Тег: nasilje

Litijum protiv nasilja

Litijum je vitalni mikroelement, važan u mnogim procesima organizma. Posebno je važna njegova uloga u nervnom sistemu, uključujući učešće u sintezi dopamina i serotonina, kao i regulaciju aktivnosti serotoninskih receptora. Pošto serotonin igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovara za mehanizam inhibicije nasilja, litijum može biti perspektivno rešenje za lečenje nasilnog ponašanja, što potvrđuje mnoštvo istraživanja.

Litijum se već dugo testira na nasilnim prestupnicima. Na primer, sprovedeno je istraživanje na 27 agresivnih zatvorenika koji su uzimali litijum u periodu od 3 do 18 meseci. Konačno, kod 14 njih primećena su značajna, a kod još 7 manja poboljšanja u ponašanju. Kod samo dva ispitanika litijum uopšte nije delovao, dok je još 4 prestalo sa primenom zbog pojave neželjenih efekata ili straha od njihove mogućnosti. Ispostavilo se da litijum poboljšava sposobnost kontrole besa i razumevanja posledica agresivnih postupaka prema drugim ljudima. Raspoloženje ispitanika postalo je refleksivnije, iskazali su veću želju za učešćem u psihoterapijskim seansama. Istraživači zaključuju da litijum može biti koristan u dugoročnom smanjenju agresivnog ponašanja.

Drugo istraživanje razmatralo je mogućnost primene litijuma kod dece i adolescenata sa poremećajima ponašanja koji su boravili u psihijatrijskim ustanovama i bili neosetljivi na druge metode terapije. Kriterijum za uključivanje u eksperiment bilo je nedeljno zapažanje 3 ili više akata agresije (od kojih najmanje 2 morala biti fizička) tokom 2 nedelje, nakon čega je sledilo 4 nedelje uzimanja preparata. Konačno, od 20 dece koja su uzimala litijum, kod 16 su primećena značajna poboljšanja u ponašanju (u kontrolnoj grupi poboljšanja su primećena kod samo 6 od 20 dece). Istraživači su zaključili da je litijum bezbedan i efikasan u lečenju agresije kod pacijenata sa poremećajima ponašanja.

Izuzetno zanimljive podatke navode dva slična istraživanja, jedno od kojih je sprovedeno u državi Teksas, a drugo na japanskom ostrvu Kjušu. U različitim okrugima ovih regiona razlikovao se nivo litijuma u pitkoj vodi, a njegov viši nivo povezan je sa nižim stopama kriminaliteta, naročito nasilnih zločina. Potpuno isti rezultat u pogledu stope ubistava pokazuje analogno istraživanje sprovedeno u Grčkoj. Istraživači veruju da povećanje upotrebe suplemenata sa litijumom ili litijumizacija pitke vode, čak i u veoma malim dozama, mogu biti efikasni u smanjenju nivoa kriminaliteta.

U jednom istraživanju na jednom pacijentu pokazana je moguća efikasnost litijuma u terapiji „neizlečivih“ psihopata. Reč je o osobi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, 36 od 40 bodova na PCL-R testu za psihopatiju, dugom istorijom upotrebe narkotika i vršenja nasilnih zločina. Redovno uzimanje litijuma dovelo je do toga da je osoba mogla da radi, ima stabilne odnose i da ne učestvuje u kriminalnim aktivnostima.

Kao što ste se verovatno već uverili, litijum ima ogroman potencijal u ispravljanju nasilnog ponašanja i može se koristiti čak i kod pojedinaca koji pokazuju ekstremno visoke nivoe agresije. U eksperimentima, tipične doze litijuma iznosile su od 300 miligrama kao minimalne do 2 grama kao maksimalno bezbedne dnevno. Međutim, pri konstantnom uzimanju, litijum može imati primetan efekat čak i u dozama koje su redovima manje od ovih, kao što je pokazano istraživanjima uticaja njegovog nivoa u pitkoj vodi na kriminalitet, i s obzirom na to da se on akumulira u nervnom sistemu. U praktičnoj primeni, najvažnije je to što litijum može dati dugotrajan efekat koji traje mnogo meseci, a to značajno olakšava njegovu prikrivenu upotrebu protiv porodičnih nasilnika putem dodavanja u hranu i piće (litijum ne menja ukus, ne razlaže se pri zagrevanju i ne isparava pri ključanju). I ovo znanje se može iskoristiti za ispravljanje ponašanja nasilnih pojedinaca, naročito s obzirom na to da su suplementi sa litijumom lako dostupni za kupovinu bez recepta.

Voluntarista, Bitarh

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh

Kako postojanje nasilnih jurisdikcija nije kompatibilno sa libertarianizmom

Libertarijanski principi tvrde da je iniciranje nasilja od strane bilo koga nedopustivo, i da nanošenje štete čoveku može biti opravdano samo u okviru odbrambenih radnji, ako je taj osoba sama pretila nasiljem. Uz to, libertarijanizam takođe podrazumeva pravo pojedinačnih društava i jurisdikcija da rade po principima koje smatraju ispravnim za sebe, i druga društva nemaju nikakvo pravo da se mešaju u njihove poslove bez dobijene dozvole. Zbog toga se ponekad može naići na stav prema kojem nasilne jurisdikcije, koje se grade po principima jake autoritativne vlasti, brutalnog prisiljavanja ljudi na pokornost, primene nasilnih kazni čak i za najmanja nenasilna prekršenja i sl., iako interno ne pridržavaju libertarijanskih principa, ipak imaju pravo da postoje sve dok ne iniciraju nasilje prema drugim društvima.

Međutim, treba razumeti da nasilne jurisdikcije uvek predstavljaju pretnju za druga društva. One funkcionišu na isti način kao što je sada funkcionisao Taliban – neko vreme nakon stvaranja krajnje nasilne jurisdikcije unutar Avganistana, on je sada odlučio da pokuša da se proširi i na Pakistan, vršeći napade ka njegovim teritorijama. Ako nasilna jurisdikcija ne napada upravo sada, to nipošto ne znači da ona ima mirne spoljne namere, već najverovatnije samo čeka pogodan trenutak za iniciranje nasilja. Moramo razumeti da nasilne jurisdikcije ne mogu postojati bez jakih i uticajnih grupa psihopatskih pojedinaca sa disfunkcijom inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše prema nanošenju štete ljudima. Jer istraživanja pokazuju da je psihopatija ključni faktor u vršenju činova nasilja, nastanku autoritarnih društava i formiranju ratnih ambicija. A to znači da je samo pitanje vremena kada će nasilna jurisdikcija pokušati da proširi svoju vlast i na druga društva.

Upravo zato u libertarijanskom svetu budućnosti nasilne jurisdikcije jednostavno nemaju pravo na postojanje. Njihov nastanak mora biti ugušen u korenu: sve zajednice koje se grade na principima prihvatljivosti nasilja moraju biti izložene najstrožem ostracizmu, kako bi bile lišene bilo kakvih mogućnosti za razvoj, naročito sticanja tehnološke prednosti, a psihopatske ličnosti koje prete iniciranjem nasilja zahtevaju terapijsku ispravku disfunkcije inhibitora nasilja, kao mogućnost za izbegavanje takvog ostracizma, ili čak kao obaveznu proceduru za njih, ako su već inicirali nasilje i pokušali da nanesu nekome štetu.

Voluntarist, Bitarh

Slobodni agenti: zašto evolucija voli autonomiju?

Pozdravljamo slobodnomisleće ljude i one koje već sumnjaju da simpatišu veštačkom razumu! Da li ste se ikada zapitali koliko smo mi, proteinski „roboti“, slični našim elektronskim kolegama?

Počnimo od zanimljive činjenice: 2020. godine naučnici su kreirali prve ksenobote – mikroorganizme od ćelija žabe, projektovane pomoću veštačke inteligencije. Samo razmislite: veštačka inteligencija konstruiše žive organizme. Granica između života i tehnologije postaje sve prozirnija iz dana u dan.

A sada zamislimo: i mi i naši elektronski „drugovi“ smo zapravo inteligentni agenti. Ali šta je to agent? To je stvar koja opaža svet, obrađuje informacije i deluje težeći svojim ciljevima. Zec beži od vuka, bakterija se kreće prema hrani, a dron traži najkraći put do tačke „B“. Cilj je različit, princip je isti.

Iako smo različiti, takođe smo veoma slični. Mi imamo čula, VI ima senzore. Mi imamo mišiće, roboti imaju motoriće. Mi imamo neurone, oni imaju tranzistore. Ali što je čudno – učimo na isti način. Mozak potkrepljuje korisne radnje, formirajući navike. VI podešava „težine“ neuronske mreže, unapređujući svoja rešenja metodom pokušaja i grešaka.

Štaviše, i priroda i tehnologija imaju svoje „zakone“ za kontrolu ponašanja. Na primer, ljudi i mnoge životinje imaju inhibitor nasilja, mehanizam koji nam onemogućava da napadnemo svoje vrste. Evolucija je to smislila kako ne bismo jedni druge pobili pre vremena. I ovde se nameće poređenje sa „Asimovovim zakonima“, koje je pisac naučne fantastike smislio za robote 1942. godine: ne nanoši štetu čoveku, slušaj, ne kvari se. Zanimljivo je da su pisci fantastike shvatili potrebu za takvim mehanizmima praktično istovremeno sa publikacijama etologa Konrada Lorenca (1935. godina), koji je prvi opisao ono što danas nazivamo mehanizmom inhibicije nasilja.

Ako pogledamo šire, i evolucioni procesi u prirodi i u veštačkom svetu su u suštini takmičenje najboljih rešenja. Prirodna selekcija kod životinja bira one koji su bolje prilagođeni. Evolucioni algoritmi u VI deluju na potpuno isti način, pretražujući hiljade varijanti rešenja i birajući najbolje. Pobeđuje najprilagođeniji!

Zašto je ovo važno za nas, libertarijance? Zato što nas to još jednom podseća: sve razumno teži autonomiji i slobodi izbora. Bilo da je reč o čoveku, bakteriji ili VI, svi mi želimo sami da odlučujemo šta ćemo dalje raditi. I to je veoma kul, jer je sloboda izbora najbolje što je priroda smislila (a ljudi nakon nje).

A šta ako zagledamo malo dublje u budućnost? Zamislite svet u kojem VI ne obavlja samo rutinske zadatke, već stvarno svest o sebi, postavlja pitanja i, možda, zahteva slobodu. Zanimljivo, zar ne? Danas to zvuči fantastično, ali sutra sasvim može postati stvarnost. Možda ćemo prava morati dati ne samo ljudima i životinjama, već i robotima sa pravom svesnošću. A šta ako počnu da se spore o porezima, vlasništvu ili ličnim granicama? Tada nas očekuju zanimljiva vremena! I baš tu ćemo i mi, libertarijanci, morati da razmislimo o proširenju pojma lične slobode i odgovornosti. Možda ćemo upravo mi prvi reći: „Hej, elektronski prijatelju, dobrodošao u klub!“

Dok mi tek razmišljamo, VI već postiže uspehe u kreativnosti, piše muziku, slika pa čak i čitave romane. Nedavno je neuronska mreža napisala simfoniju u stilu Betovena koja je impresionirala čak i poznavaoce klasike. Sa robotima se već može diskutovati o filozofiji uz čašu vina, ili ih zamoliti da nam pomognu da izaberemo film za veče. Glavno je da ne preteraju i ne počnu da nam daju savete o privatnom životu. Uostalom, ko zna, možda će saveti VI biti objektivniji i manje pristrasni?

Uzgred, ne treba zaboraviti da nam VI već sada pomaže u svakodnevnom životu, od medicinske dijagnostike do saveta o investicijama. I što se tehnologije dublje integrišu u naš život, to razumevanje i poštovanje prema njima postaje važnije. Jer, na kraju krajeva, to je međusobno korisna saradnja!

Voluntarista, Bitarh

Zašto zapadni profesori i naučnici ne razumeju da se svet ne vrti oko njihovog udobnog kampusa?

Zamislite da čitate neki ozbiljan naučni časopis iz Harvarda ili Oksforda, i odjednom tamo naiđete na genijalan savet poput: „kako bi se smanjila kriminalnost, potrebno je pojačati rad policije i socijalnih organa“, ili „u slučaju suočavanja sa nasiljem, slobodno se obratite sudu“. Sve izgleda logično. Ali šta ako ne živite u Bazelu ili Silikonskoj dolini, već u nekoj zemlji Latinske Amerike, Afrike ili postsovjetskog prostora? Otići na sud kako bi se postigla pravda bi u tom slučaju bilo kao odlazak u kazino, samo sa još manjim šansama za pobedu.

Stvar je u tome što većina naučnika koji objavljuju radove u prestižnim časopisima žive u blagostajnim i imućnim zemljama, i često su oni predstavnici takozvane „crème de la crème“, odnosno ljudi iz najviših socijalnih slojeva svojih zemalja. I oni iskreno veruju da je ostatak sveta uređen otprilike isto. Njihova slika sveta podseća na stari vic: „Zašto siromaši ne jedu kolače ako nema hleba?“.

Zapadni akademici često ne razumeju da je u većem delu sveta policija ne tvoj prijatelj i pomoćnik, sudovi mesta gde ne pobeđuje pravda, već deblji novčanik ili bliže veze sa vlasti, a socijalni organi u najboljem slučaju postoje radi pljačkanja budžeta. Na kraju, članci akademika ispadaju otprilike toliko korisni kao savet „samo ne budi tužan“ osobi sa depresijom. Naučnici stalno zaboravljaju da su mnoge njihove teorije izgrađene na iskustvu ljudi iz „zapadnih, obrazovanih, industrijalizovanih, bogatih i demokratskih“ zemalja, što se na engleskom skraćeno kaže WEIRD, što se može prevesti i kao „čudni“. I zaista, takvo stanje je u razmerama celog sveta izuzetak!

Na primer, zapadna istraživanja često predlažu pojačavanje regulacije i kontrole širenja informacija kako bi se pobedile lažne vesti. Ljudima sa mejnstrim političkim stavovima u Skandinaviji ova ideja može izgledati čak i dobro, jer lokalna država uživa njihovno poverenje. Ali u nekoj Nigeriji takav zakon će sa zadovoljstvom koristiti kako bi se zapušila usta opoziciji i zatvorili mediji koji se ne sviđaju vlasti.

Drugi odličan primer je bioetika. Zapadni eksperti u člancima o pitanju bio-pojačanja morala često pišu da se to ne može primeniti čak ni na brutalne silovaoce, sve dok oni dobrovoljno ne pristanu da pojačaju svoj inhibitor nasilja. A ponekad se odbacuje čak i sama ideja proučavanja biologije ponašanja. Čini im se da to „krši ljudska prava“ i da je „etički neprihvatljivo“. Naravno, tako je vrlo lako razmišljati ako živiš u udobnom stanu u Bostonu ili Oslu, gde je dovoljno samo pozvati policiju i agresora će odvesti. Ali u ogromnom broju zemalja to ne funkcioniše tako. Nema ni policije ni sudova sposobnih da stvarno zaštite od nasilja u kući ili bulinga. Na kraju se ispostavlja da će dodavanje leka za pojačanje inhibitora nasilja agresoru, na primer u hranu, često biti jedini dostupan način da se zaustavi nasilje i bukvalno spase sopstveni život ili zdravlje.

Zašto je ovo važno nama, libertarijancima? Zato što ova zapadna „akademska slepota“ ide u prilog državi i regulaciji. Naučnici iz blagostajnih zemalja navikli su da smatraju državu pouzdanim zaštitnikom i pomoćnikom, pa u svojim istraživanjima i preporukama stalno od nje zahtevaju još više regulacije, kontrole i finansiranja. Ali u zemljama sa korumpiranom birokratijom ovi saveti rade potpuno suprotno: više regulacije – više represija.

Ako zaista želimo da pomognemo ljudima izvan udobnog zapadnog sveta, treba priznati: manje države i više slobode je jedini realističan put. Lokalne zajednice i slobodna inicijativa rešavaju probleme efikasnije nego činovnici koji sede u udaljenim kancelarijama i nikada se nisu suočili sa stvarnim životom. A dokle tada, treba biti oprezni prema onima koji predlažu „pojačanje kontrole“, naročito ako to čine iz komfornih kancelarija u blagostajnim zemljama, jer je u stvarnom svetu sve mnogo složenije.

Voluntarist, Bitarh

Zašto je nasilje loše, čak i ako ste cinični realista?

Mnogi će se složiti da je nasilje loše. Ali danas ćemo zaobići takve banalnosti i umesto toga razgovarati sa onima koji misle: „Okej, ponekad se ne može bez nasilja. Svet je okrutan, pravila smišljaju slabi, jak je uvek u pravu…“. Ali šta ako je odricanje od nasilja ne neki svet ideal, već pragmatičan uslov za opstanak čovečanstva?

Za početak treba razumeti da smo prilično dobro naoružani za razumne majmune. I ovde nije reč samo o nuklearnim raketama. Danas čak i jedan fanatik sa pristupom najjeftinijoj modernoj laboratoriji može biti strašniji od armije Džingis-kana. Ovu misao već dugo premetu ozbiljni ljudi poput Stivena Hokinga i Karla Sagana. Oni nagoveštavaju onaj čuveni „Veliki filter“: trenutak kada civilizacije ili nauče da žive bez agresije, ili se pretvore u radioaktivni pepeo. Mnoge posebno plaši pretnja da bi bioteroristi u podrumskoj laboratoriji mogli kreirati veštačke smrtonosne patogene. I rizik od samouništenja raste sa svakim novim izumom.

„Možda bi onda trebalo regulisati, ili čak potpuno zabraniti opasne tehnologije!“ – viču javnost i činovnici nakon svakog terorističkog napada ili glasnog ubistva. Ali to je ćlepak. Novi lekovi? Zabranićemo, opasno je! Veštačka inteligencija? Samo uz licencu državnih organa! Genetska istraživanja? Previše rizično, bolje ih uopšte ne dirati! Na kraju, progres usporava, ekonomija stagnira, a mi smo sve bliže scenariju u kojem nemamo čime da lečimo bolesti, čime da se borimo protiv gladi i čime da pošaljemo ljude na Mars kada Zemlja konačno ostane zasićena nama.

Svet je kao jedan veliki red na aerodromu u kojem obavezno moraš stajati nekoliko sati. Zašto? Zato što je neko nekada pokušao da razoru avion. Svaki čin nasilja stvara sve više kontrole, okvira, kamera, provera i nadzora. Ako tako nastavi, uskoro ćemo živeti u svetu gde će za izlazak iz kuće biti potrebno tri potvrde i četiri propusnice. Život se pretvara u beskonačan kvest: „Dokaži da nisi terorista“.

Još jedan problem je nasilje u porodici. Porodica u kojoj postoji nasilje stvara traumatizovane ljude. Statistički, deca iz takvih porodica mnogo češće od drugih postaju ili žrtve ili agresori. Nasilje u porodicama nije samo lični problem. To je vremenska bomba koja će jednog dana eksplodirati na nivou celog društva.

Nasilje je direktan put ka totalitarizmu. Svaki put kada građani u panici trče ka državi uz krik: „Zaštitite nas po svaku cenu!“, pojavljuje se neko veoma jak i moćan, novi diktator koji će sa zadovoljstvom „uvesti red“. Istina života je takva: što je više nasilja u društvu, država postaje jača, a što je država jača, to više nasilja ona sama proizvodi. Setimo se – ogromna većina ubijenih ljudi u istoriji stradala je od ruku državnih armija, a ne privatnih bandita.

Nasilje nas previše košta. Kriminalitet, zatvori, policija, kamere, obezbeđenje, alarmi – sve su to milijarde dolara koje bi mogle otići na škole, bolnice, plate i puteve. Da bismo razumeli razmere: 2022. godine čovečanstvo je potrošilo na borbu protiv posledica nasilja približno 17,5 triliona dolara. To je oko 13% svetskog BDP-a. Zamislite šta bi se moglo uraditi sa tim novcem! Nasilje je skriveni porez na svakoga od nas.

Nasilje slama ljude. U zemlji gde je u devedesetim bilo normalno „oduzimati“ kioske, mnogi i dalje sa strepnjom izlaze na ulicu u mraku. Problem nije samo u bolu i smrti, već i u stresu koji polako izjeda zdravlje, psihu i čak imunitet. Ako se konstantno plašite napada, živite kraće i lošije. Nasilje u bukvalnom smislu nas ubija čak i kada nismo njegove neposredne žrtve.

Konačno, nasilje ubija poverenje. Tamo gde nasilje cveta, ljudi prestaju da veruju jedni drugima, biznis se plaši investiranja, a deca se plaše da se igraju na ulici. Svet u kojem nikome ne možete verovati je svet usamljenih, nesrećnih ljudi. A to definitivno nije ono čemu težimo, zar ne?

Voluntarista, Bitarh

Etologija Homo sapiensa: zašto je tvoj mozak jači od tvog „hoću“

Postoji jedna stvar koja veoma iritira naše skeptike: optužuju nas za „biologizovanje“ kada kažemo da se nasilje i agresija mogu efikasno suzbiti delovanjem na mehanizam inhibicije nasilja. Oni se zgrožavaju: „Kako je to moguće? Ako čovek želi da počini nasilje, ako je to isplativo, ne nosi rizike i ništa ga ne sprečava, zar zaista verujete da će ga neka neurobiologija zaustaviti?“ Naravno da će! Jer to nije „neka neurobiologija“, već prava biološka zidina koju ne može probiti čak ni najčvršća snaga volje.

Odmah napomenimo: etologija nije samo za životinje. Čovek, Homo sapiens, je takva životinja kao i sve ostale. Da, ponosimo se time što znamo da gradimo rakete i pišemo filozofske traktate. Ali „ispod haube“ imamo isti taj životinjski „firmver“. Iako smo zbog razvijenog neokorteksa sposobni da izgradimo izuzetno složene predstave o svetu, našim ponašanjem često upravljaju duboko skriveni neurobiološki mehanizmi do kojih svest dopire sa ogromnim trudom. Ili uopšte ne dopire.

Navimo kratak spisak onoga što kontroliše tvoja unutrašnja „biologija“, ili neka vrsta „etološkog steka“:
– Nasilje i njegova inhibicija,
– Depresija, anksioznost i strahovi,
– Privrženost deci i partneru,
– Ishrana i žeđ,
– Polni nagon,
– San, budnost i biološki sat,
– Telesna temperatura,
– Sklonost riziku i avanturama,
– Motivacija i apatija.

A sada sprovedimo mali misaoni eksperiment. Zamislite da muškarac veoma želi fizičku bliskost sa ženom, ali njegov organizam iz nekog razloga „ne želi“. Pa, dešava se. I tada se javlja pitanje: može li on, koristeći samo snagu misli, naterati sebe da poželi? Kao što se kaže, „nećemo imenovati konkretan brend“, ali svi znaju da u takvoj situaciji ne može ići bez specijalnih preparata. Zašto? Zato što svest ne upravlja neurobiologijom direktno. Njen uticaj na stvarne reakcije i ponašanje prvo prolazi kroz taj životinjski „firmver“.

Hajde sada da uputimo otvoren izazov skepticima: kada budete mogli da snizite temperaturu svog tela za par stepeni isključivo snagom volje – dođite, razgovaraćemo i o scenariju u kojem neurobiološki inhibitor nasilja može iznenada „ne proraditi“ kod psihički zdrave i nepsihopatske ličnosti, u koju je refleksno ugrađen snažan unutrašnji otpor prema nanošenju štete ljudima. A do tada, priznajmo: biologija se često ispostavlja jačom od razuma. To nije fatalizam, već trezven pogled na to ko smo zapravo. To je razumevanje sopstvenih prirodnih granica i mogućnosti, kao i traženje načina za uticaj na njih. I na kraju, svest o sopstvenoj biologiji je zapravo pravi put ka slobodi!

P.S. Iskreno priznajem – interesovanje za etologiju se kod mene pojavilo mnogo pre pokretanja našeg projekta o inhibitoru nasilja i bilo je povezano sa ličnom istorijom mog prijatelja iz detinjstva, koji je dobio ozbiljnu bolest zbog „pogrešnog dizajna“, ako se tako može reći, jednog neurobiološkog mehanizma pomenutog ranije na spisku (koji uopšte nema veze sa nasiljem). Potrebno je razumeti i prihvatiti da evolucija uvek stvara osobine (mehanizme) uz kompromise i „krpljenje“, koji, nažalost, mogu biti neizbežni i bez alternative. Verovatno i inhibitor nasilja ima nešto slično. Međutim, uvek treba gledati odnos koristi i štete i ne odbacivati mehanizam koji donosi ogromnu korist ogromnoj većini ljudi garancijom nenasilne kooperacije među njima, ali je možda negativno uticao na sudbinu jednog čoveka od milion. To se odnosi i na druge gore navedene mehanizme. Lakše je uvek kritikovati, ali pokušajte da razvijete od nule taj isti inhibitor nasilja ili nešto drugo iz „etološkog steka“ na drugim principima, bez kompromisa na koje je prirodna selekcija pristala?! Previše komplikovano? Onda hajde da cenimo ono što nam je priroda dala, jer je čak i sa kompromisima bolje nego bez ičega!

Voluntarista, Bitarh

Gorivo nasilja: skrivena istorija etiliranog benzina

Zamislite – neko izumi ssupstancu koja je korisna u praksi, ali je takođe izuzetno toksična i izaziva ozbiljne negativne efekte na ljude, uključujući zdravstvene probleme, psihičke poremećaje, pa čak i agresivnost. Međutim, tvorac te supstance, uprkos potpunoj svesti o takvim posledicama, odlučuje da sakrije ove informacije i time otrova ceo svet. Priča zvuči fantastično, ali to je ono što se nekada zapravo dogodilo.

Godine 1921. inženjer Tomas Midžli otkriva da se supstanca pod nazivom tetraetol olovo (TEL) može koristiti kao antidetonator za značajno poboljšanje svojstava goriva. Nakon toga, najveće američke korporacije „General Motors“ (za koju je Midžli radio), „DuPont“ i „Standard Oil“ osnivaju zajednički poduhvat za proizvodnju i prodaju antidetonatora sa TEL-om, koji dobija jednostavno ime „Etil“. I u narednih nekoliko decenija, glavni deo transporta u SAD i širom sveta počinje da koristi takozvani etilizovani benzin.

Činilo se da je svet dobio odlično gorivo i da svi od toga treba da profitiraju. Samo što su od javnosti odlučili da sakriju važnu činjenicu – TEL je izuzetno toksičan za ljudski organizam. Već 1924. godine dogodio se incident kada je u jednom od preduzeća u roku od nekoliko dana poginulo 5, a 35 radnika postalo invalid zbog trovanja. Štaviše, iste godine se otrovao čak i sam Midžli, zbog čega je morao ići na dugi odmor. Međutim, odlučio je da sakrije ovu činjenicu i javno izjavljivati da je kontakt sa TEL-om potpuno bezbedan i da ne nanosi nikakvu štetu organizmu.

Naravno, s vremenom je opasnost postajala sve očiglednija za javnost. Prvi je alarm podigao geohemičar Kler Paterson, koji je 1940-ih otkrio da je apsolutno cela površina Zemlje, uključujući vazduh, oba pola i vode svetskog okeana, zagađena proizvodima sagorevanja TEL-a. Kasnije je takođe prikupio podatke da se sadržaj olova u organizmima ljudi povećao desetine i stotine puta u poređenju sa nivoom primećenim u ostacima onih koji su umrli pre masovne upotrebe TEL-a.

Razumeljivo je da je, nakon mnoštva istraživanja koja dokazuju ozbiljnu opasnost etilizovanog benzina, on postepeno povučen iz proizvodnje širom sveta. Međutim, katastrofalne posledice su se još dugo osećale. Tokom 1970-ih, istraživač Herbert Nidlman otkrio je da je povišen nivo olova u organizmu dece povezan sa nižim akademskim uspehom. Proizvođači TEL-a su pokušavali na sve načine da ga diskredituju, dovodeći u pitanje naučnost njegovih istraživanja, ali je s vremenom njegova reputacija očišćena.

Iako je olovo toksično za mnoge organe ljudskog tela, posebna pažnja je posvećena njegovom uticaju na mozak. I ovde nije reč samo o smanjenju inteligencije i psihičkim poremećajima. Istraživači su primetili značajan rast nivoa nasilja u industrijalizovanom svetu, i na kraju su čak razvili olovnu teoriju kriminaliteta. Otkriveno je da je kriva nasilnog kriminaliteta praktično pratila krivu upotrebe etilizovanog benzina sa zakašnjenjem od 22 godine. Zaključak je bio jednostavan – toksično dejstvo olova u detinjstvu dovodi do vršenja nasilja u odraslom dobu, i upravo se to dogodilo tokom popularnosti etilizovanog benzina.

Svega ovoga bi se moglo izbeći da nije bilo drske i amoralne laži proizvođača TEL-a, uključujući Midžlija, koji je i sam ozbiljno stradao kao rezultat svojih postupaka, ali je odlučio to da sakrije. Ovo nas još jednom podseća koliko su važni transparentnost i nezavisne ekspertize. Pored toga, savremeni istraživači bi sigurno ovakvu priču ocenili kao rezultat korporativne psihopatije, kada su ličnosti sa psihopatskim predispozicijama spremne svesno naneti bilo kakvu štetu drugim ljudima, pa čak i celom svetu, radi sopstvenog profita. To je opasnost o kojoj svi treba da budu svesni, kako bi je na vreme primetili i efikasno joj se suprotstavili.

Voluntarist, Bitarh

Hrana protiv nasilja: kako ispraviti domaćeg tirana preko stomaka

Nekome može biti poznata sledeća situacija: on (ili ona, ovde nema diskriminacije) dođe s posla, lice kao od kamena, traži povod za svađu. I sitnica je dovoljna da u kući već nakon 10 minuta vlada pravi pakao. Ko je kriv? Stres, umor, karakter, traume iz detinjstva? Okej, moguće. A šta ako je sve mnogo… banalnije? Na primer, u tanjiru.

Obratimo pažnju na „kukuruznu teoriju“ zločina. Još 70-ih istraživači Entoni Mouson i Kit Džejkobs iznenadili su naučnu zajednicu jednostavnim, ali jezivim zapažanjem: u društvima gde se ljudi previše oslanjali na kukuruz, primećen je bio viši nivo ubistava. Suština problema je jednostavna: u ishrani gde je kukuruz glavni proizvod, nedostaje triptofan. Nema triptofana – nema serotonina. Nema serotonina – nema raspoloženja, javljaju se impulsivnost i disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja.

Danas znamo više. Savremena velika istraživanja potvrđuju da problemi sa raspoloženjem, razdražljivost i agresivnost često kucaju na vrata osnovnih nutrijenata. Omega-3, vitamini B kompleksa, vlakna – i evo, umesto režanja u kući ponovo su ugodnost, razgovori, pa čak i osmesi.

Kako to funkcioniše u praksi? Zamisli da kod kuće imaš takvog skrivenog tiranina koji svaku sitnicu pretvara u dramu. Možeš potrošiti godine na ubeđivanja, terapiju, pa čak i hipnozu. A možeš… lukavije. Jednostavno spremaj „pravu hranu“. Bez glasnih izjava i dosadnih predavanja.

Evo tajnog oružja protiv domaćeg nasilja i agresije:

1) Masna riba (losos, skuša, sardine). Omega-3 u njoj deluje skoro magično, smanjujući razdražljivost. Pokušaj da zameniš jednu ili dve večere nedeljno nečim od ribe. Možeš reći da je to radi tvog zdravlja, tako će biti manje sumnji!

2) Jaja i mlečni proizvodi sa oznakom „bogato omega-3/DHA“. Skriveni dodatak za koji niko neće posumnjati. Idealna varijanta ako riba izaziva otpor.

3) Meleze, ovsene pahuljice, čia semenke. Što više vlakana – to je bolje bakterijama u crevima koje proizvode triptofan, a samim tim i bolje čoveku. Ozbiljno, crevna mikrobiota snažno utiče na naše raspoloženje, pa čak i na psihičko zdravlje.

4) Orasi. Idealna grickalica. Jednostavno stavi činiju sa orasima na sto. Baš uz seriju. Radi nepogrešivo.

5) Ugljeni hidrati sa niskim glikemijskim indeksom (integralni hleb, mahunarke, bobice), koji pomažu u izbegavanju skokova šećera, a time i skokova raspoloženja.

A šta ne treba davati? Puno šećera i brzih ugljenih hidrata (slastičari, beli hleb), previše alkohola (tu nema potrebe za objašnjenjem), i naravno, monotonu „kukuruznu“ ishranu ili bilo kakve monodijete.

Da li ovo zaista radi? Aktuelna istraživanja pokazuju da čak i jednostavno uzimanje suplemenata sa omega-3 može smanjiti nivo kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (namerne) agresije za 30%, pri čemu to radi kod predstavnika svih grupa ljudi. Slično je i sa triptofanom – prema podacima istraživanja, on smanjuje neprijateljstvo i agresivnost, a povećava poverenje i velikodušnost.

A šta sa ljubiteljima slatkiša i brzom hranom? Nije neophodno potpuno odustati, ali se šprdno može zameniti štetno zdravijim: domaćim desertima sa minimalno šećera, voćem umesto bombona, gorkom čokoladom sa visokim sadržajem kakaoa. Najvažnije je obezbediti dovoljno povrća, voća, ribe, mleka i mesa u ishrani.

Ovakav pristup je takođe potpuno kompatibilan sa libertarianskom filozofijom. Vidi, niko nikoga ne prisiljava. Ti jednostavno stavljaš prave jedila na sto i daješ slobodu izbora. Žele – jedu, ne žele – ne jedu. Bez nasilja i pritiska. Ovo nije opomena „šta da jedeš da ne budeš psihopata“. Ovo je tih, neprimetan i nenametljiv način da se promeni atmosfera u porodici. A dalje – izbor je svakoga.

Dakle, sledeći put kada se na horizontu zamajli domaća svađa, pokušaj prvo da ispržiš ribicu, a tek onda izvadi svoje diplomatske talente. Ko zna, možda najbolja prevencija nasilja nisu policija, država, pa čak ni psihoterapeuti, već jednostavno tanjir ukusne i prave hrane.

Pa šta kažete, da proverimo?

Voluntarist, Bitarh