Тег: nasilje

Kako ograničenja i zabrane oružja daju efekat suprotan očekivanom

Voluntarist, Bitarh

Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.

Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.

Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?

A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.

Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?

Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.

Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.

Koristimo koncept implicitnog ugovora protiv etatista

Voluntarist, Bitark

Verovatno ste upoznati sa argumentom da samo korišćenje nekog dobra navodno samo po sebi podrazumeva saglasnost sa ustaljenim pravilima za to, čak i ako takva saglasnost nije bila eksplicitno potvrđena. Na primer, boravak na određenoj teritoriji automatski obavezuje osobu da se pridržava njenih pravila. Ako se ne slaže sa pravilima, ne treba da posećuje tu teritoriju, inače ga potpuno opravdano očekuje kazna predviđena za takvo prekršaj. Slično funkcioniše sa bilo kakvim korišćenjem materijalnih dobara i interakcijom sa drugim ljudima. A neko ko se poziva na autorska prava može čak tvrditi da se takvo pravilo odnosi i na nematerijalna dobra. Na primer, samo korišćenjem nekog programa, automatski pristajete da se pridržavate pravila koja je postavio njegov programer i samog zakona o autorskim pravima („clickwrap“).

Često se ovakvog argumenta služe etatisti – zagovornici sile državne vlasti. Pomoću njega oni mogu opravdati bilo kakve obaveze koje proizilaze iz određenih državnih zakona, kao sličnu implicitnu saglasnost sa normama koje oni utvrđuju. Vrlo često tvrde da samo boravak osobe na teritoriji države već obavezuje tu osobu na potpuno potčinjavanje svim državnim zakonima. Pa neka onda ne budu iznenađeni što se ovaj argument može okrenuti protiv njih samih.

Glavni instrument etatiste u nametanju proizvoljnosti stacionarnog bandita („zakonodavstva“) je prisila kroz pretnju primenom nasilja. Jer da li bi etatista uspeo da primora baš vas da nešto uradite ili ne uradite, a da vam ne preti nasiljem? Naravno, ono može biti inicirano samo prema konkretnoj osobi, kojoj, polazeći od koncepta implicitnog ugovora, ništa ne sprečava da jednostavno postavi svoje sopstvene uslove za interakciju sa njom.

Upozoravam da, ako neko želi da izvrši nasilje nad mnom, on time stupa u ugovor o saglasnosti za sprovođenje procedure eutanazije u okviru moje samoodbrane. Budući da je upozoren i upoznat sa mojim pravilom, izbor je sada na samom onome ko želi da izvrši nasilje. Odlučivši se na to, on time implicitno potpisuje ugovor koji sam ja postavio i prihvata uslove navedene u njemu.

Razumejući ovo, etatisti ostaju samo dve moguće opcije kako se dalje odnose prema konceptu implicitnog ugovora. On može ili nastaviti da se pridržava njega, čime priznaje drugim ljudima pravo na neograničenu samoodbranu od bilo kakvih pokušaja vršenja nasilja nad njima, ili jednostavno izbaciti ovaj neodrživ i neosnovan koncept iz liste svojih argumenata za odbranu nasilne vlasti.

Problem nasilja ne može se rešiti delimično, s njim se može obračunati samo potpuno

Voluntarist, Bitarh

Kada se nasilje deli na kategorije kao što su nedopustivo, dopustivo, pa čak i neophodno, u toj podeli se pravi najgrublja greška. Ona sastoji u pretpostavci da se može boriti samo protiv nedopustivog nasilja, bez diranja ostalih kategorija. Navodno, iniciranje nasilja može biti korisno u određenim situacijama, pa bi stalo vredelo sačuvati upravo to „korisno“ nasilje.

Međutim, deliti nasilje na različite kategorije prema pokazatelju dopustivosti i nedopustivosti je jednostavno apsurdna zamisao. Nasilje je nedeljivo; ne postoje ljudi koji su sposobni da počine nasilni napad jednog tipa, a istovremeno nesposobni da počine drugi. Čovek je ili sposoban ili nesposoban da počini nasilni napad uopšte. U tačnosti ove tvrdnje lako ćete se uveriti nakon kratkog objašnjenja same prirode nasilnog ponašanja i jedne zanimljive činjenice.

Nasilje nije isključivo racionalan postupak kojem čovek pribegava uvek kada mu je to isplativo i kada ne nosi ozbiljne rizike. Manifestacija nasilja ne zavisi isključivo od društvenih kočnica i protivteži. Bez obzira na stimuluse, većina ljudi nikada nije počinila i neće počiniti akt nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima, kao što je nanošenje značajne fizičke štete drugoj osobi ili ubistvo. U celoj istoriji čovečanstva i u svim okolnostima, na primer u ratovima i genocidima, manje od 2% ljudi je počinilo takve radnje.

Kao pravilo, čoveku su svojstveni prirodni inhibitori agresije – inhibitor nasilja koji pri pokušaju da počini akt nasilja kod njega izaziva samo osećaj odbojnosti. Takođe, ovaj mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena većini ljudi. Sposobnost prosečnog čoveka da nanese stvarnu fizičku štetu drugim ljudima ograničena je samo samoodbranom u slučaju neposredne pretnje po život.

Sada vredi pomenuti jednu veoma važnu i zanimljivu činjenicu. Kao što pokazuje statistika domaćeg nasilja u SAD-u, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku u svim američkim porodicama. I to su samo oni slučajevi o kojima su policajci sami izvestili u anonimnim anketama; sigurno se mnogi od njih čak ni tada nisu priznajuli u svojoj sklonosti nasilju.

Zadržavanjem makar jedne kategorije nasilja, neizbežno je zadržavanje i svih ostalih kategorija. Da bi u društvu bilo policajaca, vojnika, a naročito nekih specijalnih službi i „dželata“ koji izvršavaju naređenja o uklanjanju nekoga, neophodno je postojanje određenog procenta ljudi koji su uopšte sposobni za nasilje. U suprotnom, takve zaposlene jednostavno ne bi bilo odakle uzeti. Ali ako se ovakvo stanje stvari zadrži, onda privatna nasilna kriminalnost nikada i nigde neće nestati. Štaviše, sami zaposleni će biti izvor privatnog nasilja. Danju je neko izuzetno uspešan službenik, uvek spreman da po naređenju sprovede bilo kakvo nasilno pritvaranje, a uveče se vraća kući i prebija svoju ženu i decu. Sudeći po statistici, upravo to se može očekivati od čoveka koji uopšte ne oseća tako jaku odbojnost prema vršenju nasilja kao drugi ljudi.

Pokušaj da se nasilje od strane ljudi sposobnih da ga počine samo ograniči, a ne iskoreni, jednostavno neće upaliti. Efikasno se može boriti samo protiv celokupnog nasilja i svih nasilnika odjednom. Nasilje se ne sme deliti na kategorije dopustivosti i nedopustivosti (a naročito ne po neophodnosti), inače ovaj problem neće nestati, i u društvu će nastaviti da ostaje onaj mali procenat ljudi koji su sposobni da ga počine u bilo kom trenutku i u bilo kom obliku.

Nasilje previše privlači pažnju na sebe

Voluntarist, Bitarh

O prirodnosti vršenja brutalnog nasilja od strane čoveka, pa čak i ubistava, često se tvrdi na osnovu navodnog beskrajnog posmatranja ljudskog društva. Nijedan dan u istoriji nije prošao bez ubistava i čak nekih naoružanih konflikata, i to se nastavlja u savremenom svetu. A to znači da je čovek izuzetno okrutan i nasilan.

Ali takve tvrdnje su zasnovane na čisto subjektivnom osećaju o događajima koji se dešavaju u svetu. Na primer, 69% Amerikanaca veruje da je među igračima američkog fudbala problem domaćeg nasilja veoma rasprostranjen. Ovo verovanje je podstaknuto medijskim skandalima koji se odvijaju oko igrača koji zaista vrše takve radnje. Ali ako se ne oslonimo na subjektivne osećaje, već na statistiku, ispostaviće se da se u porodicama igrača domaće nasilje javlja skoro 2 puta ređe nego u proseku svih američkih porodica. U isto vreme, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku. Ali o lošim policajacima američki mediji verovatno neće govoriti, osim ako slučaj nije previše skandalozan ili na neki način profitabilan za vladu. Štaviše, policajci su čak i pokrivani u svom nasilju. Tako, prijave zbog problema domaćeg nasilja često uopšte nisu razmatrane ako je optuženi policajac.

Upravo na taj način se formiraju mitovi o nasilju. Može zavesti i nepotpunost podataka. Kada se razgovor započne o određenom broju poginulih u nekom genocidu ili ratu, često se pretpostavlja da je bilo približno toliko ubica. Ali to će se pokazati kao potpuno netačno ako pogledamo slučajeve gde je broj ubica ipak bio poznat. Na primer, genocid do 2 miliona ljudi u Kambodži organizovalo je svega 55-70 hiljada crvenih Kmera.

U odnosu na sve ljude, nasilje vrši veoma mali procenat njih. O suprotnom mogu govoriti samo subjektivne ocene zasnovane na nepotpunosti podataka ili uobičajenim zabludama. Ako svakodnevno posmatrate nasilje, to apsolutno ne govori o tome da nasilje vrši veliki broj ljudi. To je jednostavno manjina koja ga vrši prilično često, a i samo nasilje previše privlači pažnju u poređenju sa drugim događajima.

Šta svaki pristalica sile vlasti treba da razume

Voluntarist, Bitarh

Postojanje prisilne silovite vlasti u društvu najčešće se opravdava neophodnošću rešavanja određenih zadataka pomoću nasilnih metoda. Pritom se pretpostavlja da će ljudi i dalje u značajnoj meri posedovati određene slobode i prava. Siguran sam da sami etatisti – pristalice silovite vlasti, žele da imaju slobode i prava, žele da se prema njima odnosi kao prema ličnostima i da se računaju. Teško da bi iko, čak i od predstavnika rigidnih etatističkih stavova, želeo da se pretvori u bezvoljnog roba ili državno vlasništvo, kojim bi se strogo upravljalo u svakom aspektu života, ne dajući nikakve slobode.

Naravno, etatisti čine veliku grešku računajući na to da će se silovita vlast prema njima odnositi sa poštovanjem, da će ih računati, kao i da će se nekako sama ograničavati. Pandemija koronavirusa je dobro pokazala kako se vodeći svetski demokratije, kao što su Australija i Kanada, mogu gotovo trenutno pretvoriti u autoritarne režime, a autoritarni Kina – u brutalnu diktaturu, gde se prema ljudima odnosi upravo kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. U istoriji je takođe bilo mnogo slučajeva kada su vlade, čak i one prilično demokratske i liberalne u svojim uređenjima, namerno zanemarivale slobode i prava ljudi, pa čak i trovile i ubijale obične građane.

Bilo koji etatista, čak i onaj koji zastupa koncept minimalne silovite države, kako bi bio dosledan u svom stavu, mora odustati od priznavanja bilo kakvih sloboda i prava za sebe. U svakom trenutku bilo koja silovita vlast može sa čovekom uraditi šta god želi. Njeno delovanje se nikako ne može ograničiti samo na izvršavanje određenih konkretnih zadataka. Ako ona raspolaže agentima sposobnim da počine ubistvo u izvršenju jednog konkretnog zadatka, znači da to mogu uraditi uopšte radi bilo kog cilja. Stacionarnom banditi treba samo povod ili razlog da izda odgovarajući nalog. Zar se neko ne slaže da to upravo tako funkcioniše?

Nastavljajući da zastupa etatističke stavove, osoba mora priznati da će se u okviru sistema koji preferira prema njoj odnositi kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. Silovita vlast može zanemariti bilo kog čoveka, ili ga čak namerno žrtvovati. Ona, naravno, može stati i u odbranu običnih ljudi, ali samo u onim slučajevima kada joj je to isplativo. A ako iznenada postane isplativo zanemariti ili žrtvovati ljude – onda će se upravo to i dogoditi.

Neće spasiti čak ni direktna demokratija, gde u teoriji većina i dalje može „potrošiti“ manjinstvo, a u praksi to može jednostrano uraditi i sasvim mali broj izvršilaca demokratske volje. Na primer, to će uraditi neke silovne strukture, čiji direktni zaposleni i upravljači, naravno, nikada neće biti većina. Ništa neće sprečiti takav organ da počini bilo kakvo nasilje, osim ako građani sami ne budu masovno naoružani i spremni da se brane od napada na svoj život.

Ako se neko smatra ličnošću, želi da poseduje slobode, prava i izbor, onda kategorički ne bi trebalo da zastupa čak ni minimalne etatističke stavove. U suprotnom, njegova pozicija će biti apsolutno nedosledna.

Zašto u bezbednosnim strukturama postoji znatno veći procenat nasilnih ljudi

nego u celom društvu generalno, i šta to govori o sadašnjim društvenim sistemima

Voluntarista, Bitarh

Zanimljive stvari nam pokazuje američka statistika o domaćem nasilju u porodicama policajaca. Ispostavilo se da do 40% policijskih oficira u SAD praktikuje nasilje prema svojim bližnjima. Nivo nasilja u porodicama policajaca do 4 puta premašuje onaj u celokupnom američkom društvu. Vredi napomenuti – ovo je rezultat nekoliko anonimnih anketa samih oficira. Njihove porodice pak retko prijavljuju nasilje i traže pomoć, jer ne očekuju istu od kolega svojih agresora. I oficirima se zaista retko iznose realne optužbe za domaće nasilje – dok se generalno istražuje 92% prijava o tome, konkretno u slučaju oficira ovaj pokazatelj iznosi svega 42%. A to znači da je nivo domaćeg nasilja u porodicama policajaca u stvarnosti možda mnogo viši od 40%. Takođe, među predstavnicima svih profesija generalno, policijski oficiri su se pokazali kao najskloni domaćem nasilju.

Naravno, ovo je samo američka statistika, ali nema razloga da se ne pretpostavi da će zaposleni u sigurnosnim strukturama biti značajno nasilniji od ostatka stanovništva u svim zemljama. I ne treba se čuditi ovakvom stanju. Očigledno je da će upravo nasilniji ljudi, koji ne osećaju jak otpor i odbojnost prema vršenju nasilja, i kod kojih je empatija slabije izražena, biti skloniji da izaberu profesiju u kojoj je iniciranje nasilja službena dužnost.

Šta to znači za društvo? Zapravo, postojeći sistemi društvenog upravljanja i pravnog poretka širom sveta, zasnovani na „legitimnom monopolu“ određenog organa (države) u primeni nasilja, postaju oruđe u rukama nasilnih ljudi. Mali procenat nasilnika dobija vlast nad svim ostalima, normalnim ljudima, koji u većini slučajeva nikada ne vrše nasilje. I očigledno je da će ovi nasilnici koristiti silinsku vlast u sopstvenom interesu, ne ograničavajući se određenim normama i zakonima, ili ih interpretirajući i prepisujući po svojoj meri. Takođe, oni sigurno neće odustati od nasilja u privatnom životu, smatrajući ga generalno normalnim instrumentom za postizanje određenih ciljeva, ili čak pribegavajući njemu radi oslobađanja od stresa i agresivnosti, istresajući se na ljude oko sebe.

Treba razumeti da je sve u tome zašto neki ljudi vrše nasilje. Naravno, neki događaji i ciljevi ih mogu provocirati ili podstaći, ali što je važnije od toga – oni jednostavno ne osećaju dovoljan otpor i odbojnost prema nasilju, uključujući i slabije izraženu empatiju u poređenju sa drugim ljudima. Upravo time se može objasniti nasilje u ljudskom društvu, ako se obratimo konceptu mehanizma inhibicije nasilja, koji tvrdi da svakom normalno razvijenom pojedincu pripadaju urođeni kočnici agresije prema drugim ljudima, čije je prisustvo, između ostalog, važno za razvoj iste te empatije.

A može li se očekivati od ljudi, sposobnih da lako vrše nasilje zbog nedostatka takvih kočnica, da će se ograničiti na njegovu upotrebu samo kao instrumenta održavanja zakona i određene pravde? Naravno da ne, za njih je nasilje norma, prema njemu ne osećaju ništa negativno i pribegavat će mu uvek kada smatraju potrebnim. Upravo zato se bilo koji društveni sistem, čije izvršavanje poretka zahteva nasilno potkrepljenje, teško može nazvati pravičnim i onim koji radi na dobrobit običnog čoveka – takvi sistemi samo daju prednosti nasilnicima i utvrđuju njihovu vlast nad normalnim ljudima.

Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije

Ubica je samo jedan, a žrtava – hiljade

Voluntarist, Bitarh

Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.

Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).

U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?

Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti:
– hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava);
– NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.

U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.

Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.

Zakoni o oružju – instrument u izvršenju genocida

Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.

Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?

Šta genocidi mogu reći o ljudskoj nasilnosti

Voluntarist, Bitarh

Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?

U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.

Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.

Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.

Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.

Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.

Izvori:

  1. Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
  2. Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
  3. Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
  4. The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.