Тег: nasilje

Kakav je uticaj genetike i sredine na sposobnost vršenja nasilja

Voluntarist, Bitarch

Razne sposobnosti i sklonosti čoveka u pogledu njegovog karaktera i ponašanja, naravno, nastaju usled neurofizioloških specifičnosti, koje se formiraju kako genetski, tako i pod uticajem sredine. Ali sporno pitanje je često to u kojoj meri ova dva tipa faktora određuju ličnost čoveka. Posebno se rasprave mogu odnositi na problem nasilja – kakva je u njemu uloga urođenih predispozicija čoveka i socijalnog okruženja u kojem se nalazi? Pokušajmo da damo jasan odgovor na ovo pitanje.

Počnimo sa istraživanjem koje razmatra pitanje genetskog rizika od pojave psihopatije kod sedmogodišnje dece. Važne komponente psihopatičkih predispozicija su crte bezdušnosti-bezstrastnosti (callous-unemotional traits), koje se manifestuju nedostatkom empatije, krivice i drugih socijalnih emocija, kao i antisocijalno ponašanje koje se manifestuje povećanom agresivnošću. Kao što je pokazalo ovo istraživanje, podudaranje obe komponente kod dece ima izuzetno visok nivo nasleđivanja – 81%. Pri tome, u slučaju kada deca imaju samo antisocijalno ponašanje, primećuje se umeren nivo nasleđivanja – 30%.

Razlika između ove dve grupe dece sastoji se u tome da su predstavnici prve grupe, kod kojih se primećuju crte bezdušnosti-bezstrastnosti, sposobni upravo za namerno antisocijalno ponašanje i nasilje. Oni imaju visok rizik od razvoja psihopatije i sklonosti ka nasilničkom kriminalitetu u odraslom dobu, a takođe teško podležu vaspitnim merama. Njihovo stanje je ozbiljnije nego stanje dece iz druge grupe, čiji problemi s ponašanjem nisu toliko ozbiljni i dugoročni.

Vredi navesti još jedno istraživanje u kojem je ispitivana stabilnost različitih tipova agresije od detinjstva do adolescentnog uzrasta. Stabilnost reaktivne agresije, koja nastaje kao reakcija subjektivnog pojedinca na frustraciju ili pretnju (odbrambena agresija takođe spada u reaktivnu), može se objasniti u skoro jednakoj meri genetski (48%), kao i uticajem sredine – zajedničkim (11%) i razdvojenim (41%). Međutim, stabilnost proaktivne agresije, tj. korišćenja agresivnih postupaka za ostvarivanje određenih težnji i namernog nanošenja štete ljudima, bila je pretežno genetski (85%) posredovana. Pored toga, vredi pomenuti da u zrelijem uzrastu i dalje ostaje jaka genetski posredovana stabilnost crta bezdušnosti-bezstrastnosti. Tako, između 17. i 24. godine ona iznosi 58%.

Sposobnost vršenja namernih činova nasilja, ili proaktivna agresija, definitivno ima izuzetno jak genetski uticaj. I to je u skladu sa konceptom mehanizma inhibicije nasilja, prema kojem prosečan i zdrav pojedinac oseća reakciju odbacivanja i otpor prema nanošenju štete drugim ljudima. Ovaj mehanizam se izražava kao urođeni bezuslovni refleks, nastao je tokom biološke evolucije čoveka, a crte bezdušnosti-bezstrastnosti i psihopatičke predispozicije su rezultat narušavanja njegovog ispravnog funkcionisanja.

Kao što možemo videti, ovo narušavanje, koje vodi do sposobnosti za namerno nasilje, definitivno se može nazvati genetskim odstupanjem, za koje bi najbolji lek bio razvoj odgovarajuće genske terapije. Prilično jaki kandidati za njenu primenu mogu biti geni povezani sa ispravnim radom serotoninskog sistema, kao što su MAO-A, SERT, TPH2, kao i geni receptora 5-HT1A/1B.

Nešto drugačije stvari stoje sa reaktivnom agresijom. Njen povećani nivo često se povezuje sa hiperosetljivošću na pretnje, i to može svedočiti ne samo o narušavanju rada inhibitora nasilja, već i mehanizama reagovanja na pretnje. Pošto, kao što nam govori koncept efekta superiornosti pretnje, ovi mehanizmi se aktiviraju kako na urođene pretnje (na primer, zmije i pauke), sa kojima se čovek susretao tokom svoje evolucije, tako se i prilagođavaju pretnjama sa sticanjem iskustva, uticaj sredine igra značajnu ulogu u njihovom ispravnom funkcionisanju uporedo sa genetikom.

Ekonomska cena nasilja

Voluntarist, Bitarh

Godine 2017. Institut za ekonomiju i mir objavio je izveštaj u kojem je izvršena sveobuhvatna procena globalnih ekonomskih gubitaka nastalih usled aktivnosti usmerenih na „obuzdavanje, sprečavanje i otklanjanje posledica nasilja“. Ispostavilo se da nas nasilje košta 13,6 biliona dolara godišnje, odnosno 13,3% svetskog BDP-a (procena data za 2015. godinu). Kako bismo ovo stavili u perspektivu, smanjenje ekonomskog uticaja nasilja za 10% oslobodilo bi više sredstava nego što je ukupna vrednost svetskog izvoza hrane ili ukupni obim globalnih direktnih stranih investicija u 2014. godini. To su gigantske vrednosti.

Glavnu ulogu u ovom pitanju igraju vojni troškovi, koji dostižu 6,16 biliona dolara ili 45% svih ekonomskih gubitaka od nasilja. Troškovi unutrašnje bezbednosti, kao što su izdaci za policiju, pravosudni sistem, zatvore i privatno obezbeđenje, iznose 3,5 biliona dolara ili 26% svih gubitaka. Takođe treba istaći ubistva i nasilnu kriminalnost, koji direktno dovode do medicinskih troškova i gubitka prihoda žrtava, a indirektno do njihovog gubitka produktivnosti, kao i produktivnosti njihovih porodica i prijatelja zbog psiholoških posledica. Na to dolazi 1,79 biliona dolara ili 8% svih gubitaka. Naravno, nasilje dovodi do mnogih drugih gubitaka, na primer onih povezanih sa unutrašnjim i spoljnim konfliktima, kao i izbeglicama koji slede za njima.

Naravno, u ovu procenu nije moguće uključiti neke manje očigledne gubitke, naročito one koji su povezani sa vršenjem sistemskog nasilja i propuštenom prilikom. Naravno, već smo uračunali troškove za vojne i sigurnosne sfere, kao i gubitke od privatne nasilne kriminalnosti. Ali koliku bi korist mogla doneti sredstva kada bi bila investirana u produktivne aktivnosti, umesto da ih države oduzimaju za finansiranje sigurnosnih struktura, kao i drugih birokratizovanih, korumpiranih i neefikasnih državnih struktura? Koliki je potencijal izgubljen nanošenjem štete od strane nasilnika, kako državnih, na primer u progonu ljudi i ratovima, tako i privatnih? Očigledno je da će stvarni ekonomski gubici od nasilja biti mnogo viši od 13,3% svetskog BDP-a godišnje; ova procena je samo minimalna, od koje se može polaziti.

Mogli bismo izgubiti mnogo manje kada bismo investirali sredstva u rešavanje problema nasilja, a ne u njegovo obuzdavanje i otklanjanje posledica. U članku Instituta za ekonomiju i mir navodi se da će dolar investiran u obrazovanje doneti više koristi i jače doprineti održavanju mira nego dolar investiran u zatvore. Ali takođe ne smemo zaboraviti da je izvor svakog ozbiljnog nasilja manjina patoloških jedinki sa poremećajem u radu inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Dolar investiran u razvoj efikasne terapije koja obnavlja inhibicijsku kontrolu nad agresijom kod onih kojima ona nedostaje, omogućio bi uklanjanje gubitaka od nasilja koji su za nekoliko redova veći od takve investicije. Mnogo sredstava, vremena i ljudskih života moglo bi biti spaseno i usmereno na produktivne aktivnosti koje povećavaju blagostanje svakoga.

Veza između starosti i sklonosti ka nasilju kod čoveka

Voluntarist, Bitarh

Kao što je poznato, glavni deo zločina, uključujući nasilne, čini se u uzrastu od 15-25 godina, nakon čega kriminalna aktivnost pojedinaca opada, ako potpuno i ne prestane. Postoje čak i tvrdnje da je ovakva veza između starosti i kriminaliteta univerzalna za različite grupe ljudi i društva, što znači da ovaj fenomen ima snažnu biološku determinisanost. Smanjenje kriminalne aktivnosti sa godinama često se povezuje sa formiranjem nervnog sistema i razvojem emocionalne kontrole.

Za potpuno razumevanje teme o kojoj razgovaramo, vredi pomenuti jedan važan biološki faktor. Prosečnom i zdravom pojedincu svojstveno je prisustvo inhibitora nasilja, koji izaziva reakciju odbacivanja prema nanošenju štete drugim ljudima. Naravno, njegova funkcija se razvija sa godinama, ali ovaj proces se već može primetiti u uzrastu od 4-7 godina, a kao bezuslovni refleks, koji se automatski aktivira pri opažanju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola), inhibitor nasilja je prisutan kod čoveka od samog rođenja.

Očigledno je da vršenje nasilja zahteva da funkcija inhibitora nasilja kod osobe bude narušena ili potisnuta. Ali veoma je važno napomenuti da takav poremećaj sam po sebi ne provocira nasilje. On samo znači da za vršenje nasilja ostaje jedan kočionič faktor manje. I ovde stupaju na scenu socijalni faktori, koji posreduju u vezi između starosti i kriminaliteta. Njihov spisak izgleda na sledeći način:

– kriminalci s vremenom počinju da razumeju da im njihove aktivnosti ne donose toliko koristi u poređenju sa rizicima koje snose i uloženim naporima;
– sa godinama ljudi teže tome da „sednu na mesto“, a negativan uticaj vršnjaka u mladom uzrastu kasnije je zamenjen društvenim neodobravanjem;
– kriminalci mogu s godinama izgubiti partnere za vršenje zločina zbog njihove smrti, zatvorenja ili gubitka poverenja u njih;
– smanjenje fizičkih sposobnosti usled starenja čini zločine opasnijim i manje uspešnim zanimanjem;
– sklonost kriminalitetu smanjuje i životno iskustvo, gubitak težnji koje ga zahtevaju, ili pak sticanje legalnih metoda za njihovo zadovoljenje.

Kao što vidimo, mnoge društvene okolnosti s vremenom čine kriminalitet manje isplativim u očima samih kriminalaca. Ali postoje i okolnosti koje mogu vratiti nasilne težnje. Postoji rasprostranjeno mišljenje da je u genocidu u Ruandi glavni deo nasilja počinila mlada ljudi u uzrastu od 19-20 godina. Međutim, kao što pokazuju podaci, glavni učesnici nasilja bili su muškarci stariji od 30 godina. Medijansko godine svih počinilaca tokom genocida iznosilo je 34 godine. I samo jedna trećina njih bila je uključena upravo u nasilne zločine.

Vredi takođe pomenuti da je starenje često povezano sa neurodegenerativnim procesima, i to može doprineti povećanoj agresivnosti. Kao primer mogu se navesti osobe koje pate od Alchajmerove bolesti. Posebno treba obratiti pažnju na funkcionisanje njihovog serotoninergičkog sistema, koji je odgovoran za mehanizam inhibicije nasilja. Istraživanja povezuju narušavanje njegove funkcije sa povećanom agresivnošću koja se primećuje kod pacijenata sa Alchajmerom koji imaju smanjenu gustinu serotoninskih 1A receptora. Pri tome, agresivnost ostaje na niskom nivou kod onih pacijenata čija gustina 1A receptora nije smanjena.

Može se zaključiti da vezu starosti i kriminalne aktivnosti, uključujući nasilnu, posreduju ne biološki, već socijalni faktori. Većina pojedinaca nije sklona tome zbog dovoljno izraženog inhibitora nasilja. Ali oni kod kojih se može primetiti njegov nedostatak, zavisni su u ispoljavanju svoje nasilnosti od uticaja sredine. I neki socijalni faktori mogu ih podstaći na nasilje u bilo kom uzrastu. Takođe, čini se da ovi pojedinci rizikuju ispoljavanje povećane agresivnosti usled starenja i neurodegenerativnih bolesti, mada treba napomenuti da to retko može prerasti u stvarnu kriminalnu aktivnost zbog njihovog stanja i starosti.

Kako nasilne ličnosti ocenjuju same sebe i šta sa tim raditi

Voluntarist, Bitarh

Razumevanje patološkosti nasilnog ponašanja može se suočiti sa problemom u kojem osoba koja, zbog disfunkcionalnog inhibitora nasilja, može lako vršiti nasilje, teško će sebe oceniti kao nezdravu ličnost. Mnogi poremećaji dovode do negativnih simptoma koje osoba jasno oseća, kao što su anksioznost, pogoršanje raspoloženja, depresija, suicidalne misli i drugo. Ali situacija je složenija kada sam poremećaj ne uzrokuje patnju. Sposobnost vršenja nasilja kao rezultat nedostatka reakcije odbacivanja i otpora prema nanošenju štete drugim ljudima pripada upravo takvim poremećajima. Hajde da detaljnije analiziramo ovaj problem i utvrdimo šta je, s obzirom na to, važno razumeti o nasilnim ličnostima.

Dobra opcija bi bila posmatranje ljudi sa psihopatskim predispozicijama, pošto je psihopatija direktan rezultat narušenog rada inhibitora nasilja. Kako piše Robert Hare, koji je razvio poznati test-upitnik PCL za procenu priznaka psihopatije, psihopate imaju narcisističko i ekstremno preuveličano predstavljanje o sopstvenoj vrednosti i važnosti, zaista zapanjujući egocentrizam i osećaj dostojanstva; oni sebe smatraju centrom univerzuma, višim bićima koja imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima. Takođe je razmatrao pitanje lečenja psihopata. Prema njegovim rečima, termin „lečenje“ podrazumeva da postoji nešto što treba lečiti: bolest, subjektivni distres, neadekvatno ponašanje i slično. Međutim, koliko možemo utvrditi, psihopate su sasvim zadovoljni sobom i ne vide potrebu za lečenjem, barem u tradicionalnom smislu te reči.

Definitivno, psihopate imaju preuveličano predstavljanje o sebi. Smatraju sebe važnim i dostojnim. Često osećaju da imaju pravo da žive po svojim sopstvenim pravilima i misle da se zakoni na njih ne primenjuju. Skloni su da imaju grandiozna predstavljanja o svom potencijalu. Smatraju da zaslužuju da budu generalni direktori kompanija, ili su ubeđeni da su najbolji u svim poslovima.

Takve karakteristike ličnosti nasilnih pojedinaca nisu iznenađujuće. Još od detinjstva oni ne osećaju nikakva negativna osećanja kada drugima nanose štetu, i shodno tome to smatraju normom. Manifestacije empatije, saosećanja i nesposobnost vršenja nasilnih napada, što je svojstveno prosečnom i zdravom pojedincu, oni doživljavaju kao slabost. Možda upravo to predisponira njih da sebe stavljaju iznad drugih.

Sve ovo, naravno, ometa iskorenjivanje nasilja iz društva, pošto nasilnici sami često ne smatraju sebe abnormalnim i bolesnim. Na to ih treba uvek podsećati, pozivajući se na teoriju mehanizma inhibicije nasilja i patološkost njihovog stanja prema medicinskim definicijama. Konkretno, može se pomenuti Wakefiledov kriterijum poremećaja, kojem stanje odgovara u slučaju da ono nastane kao rezultat nesposobnosti nekog unutrašnjeg mehanizma da obavlja svoju biološku funkciju (u našem slučaju to se odnosi na inhibitor nasilja) i dovodi do nanošenja štete.

Ali najefikasnija metoda biće vršenje jakog socijalnog pritiska na njih. Osoba sa disfunkcijom inhibitora nasilja mora razumeti da niko neće rizikovati da ima bilo kakve poslove sa njom sve dok ne pristane na terapiju koja obnavlja inhibicijsku kontrolu. Takvi ljudi su opasniji čak i od onih koji pate od infektivnih bolesti, koje bez prolaska kroz lečenje danas teško ko prima na studije, posao ili rizikuje da sa njima zasnuje porodicu. Ako će značajan deo društva to razumeti, kao i ako bude razvijena efikasna terapija protiv nasilja, nasilni ljudi će početi da se leče već iz racionalnih razloga. Naravno, biće i onih koji to neće učiniti čak ni pod socijalnim pritiskom. Njih treba pažljivo pratiti i biti spremni na samoodbranu, koja takođe može uključivati primenu terapijskih preparata na onoga ko vrši napad.

Agresija i testosteron

Voluntarist, Bitarh

Manifestacije agresije kod mužjaka životinja i kod muškaraca vrlo često se povezuju sa polnim hormonom testosteronom. Tako, smanjenju nivoa testosterona trebalo bi da sledi i smanjenje agresivnosti, a povećanju njegovog nivoa – ekstremno visoka agresivnost. Naravno, agresija je povezana sa testosteronom, ali je ne može svesti isključivo na rad jednog hormona izolovano od ostatka neurofiziologije. U suprotnom, može se doći do određenih zabluda, na primer te da ako je visok nivo testosterona kod nekih muškaraca prirodan, onda je i nasilno ponašanje takođe apsolutno prirodno. Takođe, ovakav pogled protivreči konceptu inhibitora nasilja, prema kojem kod mnogih vrsta, pa čak i kod čoveka, postoje urođeni kočnice intraspecifične agresije.

Za početak setimo se da se inhibitor nasilja povezuje sa serotoninergičkim sistemom, i da aktivacija određenih serotoninskih receptora (1A i 1B) može potisnuti napadačku agresiju, bez uticaja na odbrambenu agresiju i druge oblike ponašanja. Ali kako testosteron može uticati na ovaj efekat? Kao što pokazuje jedno istraživanje, takav uticaj jednostavno ne postoji. Testosteronska aktivacija agresije i serotoninska inhibicija agresije rade nezavisno jedna od druge, što znači da proagresivni efekat testosterona ne consiste u potiskivanju serotoninjske funkcije. A uticaj serotonina na agresiju izazvanu testosteronom, po svemu sudeći, odvija se paralelnim inhibitornim putem. Pretpostavlja se da se ovaj uticaj dešava u oblastima mozga kao što su medijalno telo amigdale, hipotalamus, prefrontalni korteks i transparentna pregrada (septalna oblast), gde se istovremeno nalaze i receptori polnih hormona i serotoninergički nervni završeci.

Takav uticaj serotonina je neophodan za obuzdavanje agresije, kako ona ne bi prestala da bude adaptivno i funkcionalno ponašanje. Ovo se poklapa sa teorijom inhibitora nasilja, prema kojoj određene unutrašnje kočnice agresije sprečavaju njen prelazak u nasilje sa nanošenjem štete pripadnicima sopstvene vrste. I pošto testosteron ne narušava rad ovih kočnica, on ne može biti uzrok neinhibirane agresije. Naravno, testosteron povećava agresivnost, ali u normalnim okolnostima samo u okvirima prirodnih inhibitornih granica.

Nekoliko reči o naučno-tehničkom progresu i savremenoj civilizaciji

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav prema kojem su naučno-tehnički napredak i moderna civilizacija zlo koje može samo učiniti čoveka nesrećnim. Naravno, ovaj stav nije toliko popularan i teško da će ikada dobiti značajnu podršku, ali želeo bih da kažem nekoliko reči o tome koliko je on zapravo neodrživ.

Razgovor se može započeti time što su sami protivnici napretka u velikoj meri preživeli samo zahvaljujući njemu, a nisu, sa velikom verovatnoćom, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti još u ranom detinjstvu. Uostalom, radikalno povećanje preživljivosti ljudi i dostupnosti blaga je očigledna posledica napretka. Ali ponekad nije toliko očigledna činjenica da samo zahvaljujući napretku čovečanstvo uopšte ima bilo kakvu šansu da preživi u dugoročnoj perspektivi.

Neko može tvrditi da je napredak stvorio sredstva koja mogu ozbiljno naškoditi celom čovečanstvu (uništavajući ekologiju ili čak budući oružje masovnog uništenja). Međutim, besmisleno je raspravljati o tome da upravo nedostatak napretka može najviše naškoditi čovečanstvu. U tom slučaju, ono sa 100% verovatnoće neće moći da izađe iz granica matične planete i poginuće pri najbližoj katastrofi planetarnih razmera. Zemlja nije večna, osim toga, neka katastrofa može se dogoditi vrlo brzo, a ne za stotine miliona godina. Ispada da se protiviti napretku znači zastupati potpuno uništenje čovečanstva u budućnosti. Da li je neko od kritika napretka spreman otvoreno da podrži upravo takvu ideju?

Još jedan argument protiv napretka su navodne patnje ljudi u gradskoj sredini koja za njih nije prirodna. Umesto toga, predlaže se život blizu prirode, na koji je ljudska psiha najbolje prilagođena, i zarad sreće čoveka sada može se žrtvovati mogućnost očuvanja čovečanstva u budućnosti. Naravno, u stvarnosti su praistorijski ljudi mnogo patili, arheološki dokazi često pokazuju na njihovim ostacima tragove dugotrajnog fiziološkog stresa od gladi i bolesti. Prelazak na primitivnu poljoprivredu takođe ne rešava ovaj problem u potpunosti; još pre nekoliko vekova neuspeh u sakupljanju plodova (na primer, zbog klimatskih faktora) bio je čest uzrok gladi, a i seljaci prošlosti su redovno patili od deficita i monotonije hrane. Prosečan stanovnik modernog grada, koji je stalno sit, na toplom i prilično zdrav, očigledno će biti srećniji. Ali ovde nije reč čak ni o tome, već o tome da, prema tvrdnjama protivnika napretka, stanište čoveka mora biti konzervirano.

Jedan od najprirodnijih procesa za sve živo može se nazvati adaptacijom na promenljive uslove sredine. I modernu gradsku civilizaciju, kao i bilo koji oblik potencijalne buduće civilizacije, može se lako nazvati novim staništem na koje se jednostavno treba adaptirati. Štaviše, čovek dobija i prednost – on sam upravlja time kako će nova sredina biti uređena, što adaptaciju čini lakšom. Bez napretka, promena sredine bi se svakako dogodila zbog neizbežnih klimatskih promena, samo što bi ljudi morali da zaobiđu tu prednost, dobijajući povećanu šansu za prevremeno izumiranje umesto adaptacije.

Protivnik napretka spreman je da se pozove na prirodnost određene sredine za čoveka. Ali zašto onda negira tako prirodan proces kao što je adaptacija? Zašto ga jedna prirodnost zadovoljava, a druga ne?

Konačno, treba reći da protivnici napretka jednostavno nemaju nikakve šanse da svoje ideje sprovedu u stvarnost. Neće uspeti da ubede sve, i jedini izlaz za njih je da druge nasilno primoraju na odricanje od napretka. Ali bez napretka jednostavno neće postojati značajna sredstva za sprovođenje takve prisile, naročito u globalnom razmeru. I grupe ljudi koje promovišu napredak će uvek imati prednost u pogledu sredstava koja omogućavaju zaštitu od takve nasilne prisile. Dakle, sve ideje protiv napretka su jednostavno mrtvorođene.

Ljudi sa slabim inhibitorom nasilja – najgori partneri za veze

Voluntarist, Bitarh

Bilo kakvo zlostavljanje u odnosima iz mnogih razloga zaslužuje osudu i ne sme biti dopušteno. Međutim, posebnu pažnju vredi obratiti na to čemu dovode odnosi sa degeneratima sa slabim inhibitorom nasilja, kod kojih se mogu uočiti psihopatske crte. Kao što pokazuje jedno aktuelno kanadsko istraživanje žrtava zlostavljanja u heteroseksualnim odnosima (među kojima su žene činile 93%), do 30% „abjuzera“ odgovara kriterijumima psihopatije, i upravo su takvi ljudi najjači predskazatelj dugotrajnog nasilja u odnosima. Takođe, zbog disfunkcionalog inhibitora nasilja, oni lako ignorišu signale za pomoć (izraze tuge i straha) svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili upotrebu supstanci. I što je glavni zaključak istraživanja – upravo psihopatski abjuzeri najgore utiču na psihičko zdravlje svojih partnera, ostavljajući ih sa posttraumatskim stresnim poremećajem.

Očigledno je da degenerati sa slabim inhibitorom nasilja ne bi smeli biti pušteni u odnose, barem dok ne pristanu na terapiju svog poremećaja. Pre svega, svaki normalan pojedinac treba da razmisli o sopstvenoj bezbednosti i svom psihičkom zdravlju, jer odnosi sa sličnim psihopatskim abjuzerima mogu samo naškoditi. Pored toga, ako znate da je neka osoba sposobna lako da vrši nasilje, ne osećajući nikakav otpor prema tome, bilo bi dobro upozoriti sve u svom okruženju na to i na potencijalne posledice odnosa sa tom osobom. I konačno, predispozicija za slab inhibitor nasilja jednostavno ne sme biti učvršćena u ljudskom genofondu. Dobar primer pokazuje najbliži srodnik čoveka – patuljasta šimpanza (bonobo), koja ima izuzetno nenasilno društvo i ne ubija svoje srodnike. Prema tvrdnjama nekih istraživača, ženke bonobo jednostavno odbijaju da se razmnožavaju sa agresivnim mužjacima. Postupajući na isti način, ljudi bi mogli značajno da smanje nivo pojavljivosti slabog inhibitora nasilja već u sledećoj generaciji.

Koliko snažno utiče na čoveka otpor prema izvršenju ubistva

Voluntarist, Bitarh

U 2011. godini psiholozi američkog vazduhoplovstva sproveli su ispitivanje psihičkog zdravlja 600 operatera borbenih dronova. Ispostavilo se da je 42% operatera bespilotnih letelica prijavilo umeren ili jak stres, a 20% je prijavilo emocionalnu iscrpljenost ili sagorevanje. Kasniji istraživanja pokazala su da su operateri bespilotnih letelica patili od istih nivoa depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja, zloupotrebe alkohola i suicidalnih misli kao i obične borbene posade. Mnogima će odmah pasti na pamet pitanje – zašto se to dešava?

Još u 20. veku mnogi vojni eksperti došli su do zaključka da 98% ljudi oseća jak unutrašnji otpor prema izvršenju ubistva, i samo do 2% pojedinaca sa psihopatskim predispozicijama ga nema. U analizi pitanja modernog ratovanja uz primenu borbenih dronova, važno je obratiti pažnju na to šta su ovi eksperti govorili o faktorima koji utiču na sposobnost ubijanja i faktorima koji dovode do psihološke traume na bojnom polju. Posebno će nam u tome pomoći zaključci izvedeni i navedeni u radovima Dejva Grosmana.

Kao prvo, ovakav primer sa operaterima borbenih bespilotnih letelica potvrđuje zaključak da je ubistvo najtraumatičnije iskustvo za čoveka. Kako piše Grosman, kontradikcija između potrebe da se izvrši ubistvo i nesposobnosti da se to uradi zbog unutrašnjeg otpora jače traumatizuje psihu vojnika nego bilo koje druge poteškoće borbenih dejstava. A oni vojnici koji su ipak uspeli da ubiju, najčešće do kraja života pate zbog onoga što su učinili nakon rata.

Operater drona ne oseća hladnoću, glad, nedostatak sna, fizičke povrede, gubitak drugova, rizik od pogibije u svakom trenutku i mnoge druge stvari sa kojima se suočava običan vojnik u borbi. Jedino što ih povezuje je potreba da izvrše ubistvo. To znači da ovo samo dokazuje već odavno donet zaključak da je ubistvo apsolutno neprirodno za čoveka i predstavlja najtraumatičnije iskustvo od svih mogućih.

Kao drugo, vojni eksperti iz prošlosti su, iako su došli do zaključka da distanciranje omogućava zaobilaženje otpora prema ubistvu, očigledno potcenili koliko je taj otpor snažno izražen kod čoveka. Čak i kod operatera bespilotnih letelica, koji se može nalaziti na potpuno drugoj strani planete u odnosu na borbena dejstva, taj otpor ne nestaje potpuno. Sama svest o izvršenju ubistva već je dovoljna za dobijanje psihološke traume.

Može se povući analogija sa rovovskim bitkama Prvog svetskog rata, u kojima su se ručne bombe pokazale kao psihološki efikasno oružje. Vojnik je jednostavno bacao bombu u pravcu neprijateljskih rovova, i nije morao nužno direktno posmatrati neprijatelja zbog toga, niti posledice svojih postupaka. Međutim, ako je ipak video rezultat svojih postupaka, ili čak samo čuo, na primer u vidu vrisaka neprijateljskih vojnika, to je već moglo traumatizovati njegovu psihu.

Sve ovo nam pokazuje da, sve dok je čovek u principu sposoban da osvesti samu činjenicu izvršenja ubistva, nijedna sredstva to neće učiniti lakim postupkom za njega. Uzgred, ovo se slaže i sa pretpostavkom modela mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Iako se ovaj mehanizam direktno aktivira samo kada čovek može da posmatra patnju svoje žrtve, zbog procesa kondicioniranja (formiranja uslovno-refleksnih reakcija), njegovo funkcionisanje će još od detinjstva razvijati sposobnost osećanja reakcije odbacivanja čak i na samu pomisao o vršenju nasilja.

Kao što vidimo, ne sme se potceniti koliko je izvršenje ubistva neprirodno za čoveka. Svakom psihički zdravom pojedincu svojstven je inhibitor nasilja, čiju funkciju ne može jednostavno uzeti i zaobići ili potisnuti. Čak i ako određena sredstva i metode omogućavaju nekim ljudima da izvrše ubistva, to za njih ipak ne završava dobro. Samo minimalan procenat psihopatskih ličnosti zaista može lako izvršiti ubistvo.

Silovatelji nisu uspešniji u nastavku roda

Voluntarist, Bitarch

Postoji mit da bi brutalniji i agresivniji ljudi trebali biti uspešniji u produžetku roda, jer je to isplativa strategija ponašanja. Može se navesti primer istraživanja antropologa Napoleona Chignona, prema kojima veći reproduktivni uspeh u poređenju sa plemenskim drugovima svoje starosti imaju oni muškarci indijanskog naroda Yanomami, koji žive u Brazilu i Venezueli, koji vrše ubistva. Tvrdi se da oni imaju 2,5 puta više žena i 3 puta više dece.

Kao što smatraju Chignon i neki drugi istraživači, uspešnost agresivnih muškaraca u produžetku roda predstavlja pravilo za primitivna društva. Prema njihovoj evolucionoj logici, ubice eliminišu svoje komšije iz reprodukcije, imaju više potomstva, a samim tim ubistvo postaje nasledna crta. Zato su ljudi u toku evolucije postali urođeni ubice. Ali ako detaljnije istražiti takav zaključak, ispostaviće se da se protiv njega može izvesti 6 argumenata:

  1. Kompjuterske simulacije evolucionih procesa pokazale su da ni ratna strategija (jastreb), koja se sastoji od vršenja napada, ni plašljiva strategija (golub), koja se sastoji od povlačenja pri napadima, nisu toliko evoluciono stabilne strategije kao strategija „odpornika“ (retaliator strategy), koji se ponašaju neagresivno, ali će u slučaju napada ipak pružiti otpor. Plašljivi pojedinci ne mogu da konkurišu agresivnim pojedincima, ali pritom agresivni pojedinci rizikuju povrede u borbama. Zato je mešovita strategija odpornika najoptimalnija.
  2. Podaci istraživanja ponašanja životinja pokazuju da je većina intra-specifične agresije neletalna. Naravno, u nekim situacijama ubistva pripadnika sopstvene vrste mogu doneti korist, međutim, u većini slučajeva to nije tako. Srazmerno tome, tokom biološke evolucije razvijaju se kočnice intra-specifične agresije koje sprečavaju nanošenje štete u borbama.
  3. Vojna istraživanja pokazala su postojanje snažnog unutrašnjeg otpora prema vršenju ubistva kod prosečnog i zdravog pojedinca. Samo 1-2% vojnika sa sociopatskim sklonostima ne osećaju ga u borbi. Takođe postoji niz evolucionih faktora zbog kojih je takav otpor svojstven čoveku. Kao i u slučaju životinja, ubistvo pripadnika sopstvene vrste za njega retko predstavlja strategiju koju podstiče prirodna selekcija.
  4. Ljudi poseduju potencijal za konkurenciju, agresiju i čak vršenje ubistava, i ratovi se sreću u mnogim društvima. Međutim, primeri potpuno nenasilnih društava, kao što su narodi Semai i Paliyar, pokazuju da čovek može živeti mirno. To otvara pitanja u vezi sa tvrdnjom o ubistvu kao prirodnoj crti čoveka.
  5. Istraživanja naroda Yanomami imaju metodološke probleme. Prvo, antropolog Brian Ferguson doveo je u pitanje tvrdnju da su ubice i ne-ubice bili sličnih godina. Srazmerno tome, razlika u broju dece može se objasniti razlikom u godinama ispitanih pojedinaca. Chignon je ignorisao ovu kritiku. Drugo, istražujući Chignonove podatke, Ferguson je došao do zaključka da, čak i ako su ubice imali reproduktivnu prednost, ona nije ni približno bila toliko velika kao 3 puta. Na tome se kritika Chignonovih istraživanja ne završava, postoji mnogo drugih razloga zašto ona mogu biti metodološki neosnovana.
  6. druga istraživanja pokazuju suprotne rezultate. Tako je istraživanje ekvadorskog naroda Waorani pokazalo da žarlivi ratnici koji vrše napade na svoje plemenske drugove imaju manji reproduktivni uspeh. Oni nisu imali više žena i dece, štaviše, njihova deca su ređe doživela reproduktivni uzrast. Kao rezultat toga, ratnički nastrojeni muškarci ispostavili su se kao manje individualno prilagođeni od manje agresivnih muškaraca.

Kao što vidimo, veliki broj teorijskih i empirijskih podataka pokazuje da bi u različitim društvenim okolnostima ubice trebalo da imaju manje dece nego ne-ubice. A ideja o ubistvu kao evoluciono isplativoj strategiji za čoveka suočava se sa brojnim preprekama.

Da li je suzbijanje agresije povezano sa oksitocinom i prosocijalnim ponašanjem?

Voluntarist, Bitarh

Pretty well known is the fact that the hormone oxytocin plays an important role in pro-social behavior. It promotes the formation of attachment between mother and child, pair bonding, predisposes a person to trust and benevolence towards those they consider „their own,“ helps establish relationships between people, and so on. The hormone vasopressin also plays an important role in pro-social behavior, including the formation of paternal love for children.

These hormones are often called regulators of aggression. It is believed that in intra-group relations, oxytocin promotes the establishment of altruism and non-violence, uniting and coordinating the actions of individual group members. Conversely, in the case of inter-group relations, this only increases aggressiveness, as a cohesive group is ready to fight more fiercely with other „foreign“ groups, toward whose members oxytocin does not predispose trust. This is often used to explain the emergence of wars between different groups of people [1].

At the same time, based on the theory of the violence inhibition mechanism, in species where it is strongly expressed, including humans, the restraint of aggression extends to all intra-species relations. And yet, occurring violence is explained by the presence of a small number of individuals in whom the operation of this mechanism is impaired. This conclusion is supported by many studies, including military ones. They show that the majority of people experience strong resistance to causing harm to other people and committing murder. Even on the battlefield, this applies to the majority of soldiers, and only a minority of them are the driving force of war [2].

Having two such explanations for the nature of social and aggressive behavior, the question arises as to which of them is actually correct, or if both are correct, how they relate to each other. Answering such a question is not so difficult if one looks at how the corresponding neurophysiological systems work and interact with each other.

Recall that the use of certain agonists of serotonin 1A and 1B receptors (drugs that activate them) led to the suppression of manifestations of attacking aggression in animals, while not affecting defensive aggression, as well as other forms of behavior and social communication. This result fully correlates with the expected result of the violence inhibitor’s operation, which speaks to its function as part of the serotonergic (5-HT) system.

It is interesting that the 5-HT system, including 1A and 1B receptors, is involved in the regulation of oxytocin and vasopressin secretion [3]. In one experiment, the application of a 1A receptor agonist to mice contributed not only to the suppression of attacking aggression but also to the emergence of pro-social behavior (close contact and grooming of a conspecific) due to oxytocin secretion. At the same time, the simultaneous administration of an oxytocin receptor antagonist (a drug that blocks it) did not reduce the anti-aggressive effect at all, but only suppressed pro-social behavior. And the administration along with a vasopressin receptor antagonist changed nothing at all [4].

It can be concluded that the regulation of aggression and the stimulation of pro-social behavior are functions performed by different neurophysiological systems. Moreover, the 5-HT system, responsible for the former, is capable of influencing the operation of oxytocin and vasopressin receptors, responsible for the latter, but not vice versa. This means that it is specifically the theory of the violence inhibition mechanism that explains the nature of aggression regulation, while oxytocin relates only to pro-social behavior. And the absence of such behavior in an individual, for example when encountering a „stranger“ (but a representative of their own species) or simply due to a malfunction of the oxytocin receptor, but with the violence inhibitor still functioning, absolutely does not mean that they will be predisposed to a violent attack.

1. De Dreu C. K. W. et al. (2010). The Neuropeptide Oxytocin Regulates Parochial Altruism in Intergroup Conflict Among Humans;
2. Teorija nasilja: https://antiviolence.io/ru;
3. Jørgensen, H., Riis, M., Knigge, U., Kjaer, A., & Warberg, J. (2003). Serotonin Receptors Involved in Vasopressin and Oxytocin Secretion;
4. Tan, O., Martin, L. J., & Bowen, M. T. (2020). Divergent pathways mediate 5-HT1A receptor agonist effects on close social interaction, grooming and aggressive behaviour in mice: Exploring the involvement of the oxytocin and vasopressin systems.