Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.
Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).
U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?
Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti: – hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava); – NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.
U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.
Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.
Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.
Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?
Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?
U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.
Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.
Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.
Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.
Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.
Izvori:
Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.
Izuzetno zanimljivi i važni rezultati pokazani su u eksperimentima primene antiagresivnih agenasa kod miševa i pacova. Ispostavilo se da neki od njih mogu smanjiti manifestaciju napadačke agresije, pri čemu ne utiču na odbrambenu agresiju i druge, nenapadačke oblike ponašanja i socijalne komunikacije. Da budemo precizniji – reč je o agonistima koji aktiviraju serotoninjske 5-HT1A/1B receptore.
Ovi rezultati se poklapaju sa teorijom o postojanju urođenih kočnica agresivnog ponašanja kod mnogih vrsta, koje sprečavaju nanošenje štete i ubijanje pripadnika sopstvene vrste. A u slučaju čoveka čak je razvijen model mehanizma inhibicije nasilja (VIM), koji uključuje i objašnjenje razvoja empatije. Polazeći od ove teorije, nasilje u unutarvrstnim odnosima treba posmatrati više kao patološki, nego kao prirodan oblik ponašanja. Tim više što čak i kod mnogih teritorijalnih, socijalnih i naoružanih vrsta nivo letalnog nasilja i dalje ne prelazi 1%, a prema različitim svedočanstvima, samo ne više od 2% ljudi ne oseća jak otpor prema izvršenju ubistva.
Takođe vidimo da je odbrambena agresija, za razliku od napadačke, ipak prirodan oblik ponašanja, i rad inhibitora nasilja je ne zaustavlja kada u okruženju postoji neposredna pretnja po život. To je dobro demonstrirano primenom 5-HT1A agoniste alnespirona kod pacova. On je imao izuzetno selektivan efekat; značajno smanjenje agresivnosti nije sprečilo pacove da ipak pribegnu odbrambenom ponašanju u slučaju sukoba sa agresivnim pripadnikom iste vrste.
Različni genetski dokazi pokazuju da određene varijante gena 5-HT1A/1B receptora, kao i još tri gena povezana sa 5-HT sistemom – TPH2, MAO A (poznat i kao „gen ratnika“) i SERT, dovode do povećane agresivnosti kod životinja i ljudi. Na primer, u jednoj od studija, u poređenju sa zdravim ljudima i neagresivnim alkoholičarima, kod impulsivnih i agresivnih alkoholičara otkrivene su razlike u genu 5-HT1B. Pritom je ova studija obuhvatila dve različite grupe ljudi – Fince i jedno indijansko pleme. A mutacije u genu MAO A su već odavno poznate kao uzrok anomalnih manifestacija agresije kod muškaraca.
Prema modelu mehanizma inhibicije nasilja, direktan rezultat narušavanja njegovog rada su crte bezdušnosti-besstrasnosti (CU-traits) kod dece i psihopatija kod odraslih. Promene u funkciji 5-HT1B receptora u određenim delovima mozga otkrivene su kod ljudi sa agresivnim crtama i crtama psihopatije. A razlika u genotipu 5-HT1B gena bila je prisutna kod dece sa crtama bezdušnosti-besstrasnosti.
Vredi primetiti da desetine gena i veliki broj sistema utiču na agresivnost. Međutim, inhibitor nasilja i dalje ostaje konkretan mehanizam koji je izražen ograničenim brojem receptora i gena. Prvo, to je jednostavno važno kako bi se agresija inhibirala najefikasnije. Drugo, drugi oblici farmakološke intervencije, na primer primena antipsihotika (kao što je haloperidol), beta-blokatora, lekova koji utiču na rad GABA neurotransmitera, agonista i antagonista 5-HT2 receptora (među prvima su mnogi psihedelici), izazivaju samo neselektivno smanjenje agresivnosti uz potiskivanje odbrambene agresije i drugih oblika ponašanja, kao i neželjene efekte.
Razumevanje prirode inhibitora nasilja i njegove ograničenosti na mali broj receptora i gena može nam ne samo reći mnogo o samom nasilju, već i pomoći u kreiranju rešenja usmerenog protiv njega kao patološkog oblika ponašanja svojstvenog manjini ljudi. I suština takvog rešenja je jednostavna – vraćanje prirodne inhibicijske kontrole nad agresijom, koja je prisutna kod većine, pomoću primene odgovarajućih farmakoloških, pa čak i genoterapijskih preparata.
Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.
Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.
Tokom invazije ruskih trupa na teritoriju Ukrajine dogodio se incident koji je mogao imati krajnje katastrofalne posledice. Reč je o događajima u Zaporižkoj nuklearnoj elektrani – najvećoj elektrani u Evropi. Detalji ovog događaja nisu toliko važni, glavno je to što su se oko same nuklearne elektrane odvijala borbena dejstva. Moguće je da je verovatnoća katastrofe bila krajnje niska, ali ipak nije bila nula. I da se to dogodilo – desetine miliona života bile bi ugrožene, jer bi to bilo mnogo gore od svima poznate nuklearne katastrofe u Černobiljoj elektrani. Takođe, sada su se pojavile informacije o biolaboratorijama koje se nalaze na teritoriji Ukrajine. SZO je preporučila Ukrajini da uništi opasne patogene kako bi se sprečio njihov mogući curenje.
Zar ovo ne treba da pokaže u čemu je problem nasilja kao metode rešavanja problema i postizanja ciljeva, i zašto se sa njim moramo boriti? Rat ili bilo koji drugi nasilni konflikt može dovesti do katastrofe, ako zahvati nuklearnu elektranu, skladište opasnih hemijskih supstanca ili biolaboratoriju sa uzorcima smrtonosnih virusa, naročito veštačkog porekla, koji su čuvani za strogo kontrolisane eksperimente i za koje nije poznato šta raditi ako iznenada procure napolje.
Kao što vidimo, nije čak ni potrebno namerno koristiti nuklearno, hemijsko, biološko ili bilo koje drugo oružje masovnog uništenja da bi se postiglo upravo to masovno uništenje. U savremenom svetu sa gomilom opasnih tehnologija i sredstava koja se koriste u različitim preduzećima i objektima, ono može postati samo slučajan rezultat čak i malog оруžanog sukoba, a kamoli tako razmernog konflikta kakav se sada dešava između Rusije i Ukrajine. Zbog toga su nasilje i rat krajnje nedopustivi, neophodno je boriti se protiv svih oblika nasilja odmah i svuda, u celom svetu. Oni koji se ne nalaze na teritoriji sukobljenih zemalja verovatno smatraju da su potpuno bezbedni. Ali to uopšte nije tako, jer u savremenom svetu niko nije bezbedan dokle god su mogući bilo kakvi nasilni konflikti.
Sada možemo jasno videti gde vodi nasilje kao metod rešavanja problema i postizanja ciljeva. Bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa po pitanju konflikta na Donbasu, Donjecke i Luganske narodne republike, odnosa između Ukrajine i Rusije, stanja stvari u obe zemlje, ko je u pravu, a ko nije, u svim mogućim pozicijama upravo pokušaj da se nešto postigne nasilnim, u ovom slučaju vojnim putem, može se nazvati i primarnim uzrokom i faktorom koji pogoršava postojeće probleme.
Uostalom, čega možemo očekivati u svetu gde se vlade i države proglašavaju „monopolistima“ prava na „legalnu“ primenu nasilja u postizanju određenih ciljeva. I sada je vlada Rusije jednostavno iskoristila takvo „pravo nasilja“. Kao što će to iskoristiti i bilo koja druga vlada koja se oslanja na silni instrument, ako joj se to učini dovoljno profitabilnim.
Neko može opravdati ono što se dešava time da je to odgovor na nasilje vlade Ukrajine prema stanovnicima Donbasa koji ne žele da joj se pokore. Ali čak i ako je tako – mogu li se u ovom slučaju opravdati bilo koje silne mere, osim onih koji su isključivo zaštitne? Može li se opravdati invazija u mirne gradove sa pratećim ljudskim žrtvama? Ne i još jednom ne! I ako neko misli drugačije, ako neko smatra smrt ljudi adekvatnom i dopustivom cenom zarad postizanja određenih geopolitičkih ciljeva, onda se njegovo mišljenje može nazvati samo pozicijom nasilnika i psihopate kojeg nije briga za ljudski život. I već sam više puta rekao da pozicija koja dopušta silnu prisilu, nanošenje štete i ubijanje ljudi, jednostavno nema pravo postojanja.
Naravno, stvarnih nasilnika i psihopata u društvu je samo mizerni procenat, mnogo više ljudi takvu poziciju zastupa jednostavno iz svoje gluposti i nerazumevanja. Upravo je mizerni procenat ljudi bio odgovoran za nasilne napade u celoj istoriji čovečanstva, dok to ogromnoj većini ljudi nikada nije bilo potrebno – oni imaju svoje porodice, brige i ciljeve, a uopšte, oni jednostavno instinktivno osećaju odbojnost prema nasilju i nikada ne bi mogli sopstvenim rukama počiniti ubistvo.
Razumejući sve ovo, prvo moramo se boriti protiv nasilja kao pristupa postizanju bilo kakvih ciljeva, protiv postojanja bilo kakvih silnih struktura u društvu koje mogu imati prednost u svom potencijalu nasilja u odnosu na obične ljude, a najvažnije – protiv nasilnika kojima ubistvo ne predstavlja problem, i sa takvom pozicijom oni sasvim uspešno napreduju ili u silne strukture ili u vladine organe. Jer dok god neko ima mogućnost da slobodno vrši nasilje, on će to učiniti u težnji ka svojim ciljevima pri prvoj pogodnoj prilici. A ako neko zastupa nasilne stavove i poseduje vlast nad određenim silnim strukturama, opremljenim nasilnim ljudima, tada čak i rat prestaje da bude nešto iznenađujuće i neočekivano.
Borite se protiv nasilja i rata. I ostanite sa nama kako biste saznali više o tome kako možemo rešiti problem nasilja i postići slobodno nenasilno društvo.
Prilično je rasprostranjena tvrdnja da je nivo letalnog nasilja (gibitlja ljudi od ruku drugih ljudi) u praistorijskim vremenima bio izuzetno visok i da je u normalnim okolnostima mogao doseći čak 50%. To znači da je polovina „divljaka“ postala žrtva ubistava, a ne da su umrli prirodnom smrću ili iz drugih razloga. Ovakvom tvrdnjom se, između ostalog, pokušava opovrgnuti argument o postojanju prirodnih kočnica agresije kod čoveka, nazivajući netrpeljivost prema nasilju i nenasilne međusobne odnose isključivo sociokulturnim izumom koji nema ništa zajedničko sa onim što je čovek po prirodi.
Zaista, arheološki dokazi pokazuju slučajeve izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja. Štaviše, čak i u nekim primitivnim današnjim društvima značajan broj ljudi i dalje ginje od ubistava. Ali sam argument o ubistvu kao prirodnoj i široko rasprostranjenoj pojavi za čoveka je krajnje preuveličan i zasnovan na pojedinačnim ograničenim primerima, a ne na opštoj statistici. Tako, istraživanje koje razmatra 600 ljudskih populacija pokazuje da je tokom cele istorije Homo sapiensa nivo letalnog nasilja iznosio svega 2%, i to uključujući slučajeve ratova i genocida [1]. U nekim istraživanjima se takođe navodi da teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a da podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja (na primer oni koji su prikazani u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“) mogu biti neosnovano preveliki [2][3].
Oslanjajući se na uzorak koji pruža istraživanje 600 ljudskih populacija, kao i na podatke iz nekih drugih istraživanja, detaljnije ćemo analizirati nivo letalnog nasilja u različitim epohama i u različitim ljudskim društvima, kako bismo se uverili u njegov prilično nisku zastupljenost u celoj istoriji čovečanstva.
Stari svet
U periodu paleolita u Starom svetu nivo letalnog nasilja iznosio je 3,97%. U arheološkim iskopavanjima koja se odnose na ovaj period, po pravilu, pronađeno je malo ljudskih ostataka, u najboljem slučaju samo nekoliko desetina. Međutim, pažnju privlače iskopavanja natufijske kulture iz perioda epipaleolita na teritoriji današnjeg Izraela. Od 400 ljudskih ostataka koji datiraju iz perioda pre 11-15 hiljada godina, samo 5 je ukazivalo na nasilni karakter smrti.
Ovaj primer je preuzet iz istraživanja praistorijskih ratova u Evropi i na Bliskom istoku [4]. Tvrdnja o ratovima kao uzroku smrti 15% praistorijskih ljudi u njemu se naziva apsurdnom. Takođe se navodi da čovek nema nikakve evolucione predispozicije za napade na ljude iz drugih društvenih grupa, i da iskopavanja koja se odnose na evropski paleolit ne pokazuju dokaze o ratovima, već samo izuzetno retke slučajeve kanibalizma. Naravno, isto to istraživanje govori o mogućnosti čoveka da lako uđe u nasilne konflikte, polazeći od činjenice da su ratovi ipak kasnije nastali. Ali, kao što ćemo videti dalje, učešće u nasilnim konfliktima nikada nije postalo nešto što je svojstveno većini ljudi.
Neolit, mezolit i bronzano doba takođe nisu bili karakterisani visokim nivoom letalnog nasilja (3,59%, 3,39% i 2,33% respektivno). Međutim, detaljnije proučavanje zahtevaju slučajevi gvozdenog doba i srednjeg veka, gde je nivo letalnog nasilja, kako se tvrdi u istraživanju ljudskih populacija, iznosio 5,82% i 12,08% respektivno.
Od razmatranog uzorka populacija gvozdenog doba, slučajevi izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja odnose se na Britaniju u vreme vladavine Rimskog carstva. Tako, jedno od arheoloških iskopavanja u Londonu, iako je pokazalo veliki broj muškaraca poginulih od nasilja, objašnjeno je „lovom na glave“ od strane rimske vojske i/ili porazima u gladijatorskim borbama [5]. A naj„nasilnija“ keltska iskopavanja (uostalom, samo sa ostacima najviše nekoliko desetina ljudi) odnose se na tvrđavu Mejden-Kastl.
S druge strane, sva ostala velika iskopavanja i na teritoriji Britanije i na drugim mestima, kao što su Španija, Italija, Bliski istok, Severna Afrika, pokazuju izuzetno nizak nivo letalnog nasilja. Mnogi takvi dokazi koji se odnose na teritoriju današnje Sirije nisu pokazali slučajeve ubistava. Istraživanje koje ih pruža, obuhvatajući 25 arheoloških mezopotamskih iskopavanja, pokazuje da samo 28 od 1278 (tj. 2,2%) razmatranih ostataka ima tragove zalečenih povreda lobanje povezanih sa nasiljem. Polazeći od svedočanstava o krvavim vojnim konfliktima i određenom nivou nasilja u svakodnevnom životu na datoj teritoriji, istraživači su očekivali da pronađu mnogo veći broj povreda takvog karaktera [6].
Takva razlika između „nasilnih“ i „nenasilnih“ iskopavanja gvozdenog doba može govoriti o tome da je upravo pojava organizovanih armija bila uzrok povećanja opšteg nivoa letalnog nasilja u ovom periodu. Ali to ništa ne govori o nasilnosti čoveka uopšte, budući da su profesionalni vojnici koji napadaju i ubijaju druge ljude ogromna manjina u društvu. I ako iz uzorka isključimo samo londonska iskopavanja koja se odnose na postupke vojnika i gladijatora Rimskog carstva, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 2,9%.
Sličan rezultat će pokazati i dokazi iz srednjeg veka, jer u slučaju našeg uzorka arheoloških iskopavanja statistiku letalnog nasilja značajno povećavaju bukvalno dve bitke: bitka kod Visbija i bitka kod Aljubarote. Isključivši samo njih iz uzorka, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 3,3% (i to bez isključivanja drugih bitaka koje su ostavile manji broj ostataka).
Izuzetno zanimljivi dokazi su noviji zapisi o smrti i njenim uzrocima stanovnika Londona u periodu od 1629. do 1659. godine, kao i u 1665. godini. U prvom slučaju, od 263.440 zapisa, samo se 470 odnosilo na nasilnu smrt (tj. 0,18% svih smrti), a u drugom od 97.306 zapisa samo 30 (tj. 0,03%) [7][8]. U proseku, ovo i dalje daje desetine puta viši nivo ubistava od današnjeg svetskog nivoa (i stotinama puta viši od nivoa ubistava u današnjoj Britaniji), međutim, jasno vidimo da su ubice u to vreme (kao i u bilo koje drugo vreme) činile samo ogromnu manjinu stanovništva.
Novi svet
Nivo letalnog nasilja u Novom svetu iznosio je 3,19% u arhaičnom periodu, 3,52% u formativnom periodu, 5,28% u klasičnom periodu i 9,94% u postklasičnom periodu.
Arhaični i formativni periodi ne pokazuju visok nivo letalnog nasilja. Nešto viši nivo se primećuje u klasičnom periodu, međutim, želeo bih da istaknem najveća iskopavanja iz Centralne Kalifornije. Među 2182 ostatka, samo 11 (tj. 0,5%) imalo je tragove nasilne smrti. Slična iskopavanja iz Centralne Kalifornije, ali koja se već odnose na postklasični period, takođe su pokazala izuzetno nizak nivo letalnog nasilja (manje od 0,3%).
Nivo letalnog nasilja u Meksičkoj Kaliforniji, na osnovu svedočanstava kolonijalnih misija upućenih tamo, iznosio je 10%, što je mnogo više od pokazatelja Centralne Kalifornije. Međutim, treba napomenuti da se skoro polovina slučajeva odnosi na postupke vojnog karaktera [9]. Takođe, ukupan broj registrovanih smrti bio je desetine puta manji od uzorka koji pružaju centralno-kalifornijska arheološka iskopavanja.
Među izuzetno nasilnim primerima vredi izdvojiti masakr u Crow Creek-u, u kojem je od ruku достоверno nepoznatih napadača odjednom uništen čitavo indijansko naselje. Ponovo se može videti da se statistika letalnog nasilja povećava upravo zbog nasilnih napada vojnog karaktera od strane pojedinačnih grupa ljudi.
Pitanje nasilnosti nekih savremenih plemena
Tvrdnje o izuzetno visokoj nasilnosti praistorijskog čoveka vrlo često se oslanjaju na analogiju sa visokom nasilnošću nekih savremenih plemena sakupljača i lovaca, a naročito Hivea i Achea iz Južne Amerike sa 55% i 30% letalnog nasilja respektivno. Međutim, ovakav argument bi bio u korenu pogrešan, jer ako se ova plemena porede sa drugim sličnim plemenima, ova potonja se ispostavljaju kao daleko manje nasilna [10]. Takođe postoje i slučajevi potpuno nenasilnih plemena, poznat primer za šta je narod Palijar iz Južne Indije. U celini, ne može se proceniti koliko je nasilnost svojstvena čoveku na osnovu pojedinačnih slučajeva izuzetno nasilnih izolovanih plemena. Takođe se ne sme olako donositi zaključak o nivou letalnog nasilja u plemenima prošlosti – greška koju dopuštaju neki istraživači [2].
Zaključci
Iz razmatrane statistike 600 ljudskih populacija i nekih drugih dokaza, možemo zaključiti da letalno nasilje u istoriji čoveka nije bila preterano rasprostranjena pojava. Takođe, kao što je već rečeno na samom početku, teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja mogu biti neosnovano preveliki. U celini, slučajeve populacija sa izuzetno visokim nivoom letalnog nasilja može se lako svrstati u statističke anomalije.
I što je najvažnije – masovni ubistva su najčešće povezana sa nasilnim napadima organizovanih armija. Zbog toga je glavni deo ukupnog letalnog nasilja samo posledica postupaka malog procenta ljudi koji iniciraju napade vojnog karaktera. U kontekstu izuzetno nenasilnog svakodnevnog života u celoj istoriji čovečanstva, ovo samo dokazuje da su mnogi ljudi koji su učestvovali u borbama i postali žrtve vojnih napada ginuli od letalnog nasilja, a ne mnogi ljudi uopšte. Jer, da li je učestvovanje u borbama bilo norma za većinu ljudi? Osim u pojedinačnim slučajevima – nije.
Izvori
1. Gómez, J. M., Verdú, M., González-Megías, A., & Méndez, M. (2016). The phylogenetic roots of human lethal violence. Nature, 538(7624), 233–237. doi:10.1038/nature19758;
2. Haas, J. & Piscitelli, M. (2013). The Prehistory of Warfare: Misled by Ethnography. Pp. 168-190 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
3. Ferguson, R. B. (1997). War before Civilization: The Myth of the Peaceful Savage. American Anthropologist, 99(2), 424-425;
4. Ferguson, R. B. (2013). The prehistory of war and peace in Europe and the Near East. Pp. 191-240 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
5. Redfern, R. & Bonney, H. (2014). Headhunting and amphitheatre combat in Roman London England: new evidence from the Walbrook Valley. Journal of Archaeology Science 43: 214-226;
6. Sołtysiak, A. (2015). Antemortem Cranial Trauma in Ancient Mesopotamia. International Journal of Osteoarchaeology, 27(1), 119–128. doi:10.1002/oa.2478;
8. Champion, J. (1993). Epidemics and the Built Environment in 1665. Champion. Centre for Metropolitan Hist. Working Papers Ser 1 35-52;
9. Hackel, S. W. (2012). From Ahogado to Zorrillo: external causes of mortality in the California missions. The History of the Family 17: 77-104;
10. Gurven, M., & Kaplan, H. (2007). Longevity Among Hunter- Gatherers: A Cross-Cultural Examination. Population and Development Review, 33(2), 321–365. doi:10.1111/j.1728-4457.2007.00171.x.
Principijalna razlika između ideje slobodnog društva i bilo koje državničarske ideologije nije u tome ka kom konkretnom modelu društvenog uređenja teže njihovi pristalice, već u tome kojim metodama realizuju te težnje. Da je razlika samo u krajnjim ciljevima, onda principijalna razlika uopšte ne bi postojala. Jer zaista, u slobodnom društvu mogu biti realizovani bilo koji modeli društveno-ekonomskog uređenja i sistemi međusobnih odnosa subjekata na osnovu principa nenasilja, dobrovoljnih dogovora i u okvirima slobodnih asocijacija. Nasuprot tome, političke ideologije uvek nude jedan konkretan društveni model, koji je neophodno obavezno realizovati u odnosu na sve ljude, uključujući i putem nasilnog prisilavanja.
Kada se ljudi suoče sa idejom društvenog uređenja koja im nije poznata, skoro uvek počinju da postavljaju pitanja formata „kako će se u okvirima ove ideje rešavati određeni problem“. Ovakav pristup spoznaji ideja nije iznenađujuć, jer većina njih nudi konkretno i jedinstveno rešenje za sve. Ljudi su navikli na to da treba odabrati opšti cilj, obavezan za svakoga pod pretnjom primene nasilja. Međutim, ako se pokuša objasniti ideja slobode u ovim okvirima, najverovatnije se ništa neće postići – slušalac će oceniti vaš odgovor na osnovu sopstvenih preferencija i predstava o mogućim rešenjima, koja se mogu značajno razlikovati od vaših pozicija. Očigledno, u njegovim očima će to učiniti ideje slobode neprivlačnim, ili čak potpuno neodrživim.
Naravno, modeliranje mogućih rešenja je važno, a dobijeni odgovor može ipak poslužiti kao ubedljiv argument, ali on ne može biti ništa više od dopune osnovnoj argumentaciji. A sama osnovna argumentacija mora pokazati ljudima ono o čemu je bilo reči u prethodnom pasusu – da konkretno i obavezno rešenje ne postoji!
Ali kako će ipak onaj ili drugi problem biti rešen? Veoma jednostavno – onako kako će sam čovek želeti, polazeći od sopstvenih preferencija i stavova. Kako će svaki pojedinac pristupiti rešavanju svojih problema, tako će oni i biti rešeni. Ako se pak uzmu pitanja i problemi zajednički za veliki broj ljudi, oni će biti rešeni na osnovu toga kako se ljudi dogovore da ih reše. Svaki čovek se može udruživati u asocijacije sa drugim ljudima radi stvaranja sopstvenog društvenog poretka koji važi za članove te asocijacije.
Zato je neophodno pitati slušaoca kako bi on sam rešio onaj ili drugi problem, kada bi mogućnost donošenja odluke bila u njegovim rukama, a realizacija važila za one koji sa njim imaju odgovarajuće sporazume ili učestvuju u istoj asocijaciji. Njegov odgovor na vaše pitanje biće odgovor i na njegovo pitanje. Samo tako ideja slobodnog društva može biti objašnjena najpreciznije i najprivlačnije. Samo tako se može dočarati da ona sastoji u metodu – slobodi delovanja, dogovoru i asocijaciji, kao i nenasilnom suživotu, ali da ciljevi pri tome mogu biti potpuno različiti.
Naravno, ovo neće zvučati ubedljivo onima koji bezrezervno smatraju da realizacija sopstvenih ličnih težnji ili težnji neke asocijacije koja deli njihove stavove zahteva nasilno prisiljavanje drugih ljudi na prihvatanje njihovih ideala. Najverovatnije je u datoj situaciji potrebno primeniti argumente koji pokazuju negativne eksternalije nasilja i diskredituju ga kao pojavu u celini. Ali ako ni to ne zvuči ubedljivo, onda preostaje samo da se razgovor prekine. Na kraju krajeva, objašnjavati bilo šta ljudima koji imaju jaka nasilna uverenja (ili čak sklonosti ka vršenju nasilja) je jednostavno besmisleno; na njih se može samo pritisnuti osuđivanjem, ostracizmom i različim sankcijama, a takođe se od njih treba pripremiti da se odbranite, jer će oni pri prvoj prilici i vas pokušati silom primorati na potčinjenje.
U svojim idejama zagovornici silovite državne vlasti pozivaju se na takozvano dopustivo (pa čak i navodno neophodno) ili „legitimno“ nasilje, na čije vršenje bi, pored toga, trebalo da postoji monopol jednog jedinog agenta (države) u društvu. Ali, koji se tačno nasilje može smatrati dopustivim, neophodnim ili legitimnim, i u čijim rukama ono treba da bude, po pravilu, nije dato jasno definisanje. Sve se svodi na ciljeve, kojih se ciljeva pridržava određeni ili drugi etatista – u tim okvirima je za njega nasilje opravdano, a „monopol“ na nasilje treba da pripada njemu i/ili onima koji dele upravo njegove stavove. To ne menja čak ni privrženost demokratiji, jer bi demokrata želeo da monopol na nasilje tačno pripada upravo pristalicama demokratije, samo on ne smatra važnim kakve će oni imati stavove o drugim pitanjima.
Iz tog razloga, o nekom određenom legitimitetu nasilja ne može biti ni govora. Tako, autoritarni konzervator mora razumeti da, po mišljenju autoritarnog komuniste, njegovo mesto je na dubini od dva metra pod zemljom, i obrnuto. Svaki zagovornik nasilja ima svoje sopstveno razumevanje njegovog legitimiteta, o kojem se nikako ne može postići dogovor.
Monopol na nasilje uopšte ne može postojati kao model realizovan u praksi. „Monopol“ stacionarnog bandita na nasilje se gubi onog trenutka kada drugi ljudi, čak i u okvirima iste države, preuzmu vlast u svoje ruke. Večnih vlada nema, pre ili kasnije dolazi ili do smene vlasti, ili do smene stavova nekih članova trenutne vlasti (koji naravno iz političkog života uklanjaju čak i svoje jučerašnje kolege koji su ostali pri prethodnim stavovima). I pomoću nasilja u novim rukama, i nasilja čiji je legitimitet sada drugačije obrazložen, uništavaju se dostignuća onih koji su do tada smatrali nasilje legitimnim samo u okvirima sopstvenih stavova i da ono monopolno pripada samo njihovim rukama.
Štaviše, monopol na nasilje sasvim jasno narušavaju oni koji ga vrše privatno. Dokle god u društvu postoje ljudi sposobni da u određenim okolnostima primene nasilje, izjave o posedovanju monopolnog prava na njega biće preuveličavanje. Na kraju krajeva, „nelegitimni“ nasilnici mogu čak i pokušati da organizuju prevrat. Da li bi pristalice monarhije ili demokratije smatrali razumevanje primenljivosti nasilja od strane boljševika legitimnim? Ne. Ali u praksi to ništa ne bi promenilo.
U stvarnosti, država može posedovati samo „komparativnu prednost u primeni nasilja“, o čemu je pisao Maks Veber u definiciji, zapravo, države. Ali ovu formulaciju su mnogi pogrešno razumeli ili jednostavno pogrešno prepričali, zbog čega je i nastao pojam „monopola na nasilje“, koji u stvarnosti ne postoji. A posedujući samo komparativnu prednost u nasilju, a ne fiktivni monopol nad njim, državnik nikako ne može garantovati da će nasilje igrati u njegovu korist – jednog dana će mu oduzeti taj instrument i svom snagom udariti njime po njega samog, njegovim pristalicama i njegovim idejama. I to još jednom govori o tome koliko je instrument slobodne delatnosti i dobrovoljnog dogovora bolji u poređenju sa instrumentom sile.
