili u okviru odbrambenih radnji u slučaju postojanja direktne nasilne pretnje od strane nekoga i težnje pojedinca ka nasilju.

Drugo, u slučaju pojedinaca koji imaju psihopatske predispozicije, ali još nisu inicirali nasilje, takva terapija se može nuditi samo na dobrovoljnoj osnovi ili kao mogućnost izbegavanja sankcija u formi ostracizma, koje se primenjuju prema njima s obzirom na to da je psihopatija ozbiljan faktor rizika u vođenju bilo kakvih odnosa sa njima. U istraživanjima o problemu korporativne psihopatije, kompanijama se već predlaže da potencijalne zaposlene testiraju na psihopatske predispozicije, jer takvi psihički bolesni pojedinci mogu lako naškoditi njihovom poslovanju i izuzetno su skloni bavljenju „belokragnim“ kriminalitetom na radnom mestu, uključujući prevare i obmanu kolega i rukovodstva, ako u tome vide neku korist. U mnogim slučajevima biće potpuno normalno i dopustivo ostracirati psihopatske ličnosti, kao što će sada, na primer, mnogi ostracirati bolesne zaraznim infektivnim bolestima koji odbijaju lečenje, što je takođe ozbiljan faktor rizika. Međutim, bilo bi dobro ponuditi im terapiju kao mogućnost izbegavanja ostracizma.

Takođe, ideja terapije disfunkcije inhibitora nasilja može se popularizovati u različitim sferama gde je njena efikasna i dobrovoljna primena moguća. Na primer, može se promovisati među roditeljima kao metoda lečenja dece koja pokazuju rane znake psihopatskih predispozicija (što se još naziva crte bezosećajnosti i bezsrčnosti ili callous-unemotional traits). Ova i prethodno opisane varijante prakse takve terapije apsolutno su kompatibilne sa idejom nenametanja i libertarianskim principima.

Želeo bih da napomenem i ono što nije kompatibilno sa libertarianstvom. Među onima koji sebe nazivaju libertarijancima mogu se sresti ličnosti koje zastupaju dopustivost iniciranja nasilja, ili čak slanje čoveka u prinudno ropstvo putem primene nasilja kao odgovor na nenasilna kršenja, kao što su neplaćanje duga, krađa, ili jednostavno kršenje nekih prethodno dogovorenih pravila. Ponekad se može naići čak i na delirijume očigledno pomračenih umova, da, na primer, zajmodavac ima pravo da dugniku stavi eksplozivnu narukvicu i preti njenom aktivacijom u slučaju neisplate duga, a i ove ličnosti sebe nazivaju libertarijancima.

Takvi postupci daju žrtvi kršenja puno pravo da zapleni bilo koju imovinu, sredstva i prihode prekršilca do kojih može (samostalno ili uz nečiju pomoć) dospeti radi kompenzacije štete i pratećih troškova. Takođe, to je povod za ostracizam prekršilca sve dok on ne nadoknadi štetu. Međutim, nenasilna kršenja ne daju sankciju za nasilan odgovor. Naravno, u slučaju da neko preti čoveku nasiljem, čak i ako teži nenasilnim krajnjim ciljevima (na primer, traži novčanik drže nož u ruci), potpuno je dopustivo pribegnuti neograničenoj samoodbrani (a zapravo, to je već slučaj u kojem napadač zahteva obaveznu terapiju). Ali odgovarati nasiljem na već počinjen zločin, ako je on apsolutno nenasilan, očigledno nije libertarianski pristup.

Voluntarista, Bitarh

Kako se svima nameće „pravo jačeg“ u savremenom svetu

Svi mi znamo za postojanje međunarodnih konvencija i sporazuma koji ograničavaju razvoj i upotrebu različitih oblika obrane za masovno uništenje, uključujući hemijsko, biološko i nuklearno oružje. Takođe su pod zabranom i drugi oblici naoružanja i mnoge vojne prakse. Sve se to opravdava etičkim razlozima, time što je određeno oružje i prakse previše smrtonosne, nanose mnogo patnje ljudima, a takođe deluju neselektivno – njihove žrtve može lako postati ogroman broj civilnog stanovništva. Ova pozicija je sasvim razumljiva, međutim, važno je pogledati je i iz drugog ugla.

U savremenom visokotehnološkom svetu razvoj oružja za masovno uništenje može biti dostupan mnogim jurisdikcijama. I ono je sasvim sposobno da ih učini neizgubnom žrtvom, čak i za velike i jake države koje imaju milione vojnika i jedinica klasičnog naoružanja. U takvim uslovima menja se sama suština „prava jačeg“ – jakim sada nije onaj ko zaista ima snagu i mogućnost da nekažnjeno nanosi štetu onome ko je slabiji, već onaj ko može ubediti slabog u neophodnost pridržavanja određenih normi, regulacija i zabrana.

Naravno, sve ovo se sada ne govori kao opravdanje za stvarnu primenu nekih zaista nehumane vojne prakse. Reč je samo o tome da cilj zabrane takvih praksi može sasvim biti postavljanje slabog u nepovoljan položaj pred jakim igračima i u potpunu zavisnost od njihove volje. Za primerima ne treba daleko ići, može se jednostavno setiti u kakav je položaj stavio Ukrajinu Budimpeštanski memorandum, prema kojem su je primorali da zameni nuklearno naoružanje papirnim garancijama bezbednosti.

Male i slabe jurisdikcije sasvim su mogle biti nezavisne od volje supersilama, kada bi im bilo dozvoljeno da razvijaju i poseduju isto to oružje za masovno uništenje, ne radi njegove primene, već jednostavno kao sredstvo odvraćanja od spoljne agresije. Osim toga, čak i ako govorimo o primeni takvog naoružanja, neće svi njegovi oblici biti naročito okrutni i apsolutno neprihvatljivi. Na primer, sa trenutnim nivoom progresa sada se sasvim može govoriti o razvoju etološkog (bihejvioralnog) oružja, koje bi jednostavno učinilo neprijateljske vojnike nesposobnim da vrše ubistva i vode borbu, pri čemu im ne bi nanelo nikakvu trajnu i ozbiljnu štetu. Takvo oružje moglo bi biti bio/hemijsko sredstvo koje se raspršuje u vazduhu za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka ili čak za razaranje hijerarhije – smanjenje autoritarnosti i potčinjavanja autoritetima (komandantima). Sigurno se može smisliti još mnogo različitih varijanti sličnog naoružanja. I nema nikakvih razloga smatrati zašto takvim naoružanjem ne bi smele raspolagati sve jurisdikcije. Osim ako, ponovo, to ne bude nepovoljno za jake igrače na međunarodnoj političkoj sceni. Njima je isplativo ubediti sve ostale da se pridržavaju međunarodnih sporazuma i time ograničiti njihov potencijal zaštite od njihovog mešanja.

Voluntarist, Bitarh