Тег: nasilje

Samoubistva među veteranima ili zašto je rat neprirodan za čoveka

Voluntarist, Bitarh

Neko bi mogao tvrditi da su u istoriji čovečanstva uvek bili ratovi, a što znači da je to sasvim prirodna pojava. Mogu se navesti mnogi argumenti zašto to nije tako, ali jedan od najupečatljivijih biće učestalost samoubistava među veteranima. U septembru 2019. godine, Ministarstvo za poslove veterana SAD objavilo je izveštaj u kojem se navodi da je najmanje 60 hiljada veterana izvršilo samoubistvo u periodu od 2008. do 2017. godine. Prema statistici, u SAD svakog dana izvrši samoubistvo skoro dve desetine veterana, a prema nekim tvrdnjama, među veteranima rata u Iraku više ljudi je izvršilo samoubistvo nego što je poginulo na bojnom polju. Izuzetno visok nivo samoubistava može se primetiti i među veteranima iz Avganistana.

Uostalom, ne mora se čak uzimati primer SAD. Postoje sveži podaci o tome da je od novembra 2020. godine najmanje 26 azerbejdžanskih veterana drugog Karabaškog rata izvršilo samoubistvo. Godine 2018. u Vrhovnoj Radi Ukrajine, jedan od predstavnika komiteta za poslove veterana izvestio je o hiljadama samoubistava među učesnicima borbi na Donbasu. Što se tiče Rusije – postoje podaci da je 2004. godine među onima koji su prošli kroz Čečeniju zabeleženo više od hiljadu pokušaja samoubistva. Sigurno lista samoubistava među veteranima čak i samo u zemljama i konfliktima koje smo razmotrili daleko ne završava ovde. A lista psihički traumatizovanih veterana, koji ipak nisu odlučili na samoubistvo, biće desetine puta veća. I strašno je zamisliti koliko nas psihijatrijskih gubitaka, pored neposrednih slučajeva pogibije u borbi, čeka sa obe strane nakon završetka vojnog konflikta između Rusije i Ukrajine.

Vojni eksperti odavno znaju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje jak unutrašnji otpor prema ubistvu, i da je manje od 2% ljudi sposobno da ga lako izvrši. Ali u ratu se čovek primorava da pokuša da potisne svoj inhibitor nasilja i vrši ubistva, jer će u suprotnom ne uspeti u postavljenom zadatku, izneveriti svoje drugove i na kraju doprineti porazu u bitci. Ova dva kontradiktorna faktora – potreba da ubija i nesposobnost da ubije, zajedno predstavljaju glavni uzrok psiholoških trauma na bojnom polju. Čak i među onima koji su se pokazali sposobnim da počine ubistvo u ratu, takve traume nisu retkost, jer nakon shvatanja učinjenog ne mogu se pomiriti sa tim i pate celog života. Definitivno, rat je potpuno neprirodan za čoveka.

Zašto direktna demokratija ne može postojati u državi, a u slobodnom nenasilnom društvu – sasvim može

Voluntarista, Bitarh

Mnogi zagovornici liberalnih pogleda često smatraju da je izvor svih problema u društvenom i ekonomskom upravljanju isključivo nedovoljna uključenost stanovništva u politički proces. Državu, a naročito njenu silovnu funkciju, smatraju krajnje neophodnom za postojanje, samo smatraju da njome treba da upravljaju svi ljudi odjednom i bez posredovanja bilo kakvih političkih elita. Na taj način se može doći do koncepta direktne demokratije, kada se o svakom političkom pitanju sprovodi referendum i donosi odluka koju je izabrala većina. Primetimo da se upravo stvaranje države direktne demokratije, mada ne uvek eksplicitno, ali ipak često, podrazumeva čak i od strane zagovornika anarhičkih pogleda.

Postavimo sebi pitanje, da li sam proces donošenja odluka zaista igra ključnu ulogu u tome kako će funkcionisati društveno upravljanje? Naravno da ne, jer je najvažnija uloga dodeljena ne donošenju, već izvršenju odluka. Ali da li je većina ljudi sposobna da direktno učestvuje upravo u njihovom izvršenju? Hajde da detaljnije analiziramo ovo pitanje.

Ako govorimo o odlukama nasilnog karaktera, na primer silnom prisiljavanju ljudi na poštovanje određenih normi, onda je očigledan odgovor na prethodno postavljeno pitanje – ne! Većina ljudi nije sposobna i nikada neće lično izvršavati nasilne odluke. Kada se kaže da neko treba biti prisiljen na nešto silom, misli se na izvršenje te odluke od strane određenih silovnih agenata, koji čine konkretnu manjinu u društvu. To znači da čak i ako je neka nasilna odluka doneta većinom, ona će i dalje biti izvršena od strane manjine, i drugačije ne može biti.

Pravo na vršenje nasilja, čak i u državi direktne demokratije i izbora većine, i dalje potpuno prelazi u ruke manjine. Štaviše, silovni aparat mora biti sposoban da osigura realizaciju tog prava. Tako, država direktne demokratije dodatno podrazumeva da sposobnost ljudi i privatnih zajednica za samoodbranu mora biti niža od sposobnosti silovnika za napad. Možda to znači uvođenje zakona o oružju, ako ne i potpunu zabranu civilnog naoružavanja.

A zašto je neko odjednom odlučio da ta manjina sa pravom vršenja nasilja neće iskoristiti takav položaj u svoju sopstvenu korist? Da li će ona zaista izvršavati odluke koje je donela većina, praktično imajući mogućnost da prisili tu većinu na bilo šta? U praksi, u najboljem slučaju, ona će jednostavno praviti vid da izvršava odluke većine, ali će sam proces njihovog izvršenja biti uređen maksimalno u korist baš njenog interesa.

U poređenju sa tim, slobodno nenasilno društvo, u kojem su glavni instrumenti realizacije kazni za kršenje određenih normi reputacione i finansijske sankcije, može biti organizovano po modelu direktne demokratije. Zamislimo da je kao mera kazne za određeno kršenje glasom većine doneta odluka da se osoba ostracizuje u određenim vrstama odnosa, uključujući ograničavanje ili odbijanje sprovođenja određenih kupoprodajnih ugovora. Pored toga, odlučeno je da se ovoj kazni podvrgnu i oni koji nastavljaju punu saradnju sa prekršiocem bez obzira na sve. U tom slučaju, većina koja je donela ove odluke biće ujedno i njihov direktan izvršilac. Upravo će ona u praksi odbijati ili ograničavati saradnju sa prekršiocima.

Ako nekome veoma dopada ideja da se društvom upravlja po principima direktne demokratije, onda on prvo mora pomisliti kako se može iskoreniti nasilje iz ljudskih odnosa i potpuno osloboditi njega kao instrumenta realizacije odluka. U suprotnom, određeni izbor većine jednostavno neće imati nikakvog praktičnog smisla ako odluke i dalje izvršava manjina ljudi.

Može li nasilje biti evolucionom adaptacijom

Voluntarist, Bitarch

Činjenica da u ljudskoj populaciji ipak postoji određeni procenat pojedinaca sposobnih da lako i bez ikakvog unutrašnjeg otpora vrše nasilje, pa čak i ubistvo, može nekoga navesti na pomisao da je to potpuno normalno i prirodno. Pošto takvi ljudi postoje, a čovečanstvo već dugo vreme opstaje, zar nasilje ne može jednostavno biti evoluciona adaptacija koja je iz nekog razloga bila neophodna ljudskoj populaciji?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, obratićemo se radovima etologa Konrada Loreca, koji je prvi otkrio postojanje urođenih kočnica intraspecijske agresije kod mnogih vrsta životinja. On je takođe opisao uslove pod kojima ove kočnice nastaju. Najvažniji od njih su postojanje snažnog urođenog naoružanja i nemogućnost izbegavanja nasilja begaom. Prema Lorecovim zapažanjanjima, kod vrana postoji snažna kočnica protiv nanošenja udaraca kljunom u oči svojim srodnicima. Takve kočnice se često mogu primetiti i kod vukova – kada jedan od njih zauzme položaj potčinjavanja ili pokaže ranjive delove tela, kao što su grlo ili stomak, to dovodi do prestanka agresivnih postupaka srodnika. U isto vreme, prepelice, čiji kljun nije toliko oštar kao kod vrana, iako u prirodnim uslovima obično ne ubijaju jedna drugu, sposobne su na to u slučaju konflikta ako im se oduzme mogućnost bega, zatvaranjem u kavez.

Govoreći o čoveku, Lorec nije smatrao da on poseduje kočnice agresije, budući da nema snažno urođeno naoružanje. A čovek nije bio spreman za nastanak veštačkog oružja, jer je naučno-tehnički napredak stekao brze tempo koji biološka evolucija jednostavno nije mogla ispratiti. Zbog toga je Lorec izrazio strah od mogućeg uništenja čovečanstva:

„Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti u dva takva tabora. Kako ćemo se u tom slučaju ponašati — kao prepelice ili kao vukovi? Sudbina čovečanstva zavisiće od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!“

Naravno, kao što su kasnije utvrdili drugi istraživači, čovek ipak poseduje mehanizam sličan onome o kojem je pisao Lorec. Njegov nastanak se može objasniti geno-kulturnom koevolucijom, kada faktori kulture i društva utiču na selekciju u ljudskoj populaciji čak i u kratkim vremenskim intervalima. I vredi se setiti da se primitivno veštačko naoružanje u vidu palica, koplja i kamenja pojavilo kod ranih hominida verovatno još pre 5 miliona godina.

Ipak, u određenoj meri je Lorec bio u pravu, i tokom biološke evolucije intraspecijsko nasilje nije potpuno iskorenjeno iz ljudske populacije. Takođe je očigledno da se čovek nije mogao evoluciono adaptirati na savremeno distancirano oružje, kao što su artiljerija ili atomska bomba. Naravno, ako se oslonimo na model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka, tokom njegovog rada bi trebalo da se razvijaju uslovni refleksi koji sprečavaju svaku težnju ka iniciranju nasilja. Međutim, vojna svedočanstva pokazuju da, iako pri direktnom kontaktu 98% vojnika oseća snažan otpor prema vršenju ubistva, u slučaju distanciranog naoružanja, koje omogućava da se žrtve ne vide i čak ne znaju, taj otpor slabi.

Na osnovu svega ovoga, može se smelo tvrditi da se nasilje nikako ne može nazvati evolucionom adaptacijom za čoveka. Svaka adaptacija mora doneti korist vrsti, povećavajući njene šanse za preživljavanje, što se nikako ne može reći za nasilje. Sa njim je situacija potpuno suprotna – zbog brzog naučno-tehničkog napretka, čovek nije uspeo da se potpuno adaptira na nove uslove sredine, na činjenicu da je on najnaoružanija vrsta na planeti. A to, zauzvrat, polazeći od evolucionog modela, trebalo bi da podrazumeva postojanje izuzetno snažnih i izraženih kočnica intraspecijske agresije.

Preventivni napad kao nepostojeća kategorija

Voluntarist, Bitarh

Ponekad se nasilna dela, počev od njihove primene kao metode rešavanja interpersonalnih konflikata, pa sve do geopolitičkih odnosa, mogu opravdati prihvatanjem takozvane koncepcije preventivnog napada. Na taj način, nasilje se priрівnava samoodbrani, budući da je žrtva napada navodno i sama agresor, ona je nameravala da izvrši napad i sigurno bi to uradila da joj nije upućen preventivni udarac. U praksi se ovakav način razmišljanja može lako primetiti u konfliktnim situacijama, kada se, na primer, na isključivo verbalne pretnje odgovorilo nasiljem. A još jasnije se on može pratiti u slučajevima kada je neka pretnja budućim napadom predstavljena kao opravdan povod za započinjanje ratova.

Podrazumeva se da preventivni napadi ne postoje kao zasebna kategorija agresije, a naročito ne kao oblik samoodbrane. Određena „preventivnost“ u ovom slučaju predstavlja potpuno isto opravdanje kao i svako drugo moguće opravdanje nasilja; ona nimalo ne čini konkretan slučaj njegove primene nečim drugim, kvalitativno različitim od ostalih slučajeva. Naravno, ako su postojale neposredne pretnje izvršenjem nasilja ili realan pokušaj napada, tada se odgovornim silnim merama može reći da je samoodbrana. Ali ako to nije bio slučaj, onda imamo posla upravo sa nasilnim napadom, a sve ostalo su samo nagađanja, izmišljena kako bi se opravdalo sopstveno nasilje pred drugima.

Problem tiranije stacionarnog bandita ne može se rešiti nasiljem

Voluntarista, Bitarh

Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?

Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!

Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!

Ciljevi i provokacije nisu direktan uzrok nasilja

Voluntarist, Bitarh

Često se smatra da se pitanje nasilja svodi isključivo na ciljeve koji ga podstiču ili na faktore koji ga provociraju. Polazeći od takvog mišljenja, nasilje će biti izvršeno gotovo uvek ako je to za određenu osobu profitabilno i ne nosi nikakve rizike. Takođe, u nedostatku rizika, nasilje će skoro uvek biti izvršeno u slučaju provokacije koja to podstiče. I jedino što zaustavlja bilo kog čoveka od vršenja nasilja su upravo takvi racionalno procenjeni rizici, na primer pretnja kazne koja sledi nakon nasilja, naoružana samoodbrana žrtve nasilnog napada ili drugi.

Takav pogled na pitanje nasilja, naravno, nije u skladu sa stvarnošću. U suprotnom, ceo svet bi se sastojao od zlih i nasilnih, ili barem jednostavno osećajno tupih ljudi u odnosu na nasilje. Ali ponašanje svakog čoveka u značajnoj meri formira ogroman spektar osećanja. Agresivna osećanja nisu izuzetak, ona su sasvim prirodna za čoveka. Međutim, polazeći od koncepta mehanizma inhibicije nasilja, svaki normalno razvijeni pojedinac još od najranijeg uzrasta oseća takođe osećaj odbojnosti prema vršenju radnji nasilnog karaktera prema drugim ljudima. Ovaj isti mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena ogromnoj većini ljudi.

Vredi se setiti i toga da, bez obzira na društvene okolnosti, ogromna većina ljudi nikada ne vrši nasilje. Čak i u zemljama Latinske Amerike, sav nasilni kriminal potiče od ogromne manjine ljudi. Pokretačka snaga svih ratova, represija i genocida bila je ogromna manjina ljudi. Zato, da li se zaista može smatrati da će svaki čovek vršiti nasilje uvek kada mu je to racionalno profitabilno?

Bez obzira na okolnosti, ogromna većina ljudi nikada nije vršila niti će vršiti nasilje, barem u njegovim najozbiljnijim oblicima (nanosilačnu značajnu fizičku štetu ili ubistvo). Nasilje se ne formira samo ciljevima i provokacijama. Oni, naravno, mogu podstaći na vršenje nasilja, ali samo one ljude koji su već bili sposobni za to, budući da nisu osećali nikakvu odbojnost prema nasilju.

Ljude porobljava nasilje, a ne tehnologije

Voluntarista, Bitarh

Pozicije ludditskog i antiprogresivnog karaktera, koje se protive naučno-tehničkom progresu, iako su prilično nepopularne, ipak postoje, stvarajući mit o porobljavanju ljudi tehnologijama. Ove pozicije optužuju upravo tehnologije za to što ljudi brzo gube slobodu i srećan život. Na primer, uz njihovu pomoć vlade dobijaju sve više moći i mogućnosti da manipulišu ljudima, što znači da je naučno-tehnički progres, još od trenutka industrijalizacije društva – zlo koje je potrebno iskoreniti. Naravno, mnogi će i bez dodatnih objašnjenja smatrati takvu argumentaciju krajnje apsurdnom, ali hajde ipak da pogledamo šta nije u redu sa njom.

Suština je u tome da tehnologije same po sebi ne dovode ni do kakvog porobljavanja čoveka. Do toga prvenstveno dovodi nasilje kao metod rešavanja problema i dostizanja određenih ciljeva, uključujući i upotrebu od strane istih tih vlada. Sve one se oslanjaju na pretnju primenom određenih „legitimnih“ i „zakonitih“ silnih mera prema bilo kom običnom čoveku, ako taj ne bude sledio određeni poredak. Tehnologije u ovom slučaju samo čine takvu pretnju efikasnijom u izvršenju i pomažu u jačanju moći već postojećih vlada.

Ali razmislite – čak i najjednostavnijim alatom, kao što je čekić, mnogo je lakše zastrašiti, potčiniti, ili čak i potpuno osakatiti čoveka, nego golim pesnicama. Samo što je čekić stvoren da zakucava eksere, i to je problem u čoveku koji je sposoban da počini nasilje koristeći bilo koje dostupne alate, a ne u samom čekiću. A sa oružjem je upravo ista situacija – problem nije u njemu, već u mizernom procentu ljudi spremnih da ga primene u izvršenju nasilnih napada.

Rešenje je potrebno upravo za problem nasilja i činjenicu da neki ljudi teže silnom potčinjavanju drugih ljudi. Čim taj problem bude rešen i nasilne hijerarhije dominacije nestanu iz društva, tehnologije više neće na bilo koji način doprinositi porobljavanju ljudi. Boriti se treba protiv nasilja i mizernog procenta nasilnika u društvu, a ne protiv tehnologija, koje su inače jedino što je moglo spasiti ljude od beskonačne gladi, bolesti, smrtnosti dece i drugih užasnih pojava iz prošlosti, a takođe će omogućiti čovečanstvu da preživi i nastavi svoje postojanje u dugoročnoj perspektivi.

Razlika između agresije i nasilja na primeru igrača američkog fudbala i policajaca

Voluntarist, Bitarh

Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.

Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.

Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.

Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.

Pitanje instinkata i refleksa u ljudskoj agresiji

Voluntarist, Bitarh

Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.

Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.

Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.

U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.

Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.

Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.