U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.
Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.
Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.
Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].
Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.
Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.
Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.
Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].
S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.
Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].
Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.
Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.
Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.
Izvori:
1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;
2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);
3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);
4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;
5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;
6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;
7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.
Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.
I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.
Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.
Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.
Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.
Nastavljajući temu eksperimenata koji navodno pokazuju nasilnu prirodu čoveka i njegovu spremnost da nanosi bol i štetu drugim ljudima ako to okolnosti zahtevaju, vredi razmotriti Stanfordski zatvorski eksperiment. Ovaj eksperiment je podjednako poznat kao i Milgramov eksperiment koji smo ranije razmatrali. Njegovi objavljeni podaci govore o spremnosti većine ljudi da nanose bol drugima po naređenju autoriteta. Ali, kao što je pokazala analiza neobjavljenih podataka, 56% učesnika je stalo čim su im se činilo da žrtva zaista oseća bol, a 72% onih koji su nastavili to su činili zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i stvarnost bola koji je nanosio žrtvi (a bola zapravo nije bilo, bila je to samo gluma). Međutim, ako je u slučaju Milgramovog eksperimenta pitanje bilo samo u neobjavljenim podacima, Stanfordski zatvorski eksperiment se pokazao kao potpuno neodrživ.
Učesnici eksperimenta bili su podeljeni u dve kategorije – čuvari i zatvorenici, koji su živeli u simuliranom zatvoru. Svi učesnici su trebali da odglume svoje odgovarajuće uloge. Ali, kao što svedoče objavljeni podaci, eksperiment je ubrzo postao zaista opasan. Čuvari su počeli brutalno da maltretiraju zatvorenike, kod trećine njih su se pojavile sadističke tendencije. Dva zatvorenika su čak izbačena iz eksperimenta zbog pretrpljenih psihičkih trauma, a i sam eksperiment je prekinut pre vremena iz etičkih razloga. Tokom skoro 50 godina mnogi su verovali u stvarnost ovih rezultata i pripadajućih zaključaka. Međutim, u novije vreme otkrivena je serija dokaza koji potpuno opovrgavaju ovaj eksperiment. Neke od njih ćemo sada razmotriti.
Kao prvo, kao što je uveravao organizator eksperimenta Filip Zimbardo, učesnici su bili slobodni u svojim postupcima, a oni koji su igrali ulogu čuvara nisu imali nikakvu prethodnu pripremu. U stvarnosti, čuvari su bili upoznati sa očekivanim rezultatima eksperimenta, davali su im se jasna uputstva kako da postupaju u određenim situacijama, a takođe su se trudili da u njima stvore veru da su u ovom istraživanju asistenti eksperimentatora.
Kao drugo, što je veoma važno, učesnici su unapred razumeli zahteve eksperimenta i odgovarali su njima. Kako je Zimbardo izjavio, zahtevi za učešće su bili minimalni. Međutim, skoro svi potencijalni učesnici su razumeli, na primer, da se od čuvara zahteva despotska priroda, neprijateljstvo i agresivnost. Iz toga je proizašla pretpostavka da su učesnici, zbog jasnog razumevanja svoje uloge, mogli maksimalno da je odglume u cilju uspešnog sprovođenja eksperimenta. Zapravo, nakon nekog vremena izjavili su da su samo glumili ulogu. Takođe su uvek bili svesni da su učesnici eksperimenta, da ih posmatraju i da sve to nije stvarno.
Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan momenat. Ovakvo razumevanje predstojeće uloge moglo je uticati na selekciju učesnika u korist onih koji imaju sklonost ka brutalnijem ponašanju, jer je upravo takvo ponašanje bilo traženo. A može li eksperiment za koji su možda odabrani brutalniji ljudi reći nešto o brutalnosti prosečnog čoveka?
Postoji i mnogo drugih činjenica koje eksperiment dovode u sumnju. Vredi se setiti učesnika koji su morali da ga napuste zbog psihičkih trauma. Jedan od njih je kasnije priznao da je samo simulirao psihozu jer mu se eksperiment nije dopao i želeo je što pre da ga napusti. Takođe treba razumeti nerealnost uslova eksperimenta. I konačno, istraživači nisu dostavili sve podatke – od 150 sati eksperimenta zabeleženo je samo 15% (6 sati videa i 15 sati audia). Takođe je prikupljeno veoma malo ličnih podataka o učesnicima koji su mogli uticati na tok eksperimenta.
Izvori:
Thibault Le Texier (2019). Debunking the Stanford Prison Experiment;
Godine 1963, psiholog Stenli Milgram odlučio je da sprovede seriju eksperimenata sa ciljem da razjasni pitanje: koliko patnje obični ljudi žele naneti drugima, potpuno nevinim ljudima, ako nanošenje bola ulazi u njihove radne obaveze? Želeo je da sazna kako su stanovnici Nemačke tokom godina nacizma mogli učestvovati u istrebljenju miliona nevinih ljudi u koncentracionim logorima.
Suština Milgramovog eksperimenta je u tome što učesnici dobijaju ulogu nastavnika (zapravo oni misle da su tu ulogu dobili žrebom, međutim sve je uređeno tako da učenik uvek bude plaćeni glumac). Zatim „nastavnik“ odlazi u drugu sobu, seda za sto ispred uređaja koji generiše visoki napon i čita „učeniku“ listu asocijativnih parova reči koje je ovaj trebalo da zapamti. Ako učenik nije zapamtio reči i kasnije je dao pogrešan odgovor na pitanje nastavnika, ovaj je trebalo da koristi uređaj kako bi naneo električni šok učeniku. Počevši od 15 volti, sa svakom novom greškom morao je da poveća napon za 15 volti sve do maksimuma od 450 volti, nakon čega je nastavljao da koristi maksimalni napon. Naravno, glumac u ulozi učenika nije dobijao šok, već je samo glumio da ga dobija i da oseća bol. U različitim varijantama eksperimenta, učenik i nastavnik bili su razdvojeni ili zvučno izolovanim zidom (odnosno nastavnik je mogao samo da čuje kako učenik udara o zid), ili običnim zidom (odnosno mogao je da čuje vriske, molbe da prestane, žalbe na navodne probleme sa srcem).
Što se tiče rezultata, na primer, jedna od serija eksperimenata pokazala je da je 26 od 40 ispitanika (65%) povećavalo napon do 450 volti i nije prestajalo da nanosi električne šokove sve dok istraživač nije dao naređenje da se eksperiment završi. I samo se 5 ispitanika (12,5%) zaustavilo na naponu od 300 volti, kada su žrtve pokazale prve znake nezadovoljstva. Ponavljanje eksperimenta u različitim uslovima i sa različitim ljudima pokazalo je približno iste rezultate.
Šta se zapravo dobija, da li su ljudi u većini zaista spremni da odbace svaku ljudskost i nanose bol, pa čak i štetu drugim ljudima samo po naređenju autoriteta? Ako se obratimo onim podacima Milgramovog eksperimenta koji nisu bili objavljeni, lako se može razumeti da to uopšte nije tako. Analizirajući podatke iz 656 post-eksperimentalnih upitnika, istraživači su utvrdili da je 56% učesnika zapravo prekinulo eksperiment u određeni trenutak, jer su verovali da osoba iza zida zaista oseća bol. Drugo istraživanje, koje je razmatralo 91 intervju sproveden odmah nakon eksperimenata, pokazalo je da je među 46 učesnika koji su nastavili eksperiment nakon nezadovoljstva žrtve, 33 učesnika (72%) to činilo jednostavno zato što nisu verovali da žrtvi zaista nanose bol (što je zapravo i bio slučaj – glumci-žrtve su ga samo imitirali).
Sveukupno dobijamo da je oko 86-88% učesnika Milgramovog eksperimenta zapravo ili prekinulo svoje učešće čim im se učinilo da zaista nanose bol žrtvi, ili su nastavili samo zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i bol žrtve. Ovi zaključci, zasnovani na neobjavljenim podacima, ne poklapaju se sa rezultatima koji su prikazani u početnim istraživanjima i predstavljeni široj publici. Možda samoj metodologiji eksperimenta nema šta da se prigovori, ali su rezultati očigledno birani u korist stavova eksperimentatora. Običnog čoveka ne može se naterati da šteti drugim ljudima samo po naređenju odozgo. A višemilionske žrtve nacizma su rezultat samo pasivnog prihvatanja režima od strane većine ljudi, dok su same akte nasilja izvršila manjinstvo agenata sile koji su direktno radili za nacističku državu.
Podrška određenim društvenim normama putem silnih metoda sa strane država, kao i državno nasilje uopšte, često se uopšte ne smatra problemom, jer se pretpostavlja da je čovek apsolutno slobodan da se preseli na teritoriju druge države čiji će ga uslovi zadovoljiti. Ova mogućnost se još često poredi sa dobrovoljnom promenom pružaoca usluga, kao na slobodnom i konkurentnom tržištu. Međutim, ova tvrdnja je iz korena netačna, o čemu nam govore nekoliko argumenata.
Pre svega, selidba između država se ne treba porediti sa promenom privatnog pružaoca usluga ili selidbom unutar države zbog kolosalne razlike u pratećim troškovima. Po pravilu, to zahteva posedovanje značajnih sredstava, što nije uvek dostupno ljudima koji se našli u teškoj situaciji ili žive u siromašnim zemljama. Takođe treba uzeti u obzir radikalnu promenu kulturnog okruženja, životnih običaja i potrebu za učenjem stranog jezika. Za mnoge ljude ovi troškovi su nepremostivi, zbog čega većina ljudi nikada ne napušta svoju domovinu i miri se sa nasilnom vlašću u slučaju nedostatka mogućnosti da joj pruže otpor.
Može se reći da, iako su svi ovi troškovi ozbiljni, oni ne čine beg od nasilja nerealnim za konkretnu osobu. Na kraju krajeva, minimalna radnja koju je potrebno izvršiti je jednostavno preseljenje na teritoriju druge zemlje. Ali i to je teško. Setite se Severne Koreje, iz koje je gotovo nemoguće otići; samo nekolicina uspeva ilegalno da pređe granicu rizikujući sopstveni život. Ili čak manje brutalne diktature, na primer Turkmenistan, koji je takođe veoma teško napustiti. Zanimljivo je kako bi stanovnici ovih zemalja odgovorili na tvrdnju da mogu jednostavno uzeti stvari i otići?
Uopšte, između država se može kretati samo preko graničnih prelaza, inače vas očekuje nasilno pritvaranje. To znači da se država može napustiti isključivo po pravilima koja ona nameće silom. A pravila se u svakom trenutku mogu promeniti i postati stroža. Za primerima ne treba ići daleko — pre samo mesec dana, otići iz Avganistana nije bilo teže nego iz Rusije, a sada su ljudi spremni da se drže za tračak aviona kako bi pobegli od nasilja novog stacionarnog bandita u liku Talibana. Ovo važi i za civilizovane zapadne zemlje, u kojima su istorijski stroga granična kontrola i pasoš-vizni režim nastali kao sredstvo praćenja kretanja ljudi tokom svetskih ratova, ali nisu uklonjeni po njihovom završetku. Takođe, teritoriju države legalno ne mogu napustiti oni koje ona već proganja.
I na kraju, nalazeći se u svetu gde je silna vlast norma, vi ne bežite od nasilja ka nenasilju, već bežite samo od jednog nasilnika ka drugom. To što ste prešli granicu još uvek ništa ne garantuje. Pošto stignete na teritoriju druge države, vaša sudbina se nalazi potpuno u rukama njene vlade. Ona će postaviti određene uslove, i ako im ne odgovarate, bićete pritvoreni i vraćeni nazad, čak i ako ste se već socijalizovali na novom mestu. Tako, niz zemalja vraća izbeglice iz Severne Koreje. Nedavno se dogodio slučaj kada je Rusija deportovala u Avganistan ženu koja je beжала od Talibana koji su pokušali da je prisilno udaju. Čak su i iz zapadnih zemalja često deportovane osobe kojima je u domovini pretila nasilna rasправа, na primer zbog njihove seksualne orijentacije.
Nakon svih ovih argumenata, teško je uopšte govoriti o tome da se od nasilja, naročito državnog, može jednostavno pobeci. U svetu stacionarnih bandita koji poseduju silni monopol nad vlašću, to je krajnje teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće. Čak i u najpovoljnijem scenariju, nemate izbora da živite bez silne pretnje odozgo. Nasilje se nalazi u temelju svakog sadašnjeg društvenog sistema, i to je još jedan razlog da se protiv njega bori u celom svetu kao protiv fenomena uopšte, a ne samo protiv njegovih pojedinačnih oblika.
Bitarh, uprkos tome što sam se ne tako davno upoznala sa libertarianizmom, već sam pročitala o voluntarizmu i shvatila da je to upravo ono što mi je potrebno! Kako sam dostavila života među zlostavljačima, grubijanima i silovateljima koji me sada okružuju! Da se što pre izumi vakcina koja uništava sposobnost iniciranja agresivnog nasilja, a sa time bi nastalo i opšte blagostanje! Otac me je tukao, bivši momak me je takođe tukao, a jednom je neko olos čak pokušao da me siluje u prolazu! A dok vakcina nije izmišljena, želim da te zamolim za pomoć. Bitarh, želim da imam dete sa snažnim Lorencovim inhibitorom, koje bi garantovano nikada nije iniciralo nasilje, a istovremeno moglo da se odbrani, kao što si zapravo i ti. Nisam siromašna žena, mogu potpisati pismeno odricanje od alimentacije, potrebno je samo zaplođenje od nosioca snažne varijante Lorencovog inhibitora. Naokolo su dve krajnosti: ili maminjini sinovi i slabići koji nisu sposobni da se zaštite, ili alfa mužjaci sa testosteronom koji pršti i potpuno nekontrolisani u ispoljavanju nasilja, a potrebno je nešto između. Slažeš li se? I ako da, koliko koštaju tvoje usluge zaplođenja nenasilnog potomstva?
Katja Latyš
Drago mi je što vam su se dopale ideje koje promovišem i što smatrate neophodnim iskorenjivanje nasilja. Što se tiče vašeg delikatnog zahteva — ja, nažalost, ne mogu 100% garantovati idealnu genetiku sa svoje strane. Iako sam nenasilna osoba, ko zna, možda sam nosilac recesivnih gena koji određuju slabu varijantu inhibitora nasilja. Genetski test za određivanje varijante Lorencovog mehanizma (inhibitora nasilja) još uvek ne postoji. A suvišno je tražiti to konkretno od mene – većina ljudi je ionako nenasilna, teško da mogu ponuditi nešto više od njih. Vama je jednostavno bilo loše što ste do sada nailazili na onih 2% potpuno poremećenih degenerata koji imaju izuzetno slabu varijantu inhibitora. Raspored degenerata može biti prilično neujednačen, i moguće je da ste se našli u okruženju sa njihovom povećanom koncentracijom. Možda bi bilo dobro rešenje da malo promenite okruženje i krug prijatelja?
Želim još da napomenem – jednim detetom se situacija u celini ne može ispraviti. Ako imate finansijske resurse, možda bi trebalo razmisliti o investicijama u biotehnologiju, sticanju odgovarajućeg obrazovanja ili nekom drugom načinu da pomognete u iskorenjivanju nasilnosti kod degenerata? Jer što pre uspemo da kreiramo genetski test za varijantu inhibitora nasilja i genoterapiju za njegovo jačanje, to će brže biti rešen problem silovatelja i niko više neće primeniti nasilje prema vama. Takođe, na taj način biste mogli precizno da garantujete i nenasilnost svoje dece i to da se ona sama nikada neće suočiti sa nasiljem.
Razmislite o tome, ako vam je nasilje toliko neprijatno i ako imate neke mogućnosti, možda bi onda bilo dobro posvetiti svoj život borbi protiv nasilja i približiti taj dan kada će ovaj problem biti konačno rešen?
Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.
Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.
I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.
Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.
Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!
