Тег: nasilje

Ljude porobljava nasilje, a ne tehnologije

Voluntarista, Bitarh

Pozicije ludditskog i antiprogresivnog karaktera, koje se protive naučno-tehničkom progresu, iako su prilično nepopularne, ipak postoje, stvarajući mit o porobljavanju ljudi tehnologijama. Ove pozicije optužuju upravo tehnologije za to što ljudi brzo gube slobodu i srećan život. Na primer, uz njihovu pomoć vlade dobijaju sve više moći i mogućnosti da manipulišu ljudima, što znači da je naučno-tehnički progres, još od trenutka industrijalizacije društva – zlo koje je potrebno iskoreniti. Naravno, mnogi će i bez dodatnih objašnjenja smatrati takvu argumentaciju krajnje apsurdnom, ali hajde ipak da pogledamo šta nije u redu sa njom.

Suština je u tome da tehnologije same po sebi ne dovode ni do kakvog porobljavanja čoveka. Do toga prvenstveno dovodi nasilje kao metod rešavanja problema i dostizanja određenih ciljeva, uključujući i upotrebu od strane istih tih vlada. Sve one se oslanjaju na pretnju primenom određenih „legitimnih“ i „zakonitih“ silnih mera prema bilo kom običnom čoveku, ako taj ne bude sledio određeni poredak. Tehnologije u ovom slučaju samo čine takvu pretnju efikasnijom u izvršenju i pomažu u jačanju moći već postojećih vlada.

Ali razmislite – čak i najjednostavnijim alatom, kao što je čekić, mnogo je lakše zastrašiti, potčiniti, ili čak i potpuno osakatiti čoveka, nego golim pesnicama. Samo što je čekić stvoren da zakucava eksere, i to je problem u čoveku koji je sposoban da počini nasilje koristeći bilo koje dostupne alate, a ne u samom čekiću. A sa oružjem je upravo ista situacija – problem nije u njemu, već u mizernom procentu ljudi spremnih da ga primene u izvršenju nasilnih napada.

Rešenje je potrebno upravo za problem nasilja i činjenicu da neki ljudi teže silnom potčinjavanju drugih ljudi. Čim taj problem bude rešen i nasilne hijerarhije dominacije nestanu iz društva, tehnologije više neće na bilo koji način doprinositi porobljavanju ljudi. Boriti se treba protiv nasilja i mizernog procenta nasilnika u društvu, a ne protiv tehnologija, koje su inače jedino što je moglo spasiti ljude od beskonačne gladi, bolesti, smrtnosti dece i drugih užasnih pojava iz prošlosti, a takođe će omogućiti čovečanstvu da preživi i nastavi svoje postojanje u dugoročnoj perspektivi.

Razlika između agresije i nasilja na primeru igrača američkog fudbala i policajaca

Voluntarist, Bitarh

Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.

Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.

Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.

Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.

Pitanje instinkata i refleksa u ljudskoj agresiji

Voluntarist, Bitarh

Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.

Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.

Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.

U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.

Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.

Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.

Kako ograničenja i zabrane oružja daju efekat suprotan očekivanom

Voluntarist, Bitarh

Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.

Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.

Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?

A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.

Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?

Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.

Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.

Koristimo koncept implicitnog ugovora protiv etatista

Voluntarist, Bitark

Verovatno ste upoznati sa argumentom da samo korišćenje nekog dobra navodno samo po sebi podrazumeva saglasnost sa ustaljenim pravilima za to, čak i ako takva saglasnost nije bila eksplicitno potvrđena. Na primer, boravak na određenoj teritoriji automatski obavezuje osobu da se pridržava njenih pravila. Ako se ne slaže sa pravilima, ne treba da posećuje tu teritoriju, inače ga potpuno opravdano očekuje kazna predviđena za takvo prekršaj. Slično funkcioniše sa bilo kakvim korišćenjem materijalnih dobara i interakcijom sa drugim ljudima. A neko ko se poziva na autorska prava može čak tvrditi da se takvo pravilo odnosi i na nematerijalna dobra. Na primer, samo korišćenjem nekog programa, automatski pristajete da se pridržavate pravila koja je postavio njegov programer i samog zakona o autorskim pravima („clickwrap“).

Često se ovakvog argumenta služe etatisti – zagovornici sile državne vlasti. Pomoću njega oni mogu opravdati bilo kakve obaveze koje proizilaze iz određenih državnih zakona, kao sličnu implicitnu saglasnost sa normama koje oni utvrđuju. Vrlo često tvrde da samo boravak osobe na teritoriji države već obavezuje tu osobu na potpuno potčinjavanje svim državnim zakonima. Pa neka onda ne budu iznenađeni što se ovaj argument može okrenuti protiv njih samih.

Glavni instrument etatiste u nametanju proizvoljnosti stacionarnog bandita („zakonodavstva“) je prisila kroz pretnju primenom nasilja. Jer da li bi etatista uspeo da primora baš vas da nešto uradite ili ne uradite, a da vam ne preti nasiljem? Naravno, ono može biti inicirano samo prema konkretnoj osobi, kojoj, polazeći od koncepta implicitnog ugovora, ništa ne sprečava da jednostavno postavi svoje sopstvene uslove za interakciju sa njom.

Upozoravam da, ako neko želi da izvrši nasilje nad mnom, on time stupa u ugovor o saglasnosti za sprovođenje procedure eutanazije u okviru moje samoodbrane. Budući da je upozoren i upoznat sa mojim pravilom, izbor je sada na samom onome ko želi da izvrši nasilje. Odlučivši se na to, on time implicitno potpisuje ugovor koji sam ja postavio i prihvata uslove navedene u njemu.

Razumejući ovo, etatisti ostaju samo dve moguće opcije kako se dalje odnose prema konceptu implicitnog ugovora. On može ili nastaviti da se pridržava njega, čime priznaje drugim ljudima pravo na neograničenu samoodbranu od bilo kakvih pokušaja vršenja nasilja nad njima, ili jednostavno izbaciti ovaj neodrživ i neosnovan koncept iz liste svojih argumenata za odbranu nasilne vlasti.

Problem nasilja ne može se rešiti delimično, s njim se može obračunati samo potpuno

Voluntarist, Bitarh

Kada se nasilje deli na kategorije kao što su nedopustivo, dopustivo, pa čak i neophodno, u toj podeli se pravi najgrublja greška. Ona sastoji u pretpostavci da se može boriti samo protiv nedopustivog nasilja, bez diranja ostalih kategorija. Navodno, iniciranje nasilja može biti korisno u određenim situacijama, pa bi stalo vredelo sačuvati upravo to „korisno“ nasilje.

Međutim, deliti nasilje na različite kategorije prema pokazatelju dopustivosti i nedopustivosti je jednostavno apsurdna zamisao. Nasilje je nedeljivo; ne postoje ljudi koji su sposobni da počine nasilni napad jednog tipa, a istovremeno nesposobni da počine drugi. Čovek je ili sposoban ili nesposoban da počini nasilni napad uopšte. U tačnosti ove tvrdnje lako ćete se uveriti nakon kratkog objašnjenja same prirode nasilnog ponašanja i jedne zanimljive činjenice.

Nasilje nije isključivo racionalan postupak kojem čovek pribegava uvek kada mu je to isplativo i kada ne nosi ozbiljne rizike. Manifestacija nasilja ne zavisi isključivo od društvenih kočnica i protivteži. Bez obzira na stimuluse, većina ljudi nikada nije počinila i neće počiniti akt nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima, kao što je nanošenje značajne fizičke štete drugoj osobi ili ubistvo. U celoj istoriji čovečanstva i u svim okolnostima, na primer u ratovima i genocidima, manje od 2% ljudi je počinilo takve radnje.

Kao pravilo, čoveku su svojstveni prirodni inhibitori agresije – inhibitor nasilja koji pri pokušaju da počini akt nasilja kod njega izaziva samo osećaj odbojnosti. Takođe, ovaj mehanizam igra važnu ulogu u razvoju empatije, koja je takođe svojstvena većini ljudi. Sposobnost prosečnog čoveka da nanese stvarnu fizičku štetu drugim ljudima ograničena je samo samoodbranom u slučaju neposredne pretnje po život.

Sada vredi pomenuti jednu veoma važnu i zanimljivu činjenicu. Kao što pokazuje statistika domaćeg nasilja u SAD-u, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku u svim američkim porodicama. I to su samo oni slučajevi o kojima su policajci sami izvestili u anonimnim anketama; sigurno se mnogi od njih čak ni tada nisu priznajuli u svojoj sklonosti nasilju.

Zadržavanjem makar jedne kategorije nasilja, neizbežno je zadržavanje i svih ostalih kategorija. Da bi u društvu bilo policajaca, vojnika, a naročito nekih specijalnih službi i „dželata“ koji izvršavaju naređenja o uklanjanju nekoga, neophodno je postojanje određenog procenta ljudi koji su uopšte sposobni za nasilje. U suprotnom, takve zaposlene jednostavno ne bi bilo odakle uzeti. Ali ako se ovakvo stanje stvari zadrži, onda privatna nasilna kriminalnost nikada i nigde neće nestati. Štaviše, sami zaposleni će biti izvor privatnog nasilja. Danju je neko izuzetno uspešan službenik, uvek spreman da po naređenju sprovede bilo kakvo nasilno pritvaranje, a uveče se vraća kući i prebija svoju ženu i decu. Sudeći po statistici, upravo to se može očekivati od čoveka koji uopšte ne oseća tako jaku odbojnost prema vršenju nasilja kao drugi ljudi.

Pokušaj da se nasilje od strane ljudi sposobnih da ga počine samo ograniči, a ne iskoreni, jednostavno neće upaliti. Efikasno se može boriti samo protiv celokupnog nasilja i svih nasilnika odjednom. Nasilje se ne sme deliti na kategorije dopustivosti i nedopustivosti (a naročito ne po neophodnosti), inače ovaj problem neće nestati, i u društvu će nastaviti da ostaje onaj mali procenat ljudi koji su sposobni da ga počine u bilo kom trenutku i u bilo kom obliku.

Nasilje previše privlači pažnju na sebe

Voluntarist, Bitarh

O prirodnosti vršenja brutalnog nasilja od strane čoveka, pa čak i ubistava, često se tvrdi na osnovu navodnog beskrajnog posmatranja ljudskog društva. Nijedan dan u istoriji nije prošao bez ubistava i čak nekih naoružanih konflikata, i to se nastavlja u savremenom svetu. A to znači da je čovek izuzetno okrutan i nasilan.

Ali takve tvrdnje su zasnovane na čisto subjektivnom osećaju o događajima koji se dešavaju u svetu. Na primer, 69% Amerikanaca veruje da je među igračima američkog fudbala problem domaćeg nasilja veoma rasprostranjen. Ovo verovanje je podstaknuto medijskim skandalima koji se odvijaju oko igrača koji zaista vrše takve radnje. Ali ako se ne oslonimo na subjektivne osećaje, već na statistiku, ispostaviće se da se u porodicama igrača domaće nasilje javlja skoro 2 puta ređe nego u proseku svih američkih porodica. U isto vreme, u porodicama policajaca ono se javlja do 4 puta češće nego u proseku. Ali o lošim policajacima američki mediji verovatno neće govoriti, osim ako slučaj nije previše skandalozan ili na neki način profitabilan za vladu. Štaviše, policajci su čak i pokrivani u svom nasilju. Tako, prijave zbog problema domaćeg nasilja često uopšte nisu razmatrane ako je optuženi policajac.

Upravo na taj način se formiraju mitovi o nasilju. Može zavesti i nepotpunost podataka. Kada se razgovor započne o određenom broju poginulih u nekom genocidu ili ratu, često se pretpostavlja da je bilo približno toliko ubica. Ali to će se pokazati kao potpuno netačno ako pogledamo slučajeve gde je broj ubica ipak bio poznat. Na primer, genocid do 2 miliona ljudi u Kambodži organizovalo je svega 55-70 hiljada crvenih Kmera.

U odnosu na sve ljude, nasilje vrši veoma mali procenat njih. O suprotnom mogu govoriti samo subjektivne ocene zasnovane na nepotpunosti podataka ili uobičajenim zabludama. Ako svakodnevno posmatrate nasilje, to apsolutno ne govori o tome da nasilje vrši veliki broj ljudi. To je jednostavno manjina koja ga vrši prilično često, a i samo nasilje previše privlači pažnju u poređenju sa drugim događajima.

Šta svaki pristalica sile vlasti treba da razume

Voluntarist, Bitarh

Postojanje prisilne silovite vlasti u društvu najčešće se opravdava neophodnošću rešavanja određenih zadataka pomoću nasilnih metoda. Pritom se pretpostavlja da će ljudi i dalje u značajnoj meri posedovati određene slobode i prava. Siguran sam da sami etatisti – pristalice silovite vlasti, žele da imaju slobode i prava, žele da se prema njima odnosi kao prema ličnostima i da se računaju. Teško da bi iko, čak i od predstavnika rigidnih etatističkih stavova, želeo da se pretvori u bezvoljnog roba ili državno vlasništvo, kojim bi se strogo upravljalo u svakom aspektu života, ne dajući nikakve slobode.

Naravno, etatisti čine veliku grešku računajući na to da će se silovita vlast prema njima odnositi sa poštovanjem, da će ih računati, kao i da će se nekako sama ograničavati. Pandemija koronavirusa je dobro pokazala kako se vodeći svetski demokratije, kao što su Australija i Kanada, mogu gotovo trenutno pretvoriti u autoritarne režime, a autoritarni Kina – u brutalnu diktaturu, gde se prema ljudima odnosi upravo kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. U istoriji je takođe bilo mnogo slučajeva kada su vlade, čak i one prilično demokratske i liberalne u svojim uređenjima, namerno zanemarivale slobode i prava ljudi, pa čak i trovile i ubijale obične građane.

Bilo koji etatista, čak i onaj koji zastupa koncept minimalne silovite države, kako bi bio dosledan u svom stavu, mora odustati od priznavanja bilo kakvih sloboda i prava za sebe. U svakom trenutku bilo koja silovita vlast može sa čovekom uraditi šta god želi. Njeno delovanje se nikako ne može ograničiti samo na izvršavanje određenih konkretnih zadataka. Ako ona raspolaže agentima sposobnim da počine ubistvo u izvršenju jednog konkretnog zadatka, znači da to mogu uraditi uopšte radi bilo kog cilja. Stacionarnom banditi treba samo povod ili razlog da izda odgovarajući nalog. Zar se neko ne slaže da to upravo tako funkcioniše?

Nastavljajući da zastupa etatističke stavove, osoba mora priznati da će se u okviru sistema koji preferira prema njoj odnositi kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. Silovita vlast može zanemariti bilo kog čoveka, ili ga čak namerno žrtvovati. Ona, naravno, može stati i u odbranu običnih ljudi, ali samo u onim slučajevima kada joj je to isplativo. A ako iznenada postane isplativo zanemariti ili žrtvovati ljude – onda će se upravo to i dogoditi.

Neće spasiti čak ni direktna demokratija, gde u teoriji većina i dalje može „potrošiti“ manjinstvo, a u praksi to može jednostrano uraditi i sasvim mali broj izvršilaca demokratske volje. Na primer, to će uraditi neke silovne strukture, čiji direktni zaposleni i upravljači, naravno, nikada neće biti većina. Ništa neće sprečiti takav organ da počini bilo kakvo nasilje, osim ako građani sami ne budu masovno naoružani i spremni da se brane od napada na svoj život.

Ako se neko smatra ličnošću, želi da poseduje slobode, prava i izbor, onda kategorički ne bi trebalo da zastupa čak ni minimalne etatističke stavove. U suprotnom, njegova pozicija će biti apsolutno nedosledna.

Zašto u bezbednosnim strukturama postoji znatno veći procenat nasilnih ljudi

nego u celom društvu generalno, i šta to govori o sadašnjim društvenim sistemima

Voluntarista, Bitarh

Zanimljive stvari nam pokazuje američka statistika o domaćem nasilju u porodicama policajaca. Ispostavilo se da do 40% policijskih oficira u SAD praktikuje nasilje prema svojim bližnjima. Nivo nasilja u porodicama policajaca do 4 puta premašuje onaj u celokupnom američkom društvu. Vredi napomenuti – ovo je rezultat nekoliko anonimnih anketa samih oficira. Njihove porodice pak retko prijavljuju nasilje i traže pomoć, jer ne očekuju istu od kolega svojih agresora. I oficirima se zaista retko iznose realne optužbe za domaće nasilje – dok se generalno istražuje 92% prijava o tome, konkretno u slučaju oficira ovaj pokazatelj iznosi svega 42%. A to znači da je nivo domaćeg nasilja u porodicama policajaca u stvarnosti možda mnogo viši od 40%. Takođe, među predstavnicima svih profesija generalno, policijski oficiri su se pokazali kao najskloni domaćem nasilju.

Naravno, ovo je samo američka statistika, ali nema razloga da se ne pretpostavi da će zaposleni u sigurnosnim strukturama biti značajno nasilniji od ostatka stanovništva u svim zemljama. I ne treba se čuditi ovakvom stanju. Očigledno je da će upravo nasilniji ljudi, koji ne osećaju jak otpor i odbojnost prema vršenju nasilja, i kod kojih je empatija slabije izražena, biti skloniji da izaberu profesiju u kojoj je iniciranje nasilja službena dužnost.

Šta to znači za društvo? Zapravo, postojeći sistemi društvenog upravljanja i pravnog poretka širom sveta, zasnovani na „legitimnom monopolu“ određenog organa (države) u primeni nasilja, postaju oruđe u rukama nasilnih ljudi. Mali procenat nasilnika dobija vlast nad svim ostalima, normalnim ljudima, koji u većini slučajeva nikada ne vrše nasilje. I očigledno je da će ovi nasilnici koristiti silinsku vlast u sopstvenom interesu, ne ograničavajući se određenim normama i zakonima, ili ih interpretirajući i prepisujući po svojoj meri. Takođe, oni sigurno neće odustati od nasilja u privatnom životu, smatrajući ga generalno normalnim instrumentom za postizanje određenih ciljeva, ili čak pribegavajući njemu radi oslobađanja od stresa i agresivnosti, istresajući se na ljude oko sebe.

Treba razumeti da je sve u tome zašto neki ljudi vrše nasilje. Naravno, neki događaji i ciljevi ih mogu provocirati ili podstaći, ali što je važnije od toga – oni jednostavno ne osećaju dovoljan otpor i odbojnost prema nasilju, uključujući i slabije izraženu empatiju u poređenju sa drugim ljudima. Upravo time se može objasniti nasilje u ljudskom društvu, ako se obratimo konceptu mehanizma inhibicije nasilja, koji tvrdi da svakom normalno razvijenom pojedincu pripadaju urođeni kočnici agresije prema drugim ljudima, čije je prisustvo, između ostalog, važno za razvoj iste te empatije.

A može li se očekivati od ljudi, sposobnih da lako vrše nasilje zbog nedostatka takvih kočnica, da će se ograničiti na njegovu upotrebu samo kao instrumenta održavanja zakona i određene pravde? Naravno da ne, za njih je nasilje norma, prema njemu ne osećaju ništa negativno i pribegavat će mu uvek kada smatraju potrebnim. Upravo zato se bilo koji društveni sistem, čije izvršavanje poretka zahteva nasilno potkrepljenje, teško može nazvati pravičnim i onim koji radi na dobrobit običnog čoveka – takvi sistemi samo daju prednosti nasilnicima i utvrđuju njihovu vlast nad normalnim ljudima.

Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije