Тег: nasilje

Misija „Serenity“ – može li bio-pojačanje morala da nas uništi?

U filmu pod nazivom Serenity, čiji se događaji odvijaju u univerzumu serije Firefly, glavni junaci otkrivaju planetu sa milionima poginulih stanovnika. Ispostavilo se da je na ovoj planeti sproveden eksperiment sa raspršivanjem preparata protiv agresivnosti. Međutim, on je istovremeno potisnuo i samu želju za životom, a kod 10% stanovništva je izazvao nuspojavu sa suprotnim efektom – potpuno uklanjanje etičkih barijera i pretvaranje u krvožedne predatore.

protivnici ideje bio-pojačanja morala, koja se sastoji u poboljšanju moralnih kvaliteta ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija, mogu iskoristiti zaplet ovog filma kao još jednu priliku da je kritikuju. Uostalom, oni su već iznosili različite argumente protiv takve prakse. Ali definitivno ne bi trebalo da žure sa tim, jer se na sve njihove strahove može odgovoriti. Upravo to je uradila filozofkinja Barbara Stok u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

Prvi problem sastoji se u nemogućnosti donošenja opšte definicije morala, jer različite moralne teorije nude različite odgovore na pitanja o dobrom i lošem. Međutim, kao što Stok primećuje, to nije potpuno tačno, pošto ipak postoje određene opšteprihvaćene vrednosti. Ako pogledamo primer iz filma, iako su glavni junaci krijumčari koji krše zakon (naravno, mi kao libertarijanci u tome ne vidimo ništa loše), oni nisu lišeni osnovnih moralnih principa, kao što su briga jedni o drugima, pravda prema ranjivima i spremnost da rizikuju zarad drugih.

Drugi problem ukazuje na to da sve može završiti loše, kao što se desilo u zapletu filma. Ali treba razumeti – u filmu se prikazuje krajnje nepromišljeno mešanje – bez kliničkih ispitivanja, bez etički dopustivih procedura, bez razumevanja rizika uopšte. Naravno, niko neće osporiti da realni istraživači moraju uzeti sve to u obzir u svim svojim postupcima.

Treći problem proizilazi iz toga što moral nije neka zasebna crta, već složen sistem međusobno povezanih kvaliteta i motiva. Međutim, to je takođe pitanje pravilnog pristupa realizaciji ideje. Potrebno je orijentisati se na intervencije koje su minimalne i koje uzimaju u obzir takve međusobne odnose. Dodajmo takođe Stokinom argumentu činjenicu da u stvarnosti nije neophodno potiskivati baš agresiju – potrebno je samo ojačati inhibicione mehanizme kada ih čoveku nedostaje.

Četvrti problem sastoji se u opasnosti i represivnosti primoravanja na prolazak biomedicinskih procedura. Mi, naravno, znamo da je totalno primoravanje etički nedopustivo. Ali šta je sa umerenim društvenim metodama pritiska na prolazak procedure (i obaveznim bio-pojačanjem morala samo za one koji su već počinili nasilne akte)? Štaviše, čak i sada se javljaju situacije kada učenici i radnici pribegavaju upotrebi nootropika kako bi poboljšali svoju budnost i pažnju, i time se nosili sa zadacima koji im je zadati. I bio-pojačanje morala, koje omogućava nasilnom pojedincu da se izbori sa tim da drugi ljudi u njemu ne vide pretnju i ne isključe ga iz društvenih interakcija, u tom smislu se ne razlikuje od pitanja drugih oblika poboljšanja čoveka.

Poslednji problem je podrivanje slobode i autonomije čoveka. Postoje tvrdnje da je moral sposobnost biranja između dobra i zla, i da, ako čovek ne može izabrati činjenje zla, njegovi moralni postupci gube svaki smisao. Ali Stok ispravno primećuje da bilo koji trenutni predlozi za bio-pojačanje morala ne sastoje u pretvaranju ljudi u mehaničke robote bez izbora, već samo u pomeranju njihovih sklonosti ka onima koje su moralnije. I uopšte, možemo li poštovati autonomiju, na primer, osobe koja direktno preti da će izvršiti nasilje nad nama? Teško da biste to sami činili!

Naravno, ideja bio-pojačanja morala zahteva oprez i detaljnu razradu. Ona zaista može nositi niz ozbiljnih rizika. Ali ti rizici nisu neprevazivna prepreka koja zahteva kategoričko odbacivanje takve ideje. Oni sasvim mogu biti uzeti u obzir i razrađeni.

Voluntarist, Bitarh

Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh

Zašto papirići sa ljudskim pravima više ne rade i kako ih ponovo naterati da ih poštuju

Nedavno je izašao snimak Maksima Kaca o Davosu i zalasku „dugog mira“. I znate, tamo se začula misao od koje svakom normalnom čoveku (a naročito libertarijancu) počinje da se diže kosa na glavi. Naravno, Maksim svojim političkim pogledima nije naš saveznik, ali ipak ume dobro da analizira aktuelne probleme, pa ćemo stoga uzeti u obzir njegova razmišljanja. Jer on ispravno primećuje: ono što nazivamo „ljudskim pravima“ je, u suštini, sistemski bag, anomalija.

Svoj snimak on započinje ukazivanjem na to da rat odavno više nije samo klanje između vojnika – naučno-tehnički progres je stigao do tačke u kojoj je postalo moguće brisanje čitavih gradova sa lica Zemlje. Ideja da se čovečanstvo može jednostavno samouništiti kao rezultat još jednog rata prestala je biti fantastična i poprimila je oblik realnog rizika. Političke elite koje su videle Drugi svetski rat shvatile su: još jedan krug nećemo preživeti. Odgovor je bio stvaranje takozvanog „međunarodnog prava“ i koncepta „ljudskih prava“, jednostavno da ne bismo crkli. To je bio, u suštini, globalni pakt o nenapadanju, potpisan drhtavom rukom pod pucnjem pištolja prislonjenog uz slepoočnicu.

Naravno, međunarodno pravo je u najvećoj meri samo „fikcija“, ali do određene mere države su ipak spremne da barem delimično igraju po utvrđenim pravilima i poštuju ograničenja, pa je stoga ova fikcija sasvim korisna. Političarima je, naravno, svejedno do života običnih ljudi i humanističkih ideala, ali se ipak plaše za svoju kožu, pa stoga neće preterati u ekstremnosti. Barem je tako radilo do skoro…

Ali šta se promenilo? Na vlast je došla generacija političara koja lično nije videla nedaće niti je osećala pretnju rata. Oni se više ne plaše toliko takozvanog međusobno zagarantovanog uništenja (MAD) i drugih scenarija „doktrine odvraćanja“. Za njih je sve to samo apstrakcija iz istorijskih udžbenika. Zbog toga je i njihova motivacija da poštuju „fikciju“ prethodno dogovorenu od strane prošle generacije političara značajno opala. U rezultatu, svetu ponovo preti stanje rata svih protiv svih.

Međutim, uprkos ovim razmišljanjima, i dalje može ostati pitanje koliko je pretnja samouništenjem čovečanstva realna sa tehničke tačke gledišta. Neko će odmah pomisliti na nuklearne glave, ali njih nema toliko mnogo i nalaze se u rukama veoma ograničenog broja osoba (iako i oni mogu vratiti čovečanstvo decenijama unazad). Uostalom, tehnologije su sada otišle još dalje. Na primer, u narednoj deceniji možemo očekivati pojavu masovnih, jednostavnih i veoma jeftinih za proizvodnju borbenih dronova, koji će imati autonomno upravljanje zasnovano na veštačkoj inteligenciji i moći će da pogode bilo koje „nepoželjne“ ljude, uključujući političare, koristeći prepoznavanje lica, a glušenie signala će biti neefikasno zbog nedostatka kanala komunikacije sa operatorom. Još jedna pretnja je stvaranje smrtonosnih i veoma zaraznih veštačkih patogena sa ciljem primene kao biološkog oružja za masovno uništenje. Biotechnologije su već sada dovoljno napredne i jeftine da to bude dostižno čak i za male grupe ljudi koje teže nasilnim političkim ciljevima.

U takvim uslovima, u mejnstrim agendu neće samo vratiti značaj univerzalnih ljudskih prava, humanizma i ideja o nedopustivosti nasilja, već prestaće biti marginalni i radikalniji načini sprečavanja globalne katastrofe. Ideje poput jačanja mehanizma inhibicije nasilja, pa čak i moralnog poboljšanja ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija (bio-pojačanje morala), više neće biti doživljavane kao nešto nemoguće ili nepoželjno za stvarni život. Razvoj ovog pravca postaje neophodnost za dugoročno iskorenjivanje nasilnih pretnji kako u privatnom, tako i u društvenom životu. U suprotnom, kao što primećuju istraživači, čeka nas ili globalni totalitarizam sa nadzorom svakoga 24/7, ili potpuno uništenje civilizacije, pa čak i celog čovečanstva.

Nije AI – post su napisali ljudi!

Zašto tržištu nisu potrebni psihopate

U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.

O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.

Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.

Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.

Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.

A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.

Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.

Voluntarist, Bitarh

Kako tražiti i proveravati preparate za pojačanje inhibitora nasilja?

Neko se može pitati kako pronaći preparate koji su efikasni za pojačanje inhibitora nasilja, slično onima koji se promovišu na našim resursima? I kako bi se već poznati preparati mogli lako proveriti? Ukratko – sve se radi jednostavnim prebiranjem „kandidata“ pronađenih u različitim istraživanjima i člancima, od kojih se svaki proverava na životinjama. I eksperimente može organizovati praktično svako ko ima dovoljno slobodnog prostora u kući/stanu/vici. Najjednostavnija varijanta paradigme rezidenta-narušitelja (standardni eksperiment agresije) je laka za sprovođenje, a ako se sve radi samostalno, finansijski troškovi će biti minimalni.

Za početak je potrebno u pet shopu kupiti ili od nekoga uzeti paran broj malih glodara (pacova ili hamsterov, obavezno svih mužjaka). Sve jedinke se dele u dve grupe: „rezidenti“ i „gosti“ („narušitelji“). „Rezidenti“ se uvek smeštaju u zasebne kaveze, „gosti“ – hamsteri takođe u zasebne kaveze, dok pacove vredi držati po nekoliko jedinki. Kavezi se postavljaju daleko jedni od drugih, poželjno u različitim sobama.

„Rezidenti“ moraju biti u izolaciji najmanje nedelju dana, a bolje dve. Nakon toga proveravamo „rezidente“, stavljajući sa njima u kavez „gosta“ na 5 minuta, snimamo sve na video i pregledamo. Ako napadi zauzimaju najmanje 10% trajanja eksperimenta ili su toliko intenzivni da je eksperiment morao biti prekinut, znači da je „rezident“ pogodan. Ponekad je potrebno sprovesti nekoliko takvih eksperimenata sa razmakom od najmanje 3 dana (pri čemu hamsterove delimo po konkretnim parovima, a u slučaju pacova vršimo rotaciju „gostiju“), ali ako neki „rezidenti“ i dalje ne postaju agresivni, oni se isključuju iz eksperimenata i puštaju.

U potpuno pojednostavljenoj varijanti može se početi sa dozama preparata kao što je ljudska doza podeljena sa 200 za pacove i sa 1000 za hamsterove. Uostalom, bolje će biti potražiti na mreži bilo kakve eksperimente za konkretan preparat (čak i one koji nisu povezani sa agresijom) i polaziti od doze koja se tamo predlaže. Preparat se može, na primer, razmešati u vodi i, držeći jedinku jednom rukom, uvesti u usta špricem bez igle drugom rukom. Takođe se može pokušati umešati preparat u hranu, ali tada će biti potrebno kontrolisati da li je cela doza primljena.

U slučaju pacova, pogodnim „rezidentima“ dajemo preparat sat vremena pre eksperimenta. Što se tiče hamsterova – dajemo preparat i „rezidentu“ i „gostu“, jer u njihovom slučaju „gost“ takođe može biti agresivan. Takođe, po potrebi se može sprovoditi svakodnevni unos preparata tokom određenog perioda, pri čemu se poslednja doza takođe daje sat vremena pre eksperimenta. Nakon sprovođenja eksperimenta pregledamo snimak. Ako je nivo napada značajno opao ili su potpuno prestali, znači da preparat radi! U nedostatku rezultata može se pokušati povećati doza, pri čemu se kontroliše da se opšta aktivnost jedinki ne smanji (tako potvrđujemo da je efekat upravo antiagresivni, a ne sedativni).

Nakon svakog eksperimenta sa preparatima poželjno je izdržati sa jedinkama najmanje nedelju dana i sprovesti kontrolni eksperiment za određivanje osnovne agresivnosti, jer neki preparati mogu imati veoma dugotrajan efekat. Preporučuje se čuvanje zaliha preparata odvojeno od sobe sa „rezidentima“ u hermetičkim kontejnerima, jer isparenja nekih preparata mogu smanjiti agresivnost životinja.

Ako proveravate inhalacioni preparat (na primer, eterična ulja), prebacite kavez sa „rezidentom“ u izolovanu sobu bez ventilacije, raspršite ili isparite tamo više preparata tako da sami osećate njegov jak miris (na primer, koristeći aroma-lampu za eterična ulja), pustite „rezidenta“ da udiše pare sat vremena i sprovedite eksperiment. Pazite da pare ne dopru do prostorije u kojoj držite druge „rezidente“.

Na taj način je poželjno proveravati bilo koje preparate, kako se pre upotrebe na agresivnim predstavnicima naše vrste iznenada ne ispostavi da vam je prodat neki placebo, a i sami ćete tako lično moći da se uverite da je pojačanje inhibitora nasilja stvarna stvar!

Voluntarista, Bitarh

Od besrđnosti do brutalnosti: psihopatija kao ključ za predviđanje nasilja

Savremena nauka pokazuje da nasilje nije samo rezultat uticaja društva, životne sredine, vaspitanja ili jednostavno ličnog izbora pojedinca. Pre svega, nasilje je biološki fenomen, rezultat disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija koje kao posledica toga nastaju. O ključnoj ulozi psihopatije u vršenju nasilja dobro piše sudski psiholog Džon Maršal u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

On pre svega pominje meta-analizu Brijane Foks i Meta Delisija iz 2019. godine, u kojoj je razmatrano 29 uzoraka iz različitih zemalja koji obuhvataju više od 2600 ubistava. Prema njoj, korelacija između psihopatije i vršenja ubistva iznosila je 0,68. Poređenja radi – u medicini se korelacija od 0,3 između pušenja i raka pluća već smatra značajnom tako da se ne sme ignorisati. A veza između psihopatije i ubistva ispostavila se dva puta jačom! Štaviše, što je oblik ubistva ekstremniji ili organizovaniji, to je u njemu više manifestacija psihopatije.

Prelazeći na najaktuelnija istraživanja objavljena ove godine, Melisa Parker Vest i njene kolege sprovele su analizu 117 istraživanja o vezi između psihopatije i seksualnog nasilja. Korelacija se ispostavila umerenom, na nivou od 0,35, međutim, važno je uzeti u obzir da je ona stabilna u različitim uzorcima, uključujući zatvorenike i uzorke iz opšte populacije. U medicini bi slična veza postojala između holesterola i srčanih bolesti. Takvi rezultati potpuno razbijaju ideju da psihopatija nema veze sa seksualnim ili neseksualnim nasiljem. Podaci svedoče o suprotnom: crte psihopatije veoma značajno povećavaju rizik od nasilja.

Zašto je to važno? Kritičari tvrde da je psihopatija previše nejasan, preuveličan i u praksi beskoristan konstrukt. Ali podaci govore drugačije. Psihopatija predviđa ubistva sa veličinom efekta koja se veoma retko sreće u društvenim naukama. Ona predviđa seksualnu agresiju na nivou uporedivom sa opšteprihvaćenim medicinskim faktorima rizika. To je čini jednim od najmoćnijih indikatora nasilja. I činjenica da „prosečni“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšti trend za sve slučajeve letalnog nasilja.

Ali kakva je praktična korist od takvog znanja? Naravno, njegova vrednost nije isključivo akademska; ono je korisno u proceni i upravljanju rizicima. Na primer, moramo razumeti koje mere preduzeti prema počiniocu i u kojoj meri je on podoban za povratak u društvo. Ako ignorišemo faktor psihopatije, lako možemo pogrešno odgovoriti na ova pitanja i doneti slep sud.

Takođe, ovo znanje je korisno u sprečavanju nasilja. Crte psihopatije ne nastaju u jednom trenutku kada osoba napuni 18 godina. One se mogu pratiti u razvoju pojedinca još u detinjstvu i adolescentskom dobu, primećujući hladnokrvnost i bezemocionalnost, nedostatak empatije i sklonost manipulativnom ili okrutnom ponašanju. Veoma je važno prepoznati i intervenisati u problem što je ranije moguće. Borba protiv ovih crta pre nego što se one pretvore u ukorenjene modele ličnosti odrasle osobe jedna je od mogućnosti za smanjenje broja budućih nasilnika.

Konačno, psihopatija nije ograničena samo na zatvore ili glasne slučajeve ubistava. Mnogi ljudi otkrivaju psihopatiju u privatnom životu: kod partnera, kolega, prijatelja ili nadređenih. Sposobnost prepoznavanja emocionalne površnosti, patološkog laganja, manipulativnosti i nedostatka empatije može zaštititi osobu od nasilja. Neophodno je povećati svest javnosti, što će pomoći ljudima da izbegavaju psihopatične pojedince i opasnost koju oni predstavljaju, kao i da preduzmu ispravne korake pri susretu sa njima!

Voluntarista, Bitarh

Kolektivni stokholmski sindrom ili kako autoritarne vlasti psihološki traumiraju građane do potpune lojalnosti

Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.

Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.

Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.

Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.

Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.

Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.

Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.

Voluntarista, Bitarh

Smrt, porezi i Stokholmski sindrom u ime Sperija

Nedavno je na našem kanalu objavljen zanimljiv longread korisnika pod nadimkom „Sperry UNIVAC“. Autor, koji je uzeo nadimak po kompaniji proizvođaču računara, koja je, uzgred, decenijama živela od bogatih državnih ugovora i radila skoro u potpunosti za vojsku, odlučio je odjednom da iznese „bazu“. Ali umesto baze, dobili smo tipično opravdanje etatizma sa laganim primesom marksizma. Sperry pokušava da nam proda ideju staru kao svet: pljačka je neizbežna, „društveni ugovor“ je blago, a privatni sektor je ista stvar, samo iz drugog ugla, i uopšte, recite hvala što vas država samo šišta, a ne raspušava iz mitraljeza. Ali hajde da razložimo ovu gomilu zamena pojmova pre nego što počne da smrdi.

Sperry tvrdi da korporacija koja uzima deo profita „krade“ od radnika apsolutno na isti način kao što država uzima poreze. „Između državnim porezima i korporativnim naplatama nema naročite razlike“, piše on. Ali ako ovo pitanje analiziramo detaljnije, shvatićemo da je razlika između privatnih kompanija i stacionarnog bandite kao razlika između seksa po pristanku i silovanja.

U prvom slučaju (tržište) ti dobrovoljno prodaješ svoje vreme i veštine za dogovorenu sumu. Ako ti uslovi ne odgovaraju, ustaješ i odlaziš. Tražiš drugog kupca svog rada ili otvaraš sopstveni posao. U drugom slučaju (država) do tebe dolaze momci sa palicama i kažu: „Daj 40% onoga što si zaradio, a mi ćemo možda izgraditi put za tebe. Ili palatu našem vođi. Ili bombardovati nekoga na drugom kraju sveta. A ako ne daš – zatvorićemo te u kavez“. Osecate nijansu? U Sperryjevom svetu ona ne postoji. Za njega je dobrovoljno odricanje od dela profita u zamenu za zagarantovanu platu i odsustvo rizika ista stvar kao i prisilna oduzimanje sredstava pod pretnjom nasilja.

Zatim nas Sperry plaši pričama o „divljem kapitalizmu“, United Fruit Company-ju i streljanjima radnika. On zaboravlja (ili namerno ćuti) da United Fruit Company i ostali „bananski kraljevi“ nisu postojali u vakuumu slobodnog tržišta. To su bili privilegovani monopoli koje je hranila država. Ko im je davao zemlju? Lokalni vladari. Ko je slao američke marince da uguše pobune kada lokalni despoti nisu mogli da se snađu? Vlada SAD-a.

To nije „slobodno tržište“, to je klanonski kapitalizam (crony capitalism) u čistom obliku. Kada se korporacija srasta sa državnom vlašću, ona dobija pristup „legalizovanom“ nasilju. Libertarijanci se protive svakom iniciranju nasilja, bilo da je reč o privatnoj vojsci ili državnoj gardi. Ali istorija pokazuje da su najmasovnija ubistva i najveće GULAG-e uvek uređivale upravo države, a ne proizvođači stolica.

Poseban smeh zaslužuje pasus o „korporativnim porezima“ u vidu teretana i keksa. Navodno, korporacija odlučuje umesto tebe gde da troši profit – na tvoj fitnes ili u tvoj džep, i to je isto što i državna raspodela. Ali u takvim razmišljanjima se odmah može videti logička greška. To se zove „konkurencija za kadrove“. Svesni ljudi biraju poslodavca ne samo po cifri u platnoj listi, već i po uslovima. Ne sviđa ti se fitnes i želiš keš? Idi tamo gde plaćaju više u kešu. Tržište nudi opcije. Država opcije ne nudi. Ne možeš reći poreskoj upravi: „Ljudi, ne treba mi vaša besplatna medicina i policija, vratite mi novac, sam ću kupiti usluge od privatnika“.

Sperry nas dovodi do misli: „Kradiće svi i uvek“. To je filozofija naučene bespomoćnosti. „Opustite se i uživajte dok vas siluju u baršunastoj rukavici, jer bi mogli i u oklopu“. Mi pak kažemo da nasilje nije norma i nudimo puteve rešenja. Bilo koji porezi su pljačka. Bilo koje regulacije su ograničenje slobode svesnih ljudi. I to što stacionarni bandit pokušava da kupi našu lojalnost, bacajući nam kosti sa gospodskog stola u vidu „socijalnog zbrinutosti“ (kupljene našim novcem, ali uz ogromnu proviziju birokrata), ne čini ga dobročiniteljem.

Voluntarist, Bitarh

Čovek čoveku vuk? Zašto smo pogrešili u proceni vučje prirode.

Ponekad se okolnosti tako slože da se površna i netačna predstavljanja o nečemu veoma duboko ukorene u umovima ljudi. Tako dobijamo izraze poput „čovek čoveku vuk“, što podrazumeva da je vuk navodno izuzetno sebično, neprijateljsko i agresivno biće prema sopstvenoj vrsti, a da se ljudi, analogno tome, malo razlikuju od vukova. Sa vukovima se uopšte poredi mnogo loših stvari. Na primer, neko čak može nazivati autoritativne političke lidere vukovima zbog njihove lažnosti, zlokobnosti, progona drugih ljudi i psihopatske ravnodušnosti prema njihovom bolu. Međutim, stvarnost je ponekad sasvim drugačija od onoga što se opšteprihvaćeno smatra.

U stvarnosti, ako se pažljivo prouči ponašanje vukova u prirodnim uslovima, može se razumeti da je njihova socijalna organizacija više kooperativna nego hijerarhijska. Organizaciona struktura društva vukova više liči na krug nego na piramidu. Igre i uzajamna podrška ih povezuju, a nikako neprijateljstvo i borba za dominaciju u čoporu. Vukove se zapravo nikako ne mogu nazvati nemilosrdnim i antisocijalnim bićima.

Svima nam je nekada pričano da u vučjem društvu postoji neki „alfa-mužjak“, koji svoje polozaj zauzima, ne bez značaja, putem agresivne dominacije. Međutim, u stvarnosti ispoljavanje agresije lidera čopora prema svojim potčinjenima je velika retkost. Uopšte, nasilna hijerarhija dominacije u vučjim društvima nastaje samo u slučaju kada se nepoznate jedinke smeste u jedan zatvoreni volijer, dok zapažanja vukova u prirodnom okruženju potpuno opovrgavaju mit o postojanju nekog jedinstvenog i najagresivnijeg „alfa-mužjaka“.

Može se takođe pomenuti istraživanje etologa Konrada Lorenca, koji u svojim radovima, a posebno u članku „Moral i oružje“, otkriva kod vukova postojanje inhibitora nasilja, koji se aktivira kod jednog od vukova koji se bore kada drugi vuk pokaže poze pokornosti ili ranjive delove tela, kao što su vrat ili stomak. Posmatrajući to, zatečeni agresor gubi sposobnost da nastavi napad. A drugi etolog, Jason Badridze, je čak jednom uspeo da se infiltrira u čopor vukova i veoma blisko posmatra njihov život. Između ostalog, on primećuje da previše agresivne jedinke tamo nisu dobrodošle i da su jednostavno izbačene iz čopora.

Kao što vidimo, u prirodnim uslovima agresija među vukovima se ne podstiče. Vuka koji je nemilosrdan prema svojim srodnicima i spreman da im naudi radi sopstvene dominacije, uspeh može čekati samo u uslovima kaveza iz kojeg niko jednostavno ne može pobeći. I brutalnost i nasilna hijerarhija koje postoje u ljudskom društvu verovatno su u većoj meri moguće samo zato što je i ono zatvoreno u „države-kaveze“. Naravno, prirodno stanje stvari uopšte ne bi trebalo da bude takvo, a izraz „čovek čoveku vuk“ trebalo bi da znači prijateljstvo i kooperaciju, a ne neprijateljstvo i nasilje.

„Noć čistilišta“ u stvarnosti: kakav će svet biti bez zakona na jedan dan?

Zamislite da su jednog dana svi zakoni ukinuti, makar samo na jedan dan. Kako bi se ljudi tačno ponašali u takvim okolnostima? Nekome bi se odmah mogao prikazati scenario „Noći čistki“, u kojoj bi mnogi krenuli da siluju, ubijaju, osvete se neprijateljima ili jednostavno stvaraju haos radi zabave. Sigurno bi do takvog zaključka došli zagovornici pozicije „majmuna ubica“, tvrdeći da je čovek okrutno i krvolžno biće koje, prema takozvanoj teoriji odvraćanja, od vršenja nasilja zaustavlja samo postojanje zakona koji preti kaznom. Ali šta bi se zapravo dogodilo?

Takvim pitanjem su se 2020. godine zapitali istraživači sa Međunarodnog univerziteta Floride. Odlučili su da sprovedu anketu među 500 Amerikanaca o tome kolika je verovatnoća da bi počinili zločine ako bi to jedan dan u godini bilo legalno. Naravno, unapred je bilo jasno da će određeni deo anketiranih dati potvrdan odgovor, pa su odlučili da ispitaju i koje tačno osobine ličnosti podstiču na ovakav izbor.

Rezultat je bio sledeći: samo 18% ljudi je izjavilo spremnost da učestvuje u „Noći čistki“ ako im se pruži takva mogućnost. To odmah odbacuje ideju da je zakon glavni ili jedini značajan faktor koji sprečava kriminalitet. Barem za većinu ljudi on nije toliko važan kao drugi faktori, inače bi se prema teoriji odvraćanja moglo očekivati saglasje skoro svih učesnika. Štaviše, utvrđeno je da je veća verovatnoća pristanka na učešće u ovakvom događaju u određenoj meri povezana sa slabom samokontrolom, kao i, u znatnijoj meri, sa prisustvom psihopatskih crta kod osobe, kao što su bezdušnost i egocentrizam.

Drugi istraživači sa Univerziteta Tilburg ove godine su objavili materijal u kojem su odlučili da ponove i dopune rezultate prethodnog istraživanja, anketirajući 865 ljudi. Primetili su da ranije nije bilo podele na konkretne zločine, već je ispitanicima postavljano samo jedno pitanje u vezi sa njihovom željom da učestvuju u „Noći čistki“. Zato je sada odlučeno da se postavljaju pitanja i o različitim vrstama zločina.

Na prvi pogled, rezultat se pokazao šokirajućim – više od 76% anketiranih priznalo je da bi, u nedostatku legalne kontrole, počinilo najmanje jedan zločin. Međutim, veoma je važno pogledati o kojim se tačno zločinima radi. Na primer, spremnost da ukradu osnovne potrepštine priznalo je 50% ljudi, a da ukradu novac ili uđu na neku teritoriju gde im nije dozvoljeno – po 45% ljudi. Oko 33% je izrazilo spremnost da prekrši pravila saobraćaja, a 28% da proba zabranjene supstance. Sve je to označeno kao neznatni zločini.

A šta je sa teškim zločinima? Ovde je rezultat bio potpuno drugačiji. Samo 4% anketiranih izrazilo je spremnost da ubije nekoga, a približno 1-2% su dobila pitanja o seksualnom nasilju, otmicaju, zločinima iz mržnje i drugim aktovima ozbiljnog nasilja. Kontrast je vidljiv golim okom! Naravno, onih koji žele da počine bar jedan zločin bilo je mnogo više nego što su istraživači očekivali, ali se skoro uvek radilo o nenasilnim zločinima male težine. U isto vreme, onih koji su spremni da počine nasilne zločine može se nabrojati na prste, i to su tipično ličnosti sa visokim pokazateljima psihopatskih crta.

Istraživači zaključuju da zakon i krivične kazne igraju ključnu ulogu samo u sprečavanju neznatnih zločina. Međutim, za nasilne zločine, koji zahtevaju da osoba prekrši sve moralne i društvene norme, to više nije toliko važan faktor, i ako za nekoga zaista može biti odlučujući, to je samo za mali procenat stanovništva sa visokim pokazateljima psihopatije. To nas samo još jednom podseća – u normalnom stanju, čovek ipak poseduje snažan unutrašnji mehanizam inhibicije nasilja.