Тег: nasilje

Etologija Homo sapiensa: zašto je tvoj mozak jači od tvog „hoću“

Postoji jedna stvar koja veoma iritira naše skeptike: optužuju nas za „biologizovanje“ kada kažemo da se nasilje i agresija mogu efikasno suzbiti delovanjem na mehanizam inhibicije nasilja. Oni se zgrožavaju: „Kako je to moguće? Ako čovek želi da počini nasilje, ako je to isplativo, ne nosi rizike i ništa ga ne sprečava, zar zaista verujete da će ga neka neurobiologija zaustaviti?“ Naravno da će! Jer to nije „neka neurobiologija“, već prava biološka zidina koju ne može probiti čak ni najčvršća snaga volje.

Odmah napomenimo: etologija nije samo za životinje. Čovek, Homo sapiens, je takva životinja kao i sve ostale. Da, ponosimo se time što znamo da gradimo rakete i pišemo filozofske traktate. Ali „ispod haube“ imamo isti taj životinjski „firmver“. Iako smo zbog razvijenog neokorteksa sposobni da izgradimo izuzetno složene predstave o svetu, našim ponašanjem često upravljaju duboko skriveni neurobiološki mehanizmi do kojih svest dopire sa ogromnim trudom. Ili uopšte ne dopire.

Navimo kratak spisak onoga što kontroliše tvoja unutrašnja „biologija“, ili neka vrsta „etološkog steka“:
– Nasilje i njegova inhibicija,
– Depresija, anksioznost i strahovi,
– Privrženost deci i partneru,
– Ishrana i žeđ,
– Polni nagon,
– San, budnost i biološki sat,
– Telesna temperatura,
– Sklonost riziku i avanturama,
– Motivacija i apatija.

A sada sprovedimo mali misaoni eksperiment. Zamislite da muškarac veoma želi fizičku bliskost sa ženom, ali njegov organizam iz nekog razloga „ne želi“. Pa, dešava se. I tada se javlja pitanje: može li on, koristeći samo snagu misli, naterati sebe da poželi? Kao što se kaže, „nećemo imenovati konkretan brend“, ali svi znaju da u takvoj situaciji ne može ići bez specijalnih preparata. Zašto? Zato što svest ne upravlja neurobiologijom direktno. Njen uticaj na stvarne reakcije i ponašanje prvo prolazi kroz taj životinjski „firmver“.

Hajde sada da uputimo otvoren izazov skepticima: kada budete mogli da snizite temperaturu svog tela za par stepeni isključivo snagom volje – dođite, razgovaraćemo i o scenariju u kojem neurobiološki inhibitor nasilja može iznenada „ne proraditi“ kod psihički zdrave i nepsihopatske ličnosti, u koju je refleksno ugrađen snažan unutrašnji otpor prema nanošenju štete ljudima. A do tada, priznajmo: biologija se često ispostavlja jačom od razuma. To nije fatalizam, već trezven pogled na to ko smo zapravo. To je razumevanje sopstvenih prirodnih granica i mogućnosti, kao i traženje načina za uticaj na njih. I na kraju, svest o sopstvenoj biologiji je zapravo pravi put ka slobodi!

P.S. Iskreno priznajem – interesovanje za etologiju se kod mene pojavilo mnogo pre pokretanja našeg projekta o inhibitoru nasilja i bilo je povezano sa ličnom istorijom mog prijatelja iz detinjstva, koji je dobio ozbiljnu bolest zbog „pogrešnog dizajna“, ako se tako može reći, jednog neurobiološkog mehanizma pomenutog ranije na spisku (koji uopšte nema veze sa nasiljem). Potrebno je razumeti i prihvatiti da evolucija uvek stvara osobine (mehanizme) uz kompromise i „krpljenje“, koji, nažalost, mogu biti neizbežni i bez alternative. Verovatno i inhibitor nasilja ima nešto slično. Međutim, uvek treba gledati odnos koristi i štete i ne odbacivati mehanizam koji donosi ogromnu korist ogromnoj većini ljudi garancijom nenasilne kooperacije među njima, ali je možda negativno uticao na sudbinu jednog čoveka od milion. To se odnosi i na druge gore navedene mehanizme. Lakše je uvek kritikovati, ali pokušajte da razvijete od nule taj isti inhibitor nasilja ili nešto drugo iz „etološkog steka“ na drugim principima, bez kompromisa na koje je prirodna selekcija pristala?! Previše komplikovano? Onda hajde da cenimo ono što nam je priroda dala, jer je čak i sa kompromisima bolje nego bez ičega!

Voluntarista, Bitarh

Gorivo nasilja: skrivena istorija etiliranog benzina

Zamislite – neko izumi ssupstancu koja je korisna u praksi, ali je takođe izuzetno toksična i izaziva ozbiljne negativne efekte na ljude, uključujući zdravstvene probleme, psihičke poremećaje, pa čak i agresivnost. Međutim, tvorac te supstance, uprkos potpunoj svesti o takvim posledicama, odlučuje da sakrije ove informacije i time otrova ceo svet. Priča zvuči fantastično, ali to je ono što se nekada zapravo dogodilo.

Godine 1921. inženjer Tomas Midžli otkriva da se supstanca pod nazivom tetraetol olovo (TEL) može koristiti kao antidetonator za značajno poboljšanje svojstava goriva. Nakon toga, najveće američke korporacije „General Motors“ (za koju je Midžli radio), „DuPont“ i „Standard Oil“ osnivaju zajednički poduhvat za proizvodnju i prodaju antidetonatora sa TEL-om, koji dobija jednostavno ime „Etil“. I u narednih nekoliko decenija, glavni deo transporta u SAD i širom sveta počinje da koristi takozvani etilizovani benzin.

Činilo se da je svet dobio odlično gorivo i da svi od toga treba da profitiraju. Samo što su od javnosti odlučili da sakriju važnu činjenicu – TEL je izuzetno toksičan za ljudski organizam. Već 1924. godine dogodio se incident kada je u jednom od preduzeća u roku od nekoliko dana poginulo 5, a 35 radnika postalo invalid zbog trovanja. Štaviše, iste godine se otrovao čak i sam Midžli, zbog čega je morao ići na dugi odmor. Međutim, odlučio je da sakrije ovu činjenicu i javno izjavljivati da je kontakt sa TEL-om potpuno bezbedan i da ne nanosi nikakvu štetu organizmu.

Naravno, s vremenom je opasnost postajala sve očiglednija za javnost. Prvi je alarm podigao geohemičar Kler Paterson, koji je 1940-ih otkrio da je apsolutno cela površina Zemlje, uključujući vazduh, oba pola i vode svetskog okeana, zagađena proizvodima sagorevanja TEL-a. Kasnije je takođe prikupio podatke da se sadržaj olova u organizmima ljudi povećao desetine i stotine puta u poređenju sa nivoom primećenim u ostacima onih koji su umrli pre masovne upotrebe TEL-a.

Razumeljivo je da je, nakon mnoštva istraživanja koja dokazuju ozbiljnu opasnost etilizovanog benzina, on postepeno povučen iz proizvodnje širom sveta. Međutim, katastrofalne posledice su se još dugo osećale. Tokom 1970-ih, istraživač Herbert Nidlman otkrio je da je povišen nivo olova u organizmu dece povezan sa nižim akademskim uspehom. Proizvođači TEL-a su pokušavali na sve načine da ga diskredituju, dovodeći u pitanje naučnost njegovih istraživanja, ali je s vremenom njegova reputacija očišćena.

Iako je olovo toksično za mnoge organe ljudskog tela, posebna pažnja je posvećena njegovom uticaju na mozak. I ovde nije reč samo o smanjenju inteligencije i psihičkim poremećajima. Istraživači su primetili značajan rast nivoa nasilja u industrijalizovanom svetu, i na kraju su čak razvili olovnu teoriju kriminaliteta. Otkriveno je da je kriva nasilnog kriminaliteta praktično pratila krivu upotrebe etilizovanog benzina sa zakašnjenjem od 22 godine. Zaključak je bio jednostavan – toksično dejstvo olova u detinjstvu dovodi do vršenja nasilja u odraslom dobu, i upravo se to dogodilo tokom popularnosti etilizovanog benzina.

Svega ovoga bi se moglo izbeći da nije bilo drske i amoralne laži proizvođača TEL-a, uključujući Midžlija, koji je i sam ozbiljno stradao kao rezultat svojih postupaka, ali je odlučio to da sakrije. Ovo nas još jednom podseća koliko su važni transparentnost i nezavisne ekspertize. Pored toga, savremeni istraživači bi sigurno ovakvu priču ocenili kao rezultat korporativne psihopatije, kada su ličnosti sa psihopatskim predispozicijama spremne svesno naneti bilo kakvu štetu drugim ljudima, pa čak i celom svetu, radi sopstvenog profita. To je opasnost o kojoj svi treba da budu svesni, kako bi je na vreme primetili i efikasno joj se suprotstavili.

Voluntarist, Bitarh

Hrana protiv nasilja: kako ispraviti domaćeg tirana preko stomaka

Nekome može biti poznata sledeća situacija: on (ili ona, ovde nema diskriminacije) dođe s posla, lice kao od kamena, traži povod za svađu. I sitnica je dovoljna da u kući već nakon 10 minuta vlada pravi pakao. Ko je kriv? Stres, umor, karakter, traume iz detinjstva? Okej, moguće. A šta ako je sve mnogo… banalnije? Na primer, u tanjiru.

Obratimo pažnju na „kukuruznu teoriju“ zločina. Još 70-ih istraživači Entoni Mouson i Kit Džejkobs iznenadili su naučnu zajednicu jednostavnim, ali jezivim zapažanjem: u društvima gde se ljudi previše oslanjali na kukuruz, primećen je bio viši nivo ubistava. Suština problema je jednostavna: u ishrani gde je kukuruz glavni proizvod, nedostaje triptofan. Nema triptofana – nema serotonina. Nema serotonina – nema raspoloženja, javljaju se impulsivnost i disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja.

Danas znamo više. Savremena velika istraživanja potvrđuju da problemi sa raspoloženjem, razdražljivost i agresivnost često kucaju na vrata osnovnih nutrijenata. Omega-3, vitamini B kompleksa, vlakna – i evo, umesto režanja u kući ponovo su ugodnost, razgovori, pa čak i osmesi.

Kako to funkcioniše u praksi? Zamisli da kod kuće imaš takvog skrivenog tiranina koji svaku sitnicu pretvara u dramu. Možeš potrošiti godine na ubeđivanja, terapiju, pa čak i hipnozu. A možeš… lukavije. Jednostavno spremaj „pravu hranu“. Bez glasnih izjava i dosadnih predavanja.

Evo tajnog oružja protiv domaćeg nasilja i agresije:

1) Masna riba (losos, skuša, sardine). Omega-3 u njoj deluje skoro magično, smanjujući razdražljivost. Pokušaj da zameniš jednu ili dve večere nedeljno nečim od ribe. Možeš reći da je to radi tvog zdravlja, tako će biti manje sumnji!

2) Jaja i mlečni proizvodi sa oznakom „bogato omega-3/DHA“. Skriveni dodatak za koji niko neće posumnjati. Idealna varijanta ako riba izaziva otpor.

3) Meleze, ovsene pahuljice, čia semenke. Što više vlakana – to je bolje bakterijama u crevima koje proizvode triptofan, a samim tim i bolje čoveku. Ozbiljno, crevna mikrobiota snažno utiče na naše raspoloženje, pa čak i na psihičko zdravlje.

4) Orasi. Idealna grickalica. Jednostavno stavi činiju sa orasima na sto. Baš uz seriju. Radi nepogrešivo.

5) Ugljeni hidrati sa niskim glikemijskim indeksom (integralni hleb, mahunarke, bobice), koji pomažu u izbegavanju skokova šećera, a time i skokova raspoloženja.

A šta ne treba davati? Puno šećera i brzih ugljenih hidrata (slastičari, beli hleb), previše alkohola (tu nema potrebe za objašnjenjem), i naravno, monotonu „kukuruznu“ ishranu ili bilo kakve monodijete.

Da li ovo zaista radi? Aktuelna istraživanja pokazuju da čak i jednostavno uzimanje suplemenata sa omega-3 može smanjiti nivo kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (namerne) agresije za 30%, pri čemu to radi kod predstavnika svih grupa ljudi. Slično je i sa triptofanom – prema podacima istraživanja, on smanjuje neprijateljstvo i agresivnost, a povećava poverenje i velikodušnost.

A šta sa ljubiteljima slatkiša i brzom hranom? Nije neophodno potpuno odustati, ali se šprdno može zameniti štetno zdravijim: domaćim desertima sa minimalno šećera, voćem umesto bombona, gorkom čokoladom sa visokim sadržajem kakaoa. Najvažnije je obezbediti dovoljno povrća, voća, ribe, mleka i mesa u ishrani.

Ovakav pristup je takođe potpuno kompatibilan sa libertarianskom filozofijom. Vidi, niko nikoga ne prisiljava. Ti jednostavno stavljaš prave jedila na sto i daješ slobodu izbora. Žele – jedu, ne žele – ne jedu. Bez nasilja i pritiska. Ovo nije opomena „šta da jedeš da ne budeš psihopata“. Ovo je tih, neprimetan i nenametljiv način da se promeni atmosfera u porodici. A dalje – izbor je svakoga.

Dakle, sledeći put kada se na horizontu zamajli domaća svađa, pokušaj prvo da ispržiš ribicu, a tek onda izvadi svoje diplomatske talente. Ko zna, možda najbolja prevencija nasilja nisu policija, država, pa čak ni psihoterapeuti, već jednostavno tanjir ukusne i prave hrane.

Pa šta kažete, da proverimo?

Voluntarist, Bitarh

Svet je po svojoj prirodi neprijateljski nastrojen, i svi oko nas su neprijatelji?

Odmah ćemo dati kratak odgovor za one koji nemaju vremena da pročitaju celu objavu: oni koji tako misle, sa velikom verovatnoćom su sami psihopatske ličnosti i najverovatnije takođe pate od disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja. U nastavku ćemo detaljnije analizirati zašto je to tako na osnovu naučne publikacije.

Neki ljudi su skloni da zastupaju pogled na svet kao na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko. Oni takođe teže da smatraju postupke drugih ljudi više usmerenim na nanošenje štete nego što oni zapravo jesu. Na taj način, mogu videti pretnju čak i u situacijama u kojima ona zapravo ne postoji. Sve se ovo opisuje pojmom pod nazivom pristrasnost neprijateljske atribucije.

Naravno, niko nije dužan da bude neoprezan prema drugim ljudima, a u mnogim situacijama je potpuno normalno proveriti svakog pojedinca kako bi se utvrdilo da nema potencijalno neprijateljskih i štetnih namera. Ali moramo razumeti – to se radi iz razloga što neki ljudi zaista žele da nanesu štetu, i na takve se uvek može naići. U isto vreme, smatrati ljude i svet u celini lošima verovatno nije adekvatan pogled. I, moguće je da su određene karakteristike ličnosti značajno povezane sa takvim pogledom.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Alabami razmatralo je vezu između pristrasnosti neprijateljske atribucije i psihopatskih predispozicija. Kao rezultat, ova veza se pokazala umereno izražena. To znači da se sasvim može očekivati da će ljudi sa visokim opštim pokazateljima psihopatije, kao i, konkretno, sa faktorom raštopenosti (koji ukazuje na probleme sa kontrolom impulsivnih reakcija), češće od ostalih biti skloni da postupke drugih ljudi u situacijama koje im nisu jasne ocene kao neprijateljske. Pored toga, pristrasnost neprijateljske atribucije bila je umereno povezana sa svim oblicima agresije – kako proaktivnom (namernom), tako i reaktivnom (impulsivnom). Ovo pokazuje da su pojedinci sa povišenim nivoima ove pristrasnosti skloni da odgovore na percepciju neprijateljstva prihvatanjem agresivnih postupaka različitih tipova, uključujući i vezu sa ispoljavanjem fizičke agresije. Ne zaboravimo da su i svi oblici agresije takođe značajno povezani sa psihopatskim predispozicijama.

Kao što vidimo, pojedinci koji imaju psihopatske predispozicije i skloni su ispoljavanju bilo kojih oblika agresije, češće od drugih vide pretnju tamo gde ona jednostavno ne postoji. Svet im se češće čini kao neprijateljsko mesto, a svi ljudi oko njih kao oni koji definitivno žele da im naude. Naravno, među nama zaista postoje psihopatski pojedinci koji mogu lako, ne osećajući nikakav psihološki nelagodu i unutrašnji otpor, čak i počiniti ubistva, i razumno je oprezno biti prema njima. Ali većina ljudi je ipak nenasilna i ne teži da nekome nanese štetu. A ako neko misli drugačije, ako neko definiše ljude kao generalno urođeno neprijateljska i agresivna bića, onda će biti potpuno opravdano pomisliti da li taj čovek druge sudi po sebi samom.

Voluntarista, Bitarh

Čemu uopšte služi inhibitorsko oružje i po čemu je bolje od klasičnog letalnog?

Nažalost, naši skeptici možda i dalje ne razumeju u čemu je uopšte poenta ideje o potrebi za razvojem borbenih sredstava za pojačanje inhibitora nasilja. Oni predlažu da se „ne bavi glupostima“, već da se razvija klasična vojska i ulaže u tradicionalno letalno oružje. Ali hajde da analiziramo po stavkama zašto nisu u pravu.

1) Povećanje mobilizacionog potencijala za nekoliko redova veličine – za razliku od onoga što se tipično opaža kod većine vojnika naoružanih letalnim oružjem, niko neće pucati strelicama sa takvim sredstvom u nebo, čak ni oni koji od rođenja poseduju jaku varijantu inhibitora nasilja! I ovo je čak relevantnije za opozicione snage nego za državne vojske, jer među anti-autoritaristima će definitivno biti manje psihopatskih ličnosti spremnih da lako ubijaju nego u državnim silnim strukturama koje štite status kvo.

2) Veća društvena podrška kod sebe i manje ogorčenosti zbog okrutnosti od strane simpatizera protivnika, što je posebno važno za slabiju stranu.

3) Mogućnost primene inhibitornih sredstava u civilnom životu protiv domaćih nasilnika, za razliku od potpune beskorisnosti klasičnog naoružanja poput tenkova i artiljerije u mirnom vremenu (na čiju proizvodnju, održavanje i obuku posada godišnje odlaze milijarde iz poreza, a društvu to ne donosi nikakvu korist, i posebno je teško za slobodnija društva u poređenju sa autoritarnim društvima).

4) Bezbednost proizvodnje za same proizvođače – inhibitorni preparati ne mogu slučajno eksplodirati tokom procesa proizvodnje, transporta ili skladištenja, čak ni slučajno dospevanje u organizam radnika im neće naškoditi.

5) Čak i OMP (oružje masovnog uništenja) može biti humane. Replikabilni („zarazni“) vektorski vakcini su već testirani na životinjama i njihova efikasnost je priznata, što znači da ne postoje tehnološke prepreke za razvoj „zarazne“ genoterapije za pojačanje inhibitora nasilja. Naravno, takvo rešenje je veoma rizično, ali verujte, bilo ko bi pre izabrao da dobije „novu prehladu“ nego da postane žrtva klasičnih vrsta OMP-a kao što su nuklearno oružje ili gas VX.

6) Izuzetno niska cena i jednostavnost proizvodnje doze inhibitornog preparata. Naravno, razvoj prve doze može koštati milijarde i zahtevati složenu opremu, ali troškovi reprodukcije svake naredne biće na nivou trenutne cene doze popularnih vektorskih vakcina. Potreba za opremom i materijalima za reprodukciju nije ni blizu potrebnim opremama za proizvodnju klasičnog naoružanja (oprema lako staje u stan, dok fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata ili tenkova zauzimaju kvadratne kilometre i lako su ranjive za udare iz vazduha).

7) Izuzetno mala težina „bojevog dela“ i nije potrebno mnogo energije za uspešno pogađanje (dovoljno je samo probiti kožu na bilo kom delu tela). Teoretski je moguće kreirati drona veličine pčele, što je već realna tehnologija, a ne fantastika!

8) Humane mine-zamke bez problema sa razminiranjem – nakon rata klasične mine mogu ostati opasne za civilno stanovništvo decenijama, dok se inhibitorni preparati u zamkama brzo neutrališu pod uticajem faktora životne sredine.

Za kraj – zašto ne tranquilizeri za privremeno uspavljivanje protivnika? Zaista, u naučnoj fantastici se često sreće zaplet gde se umesto letalnog oružja koriste strelice sa tranquilizerima. Ali u stvarnom životu, a naročito u borbenim uslovima, to je teško izvodljivo, jer previše mala doza bilo kog tranquilizera neće dati efekat, a previše velika će biti letalna, pri čemu dozu treba računati individualno za svaku osobu, pre svega uzimajući u obzir njenu telesnu masu. S druge strane, za većinu inhibitornih preparata će terapeutski prozor (takav „dinamički opseg“ kada doza već daje efekat, ali još uvek nije letalna) biti maksimalno širok i može se slobodno primeniti jedna doza za bilo koju osobu.

Voluntarista, Bitarh

Tehnologije se rađaju u garažama, a ne u kasarnama: istina o ulozi VPK

Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?

Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!

Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.

A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.

Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.

Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.

Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.

Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.

Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.

Voluntarist, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Nek mi crkne krava, samo da komšiji crknu dve

Široko je poznato da što su pokazatelji psihopatije kod osobe veći, to je manje zaposleno nanošenje štete drugim ljudima i poštenje. Međutim, istraživače je zanimalo koje vrednosti u takvom slučaju zastupaju psihopatične pojedinci i kakva motivacija oblikuje njihovo ponašanje. U tu svrhu je sprovedena procena 3521 odraslog dobrovoljca u pogledu njihovog nivoa psihopatije (prema Levensonovom testu), vrednosti, težnji, orijentacije na socijalnu dominaciju, kao i preferencije apsolutnog ili relativnog blagostanja.

Prvenstveno, psihopatični pojedinci pokazali su veću težnju ka postizanju finansijskog uspeha nego ka poboljšanju sveta oko sebe. Takođe su oni, a naročito oni koji su imali visoke pokazatelje primarne psihopatije (ciri kao što su bezdušnost i nedostatak empatije), ukazali na materijalno imovinstvo kao centralno dobro u ljudskom životu i izvor sreće, kao i na to da uspeh čoveka u životu određuje količina imovine kojom poseduje.

Međutim, teško je da se ovakvi stavovi smatraju nečim lošim, budući da je to izbor same osobe koje su vrednosti za nju važne, sve dok one ne podrazumevaju nanošenje štete drugim ljudima. Ali ono što se zaista može nazvati problemom jeste preferencija psihopatičnih pojedinaca da budu imućniji od drugih ljudi, čak i ako to znači imati manje blagostanja u apsolutnim vrednostima. U popunjenim upitnicima izrazili su neželju da ostvare veći prihod, bolje obrazovanje i veći broj odmora, ako će drugi ljudi oko njih dobiti još više svega toga i imati socijalni status viši od njihovog. U apsolutnim vrednostima spremni su imati manje blagostanja ako će ga drugi ljudi imati još manje nego oni, i ako će oni time dobiti viši socijalni status u poređenju sa njima.

Izgleda da poslovice poput „nek’ moja krava crkne, samo da komšijina crkne dve“ ili „nek’ mi šupa izgori, samo da komšiji krava crkne“ nisu nastale ni iz čega, već opisuju preferencije konkretne kategorije pojedinaca – psihopata. Očigledno je da im je prvenstveno važno potvrditi se na račun drugih i biti relativno bolji od njih, a ne dostići određeni nivo blagostanja. Velika sklonost psihopatičnih pojedinaca ka ovakvim vrednostima još jednom odražava koliko je opasno njihovo psihičko stanje, izazvano disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja. Normalni ljudi definitivno treba da budu oprezni, jer su oni sposobni i spremni da nanesu bilo kakvu štetu, ako će ih to u relativnim vrednostima uzdići iznad svih ostalih. A u dugoročnoj perspektivi, takva patologija, kao što smo već više puta ukazali, zahteva terapiju.

Voluntarist, Bitarh

Zabrane oružja – radi humanizma ili dominacije?

Da li ste ikada primetili kako velike sile odjednom postaju „humanisti“ kada je reč o oružju i metodama ratovanja? Na papiru sve izgleda lepo: „zabranjujemo hemijsko oružje, biološko oružje, nuklearno oružje, jer smo dobri“. Ali hajde da pogledamo celu ovu stvar bez ružičastih naočara. Zar vam se ne čini da ovakve zabrane uopšte nisu briga o čovečanstvu, već lukav trik kako bi se očuvala svetska hijerarhija? Kao da je svetski šampion u boksu zabranio svim protivnicima da koriste levu ruku. Zašto? Zato što mu je tako lakše da pobeđuje!

Uzmimo samo Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Pet zemalja (SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija) zvanično je dobilo pravo da poseduju nuklearne arsenale. Ostalima je rečeno: „Ne smete! To je opasno!“. Zašto? Zato što kada imaš atomsku bombu, niko ne rizikuje da te dira. Setimo se sudbine Libije: Kadafi je odustao od nuklearnog programa, a zatim je njegov režim potpuno razoran. Severna Koreja je, s druge strane, odlučila da to izbegne, i sada Kim Džon Un ima nuklearno oružje, i jednim čudom ga niko ne bombarduje. Ili eto, hemijsko oružje. SAD su decenijama žmurili pred hemijskim napadima saveznika Sadama protiv Irana, ali su odjednom se setili tih zločina kada Irak više nije bio prijatelj. Liči na selektivnu amneziju.

Ali još zanimljivije je sa pravilima vođenja rata. Prema međunarodnim zakonima, pobunjenicima je zabranjeno da se skrivaju među civilima. To zvuči razumno: manje žrtava među mirnim stanovništvom. Ali šta da radi jadni partizan ako neprijatelj ima dronove, satelite, tenkove i avione? Da izađe na polje sa otvorenim vizirom? To je garantovana karta u jedan pravac. Ispada da velike sile govore slabima: ili ratujte po pravilima i garantovano izgubite, ili ratujte kako možete i bićete proglašeni teroristima.

Uzgred, zanimljivo je da „zakoniti teror“ postoji samo kod države. Tepih bombardovanje Drezdena u Drugom svetskom ratu, nuklearni udar na Hirošimu, pogodaci NATO raketa u beogradske mostove i TV centar 1999. godine – to nije terorizam, već „vojna neophodnost“. Ali jedna eksplozija pobunjenika je već strašan greh. Naravno, ovde niko ne opravdava nasilje protiv mirnih stanovnika, ali zašto država može to da radi, a pobunjenik ne?

Setimo se i humanitarnog prava u konfliktima poput Avganistana ili Iraka. Zapadne zemlje uvek naglašavaju da se bore „čisto“ i po pravilima. Ali čim pravila smetaju, ona se lako zaboravljaju. Sećate se Abu Gurejba? Mučenje i zlostavljanje zarobljenika koji su bili „nezakoniti kombatanti“. Pravila kao da postoje, ali ih na vas ne primenjujemo jer „niste obučeni po uniformi“.

Postoji i psiho-hemijsko oružje – supstance koje treba selektivno i privremeno da deluju na mozak, ne nanoseći dugoročnu štetu zdravlju protivnika. Tipičan primer je inkapacitant BZ, sa kojim su SAD eksperimentisale tokom Vijetnama. Zvanično, to je „neletalno sredstvo potiskivanja“, ali u velikoj dozi ono čoveka pretvara u bespomoćnog zombija. Ili uzmemo hibride opioidov koji su primenjeni 2002. u „Nord-Ostu“: taoci su uspavani aerozolom na bazi fentanila – 130 ljudi se ugušilo, međutim, formalno to nije „borvena otrovna supstanca“, već specijalno sredstvo. Praktično je: kada jakom treba magični prah, to je „antiteroristički gas“, a ako isto pokuša slabiji – momentalno postaje kršilac svih konvencija.

Zagovornici humanitarnog prava govore: „Da, pravila nisu savršena, ali barem postoje neki standardi“. Ali ako pravila rade samo u jednom pravcu, na kraju se javlja pitanje: a možda su ona stvorena uopšte ne za zaštitu slabih, već kako bi se očuvao balans snaga u korist jakih?!

P.S. Kada autoritariji nazivaju libertarijance „parazitima“, tipa mi zahtevamo da se svi „besplatno“ slože sa našim „željama“ (poštuju NAP), trebalo bi da razmisle da neometavanje u njihov sistem nervnih ćelija, na primer, pomoću preparata za prisilno pojačanje inhibitora nasilja – to je samoomograničenje i poslednji pokušaj mirnog uspostavljanja dijaloga, a ne tehnička nemogućnost!

Voluntarist, Bitarh

Hakuj mozak agresora, a ne čovečanstvo: greške distopije Stivena Kinga

„Kraj svega ovog gnusnjavanja“ Stivena Kinga je upečatljiva distopija koja nas upozorava na klasičnu zamku dobrih namera, kojima je put popločan, znate već, kuda. Ali hajde da pogledamo dublje i trezveno procenimo glavne greške likova i kako ih je bilo moguće izbeći.

Glavni junak, Robert, otkrio je da voda u gradiću La Plata poseduje jedinstvena hemijska svojstva koja potiskuju agresiju i sklonost ka nasilju. Vođen sasvim iskrenim i razumljivim snom da oslobodi čovečanstvo nasilja, on odlučuje da rasprši sličnu supstancu širom sveta, koristeći vulkansku erupciju kao sredstvo dostave. Eksperiment u početku deluje uspešno – nivo nasilja u svetu opada na nulu. Međutim, ubrzo se otkriva užasan sporedni efekat: supstanca izaziva ireverzibilno smanjenje inteligencije, postepeno pretvarajući ljude u bespomoćna bića, nesposobna da se brinu o sebi i sačuvaju civilizaciju.

Kao što vidimo, Robert je grdno zabrljao. Umesto da razumno i oprezno testira svoju ideju, on je jednostavno raspršao slabo proučeni preparat na celo čovečanstvo odjednom, „zalivši“ planetu nepoznatom hemijom preko vulkana. To je otprilike kao da u garaži pronađete stari kanister i bez ikakvih provera odmah sipate njegov sadržaj u novi Mercedes. Prirodno je da su posledice bile katastrofalne: agresija je nestala, ali su i mozgovi otukli odmah za njom.

Glavna Robertova greška nije bila u želji da promeni „ljudsku prirodu“, već u nedostatku elementarnog opreza i zdravog razuma. U razvijenom društvu niko ne bi primenio radikalne metode bez dugoročnih istraživanja, a uopšte – „prisilna terapija“ za celo čovečanstvo protivreči samom duhu libertarijanizma. Prisila je dopustiva samo u odnosu na one koji su već prekršili NAP, počiniv nasilje. Upravo sa takvim ljudima je trebalo započeti oprezne, postepene i pažljivo kontrolisane eksperimente.

Kako bi to moglo izgledati u praksi? Umesto da pretvori celu planetu u laboratorijske zečeve, mogao je početi sa malim grupama posebno opasnih kriminalaca. Ako društvo u nekim zemljama dopušta smrtnu kaznu za teške zločine, zašto onda ne pokušati prvo sa daleko humanijom i perspektivnijom alternativom – preparatima za pojačanje inhibitora nasilja? Moglo se postepeno, godinama, pratiti efekat preparata, beležiti sporedni efekti, unapređivati formulu i tek nakon potpune sigurnosti proširiti primenu. I čak i tada, obavezno i bez prava izbora, to bi trebalo da se odnosi isključivo na one koji su već inicirali nasilje.

Postoji čitav set alata za smanjenje katastrofalnih rizika koje je naš junak potpuno ignorisao. Na prvom mestu su to faznost i postepenost – treba početi od malog, posmatrati i korigovati. „Sedam puta meri, jednom seci“, a ne obrnuto. Zatim sledi ciljana primena – primena treba biti ograničena isključivo na agresore, a ne raspršivati „sreću“ na sve nasumično. To je banalno etičnije i efikasnije. Dalje sledi nezavisna kontrola i transparentnost – naučnici, etičari, nadzorni saveti kao sistem kočnica i ravnoteže, kako bi se isključile greške jednog genija (koliko god on iskreno želeo svima dobro). I na kraju, reverzibilnost – mogućnost povlačenja izmena ili minimiziranja štete pri prvim znacima problema. Na kraju krajeva, transhumanizam nije igra ruske ruleta mozgom, već kontrola biologije radi proširenja slobode.

Robertov problem nije bio u tome što je pokušao da hakuje ljudsku prirodu, već u tome što je to radio nepažljivo i ishitreno. Kada je reč o tako moćnim alatima kao što su biohakovanje ili biotehnologija, važni su odgovornost i svest o posledicama. Ovde važi princip „prvo ne škodi“ sa korekcijom za progres: menjaj šta god želiš, ali usput nemoj polomiti celu planetu. I zaključak ovde treba da bude jednostavan: hakovati „ljudsku prirodu“ se može i čak treba, naročito ako to donosi više slobode i manje patnje, ali to se mora raditi pametno, kako se umesto prekrasnog novog sveta ne bismo našli u zamci sopstvene samouverenosti.

Voluntarist, Bitarh