Тег: nasilje

Koliko snažno utiče na čoveka otpor prema izvršenju ubistva

Voluntarist, Bitarh

U 2011. godini psiholozi američkog vazduhoplovstva sproveli su ispitivanje psihičkog zdravlja 600 operatera borbenih dronova. Ispostavilo se da je 42% operatera bespilotnih letelica prijavilo umeren ili jak stres, a 20% je prijavilo emocionalnu iscrpljenost ili sagorevanje. Kasniji istraživanja pokazala su da su operateri bespilotnih letelica patili od istih nivoa depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja, zloupotrebe alkohola i suicidalnih misli kao i obične borbene posade. Mnogima će odmah pasti na pamet pitanje – zašto se to dešava?

Još u 20. veku mnogi vojni eksperti došli su do zaključka da 98% ljudi oseća jak unutrašnji otpor prema izvršenju ubistva, i samo do 2% pojedinaca sa psihopatskim predispozicijama ga nema. U analizi pitanja modernog ratovanja uz primenu borbenih dronova, važno je obratiti pažnju na to šta su ovi eksperti govorili o faktorima koji utiču na sposobnost ubijanja i faktorima koji dovode do psihološke traume na bojnom polju. Posebno će nam u tome pomoći zaključci izvedeni i navedeni u radovima Dejva Grosmana.

Kao prvo, ovakav primer sa operaterima borbenih bespilotnih letelica potvrđuje zaključak da je ubistvo najtraumatičnije iskustvo za čoveka. Kako piše Grosman, kontradikcija između potrebe da se izvrši ubistvo i nesposobnosti da se to uradi zbog unutrašnjeg otpora jače traumatizuje psihu vojnika nego bilo koje druge poteškoće borbenih dejstava. A oni vojnici koji su ipak uspeli da ubiju, najčešće do kraja života pate zbog onoga što su učinili nakon rata.

Operater drona ne oseća hladnoću, glad, nedostatak sna, fizičke povrede, gubitak drugova, rizik od pogibije u svakom trenutku i mnoge druge stvari sa kojima se suočava običan vojnik u borbi. Jedino što ih povezuje je potreba da izvrše ubistvo. To znači da ovo samo dokazuje već odavno donet zaključak da je ubistvo apsolutno neprirodno za čoveka i predstavlja najtraumatičnije iskustvo od svih mogućih.

Kao drugo, vojni eksperti iz prošlosti su, iako su došli do zaključka da distanciranje omogućava zaobilaženje otpora prema ubistvu, očigledno potcenili koliko je taj otpor snažno izražen kod čoveka. Čak i kod operatera bespilotnih letelica, koji se može nalaziti na potpuno drugoj strani planete u odnosu na borbena dejstva, taj otpor ne nestaje potpuno. Sama svest o izvršenju ubistva već je dovoljna za dobijanje psihološke traume.

Može se povući analogija sa rovovskim bitkama Prvog svetskog rata, u kojima su se ručne bombe pokazale kao psihološki efikasno oružje. Vojnik je jednostavno bacao bombu u pravcu neprijateljskih rovova, i nije morao nužno direktno posmatrati neprijatelja zbog toga, niti posledice svojih postupaka. Međutim, ako je ipak video rezultat svojih postupaka, ili čak samo čuo, na primer u vidu vrisaka neprijateljskih vojnika, to je već moglo traumatizovati njegovu psihu.

Sve ovo nam pokazuje da, sve dok je čovek u principu sposoban da osvesti samu činjenicu izvršenja ubistva, nijedna sredstva to neće učiniti lakim postupkom za njega. Uzgred, ovo se slaže i sa pretpostavkom modela mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Iako se ovaj mehanizam direktno aktivira samo kada čovek može da posmatra patnju svoje žrtve, zbog procesa kondicioniranja (formiranja uslovno-refleksnih reakcija), njegovo funkcionisanje će još od detinjstva razvijati sposobnost osećanja reakcije odbacivanja čak i na samu pomisao o vršenju nasilja.

Kao što vidimo, ne sme se potceniti koliko je izvršenje ubistva neprirodno za čoveka. Svakom psihički zdravom pojedincu svojstven je inhibitor nasilja, čiju funkciju ne može jednostavno uzeti i zaobići ili potisnuti. Čak i ako određena sredstva i metode omogućavaju nekim ljudima da izvrše ubistva, to za njih ipak ne završava dobro. Samo minimalan procenat psihopatskih ličnosti zaista može lako izvršiti ubistvo.

Silovatelji nisu uspešniji u nastavku roda

Voluntarist, Bitarch

Postoji mit da bi brutalniji i agresivniji ljudi trebali biti uspešniji u produžetku roda, jer je to isplativa strategija ponašanja. Može se navesti primer istraživanja antropologa Napoleona Chignona, prema kojima veći reproduktivni uspeh u poređenju sa plemenskim drugovima svoje starosti imaju oni muškarci indijanskog naroda Yanomami, koji žive u Brazilu i Venezueli, koji vrše ubistva. Tvrdi se da oni imaju 2,5 puta više žena i 3 puta više dece.

Kao što smatraju Chignon i neki drugi istraživači, uspešnost agresivnih muškaraca u produžetku roda predstavlja pravilo za primitivna društva. Prema njihovoj evolucionoj logici, ubice eliminišu svoje komšije iz reprodukcije, imaju više potomstva, a samim tim ubistvo postaje nasledna crta. Zato su ljudi u toku evolucije postali urođeni ubice. Ali ako detaljnije istražiti takav zaključak, ispostaviće se da se protiv njega može izvesti 6 argumenata:

  1. Kompjuterske simulacije evolucionih procesa pokazale su da ni ratna strategija (jastreb), koja se sastoji od vršenja napada, ni plašljiva strategija (golub), koja se sastoji od povlačenja pri napadima, nisu toliko evoluciono stabilne strategije kao strategija „odpornika“ (retaliator strategy), koji se ponašaju neagresivno, ali će u slučaju napada ipak pružiti otpor. Plašljivi pojedinci ne mogu da konkurišu agresivnim pojedincima, ali pritom agresivni pojedinci rizikuju povrede u borbama. Zato je mešovita strategija odpornika najoptimalnija.
  2. Podaci istraživanja ponašanja životinja pokazuju da je većina intra-specifične agresije neletalna. Naravno, u nekim situacijama ubistva pripadnika sopstvene vrste mogu doneti korist, međutim, u većini slučajeva to nije tako. Srazmerno tome, tokom biološke evolucije razvijaju se kočnice intra-specifične agresije koje sprečavaju nanošenje štete u borbama.
  3. Vojna istraživanja pokazala su postojanje snažnog unutrašnjeg otpora prema vršenju ubistva kod prosečnog i zdravog pojedinca. Samo 1-2% vojnika sa sociopatskim sklonostima ne osećaju ga u borbi. Takođe postoji niz evolucionih faktora zbog kojih je takav otpor svojstven čoveku. Kao i u slučaju životinja, ubistvo pripadnika sopstvene vrste za njega retko predstavlja strategiju koju podstiče prirodna selekcija.
  4. Ljudi poseduju potencijal za konkurenciju, agresiju i čak vršenje ubistava, i ratovi se sreću u mnogim društvima. Međutim, primeri potpuno nenasilnih društava, kao što su narodi Semai i Paliyar, pokazuju da čovek može živeti mirno. To otvara pitanja u vezi sa tvrdnjom o ubistvu kao prirodnoj crti čoveka.
  5. Istraživanja naroda Yanomami imaju metodološke probleme. Prvo, antropolog Brian Ferguson doveo je u pitanje tvrdnju da su ubice i ne-ubice bili sličnih godina. Srazmerno tome, razlika u broju dece može se objasniti razlikom u godinama ispitanih pojedinaca. Chignon je ignorisao ovu kritiku. Drugo, istražujući Chignonove podatke, Ferguson je došao do zaključka da, čak i ako su ubice imali reproduktivnu prednost, ona nije ni približno bila toliko velika kao 3 puta. Na tome se kritika Chignonovih istraživanja ne završava, postoji mnogo drugih razloga zašto ona mogu biti metodološki neosnovana.
  6. druga istraživanja pokazuju suprotne rezultate. Tako je istraživanje ekvadorskog naroda Waorani pokazalo da žarlivi ratnici koji vrše napade na svoje plemenske drugove imaju manji reproduktivni uspeh. Oni nisu imali više žena i dece, štaviše, njihova deca su ređe doživela reproduktivni uzrast. Kao rezultat toga, ratnički nastrojeni muškarci ispostavili su se kao manje individualno prilagođeni od manje agresivnih muškaraca.

Kao što vidimo, veliki broj teorijskih i empirijskih podataka pokazuje da bi u različitim društvenim okolnostima ubice trebalo da imaju manje dece nego ne-ubice. A ideja o ubistvu kao evoluciono isplativoj strategiji za čoveka suočava se sa brojnim preprekama.

Da li je suzbijanje agresije povezano sa oksitocinom i prosocijalnim ponašanjem?

Voluntarist, Bitarh

Pretty well known is the fact that the hormone oxytocin plays an important role in pro-social behavior. It promotes the formation of attachment between mother and child, pair bonding, predisposes a person to trust and benevolence towards those they consider „their own,“ helps establish relationships between people, and so on. The hormone vasopressin also plays an important role in pro-social behavior, including the formation of paternal love for children.

These hormones are often called regulators of aggression. It is believed that in intra-group relations, oxytocin promotes the establishment of altruism and non-violence, uniting and coordinating the actions of individual group members. Conversely, in the case of inter-group relations, this only increases aggressiveness, as a cohesive group is ready to fight more fiercely with other „foreign“ groups, toward whose members oxytocin does not predispose trust. This is often used to explain the emergence of wars between different groups of people [1].

At the same time, based on the theory of the violence inhibition mechanism, in species where it is strongly expressed, including humans, the restraint of aggression extends to all intra-species relations. And yet, occurring violence is explained by the presence of a small number of individuals in whom the operation of this mechanism is impaired. This conclusion is supported by many studies, including military ones. They show that the majority of people experience strong resistance to causing harm to other people and committing murder. Even on the battlefield, this applies to the majority of soldiers, and only a minority of them are the driving force of war [2].

Having two such explanations for the nature of social and aggressive behavior, the question arises as to which of them is actually correct, or if both are correct, how they relate to each other. Answering such a question is not so difficult if one looks at how the corresponding neurophysiological systems work and interact with each other.

Recall that the use of certain agonists of serotonin 1A and 1B receptors (drugs that activate them) led to the suppression of manifestations of attacking aggression in animals, while not affecting defensive aggression, as well as other forms of behavior and social communication. This result fully correlates with the expected result of the violence inhibitor’s operation, which speaks to its function as part of the serotonergic (5-HT) system.

It is interesting that the 5-HT system, including 1A and 1B receptors, is involved in the regulation of oxytocin and vasopressin secretion [3]. In one experiment, the application of a 1A receptor agonist to mice contributed not only to the suppression of attacking aggression but also to the emergence of pro-social behavior (close contact and grooming of a conspecific) due to oxytocin secretion. At the same time, the simultaneous administration of an oxytocin receptor antagonist (a drug that blocks it) did not reduce the anti-aggressive effect at all, but only suppressed pro-social behavior. And the administration along with a vasopressin receptor antagonist changed nothing at all [4].

It can be concluded that the regulation of aggression and the stimulation of pro-social behavior are functions performed by different neurophysiological systems. Moreover, the 5-HT system, responsible for the former, is capable of influencing the operation of oxytocin and vasopressin receptors, responsible for the latter, but not vice versa. This means that it is specifically the theory of the violence inhibition mechanism that explains the nature of aggression regulation, while oxytocin relates only to pro-social behavior. And the absence of such behavior in an individual, for example when encountering a „stranger“ (but a representative of their own species) or simply due to a malfunction of the oxytocin receptor, but with the violence inhibitor still functioning, absolutely does not mean that they will be predisposed to a violent attack.

1. De Dreu C. K. W. et al. (2010). The Neuropeptide Oxytocin Regulates Parochial Altruism in Intergroup Conflict Among Humans;
2. Teorija nasilja: https://antiviolence.io/ru;
3. Jørgensen, H., Riis, M., Knigge, U., Kjaer, A., & Warberg, J. (2003). Serotonin Receptors Involved in Vasopressin and Oxytocin Secretion;
4. Tan, O., Martin, L. J., & Bowen, M. T. (2020). Divergent pathways mediate 5-HT1A receptor agonist effects on close social interaction, grooming and aggressive behaviour in mice: Exploring the involvement of the oxytocin and vasopressin systems.

Samoubistva među veteranima ili zašto je rat neprirodan za čoveka

Voluntarist, Bitarh

Neko bi mogao tvrditi da su u istoriji čovečanstva uvek bili ratovi, a što znači da je to sasvim prirodna pojava. Mogu se navesti mnogi argumenti zašto to nije tako, ali jedan od najupečatljivijih biće učestalost samoubistava među veteranima. U septembru 2019. godine, Ministarstvo za poslove veterana SAD objavilo je izveštaj u kojem se navodi da je najmanje 60 hiljada veterana izvršilo samoubistvo u periodu od 2008. do 2017. godine. Prema statistici, u SAD svakog dana izvrši samoubistvo skoro dve desetine veterana, a prema nekim tvrdnjama, među veteranima rata u Iraku više ljudi je izvršilo samoubistvo nego što je poginulo na bojnom polju. Izuzetno visok nivo samoubistava može se primetiti i među veteranima iz Avganistana.

Uostalom, ne mora se čak uzimati primer SAD. Postoje sveži podaci o tome da je od novembra 2020. godine najmanje 26 azerbejdžanskih veterana drugog Karabaškog rata izvršilo samoubistvo. Godine 2018. u Vrhovnoj Radi Ukrajine, jedan od predstavnika komiteta za poslove veterana izvestio je o hiljadama samoubistava među učesnicima borbi na Donbasu. Što se tiče Rusije – postoje podaci da je 2004. godine među onima koji su prošli kroz Čečeniju zabeleženo više od hiljadu pokušaja samoubistva. Sigurno lista samoubistava među veteranima čak i samo u zemljama i konfliktima koje smo razmotrili daleko ne završava ovde. A lista psihički traumatizovanih veterana, koji ipak nisu odlučili na samoubistvo, biće desetine puta veća. I strašno je zamisliti koliko nas psihijatrijskih gubitaka, pored neposrednih slučajeva pogibije u borbi, čeka sa obe strane nakon završetka vojnog konflikta između Rusije i Ukrajine.

Vojni eksperti odavno znaju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje jak unutrašnji otpor prema ubistvu, i da je manje od 2% ljudi sposobno da ga lako izvrši. Ali u ratu se čovek primorava da pokuša da potisne svoj inhibitor nasilja i vrši ubistva, jer će u suprotnom ne uspeti u postavljenom zadatku, izneveriti svoje drugove i na kraju doprineti porazu u bitci. Ova dva kontradiktorna faktora – potreba da ubija i nesposobnost da ubije, zajedno predstavljaju glavni uzrok psiholoških trauma na bojnom polju. Čak i među onima koji su se pokazali sposobnim da počine ubistvo u ratu, takve traume nisu retkost, jer nakon shvatanja učinjenog ne mogu se pomiriti sa tim i pate celog života. Definitivno, rat je potpuno neprirodan za čoveka.

Zašto direktna demokratija ne može postojati u državi, a u slobodnom nenasilnom društvu – sasvim može

Voluntarista, Bitarh

Mnogi zagovornici liberalnih pogleda često smatraju da je izvor svih problema u društvenom i ekonomskom upravljanju isključivo nedovoljna uključenost stanovništva u politički proces. Državu, a naročito njenu silovnu funkciju, smatraju krajnje neophodnom za postojanje, samo smatraju da njome treba da upravljaju svi ljudi odjednom i bez posredovanja bilo kakvih političkih elita. Na taj način se može doći do koncepta direktne demokratije, kada se o svakom političkom pitanju sprovodi referendum i donosi odluka koju je izabrala većina. Primetimo da se upravo stvaranje države direktne demokratije, mada ne uvek eksplicitno, ali ipak često, podrazumeva čak i od strane zagovornika anarhičkih pogleda.

Postavimo sebi pitanje, da li sam proces donošenja odluka zaista igra ključnu ulogu u tome kako će funkcionisati društveno upravljanje? Naravno da ne, jer je najvažnija uloga dodeljena ne donošenju, već izvršenju odluka. Ali da li je većina ljudi sposobna da direktno učestvuje upravo u njihovom izvršenju? Hajde da detaljnije analiziramo ovo pitanje.

Ako govorimo o odlukama nasilnog karaktera, na primer silnom prisiljavanju ljudi na poštovanje određenih normi, onda je očigledan odgovor na prethodno postavljeno pitanje – ne! Većina ljudi nije sposobna i nikada neće lično izvršavati nasilne odluke. Kada se kaže da neko treba biti prisiljen na nešto silom, misli se na izvršenje te odluke od strane određenih silovnih agenata, koji čine konkretnu manjinu u društvu. To znači da čak i ako je neka nasilna odluka doneta većinom, ona će i dalje biti izvršena od strane manjine, i drugačije ne može biti.

Pravo na vršenje nasilja, čak i u državi direktne demokratije i izbora većine, i dalje potpuno prelazi u ruke manjine. Štaviše, silovni aparat mora biti sposoban da osigura realizaciju tog prava. Tako, država direktne demokratije dodatno podrazumeva da sposobnost ljudi i privatnih zajednica za samoodbranu mora biti niža od sposobnosti silovnika za napad. Možda to znači uvođenje zakona o oružju, ako ne i potpunu zabranu civilnog naoružavanja.

A zašto je neko odjednom odlučio da ta manjina sa pravom vršenja nasilja neće iskoristiti takav položaj u svoju sopstvenu korist? Da li će ona zaista izvršavati odluke koje je donela većina, praktično imajući mogućnost da prisili tu većinu na bilo šta? U praksi, u najboljem slučaju, ona će jednostavno praviti vid da izvršava odluke većine, ali će sam proces njihovog izvršenja biti uređen maksimalno u korist baš njenog interesa.

U poređenju sa tim, slobodno nenasilno društvo, u kojem su glavni instrumenti realizacije kazni za kršenje određenih normi reputacione i finansijske sankcije, može biti organizovano po modelu direktne demokratije. Zamislimo da je kao mera kazne za određeno kršenje glasom većine doneta odluka da se osoba ostracizuje u određenim vrstama odnosa, uključujući ograničavanje ili odbijanje sprovođenja određenih kupoprodajnih ugovora. Pored toga, odlučeno je da se ovoj kazni podvrgnu i oni koji nastavljaju punu saradnju sa prekršiocem bez obzira na sve. U tom slučaju, većina koja je donela ove odluke biće ujedno i njihov direktan izvršilac. Upravo će ona u praksi odbijati ili ograničavati saradnju sa prekršiocima.

Ako nekome veoma dopada ideja da se društvom upravlja po principima direktne demokratije, onda on prvo mora pomisliti kako se može iskoreniti nasilje iz ljudskih odnosa i potpuno osloboditi njega kao instrumenta realizacije odluka. U suprotnom, određeni izbor većine jednostavno neće imati nikakvog praktičnog smisla ako odluke i dalje izvršava manjina ljudi.

Može li nasilje biti evolucionom adaptacijom

Voluntarist, Bitarch

Činjenica da u ljudskoj populaciji ipak postoji određeni procenat pojedinaca sposobnih da lako i bez ikakvog unutrašnjeg otpora vrše nasilje, pa čak i ubistvo, može nekoga navesti na pomisao da je to potpuno normalno i prirodno. Pošto takvi ljudi postoje, a čovečanstvo već dugo vreme opstaje, zar nasilje ne može jednostavno biti evoluciona adaptacija koja je iz nekog razloga bila neophodna ljudskoj populaciji?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, obratićemo se radovima etologa Konrada Loreca, koji je prvi otkrio postojanje urođenih kočnica intraspecijske agresije kod mnogih vrsta životinja. On je takođe opisao uslove pod kojima ove kočnice nastaju. Najvažniji od njih su postojanje snažnog urođenog naoružanja i nemogućnost izbegavanja nasilja begaom. Prema Lorecovim zapažanjanjima, kod vrana postoji snažna kočnica protiv nanošenja udaraca kljunom u oči svojim srodnicima. Takve kočnice se često mogu primetiti i kod vukova – kada jedan od njih zauzme položaj potčinjavanja ili pokaže ranjive delove tela, kao što su grlo ili stomak, to dovodi do prestanka agresivnih postupaka srodnika. U isto vreme, prepelice, čiji kljun nije toliko oštar kao kod vrana, iako u prirodnim uslovima obično ne ubijaju jedna drugu, sposobne su na to u slučaju konflikta ako im se oduzme mogućnost bega, zatvaranjem u kavez.

Govoreći o čoveku, Lorec nije smatrao da on poseduje kočnice agresije, budući da nema snažno urođeno naoružanje. A čovek nije bio spreman za nastanak veštačkog oružja, jer je naučno-tehnički napredak stekao brze tempo koji biološka evolucija jednostavno nije mogla ispratiti. Zbog toga je Lorec izrazio strah od mogućeg uništenja čovečanstva:

„Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti u dva takva tabora. Kako ćemo se u tom slučaju ponašati — kao prepelice ili kao vukovi? Sudbina čovečanstva zavisiće od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!“

Naravno, kao što su kasnije utvrdili drugi istraživači, čovek ipak poseduje mehanizam sličan onome o kojem je pisao Lorec. Njegov nastanak se može objasniti geno-kulturnom koevolucijom, kada faktori kulture i društva utiču na selekciju u ljudskoj populaciji čak i u kratkim vremenskim intervalima. I vredi se setiti da se primitivno veštačko naoružanje u vidu palica, koplja i kamenja pojavilo kod ranih hominida verovatno još pre 5 miliona godina.

Ipak, u određenoj meri je Lorec bio u pravu, i tokom biološke evolucije intraspecijsko nasilje nije potpuno iskorenjeno iz ljudske populacije. Takođe je očigledno da se čovek nije mogao evoluciono adaptirati na savremeno distancirano oružje, kao što su artiljerija ili atomska bomba. Naravno, ako se oslonimo na model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka, tokom njegovog rada bi trebalo da se razvijaju uslovni refleksi koji sprečavaju svaku težnju ka iniciranju nasilja. Međutim, vojna svedočanstva pokazuju da, iako pri direktnom kontaktu 98% vojnika oseća snažan otpor prema vršenju ubistva, u slučaju distanciranog naoružanja, koje omogućava da se žrtve ne vide i čak ne znaju, taj otpor slabi.

Na osnovu svega ovoga, može se smelo tvrditi da se nasilje nikako ne može nazvati evolucionom adaptacijom za čoveka. Svaka adaptacija mora doneti korist vrsti, povećavajući njene šanse za preživljavanje, što se nikako ne može reći za nasilje. Sa njim je situacija potpuno suprotna – zbog brzog naučno-tehničkog napretka, čovek nije uspeo da se potpuno adaptira na nove uslove sredine, na činjenicu da je on najnaoružanija vrsta na planeti. A to, zauzvrat, polazeći od evolucionog modela, trebalo bi da podrazumeva postojanje izuzetno snažnih i izraženih kočnica intraspecijske agresije.

Preventivni napad kao nepostojeća kategorija

Voluntarist, Bitarh

Ponekad se nasilna dela, počev od njihove primene kao metode rešavanja interpersonalnih konflikata, pa sve do geopolitičkih odnosa, mogu opravdati prihvatanjem takozvane koncepcije preventivnog napada. Na taj način, nasilje se priрівnava samoodbrani, budući da je žrtva napada navodno i sama agresor, ona je nameravala da izvrši napad i sigurno bi to uradila da joj nije upućen preventivni udarac. U praksi se ovakav način razmišljanja može lako primetiti u konfliktnim situacijama, kada se, na primer, na isključivo verbalne pretnje odgovorilo nasiljem. A još jasnije se on može pratiti u slučajevima kada je neka pretnja budućim napadom predstavljena kao opravdan povod za započinjanje ratova.

Podrazumeva se da preventivni napadi ne postoje kao zasebna kategorija agresije, a naročito ne kao oblik samoodbrane. Određena „preventivnost“ u ovom slučaju predstavlja potpuno isto opravdanje kao i svako drugo moguće opravdanje nasilja; ona nimalo ne čini konkretan slučaj njegove primene nečim drugim, kvalitativno različitim od ostalih slučajeva. Naravno, ako su postojale neposredne pretnje izvršenjem nasilja ili realan pokušaj napada, tada se odgovornim silnim merama može reći da je samoodbrana. Ali ako to nije bio slučaj, onda imamo posla upravo sa nasilnim napadom, a sve ostalo su samo nagađanja, izmišljena kako bi se opravdalo sopstveno nasilje pred drugima.

Problem tiranije stacionarnog bandita ne može se rešiti nasiljem

Voluntarista, Bitarh

Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?

Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!

Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!

Ciljevi i provokacije nisu direktan uzrok nasilja

Voluntarist, Bitarh

Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.

Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.

Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?

Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.