Тег: nasilje

Bio-pojačanje morala – odlična ideja koju jednostavno treba razumeti

Nedavno je u zajednici Pacta Civitas, zasnovanoj na decentralizovanoj blokčejn platformi za kreiranje društvenih mreža SAVVA, pokrenuta diskusija o pitanju bio-pojačanja morala. Zbog toga smo tamo objavili članak koji razmatra kritike upućene ovoj ideji: https://pacta-civitas.org/post/Biousilenie_morali

U ovom članku su sakupljene sve ključne tačke u vezi sa tim šta je mehanizam inhibicije nasilja kod čoveka, odakle tačno potiče nasilno ponašanje, na šta se može i treba ciljati radi njegovog iskorenjivanja, kao i niz etičkih pitanja u vezi sa dopustivošću primene biomedicinskih tehnologija u rešavanju problema nasilja.

Ako vam se dopadne ovaj članak, takođe ga možete podržati i pomoći u njegovoj promociji u zajednici pomoću SAVVA tokena, o čemu detaljne informacije (kao i uopšte o tome kako koristiti SAVVA platformu, kao i kako lako i brzo otvoriti kripto novčanik i nabaviti tokene, čak i ako u tome još uvek ništa ne razumete) možete pronaći ovde: https://savva.app/post/SAVVA_for_Beginners_From?lang=ru

Voluntarista, Bitarh

Roboti i Koventri

Nedavno su Bitarch i Voluntarist predložili kao tezu za svoju ideju biopojačanja morala Heinleinovu povest „Coventry“. Ukratko, zaplet je sledeći: glavni junak je branio pravo na fizičku agresiju i umesto psihološke korekcije izabrao je progonstvo među sličnim agresorima. Tamo se najeo lokalnih običaja, a kada je otkrio da ti varvari planiraju da pobegnu iz svog ograđenog prostora i porobite mirne stanovnike spolja, zastupio je one koji su ga proterali, budući spreman čak i na tu istu psihološku korekciju.

Zaključci Bitarcha i Voluntarista: korekcije se ne treba plašiti, prihvatite je dobrovoljno, nije neophodno da pre toga organizujete ekskurziju kod agresivnih divljaka.

Robert Heinlein je grandmaster američke fantastike, ali samo jedan od trojice. Knjige Arthura Clarka nisu previše poznate na ruskim prostorima, pa nećemo o njemu, bolje ćemo videti šta treći grandmaster – Isaac Asimov – piše o temi korekcije agresivnog ponašanja.

U njegovoj verziji istorije budućnosti, ljudi su aktivno koristili antropomorfne robote, čiji je razum, iz straha od bunta mašina, ograničen tri zakona koji su danas opštepoznati. Kolonizovavši pomoću robota nekoliko desetina planeta, ljudi su tamo izgradili udobno kosmonautsko društvo, gde je broj ljudi komforno mali, a broj robota koji im služe komforno veliki. Roboti ne samo da sami nisu primenjivali nasilje nad ljudima, već su presecali i slične pokušaje bilo koga drugog. To je učinilo život bezbednim, a naviku fizičkog nasilja potpuno je izbrisalo. Prilagođavši svoje planete i sami se prilagodivši, kosmonauti su prestali sa svakom ekspanzijom i fokusirali se uglavnom na produžavanje svog života.

Oni koji su ostali na Zemlji bili su previše brojni i samo su se sve gušće skupili kako bi uštedeli na komunalnim troškovima zahvaljujući pozitivnim efektima razmere. Na kraju su stekli strah od divlje prirode i takođe izgubili sposobnost za kosmičkom ekspanzijom.

Iz ove zamke Asimov je izvukao čovečanstvo bukvalno pomoću „boga iz mašine“. Određeni robot je slučajno stekao sposobnost da čita i ispravlja ljudske emocije, ispunio se mislima o dobri kosmičke ekspanzije za čovečanstvo i izbacio je to isto čovečanstvo sa Zemlje bez robota šutnom pod zadnjicu, a zatim je još i ugasio svetlo za onima koji odlaze kako ne bi pomislili da se vrate – pokrenuo je mehanizam koji je postepeno učinio Zemlju potpuno nepogodnom za život. Rezultat – dvadeset hiljada godina ekspanzije i zvezdanih ratova, naseljavanje cele galaksije, a zatim prelazak na „hive mind“, opštegalaktički razum – ali ne toliko da bi se udobno živelo bez nasilja u okvirima jedinstvenog čovečanstva, već da bi se, u slučaju potrebe, efikasno pružio otpor invaziji iz drugih galaksija.

Dakle, Asimov pomoću svog umetničkog instrumentarijuma pokazuje da je agresija životno neophodna čovečanstvu za ekspanziju i zaštitu od Tuđaca, dok u vreme kada nema prostora za ekspanziju, dolazi vreme za korekciju agresivnog ponašanja, ali to je nužna mera, slična lekovima za suzbijanje imunog odgovora, i ako se preterano zapleti u nju, čovečanstvo slabi i degeneriše. Za svako ljudsko društvo, prema Asimovu, najbolje stanje je period njegove ekspanzije, kada su ljudi energični, preduzimljivi i puni zdrave agresije usmerene pre svega na spoljni svet. I taj ideal kod Asimova otelovljuju trgovci – ljudi koji pokoravaju frontir i istražuju koje korisne stvari tamo postoje, koje se mogu jeftino nabaviti, a zatim skupo prodati u civilizovanim krajevima.

U čemu je razlika ovog sveta od društva prikazanog u „Coventryju“? Tamo agresori ne dospevaju na frontir, već u rezervat. Njihova agresija je usmerena jedni na druge, odvija se pozitivna selekcija po nivou snalažljivosti i bezobzirnosti agresora, i pre ili kasnije oni prelaze na ekspanziju, pronalazeći način da probiju barijeru kojom su se od njih odgradili civilizovani i mirni ljudi. Upravo je svet „Coventryja“ ideal savremene zapadne civilizacije u našoj sopstvenoj verziji Zemlje. Ova civilizacija je umorna od ratova i volela bi da živi u miru sa varvarima, ili barem da se od njih odgradi, iako najcivilizovaniji predstavnici zapadne civilizacije optužuju zagovornike takvog ograđivanja za preteranu okrutnost, jer je i varvarska kultura vredna i autentična, samo treba pomoći varvarima da okuse čari civilizacije, i sve će biti u redu.

U takvom obliku zapadna civilizacija je osuđena. Bitarch i Voluntarist, osećajući to, zastupaju ideju o psihokorekciji, ali govore pre svega o tome da se agresija uklanja unutar civilizovanog društva. I to je njihova retorička greška. Njihove ideje bi bile primljene potpuno drugačije kada bi govorili o psihokorekciji upravo kao o ofanzivnom oružju protiv varvarstva.

Zabombardovati afričke divljake, ruske orkove, meksičke kartele i ostalu šljam empatijom i ljubaznošću pomoću serotoninskih bombi! Oseći im psihopatiju iz korena! Civilizacija će napredovati sve dok poslednji islamista ne poljubi dami ruku!

Eto tada – će proći.

Kako su strah i politika oduzeli od nas efikasne lekove

Zamislite svet u kojem su supstance koje zaista mogu pomoći ljudima sa depresijom, PTSP-om, zavisnošću, i čak, kao što se ispostavilo, mogu lečiti psihopatiju i biti efikasne u pitanju bio-pojačanja morala, dugo ležale na prašnjavoj polici istorije, sputane lancima birokratije. Govorimo o psihedelicima – LSD-u, psilocibinu i drugim zagonetnim, intenzivnim stvarima, koje su danas ponovo u centru interesovanja mnogih naučnika i terapeuta.

Još sredinom prošlog veka, psihedelici su bili prava zvezda nauke. Naučnici su u njima videli veliki potencijal, a psihoterapeuti su bili oduševljeni perspektivom da pomognu ljudima da prožive duboka, transformaciona iskustva. Naravno, nije nedostajalo ni skepticizma, ali on je bio opravdan nedostatkom pouzdanih metoda i jasnih protokola za sigurno ocenjivanje uticaja psihedelika na čoveka. U suštini, to je bio normalan naučni skepticizam, neophodan za svaki novi pravac istraživanja. Ali tada je, kao i obično, intervisovala politika.

Kada su predstavnici kontra-kulture u SAD, koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, počeli da koriste psihedelike u rekreacijske svrhe i za „proširenje svesti“, političari su se uznemirili. Vlastima se nije dopala sva ta „nezgodna sloboda“, jer su psihedelici postali simbol kulturnog bunta i neslaganja koji podrivaju autoritet i kontrolu vlade, i od njih su brzo napravili žrtvenog jarca. „Droge! Opasno! Zabraniti!“ – tako su vrištali naslovi novina.

Naravno, naučnici su takođe pali pod udar. Istraživanja psihedelika su zamrznuta, jer su vlasti bukvalno prekinule dotok kiseonika svima koji su želeli da na bilo koji način proučavaju ove supstance. Štaviše, državna ograničenja nisu pogodila samo poznate psihedeličke supstance, već principijelno sva jedinjenja koja utiču na 5-HT2A receptore mozga, koji su ključni u mehanizmu delovanja klasičnih psihedelika. Američka vlada je uvela stroga pravna ograničenja, a svaki eksperiment sa psihedelicima zahtevao je mnoštvo birokratskih odobrenja i najstrožu kontrolu državnih struktura. Praktično, to je značilo da je samo veoma mali broj laboratorija mogao dobiti pristup takvim istraživanjima.

I evo sada, nakon decenija, naučnici ponovo oprezno otvaraju ta vrata. Ispostavilo se da su u pravim dozama i pod kontrolom profesionalaca psihedelici potpuno bezbedni, a problem najčešće nastaje pri nekontrolisanom upotrebi prevelikih doza, kada ove supstance zaista postaju „zlutavle droge koje kradu razum“, a ne moćni terapeutska alata. Takođe se sprovode istraživanja kako bi se pronašle najefikasnije doze, sa maksimalnim terapeutskim efektom i minimalnim neželjenim dejstvima. U celini, savremena istraživanja govore da u okviru kontrolisanih seansi psihedelici ne samo da su bezbedni i nimalo ne narušavaju kognitivne i afektivne sposobnosti čoveka, već pojačavaju empatiju, pomažu u prevazilaženju trauma i čak značajno smanjuju nivo agresivnosti.

Osim toga, trenutno se radi na kreiranju novih molekula koji će zadržati sve prednosti originalnih psihedeličkih supstanci, ali minimizirati moguće rizike. Razvijaju se jedinjenja koja selektivno utiču na određene receptore mozga, omogućavajući postizanje terapeutskih efekata bez neželjenih pojava, kao što su halucinacije ili preterana stimulacija. Šta više, nauka je daleko otišla, i sada možemo biti svedoci drugog talasa psihedeličnog renesansa.

Ironija je u tome što je sve ove godine skepticizam prema psihedelicima bio manje naučni, a više politički. Zato, možda je vreme prestati plašiti se duhova prošlosti? Naučna zajednica nam jasno pokazuje da je u pitanju psihedelika bolje verovati istraživanjima nego strašnim pričama iz prošlog veka. Danas se psihedelici sasvim uspešno mogu koristiti u terapeutske svrhe, uključujući čak i tako važan pravac kao što je jačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, bio-pojačanje morala i lečenje psihopatije.

Voluntarista, Bitarh

Litijum protiv nasilja

Litijum je vitalni mikroelement, važan u mnogim procesima organizma. Posebno je važna njegova uloga u nervnom sistemu, uključujući učešće u sintezi dopamina i serotonina, kao i regulaciju aktivnosti serotoninskih receptora. Pošto serotonin igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovara za mehanizam inhibicije nasilja, litijum može biti perspektivno rešenje za lečenje nasilnog ponašanja, što potvrđuje mnoštvo istraživanja.

Litijum se već dugo testira na nasilnim prestupnicima. Na primer, sprovedeno je istraživanje na 27 agresivnih zatvorenika koji su uzimali litijum u periodu od 3 do 18 meseci. Konačno, kod 14 njih primećena su značajna, a kod još 7 manja poboljšanja u ponašanju. Kod samo dva ispitanika litijum uopšte nije delovao, dok je još 4 prestalo sa primenom zbog pojave neželjenih efekata ili straha od njihove mogućnosti. Ispostavilo se da litijum poboljšava sposobnost kontrole besa i razumevanja posledica agresivnih postupaka prema drugim ljudima. Raspoloženje ispitanika postalo je refleksivnije, iskazali su veću želju za učešćem u psihoterapijskim seansama. Istraživači zaključuju da litijum može biti koristan u dugoročnom smanjenju agresivnog ponašanja.

Drugo istraživanje razmatralo je mogućnost primene litijuma kod dece i adolescenata sa poremećajima ponašanja koji su boravili u psihijatrijskim ustanovama i bili neosetljivi na druge metode terapije. Kriterijum za uključivanje u eksperiment bilo je nedeljno zapažanje 3 ili više akata agresije (od kojih najmanje 2 morala biti fizička) tokom 2 nedelje, nakon čega je sledilo 4 nedelje uzimanja preparata. Konačno, od 20 dece koja su uzimala litijum, kod 16 su primećena značajna poboljšanja u ponašanju (u kontrolnoj grupi poboljšanja su primećena kod samo 6 od 20 dece). Istraživači su zaključili da je litijum bezbedan i efikasan u lečenju agresije kod pacijenata sa poremećajima ponašanja.

Izuzetno zanimljive podatke navode dva slična istraživanja, jedno od kojih je sprovedeno u državi Teksas, a drugo na japanskom ostrvu Kjušu. U različitim okrugima ovih regiona razlikovao se nivo litijuma u pitkoj vodi, a njegov viši nivo povezan je sa nižim stopama kriminaliteta, naročito nasilnih zločina. Potpuno isti rezultat u pogledu stope ubistava pokazuje analogno istraživanje sprovedeno u Grčkoj. Istraživači veruju da povećanje upotrebe suplemenata sa litijumom ili litijumizacija pitke vode, čak i u veoma malim dozama, mogu biti efikasni u smanjenju nivoa kriminaliteta.

U jednom istraživanju na jednom pacijentu pokazana je moguća efikasnost litijuma u terapiji „neizlečivih“ psihopata. Reč je o osobi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, 36 od 40 bodova na PCL-R testu za psihopatiju, dugom istorijom upotrebe narkotika i vršenja nasilnih zločina. Redovno uzimanje litijuma dovelo je do toga da je osoba mogla da radi, ima stabilne odnose i da ne učestvuje u kriminalnim aktivnostima.

Kao što ste se verovatno već uverili, litijum ima ogroman potencijal u ispravljanju nasilnog ponašanja i može se koristiti čak i kod pojedinaca koji pokazuju ekstremno visoke nivoe agresije. U eksperimentima, tipične doze litijuma iznosile su od 300 miligrama kao minimalne do 2 grama kao maksimalno bezbedne dnevno. Međutim, pri konstantnom uzimanju, litijum može imati primetan efekat čak i u dozama koje su redovima manje od ovih, kao što je pokazano istraživanjima uticaja njegovog nivoa u pitkoj vodi na kriminalitet, i s obzirom na to da se on akumulira u nervnom sistemu. U praktičnoj primeni, najvažnije je to što litijum može dati dugotrajan efekat koji traje mnogo meseci, a to značajno olakšava njegovu prikrivenu upotrebu protiv porodičnih nasilnika putem dodavanja u hranu i piće (litijum ne menja ukus, ne razlaže se pri zagrevanju i ne isparava pri ključanju). I ovo znanje se može iskoristiti za ispravljanje ponašanja nasilnih pojedinaca, naročito s obzirom na to da su suplementi sa litijumom lako dostupni za kupovinu bez recepta.

Voluntarista, Bitarh

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh

Kako postojanje nasilnih jurisdikcija nije kompatibilno sa libertarianizmom

Libertarijanski principi tvrde da je iniciranje nasilja od strane bilo koga nedopustivo, i da nanošenje štete čoveku može biti opravdano samo u okviru odbrambenih radnji, ako je taj osoba sama pretila nasiljem. Uz to, libertarijanizam takođe podrazumeva pravo pojedinačnih društava i jurisdikcija da rade po principima koje smatraju ispravnim za sebe, i druga društva nemaju nikakvo pravo da se mešaju u njihove poslove bez dobijene dozvole. Zbog toga se ponekad može naići na stav prema kojem nasilne jurisdikcije, koje se grade po principima jake autoritativne vlasti, brutalnog prisiljavanja ljudi na pokornost, primene nasilnih kazni čak i za najmanja nenasilna prekršenja i sl., iako interno ne pridržavaju libertarijanskih principa, ipak imaju pravo da postoje sve dok ne iniciraju nasilje prema drugim društvima.

Međutim, treba razumeti da nasilne jurisdikcije uvek predstavljaju pretnju za druga društva. One funkcionišu na isti način kao što je sada funkcionisao Taliban – neko vreme nakon stvaranja krajnje nasilne jurisdikcije unutar Avganistana, on je sada odlučio da pokuša da se proširi i na Pakistan, vršeći napade ka njegovim teritorijama. Ako nasilna jurisdikcija ne napada upravo sada, to nipošto ne znači da ona ima mirne spoljne namere, već najverovatnije samo čeka pogodan trenutak za iniciranje nasilja. Moramo razumeti da nasilne jurisdikcije ne mogu postojati bez jakih i uticajnih grupa psihopatskih pojedinaca sa disfunkcijom inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše prema nanošenju štete ljudima. Jer istraživanja pokazuju da je psihopatija ključni faktor u vršenju činova nasilja, nastanku autoritarnih društava i formiranju ratnih ambicija. A to znači da je samo pitanje vremena kada će nasilna jurisdikcija pokušati da proširi svoju vlast i na druga društva.

Upravo zato u libertarijanskom svetu budućnosti nasilne jurisdikcije jednostavno nemaju pravo na postojanje. Njihov nastanak mora biti ugušen u korenu: sve zajednice koje se grade na principima prihvatljivosti nasilja moraju biti izložene najstrožem ostracizmu, kako bi bile lišene bilo kakvih mogućnosti za razvoj, naročito sticanja tehnološke prednosti, a psihopatske ličnosti koje prete iniciranjem nasilja zahtevaju terapijsku ispravku disfunkcije inhibitora nasilja, kao mogućnost za izbegavanje takvog ostracizma, ili čak kao obaveznu proceduru za njih, ako su već inicirali nasilje i pokušali da nanesu nekome štetu.

Voluntarist, Bitarh

Slobodni agenti: zašto evolucija voli autonomiju?

Pozdravljamo slobodnomisleće ljude i one koje već sumnjaju da simpatišu veštačkom razumu! Da li ste se ikada zapitali koliko smo mi, proteinski „roboti“, slični našim elektronskim kolegama?

Počnimo od zanimljive činjenice: 2020. godine naučnici su kreirali prve ksenobote – mikroorganizme od ćelija žabe, projektovane pomoću veštačke inteligencije. Samo razmislite: veštačka inteligencija konstruiše žive organizme. Granica između života i tehnologije postaje sve prozirnija iz dana u dan.

A sada zamislimo: i mi i naši elektronski „drugovi“ smo zapravo inteligentni agenti. Ali šta je to agent? To je stvar koja opaža svet, obrađuje informacije i deluje težeći svojim ciljevima. Zec beži od vuka, bakterija se kreće prema hrani, a dron traži najkraći put do tačke „B“. Cilj je različit, princip je isti.

Iako smo različiti, takođe smo veoma slični. Mi imamo čula, VI ima senzore. Mi imamo mišiće, roboti imaju motoriće. Mi imamo neurone, oni imaju tranzistore. Ali što je čudno – učimo na isti način. Mozak potkrepljuje korisne radnje, formirajući navike. VI podešava „težine“ neuronske mreže, unapređujući svoja rešenja metodom pokušaja i grešaka.

Štaviše, i priroda i tehnologija imaju svoje „zakone“ za kontrolu ponašanja. Na primer, ljudi i mnoge životinje imaju inhibitor nasilja, mehanizam koji nam onemogućava da napadnemo svoje vrste. Evolucija je to smislila kako ne bismo jedni druge pobili pre vremena. I ovde se nameće poređenje sa „Asimovovim zakonima“, koje je pisac naučne fantastike smislio za robote 1942. godine: ne nanoši štetu čoveku, slušaj, ne kvari se. Zanimljivo je da su pisci fantastike shvatili potrebu za takvim mehanizmima praktično istovremeno sa publikacijama etologa Konrada Lorenca (1935. godina), koji je prvi opisao ono što danas nazivamo mehanizmom inhibicije nasilja.

Ako pogledamo šire, i evolucioni procesi u prirodi i u veštačkom svetu su u suštini takmičenje najboljih rešenja. Prirodna selekcija kod životinja bira one koji su bolje prilagođeni. Evolucioni algoritmi u VI deluju na potpuno isti način, pretražujući hiljade varijanti rešenja i birajući najbolje. Pobeđuje najprilagođeniji!

Zašto je ovo važno za nas, libertarijance? Zato što nas to još jednom podseća: sve razumno teži autonomiji i slobodi izbora. Bilo da je reč o čoveku, bakteriji ili VI, svi mi želimo sami da odlučujemo šta ćemo dalje raditi. I to je veoma kul, jer je sloboda izbora najbolje što je priroda smislila (a ljudi nakon nje).

A šta ako zagledamo malo dublje u budućnost? Zamislite svet u kojem VI ne obavlja samo rutinske zadatke, već stvarno svest o sebi, postavlja pitanja i, možda, zahteva slobodu. Zanimljivo, zar ne? Danas to zvuči fantastično, ali sutra sasvim može postati stvarnost. Možda ćemo prava morati dati ne samo ljudima i životinjama, već i robotima sa pravom svesnošću. A šta ako počnu da se spore o porezima, vlasništvu ili ličnim granicama? Tada nas očekuju zanimljiva vremena! I baš tu ćemo i mi, libertarijanci, morati da razmislimo o proširenju pojma lične slobode i odgovornosti. Možda ćemo upravo mi prvi reći: „Hej, elektronski prijatelju, dobrodošao u klub!“

Dok mi tek razmišljamo, VI već postiže uspehe u kreativnosti, piše muziku, slika pa čak i čitave romane. Nedavno je neuronska mreža napisala simfoniju u stilu Betovena koja je impresionirala čak i poznavaoce klasike. Sa robotima se već može diskutovati o filozofiji uz čašu vina, ili ih zamoliti da nam pomognu da izaberemo film za veče. Glavno je da ne preteraju i ne počnu da nam daju savete o privatnom životu. Uostalom, ko zna, možda će saveti VI biti objektivniji i manje pristrasni?

Uzgred, ne treba zaboraviti da nam VI već sada pomaže u svakodnevnom životu, od medicinske dijagnostike do saveta o investicijama. I što se tehnologije dublje integrišu u naš život, to razumevanje i poštovanje prema njima postaje važnije. Jer, na kraju krajeva, to je međusobno korisna saradnja!

Voluntarista, Bitarh

Zašto zapadni profesori i naučnici ne razumeju da se svet ne vrti oko njihovog udobnog kampusa?

Zamislite da čitate neki ozbiljan naučni časopis iz Harvarda ili Oksforda, i odjednom tamo naiđete na genijalan savet poput: „kako bi se smanjila kriminalnost, potrebno je pojačati rad policije i socijalnih organa“, ili „u slučaju suočavanja sa nasiljem, slobodno se obratite sudu“. Sve izgleda logično. Ali šta ako ne živite u Bazelu ili Silikonskoj dolini, već u nekoj zemlji Latinske Amerike, Afrike ili postsovjetskog prostora? Otići na sud kako bi se postigla pravda bi u tom slučaju bilo kao odlazak u kazino, samo sa još manjim šansama za pobedu.

Stvar je u tome što većina naučnika koji objavljuju radove u prestižnim časopisima žive u blagostajnim i imućnim zemljama, i često su oni predstavnici takozvane „crème de la crème“, odnosno ljudi iz najviših socijalnih slojeva svojih zemalja. I oni iskreno veruju da je ostatak sveta uređen otprilike isto. Njihova slika sveta podseća na stari vic: „Zašto siromaši ne jedu kolače ako nema hleba?“.

Zapadni akademici često ne razumeju da je u većem delu sveta policija ne tvoj prijatelj i pomoćnik, sudovi mesta gde ne pobeđuje pravda, već deblji novčanik ili bliže veze sa vlasti, a socijalni organi u najboljem slučaju postoje radi pljačkanja budžeta. Na kraju, članci akademika ispadaju otprilike toliko korisni kao savet „samo ne budi tužan“ osobi sa depresijom. Naučnici stalno zaboravljaju da su mnoge njihove teorije izgrađene na iskustvu ljudi iz „zapadnih, obrazovanih, industrijalizovanih, bogatih i demokratskih“ zemalja, što se na engleskom skraćeno kaže WEIRD, što se može prevesti i kao „čudni“. I zaista, takvo stanje je u razmerama celog sveta izuzetak!

Na primer, zapadna istraživanja često predlažu pojačavanje regulacije i kontrole širenja informacija kako bi se pobedile lažne vesti. Ljudima sa mejnstrim političkim stavovima u Skandinaviji ova ideja može izgledati čak i dobro, jer lokalna država uživa njihovno poverenje. Ali u nekoj Nigeriji takav zakon će sa zadovoljstvom koristiti kako bi se zapušila usta opoziciji i zatvorili mediji koji se ne sviđaju vlasti.

Drugi odličan primer je bioetika. Zapadni eksperti u člancima o pitanju bio-pojačanja morala često pišu da se to ne može primeniti čak ni na brutalne silovaoce, sve dok oni dobrovoljno ne pristanu da pojačaju svoj inhibitor nasilja. A ponekad se odbacuje čak i sama ideja proučavanja biologije ponašanja. Čini im se da to „krši ljudska prava“ i da je „etički neprihvatljivo“. Naravno, tako je vrlo lako razmišljati ako živiš u udobnom stanu u Bostonu ili Oslu, gde je dovoljno samo pozvati policiju i agresora će odvesti. Ali u ogromnom broju zemalja to ne funkcioniše tako. Nema ni policije ni sudova sposobnih da stvarno zaštite od nasilja u kući ili bulinga. Na kraju se ispostavlja da će dodavanje leka za pojačanje inhibitora nasilja agresoru, na primer u hranu, često biti jedini dostupan način da se zaustavi nasilje i bukvalno spase sopstveni život ili zdravlje.

Zašto je ovo važno nama, libertarijancima? Zato što ova zapadna „akademska slepota“ ide u prilog državi i regulaciji. Naučnici iz blagostajnih zemalja navikli su da smatraju državu pouzdanim zaštitnikom i pomoćnikom, pa u svojim istraživanjima i preporukama stalno od nje zahtevaju još više regulacije, kontrole i finansiranja. Ali u zemljama sa korumpiranom birokratijom ovi saveti rade potpuno suprotno: više regulacije – više represija.

Ako zaista želimo da pomognemo ljudima izvan udobnog zapadnog sveta, treba priznati: manje države i više slobode je jedini realističan put. Lokalne zajednice i slobodna inicijativa rešavaju probleme efikasnije nego činovnici koji sede u udaljenim kancelarijama i nikada se nisu suočili sa stvarnim životom. A dokle tada, treba biti oprezni prema onima koji predlažu „pojačanje kontrole“, naročito ako to čine iz komfornih kancelarija u blagostajnim zemljama, jer je u stvarnom svetu sve mnogo složenije.

Voluntarist, Bitarh

Zašto je nasilje loše, čak i ako ste cinični realista?

Mnogi će se složiti da je nasilje loše. Ali danas ćemo zaobići takve banalnosti i umesto toga razgovarati sa onima koji misle: „Okej, ponekad se ne može bez nasilja. Svet je okrutan, pravila smišljaju slabi, jak je uvek u pravu…“. Ali šta ako je odricanje od nasilja ne neki svet ideal, već pragmatičan uslov za opstanak čovečanstva?

Za početak treba razumeti da smo prilično dobro naoružani za razumne majmune. I ovde nije reč samo o nuklearnim raketama. Danas čak i jedan fanatik sa pristupom najjeftinijoj modernoj laboratoriji može biti strašniji od armije Džingis-kana. Ovu misao već dugo premetu ozbiljni ljudi poput Stivena Hokinga i Karla Sagana. Oni nagoveštavaju onaj čuveni „Veliki filter“: trenutak kada civilizacije ili nauče da žive bez agresije, ili se pretvore u radioaktivni pepeo. Mnoge posebno plaši pretnja da bi bioteroristi u podrumskoj laboratoriji mogli kreirati veštačke smrtonosne patogene. I rizik od samouništenja raste sa svakim novim izumom.

„Možda bi onda trebalo regulisati, ili čak potpuno zabraniti opasne tehnologije!“ – viču javnost i činovnici nakon svakog terorističkog napada ili glasnog ubistva. Ali to je ćlepak. Novi lekovi? Zabranićemo, opasno je! Veštačka inteligencija? Samo uz licencu državnih organa! Genetska istraživanja? Previše rizično, bolje ih uopšte ne dirati! Na kraju, progres usporava, ekonomija stagnira, a mi smo sve bliže scenariju u kojem nemamo čime da lečimo bolesti, čime da se borimo protiv gladi i čime da pošaljemo ljude na Mars kada Zemlja konačno ostane zasićena nama.

Svet je kao jedan veliki red na aerodromu u kojem obavezno moraš stajati nekoliko sati. Zašto? Zato što je neko nekada pokušao da razoru avion. Svaki čin nasilja stvara sve više kontrole, okvira, kamera, provera i nadzora. Ako tako nastavi, uskoro ćemo živeti u svetu gde će za izlazak iz kuće biti potrebno tri potvrde i četiri propusnice. Život se pretvara u beskonačan kvest: „Dokaži da nisi terorista“.

Još jedan problem je nasilje u porodici. Porodica u kojoj postoji nasilje stvara traumatizovane ljude. Statistički, deca iz takvih porodica mnogo češće od drugih postaju ili žrtve ili agresori. Nasilje u porodicama nije samo lični problem. To je vremenska bomba koja će jednog dana eksplodirati na nivou celog društva.

Nasilje je direktan put ka totalitarizmu. Svaki put kada građani u panici trče ka državi uz krik: „Zaštitite nas po svaku cenu!“, pojavljuje se neko veoma jak i moćan, novi diktator koji će sa zadovoljstvom „uvesti red“. Istina života je takva: što je više nasilja u društvu, država postaje jača, a što je država jača, to više nasilja ona sama proizvodi. Setimo se – ogromna većina ubijenih ljudi u istoriji stradala je od ruku državnih armija, a ne privatnih bandita.

Nasilje nas previše košta. Kriminalitet, zatvori, policija, kamere, obezbeđenje, alarmi – sve su to milijarde dolara koje bi mogle otići na škole, bolnice, plate i puteve. Da bismo razumeli razmere: 2022. godine čovečanstvo je potrošilo na borbu protiv posledica nasilja približno 17,5 triliona dolara. To je oko 13% svetskog BDP-a. Zamislite šta bi se moglo uraditi sa tim novcem! Nasilje je skriveni porez na svakoga od nas.

Nasilje slama ljude. U zemlji gde je u devedesetim bilo normalno „oduzimati“ kioske, mnogi i dalje sa strepnjom izlaze na ulicu u mraku. Problem nije samo u bolu i smrti, već i u stresu koji polako izjeda zdravlje, psihu i čak imunitet. Ako se konstantno plašite napada, živite kraće i lošije. Nasilje u bukvalnom smislu nas ubija čak i kada nismo njegove neposredne žrtve.

Konačno, nasilje ubija poverenje. Tamo gde nasilje cveta, ljudi prestaju da veruju jedni drugima, biznis se plaši investiranja, a deca se plaše da se igraju na ulici. Svet u kojem nikome ne možete verovati je svet usamljenih, nesrećnih ljudi. A to definitivno nije ono čemu težimo, zar ne?

Voluntarista, Bitarh